ZAVERENIK

ATLANTIDA I LEMURIJA – ČETVRTI DEO

Naučnici se već dugo spore oko mitova i legendi prema kojima je u davnoj prošlosti bilo tajanstvenih visokocivilizovanih kontinenata koji su propali zbog prirodnih katastrofa. Legenda o bogatoj Atlantidi sigurno je najpoznatija. Legendu o Atlantidi svi smo čuli već mali milion puta, ali uz nju postoje i naučna istraživanja o drugim sličnim mestima i kontinentima.

Lemurija, izgubljena zemlja Lemura… ili ljudske vrste?

S više od 20 različitih vrsta, lemuri su skupina primitivnih primata koji žive samo na Madagaskaru nekoliko okolnih ostrva. Njihovi su najbliži rođaci galagi i prstaši koji žive u tropskoj Africi i lorisi na Indijskom potkontinentu i jugoistočnoj Aziji, a svi zajedno spadaju u polumajmune. Pitanje koje malo ko postavlja ali zato to čine mnogi zoolozi jeste: kako objasniti ovu neobičnu i neujednačenu zoogeografsku raspodelu? Tokom 1860-ih godina zoolozi su spremno prihvatili Darvinova načela evolucije i bili skloni verovanju da su Afrika, Madagaskar, Indija i jugoistočna Azija bile povezane kontinentom koji se nalazio u Indijskom okeanu i na kome su obitavali polumajmuni. To romantično viđenje je nastalo jer su naučnici zaključili da bez tog mosta mali lemuri ne bi mogli savladati morsku površinu koja se nalazila između ta dva kontinenta. Naravno nakon toga smatrali su da je taj kontinent posle potonuo, te su tako polumajmuni ostali izdvojeni na svojim današnjim obitavalištima. Engleski zoolog Philip L.Sclater nadenuo je tom hipotetskom “izgubljenom kontinentu”naziv Lemurija. Daljnje se naučno zanimanje razvilo 1870-ih, kad je nemački naučnik Ernst Haeckel tvrdio da je Lemurija bila izvor ljudske vrste. Danas znamo da je uzrok nejednake raspodele polumajmuna razdvajanje kontinenata, da su Afrika i Indija nekada bile celina i da su se postepeno pre mnogo miliona godina razdvojile u ono što danas gledamo na mapi. Tako da je ponavljanje teorije o potonulom kontinentu u ovom trenutku suvišno. Zanimljivo je to da pre nego što je otkriveno razdvajanje kontinenata, nekoliko je poznatih okultista prihvatilo Haeckelov stav o Lemuriji kao kolevci čovečanstva i razvilo svoje jedinstvene i možda preterano alternativne teorije o razvoju ljudske vrste.

Teorije o kolevci života

Jedna od najpoznatijih teorija koje su nastale o Lemuriji je manje-više bizarna teorija gospođe Helene P. Blavatsky, osnivača Teozofskog društva. Gospođa Blavatsky tvrdi da je bila u psihičkoj vezi s eteričnim bićima koja su joj otkrila pravu istoriju ljudske vrste koja je zaista započela na Lemuriji. Prema Blavatskoj, Lemurijani su treća od sedam osnovnih rasa (od kojih svaka prolazi kroz sedam stadijuma) koje su nastanjivale Zemlju; a današnje je čovečanstvo peta rasa. Lemurijani su isprva bili groteskna bića koja su ličila na majmune, sa tri oka i hermafroditskim načinom razmnožavanja jajima. Evoluirali su u naprednije podvrste od kojih su neke otišle na Atlantidu i postale osnovna rasa. Kraj njene teorije govori kako je Lemurija uništena strašnim vulkanskim eksplozijama, a Atlantida crnom magijom. Gđa Blavatsky umrla je 1891. godine, ali njeni sledbenici otkrivali su daljnje fantastične pojedinosti, pa je tako 22. maja 1932. “Los Angeles Times Star” objavio članak reportera Edwarda Lansera koji je tvrdio da je vidio naseobinu Lemurijana koji žive u zabiti na padinama Mount Shasta u Kaliforniji. Ironično je to što u stvarnosti Lemurija nije nikad bila ništa do pogrešne pretpostavke nekih zoologa iz devetnaestog veka, ali je danas njeno ime poznatije od imena nekih stvarnih drevnih zemalja.

