ZAVERENIK
MOJI RATOVI
{ 14:06, 1.4.2008 }
{ 1
Komentara }
{ Link }
Oduvek sam doživljavao sebe kao nekoga ko treba da predvodi ostale ljude.
Nedaleko od osnovne škole koju sam pohađao nalazi se još jedna osnovna škola. Između njihovih učenika uvek je vladao neki nezdrav takmičarski duh i neka tenzija. Najgore je bilo preko zime: kad god padne sneg, izbio bi “rat”.
Sve bi započinjalo vrlo naivno, verbalnim duelima i ponekom grudvom, a završavalo se fatalno po učenike obe škole.
Suparnička škola bila je veća od moje i njeni su nas učenici uvek pobeđivali. Potukavši nas do nogu, upadali su u naše dvorište, “zarobljavali” naše devojčice i spore borce, i razbijali nam prozore. Kao i naši preci, i mi smo bili nemilosrdni jedni prema drugima. Prvog dana borili bismo se samo grudvama, drugog dana i ledenicama, dok smo kasnije u grudve “ugrađivali” žilete i kamenice. I prema “zarobljenicima” se postupalo jako surovo: bili su žestoko tučeni, gaženi i hranjeni snegom.
Ali dogodilo se da je dve godine zaredom, dok je moja generacija bila najstarija, moja škola bila jača. Momci iz suparničke škole krenuli su na nas, a moji drugovi dali su se u beg. I ja sam se povukao sa njima. Tog prvog snežnog dana te godine oni su ponovo okupirali naše dvorište. Tad je došlo mojih pet minuta.
Uz borbeni poklič pojurio sam prema našim protivnicima. Moji saborci su me sledili. I premda malobrojniji, isterali smo “okupatore” i težište borbe preneli na njihovu teritoriju. Padao je sneg, vetar je fijukao, a pored naših glava proletale su snežne granate. Bilo je i borbi “prsa u prsa”. I mi smo naše zarobljenike pretukli, izgazili i nahranili ih snegom, verovatno po prvi put u istoriji obe škole, i razbili njihove prozore. Tog dana bio sam slavljen kao heroj.
I narednih dana te zime ja sam vodio svoje sledbenike u slavne pobede. Rasterivao sam naše protivnike na sve strane. Bio sam rođeni ratnik. Šteta što se nisam rodio u nekom od prošlih vekova.
Na vrhuncu sukoba dolazilo je do teških povređivanja i često je intervenisala Hitna pomoć ili policija. I moj otac bi se tada mešao u bitke svog sina jedinca. Odrezivao mi je surove kazne kad bih se vratio kući. Na stranu to što sam morao da se skrivam na putu od kuće do škole, i obratno, kako moji protivnici ne bi vršili odmazdu nada mnom.
Sve je ovo trajalo dok je trajala zima. Proleće, kao i svaki period prosperiteta, donosilo je mir, a sa njim odnosilo i moju privremenu moć da upravljam drugima.
Nedaleko od osnovne škole koju sam pohađao nalazi se još jedna osnovna škola. Između njihovih učenika uvek je vladao neki nezdrav takmičarski duh i neka tenzija. Najgore je bilo preko zime: kad god padne sneg, izbio bi “rat”.
Sve bi započinjalo vrlo naivno, verbalnim duelima i ponekom grudvom, a završavalo se fatalno po učenike obe škole.
Suparnička škola bila je veća od moje i njeni su nas učenici uvek pobeđivali. Potukavši nas do nogu, upadali su u naše dvorište, “zarobljavali” naše devojčice i spore borce, i razbijali nam prozore. Kao i naši preci, i mi smo bili nemilosrdni jedni prema drugima. Prvog dana borili bismo se samo grudvama, drugog dana i ledenicama, dok smo kasnije u grudve “ugrađivali” žilete i kamenice. I prema “zarobljenicima” se postupalo jako surovo: bili su žestoko tučeni, gaženi i hranjeni snegom.
Ali dogodilo se da je dve godine zaredom, dok je moja generacija bila najstarija, moja škola bila jača. Momci iz suparničke škole krenuli su na nas, a moji drugovi dali su se u beg. I ja sam se povukao sa njima. Tog prvog snežnog dana te godine oni su ponovo okupirali naše dvorište. Tad je došlo mojih pet minuta.
Uz borbeni poklič pojurio sam prema našim protivnicima. Moji saborci su me sledili. I premda malobrojniji, isterali smo “okupatore” i težište borbe preneli na njihovu teritoriju. Padao je sneg, vetar je fijukao, a pored naših glava proletale su snežne granate. Bilo je i borbi “prsa u prsa”. I mi smo naše zarobljenike pretukli, izgazili i nahranili ih snegom, verovatno po prvi put u istoriji obe škole, i razbili njihove prozore. Tog dana bio sam slavljen kao heroj.
I narednih dana te zime ja sam vodio svoje sledbenike u slavne pobede. Rasterivao sam naše protivnike na sve strane. Bio sam rođeni ratnik. Šteta što se nisam rodio u nekom od prošlih vekova.
Na vrhuncu sukoba dolazilo je do teških povređivanja i često je intervenisala Hitna pomoć ili policija. I moj otac bi se tada mešao u bitke svog sina jedinca. Odrezivao mi je surove kazne kad bih se vratio kući. Na stranu to što sam morao da se skrivam na putu od kuće do škole, i obratno, kako moji protivnici ne bi vršili odmazdu nada mnom.
Sve je ovo trajalo dok je trajala zima. Proleće, kao i svaki period prosperiteta, donosilo je mir, a sa njim odnosilo i moju privremenu moć da upravljam drugima.
{Pošalji komentar }
{ Prethodna strana } { Strana 113 od 150 } { Sledeća strana }{ 16:45, 1.4.2008 } { Poslao/la Specificna }Pa dobro, neko moze da otkrije lidera u sebi, ali nije pametno to iskoriscavati u negativne svrhe....
O blogu
Home
Moj profil
Blog Arhiva
Foto album
RSS
Podcast
Blog Hosting
Novo objavljeno
Tipološka opredelba na ženata u krevetOčajnice
Najgluplji komentari sa Interneta
Danas sam bio nešto mnogo besan
BOSANSKI HOROSKOP
Kategorije postova
Blog Prijatelji
A620LetecaCirkusantkinja
Almsivi