ZAVERENIK

Jedan moj san (i moralna dilema)

Bilo bi bolje da se danas nisam probudio. Da uopšte nisam ustao iz kreveta. Da sam samo ležao, spavao i sanjao ono što inače ne sanjam ili retko kad sanjam. Ne znam kako mi se to dogodilo, tek, nađoh se u svojoj sobi, na svom prostranom krevetu, sa njenom ogromnom majkom. Ona se lagano svlači, otkriva svoje velike opuštene grudi, skida haljinu i pokazuje mi svoje predebele butine koje me izluđuju. Sa mene brže nego inače spade sva odeća i ja potonuh u njen puding od tela sa više požude i strasti nego sa njenom maloletnom kćerkom. Budući da volim njeno žensko dete, iznenadih sebe sa kakvom lakoćom se odreknuh ljubavi prema njoj i uronih u njenu majku. Dok divljački vodim ljubav sa njom uhvati me strah, bez obzira što po prirodi nisam plašljiva osoba, da bi ona mogla nekome reći šta se dogodilo među nama. Sat otkucava a da ga mi i ne čujemo, vreme odlazi u nepovrat, naši polni organi se usijaše i dovedoše nas do vrhunca. Upravo kada sam hteo da svršim (a inače u snu nikada nisam uspeo da izvedem tako nešto), sve što me okružuje poče da se izobličuje i poprima oblike kao objekti na čuvenoj Dalijevoj nadrealističkoj slici “Košmar mlitavih violončela”. I ja i moja muškost omlitavesmo i baš kad poželeh da od stida ustanem sa nje, koprena mi spade sa očiju i osetih kako ležim na krevetu. Cimnuh se iz sve snage i skočih na noge. Daljinski upravljač skliznu sa jastuka i spade sa kreveta. To me užasno nervira. Uvek ga ostavim na uzglavlju kad isključim televizor više razmišljajući o onome što sam sinoć odgledao u porno filmu nego o njemu. Sagnuvši se da ga dohvatim, na tepihu u mojoj čistoj sobi, ovog prosečnog januarskog jutra, ugledah mrava, onog najmanjeg i najnespretnijeg, čija je glava veća od zadnjice i koji se jedva kreće, kako nosi nekakvu mrvicu. Nasmejah se i zapitah se otkud on tu. Ili još bolje, kuda se uputio sa mrvicom. Zgazih ga bez milosti, ustadoh i izađoh iz sobe. U predsoblju čujem nekoliko ljudskih glasova. Mali ljudi iz mog susedstva diskutuju o današnjem oblačnom vremenu i ostalim banalnim stvarima i idu mi na živce. Prislonih zadnjicu na ulazna vrata i prdnuh toliko jako da bi bilo ko pomislio kako je neko bacio petardu u hodnik. Pogledah kroz špijunku na njihova užasnuta lica i prsnuh od smeha.
Odlazim u kupatilo da ispraznim mokraćnu kesu. Dok se ljuljam iznad klozetske šolje pomislih na ono što sam noćas sanjao. Kako je moguće da sam pristao na seks sa nekim ko ima više od osamnaest godina? Da li sam prevario svoju šesnaestogodišnju devojčicu? I da li bih to stvarno uradio? Pomislio sam na svoju babu, hrišćanku, fanatičnu Crnogorku rođenu u brdima oko Ostroga, kako bi mi ona da je živa rekla da je to što ja činim sa maloletnicama greh u božjim očima, premda nije imala pojma o tome šta je zapravo greh; a sumnjam da je i o bogu znala bilo šta, tim pre što je verovala u boga oca, dakle muškarca. Moralan čovek ili ne, čitao sam nemačke filozofe Hegela i Kanta, ali nemam nikakvu moralnu dilemu kada je ljubav u pitanju: mogao bih u svakom trenutku, kad god njoj zatreba, bez ikakve griže savesti ili lažnog morala, da zadovoljim sve njene seksualne potrebe. Da li ću je i večeras videti? Istuširao sam se na brzinu, sprao sav sasušeni znoj sa svog životinjskog tela, oprao zube, kosu namazao uljem, obukao se i izašao iz stana. Nije mi kao ženama, ili bar većini žena, potrebno da se šminkam da bih ličio na nešto. Bio sam posve zadovoljan svojim izgledom. Iako sam prešao tridesetu, izgledao sam kao srednjoškolac. Možda zbog mog fizičkog izgleda devojčice i nasrću na mene češće nego na svoje vršnjake.