Mu – Atlantida južnog pacifika

Još jedna legenda. Još jedna teorija. Uvodne reči knjige Jamesa Churchwalda “Izgubljeni continent” ukratko pripremaju teren za ono što će slediti; Edenski vrt nije se nalazio u Aziji, nego na potonulom kontinentu u Tihom okeanu. Biblijska istorija stvaranja ne potiče od naroda s Nila ili iz doline Eufrata, nego s kontinenta Mua, kolevke čovečanstva koji je danas potonuo u moru. Eto, tim rečima pukovnik i istraživač James Churchward započinje svoju knjigu “The Lost Continent”, koja je objavljena 1926. Veliki broj etnologa i geografa učestvovao je u nastanku toga dela podupirući Churchwardovu tvrdnju. Prema njima kontinent je imao oko 64 miliona stanovnika pre nego što je potonuo u okeanu. S ukupnom površinom od oko 176 miliona kvadratnih kilometara, beskrajno veliki Tihi okean ima više prostora za potonuli kontinent od mnogo manjega Atlanskog okeana, za koga se drži da na svom dnu skriva nestalu Atlantidu. Međutim, te su tvrdnje, najblaže rečeno, malo klimave. Već spomenuta, najpodrobnija dokumentacija o toj zemlji potekla je upravo iz pera (a da ne pominjemo maštu) bengalskog kopljanika, pukovnika Jamesa Churchwarda. Napisao je četrii knjige o Muu, većinu krajem 1800-tih, koje nisu štampane sve do 1926. pod naslovom The Lost Continet – Mu.

Moćni kontinent

Churchwald je tvrdio da mu je sveštenik iz hinduskog hrama u Indiji (ili Tibetu, što se toliko menja u ostalim Churchwardovim knjigama!), pokazao četiri svete kamene ploče na kojima je bilo uklesano tajanstveno, dotad nepoznato pismo – Naacal, jezik kontinenta Mu. Intenzivno je proučavao pismo sve dok nije otkrio njegovo značenje i dešifrovao ga, pa je tako saznao da je Mu nekad bio moćan kontinent na kome je pre 50 miliona godina nastala ljudska vrsta. Možemo uporediti njegov podatak sa paleontološkim dokazima da čovek postoji tek 4 milipna godina. Mu se prostirao od Marijanskih ostrva i Havaja 9600. km na jug, prema ostrvima Fidži, Tonga, Tahiti i Uskršnjem ostrvu, tvoreći tako polinezijski paralelogram. Nastanjen visokorazvijenom civilizacijom od 64 miliona stanovnika (postojalo je oko 10 rasa, od kojih je arijevska bila dominantna), Mu je bio idilično carstvo kojim vlada kralj Ra Mu. Kontinent su navodno prekrivale sočne livade i plodna polja. Postojao je miroljubiv životinjski svet, od kolibrija do slonova. I ni jedna životinja nije bila opasna. Stanovnici Mua, uglađeni i mudri ljudi, na kraju su se raselili po celom svetu, potičući razvoj svih ostalih civilizacija. Međutim prije nekih 12000 godina, zajedničko kataklizmičko delovanje zemljotresa, vulkanskih erupcija i plimnih talasa uništilo je ovaj veliki kontinent koji je potonuo na dno Tihog okeana. Ista je sudbina hiljadu godina kasnije zadesila I njegovu koloniju na Atlanskom okeanu - Atlantidu. I tako danas sve što je ostalo od kontinenta Mu su raštrkana polinezijska ostrva u južnom Pacifiku. Meðutim, skeptici su ubrzo izložili mnoge istorijske netačnosti i anahronizme kojima su obasuli Churchwaldove knjige. One koji su voljni verovati u ovu teoriju obeshrabruje to što nijedan istraživaè osim Churchwalda nije nikad video Naacalploče. A Churchwald nikad nije tačno odredio hram u kome se navodno čuvaju.

Mu i dalje legenda

Na žalost, jednako su tako neverodostojne tvrdnje drugog zagovornika teorije o postojanju Mua, Francuskog lekara iz devetnaestog veka, Augustusa Le Plongeona. Augustus je bio prvi koji je iskopao ruševine Maya na meksičkom poluostrvu Yucatan. Pokušao je prevesti Troano Codex, jednu od samo tri preostale knjige Maya koju nije uništio hrišćanski zelot Diego de Landa, španski biskup na Yucatanu. Prevod je bio fascinantan, ali potpuno izmišljena istorija Mua, koja se temeljila na pređašnjem notorno netačnom prevodu Charles-Etienna Brasseura. Danas mnogi naučnici odbacuju Mu kao lakrdiju, ali ko ih zbog toga može okrivljivati? Godine 1959. pojavio se izveštaj u kome se tvrdilo da je jedan arheolog u Meksiku pronašao dokumente koje je tamo ostavio sveštenik s Mua. Meðutim, verodostojnost tog izveštaja ozbiljno je poljuljana kad je otkriveno da je ime arheologa, Reesdona Hurdlopa, zapravo anagram Rudolpha Rednosea.

