ZAVERENIK

DA BISTE ČITALI OVAJ BLOG!

Da biste uspešno čitali ovaj blog treba da uradite tri stvari:

1. Otvorite ovaj link http://www.youtube.com/watch?v=wnECK5OGg2Q i slušajte muziku;

2. Zatim pogledajte ovu sliku koju je 1566. godine naslikao genijalni Piter Brojgel;

3. Zatim pročitajte ovaj moj tekst (esej) kojim analiziram pomenutu sliku:



Da li sam ja umetnik ili ne? Svaki je slikar bio utoliko veći time što bi na nekoj svojoj slici naslikao što bizarniji autoportret. Kad god pomislim na to, ne mogu a da se ne setim Mikelanđelovog zidnog slikarstva u Sikstinskoj kapeli i njegovog morbidnog autoportreta na odranoj koži svetog Vartolomeja. Ili još morbidnije, slikarstvo Pitera Brojgela, zbog koga sam i počeo da slikam. Oduševljavale su me njegove mizantropske scene na većini njegovih slika. Posebnu pažnju poklanjao sam slici “Trijumf smrti”, kojoj sam se uvek vraćao iznova i iznova. Posmatrao sam njene detalje pokušavajući da razumem Brojgelovu poruku. Taj genije, inače moj slikarski uzor, znao je još u šesnaestom veku da pakao ne postoji, da su ga izmislili kraljevi i sveštenici, dakle najveći kučkini sinovi, kako bi plašili jadni narod i terali ga da bude pokoran. Ali je naslikao jedini pakao za koga su znali i on i njegovi savremenici - svet u kome živimo. Kakva genijalna slika! Tri uljane boje - crna, crvena i žuta - dominiraju boreći se za prevlast na toj obojenoj dasci. Tračak svetlosti na horizontu ne uspeva da prodre do jednog sumornog sveta u kome horde do zuba naoružanih bespolnih skeletora napadaju, siluju, progone, dave, ubijaju, pogubljuju i spaljuju ljudsku stoku. Oblaci crnog dima rađaju se u vatri što guta ljudske leševe i umiru u nebeskim visinama, dok odvratne crne ptičurine jedu ostatke leševa bačene na bandere; kosti koje se suše po opustelom i sažeženom tlu kao da se pitaju zašto i one ne mogu da uskrsnu i učestvuju u tom groznom pokolju kao njihovi privilegovani rođaci; psi jedu leševe, scena koju je i sâm Brojgel mogao videti, budući da je preživeo progone i vešanja zloglasnog vojvode od Albe, saradnika španskih zavojevača u tadašnjoj Belgiji i Holandiji; mršava raga vuče kola puna lobanja, pored kojih neki skeletor drži peščani časovnik mereći koliko je nekom neimenovanom monarhu još ostalo života, dok neki drugi skeletor otima njegovo zlato koje je on oteo od svojih podanika legalizujući svoju pljačku zakonom, porezima i pričama o njegovom božanskom pravu na vlast; dok na levoj strani slike crkveni hor trubi ispred ruševina crkve blagosloveći svo ovo zlo i veličajući smrt; tu je i neizbežan krst, podvaljen hrišćanima kao simbol stradanja, u stvari drevni egipatski falusni simbol, lobanje koje je neko zgrtao lopatama, sablasni kostur čije iskrivljene ruke zamenjuju kazaljke na zidnom crkvenom časovniku, a na stepenicama pored tog istog hora sedi jedan zamišljeni kostur, neupućeno oko bi reklo neki pokojni filozof koga sav ovaj užas ne zanima ili slepac koji ništa od toga ne vidi - Ali ne! - taj kostur je Piter Brojgel... Kakav genije! Jedina emocija koja me obuzme dok mi se oči dive ovom prizoru jeste ludačka želja da upoznam ovog slikara. Iz nemogućnosti da tu želju ostvarim potekla je moja želja da ga kopiram. I upravo zahvaljujući njemu ja sam postao kao neki slikar.


Ako ste pratili moje predloge trebalo bi da doživite potpunu umetničku ekstazu.

{ 23:33, 25.3.2008 } { Poslao/la AnaM }

Slika mi se dopada, a li ostalo sam preskočila. Svaka čast najvljenoj ekstazi, dugačko bre:)))