Atlandija – druga Atlantida

Tajanstvena knjiga Oera Linda navodna je hronika istorije severnog kontinenta po imenu Atlandija, potpuno različitog od Atlantide, ali jednako izgubljenog. Smeštena uz holandsku frizijsku obalu, ta je idilična zemlja imala suptropsku klimu i ljude koji su dobro i lepo živeli sve do 2193. p.n.e. kad je velika katastrofa uništila ostrvo i većinu stanovnika. Oni koji su preživeli otputovali su drugde i utemeljili neke od svetski najpoznatijih civilizacija, uključujući staroegipatsku, grčku i indijsku. Ako svi ti podaci nisu dovoljno radikalni, ima još radikalnijih, na primer poreklo njihove civilizacije kao ogranka civilizacije Atlantide koja je uništena nekoliko milenijuma ranije, frizijski junaci kao izvorni modeli za norveška božanstva, poseta grčkog junaka Odiseja, razvijeni numerički znakovi ne arapskog, već starofrizijskog porekla i korišćenje Britanije kao kaznene kolonije! Ako je njen sadržaj istinit, Oera Linda bi zahtevala od istoričara da ponovno razmotre veliki deo ljudske istorije. Šta dakle znamo o poreklu i istoriji ovog revolucionarnog dokumenta?

Oera Linda, poreklo rukopisa

Prvi je put privukao pažnju javnosti 1848. kad je frizijski antikvar Cornelius Over de Linden (T.J. Oera Linda) pokazao rukopis dr. E.Verwijsu. Rukopis je napisan na mekanom papiru crnim mastilom koje ne sadrži gvožđe i navodno je prekopiran 1256. otkad se nalazi u porodici Oera Linda. Verwijs je želeo da se knjiga objavi ali kad se obratio za sponzorstvo frizijskom društvu taj poduhvat bio je odbijen, a rad je nazvan falsifikatom. Godine 1876. znameniti i poštovani londonski izdavač Trubner & Co. izdao je knjigu s originalnim frizijskim pismom i engleskom verzijom Williama R.Sandbacha (s frizijskog na nemački preveo ju je dr. J.O. Ottema, a s nemačkog na engleski Sandbach). Moglo se i očekivati da će istoričari biti jednoglasni i proglasiti rukopis falsifikatom. Razlikovali su se samo u mišljenju o tome ko je počinilac - Cornelius Oera Linda, Verwijs ili obojica zajedno. I tu bi se njena istorija završila, nepoznata, brzo objavljena pa još jednom zaboravljena, ali ne i za Roberta J.Scruttona koji je ponovo pobudio pažnju javnosti knjigama “Druga Atlantida” i “Tajne izgubljene Atlandije”. Ipak, postojanje Atlandije i putovanje njenih preživelih stanovnika još uvek nisu naišli na službeno prihvatanje, iako se pojavio redak glas podrške u delu Colina i Damona Wilsona “Nerešene tajne: prošle i sadašnje”. Pa ipak, koga to iznenađuje? Svaki rad koji izokrene bilo koje tradicionalno ljudsko shvatanje ljudskog napretka, koji nudi potpuno drukčiju istoriju sveta i koji ima nedovoljnu osnovu za priznanje, teško da će akademska zajednica prihvatiti s oduševljenjem. Čak su i pristalice iscrpno istražene istorije čovečanstva izložene u knjizi “Svet u sukobu” i drugim delima Immanuela Velikovskog, vrlo sumnjičavi što se tiče autentičnosti knjige, a barem se od njih očekivalo malo simpatije za delo koje stavlja na probu ortodoksna uverenja. Što se tiče sveukupno legendi o nestalim kontinentima one se tretiraju upravo isto kao i delo o Atlandiji, ali samo zato što svi ne veruju u takve teorije, iako su neke od njih zaista ponekad i sulude, ne znači da u njima nema možda neke istine.

{ 22:58, 17.3.2008 } { Poslao/la nemiri }

što brišeš komentare? dobronamerni su, kada uzimaš nešto sa tuđeg bloga onda se navodi izvor

{ 14:17, 18.3.2008 } { Poslao/la SPARTAKUS }

Ja sam ih postavio na Krstaricu pod nickom WEISHAUPT.

{ 18:32, 15.5.2008 } { Poslao/la Anoniman }

civilizacija mu je imala veoma razvijenu tehnologiju-kao na primer kapsula za prezivljavanje i zbog toga mislim da je postojala. milan vucic.

{ 18:51, 15.5.2008 } { Poslao/la Anoniman }

naucnik dr. milan vucic sa univerziteta za istorijsku nauku iz Novog Sada je sa svojom grupom naucnika je brodom otplovio cak na srediste Tihog okeana da bi nasao nesto zadivljujuce! Podvodne rusevine davno nestale civilizacije(kolonije)MU. Ali najbolje od svega je kapsula za prezivljavanje.Moze da odrzi coveka u istom stadijumu razvoja cak nekoliko hiljada godina.

{ 18:52, 15.5.2008 } { Poslao/la Anoniman }

naucnik dr. milan vucic sa univerziteta za istorijsku nauku iz Novog Sada je sa svojom grupom naucnika je brodom otplovio cak na srediste Tihog okeana da bi nasao nesto zadivljujuce! Podvodne rusevine davno nestale civilizacije(kolonije)MU. Ali najbolje od svega je kapsula za prezivljavanje.Moze da odrzi coveka u istom stadijumu razvoja cak nekoliko hiljada godina.