ZAVERENIK

1. maj 2001. i veliki prasak negativne energije

Negde iza polovine aprila, oko Hitlerovog rođendana, koga su javno obeležavali i proslavljali do glave ošišani neonacisti širom sveta, sukobljavajući se sa policijom na ulicama, negde na Internetu pronašao sam sve njegove slike. Bili su to uglavnom akvareli, amaterski radovi, pejzaži, zamkovi, motivi starih zgrada, mrtve prirode, enterijeri i prizori sa ulice na kojima takođe dominiraju zgrade, crteži koji otkrivaju veliki talenat za arhitekturu. Znao sam da Hitlera svojevremeno nisu primili na studije slikarstva, ali i da ga nisu odbili za stalno, već za neko vreme, preporučivši mu da konkuriše nekom drugom prilikom ili da upiše arhitekturu. Ali on nikada više nije pokušao i celoga života je sa sobom vukao taj svojevrsni umetnički poraz. U svakom slučaju čovek je bio talentovaniji za arhitekturu od mene i od većine mojih kolega sa arhitektonskog fakulteta. Sa dubokom pažnjom studirao sam njegova likovna ostvarenja na kojima kao što rekoh dominiraju zgrade, kao dugotrajna dela ljudskih ruku, dok su ljudi prikazani kao bezlične siluete, kao jedan prolazan i nepovratan trenutak, kao nešto beznačajno; što su zapravo i bili. Pokušao sam da proniknem u trenutak kada su te slike nastajale i učinilo mi se da vidim mladog i siromašnog beskućnika Adolfa Hitlera, čoveka bez porodice, sa mračnom prošlošću i bez budućnosti, kako štedljivo nabacuje akvarel boje sa dosta vode koje se razlivaju po njegovim delima koja ga nadživeše i dođoše do mene danas. Inspirisao me je da se okrenem više ka slikanju pejzaža i fasada zgrada nego mrtve prirode i ljudskih portreta. Dani su postajali sve duži i topliji i često sam odlazio u prirodu da pravim skice za neke svoje buduće slike. Sve češće sam boravio na ulici, gde bih sedeći na klupi crtao fasade starih zgrada, a onda ih po povratku kući pretvarao u slike. Bio sam kao opsednut.

One noći kada satanisti proslavljaju Valpurgijsku noć i orgijaju kao nikada u toku godine sanjao sam kako vodim ljubav sa jednom drugaricom iz školskih dana, i baš kada bacih pogled na njeno međunožje – na vagini joj ugledah plikove koji pukoše, a ona se cela za tren oka pretvori u blato. I kada sam se probudio osetio sam da me nešto steže i davi. Da, bio sam budan i potpuno svestan, i nešto me je zaista stezalo. Borio sam se protiv tog nečeg koliko god sam mogao i uspeo sam da ga oteram. To nešto nevidljivo vratilo se još dva puta i najzad kad je dobilo crnu boju i kad sam ga zadnji put oterao nije me više napadalo. Voleo bih da sam sanjao, ali bio sam budan.

Ceo taj prvi maj bio mi je naopak. Radnici u celoj Evropi, a i šire, proslavljali su Praznik rada, a ja, nezapošljeni arhitekta i umišljeni slikar, goreo sam od zla i negativne energije.

(Sa osmehom preko celog lica setim se kako su me kao tinejdžera satanisti vrbovali za članstvo u svojoj sekti i kako sam im ja odgovorio da mi se i hrišćanstvo neizmerno gadi upravo zbog krvi koju je jevrejski bog tražio od „svog naroda“, te da pravom bogu ne treba ničija krv, jer pravi bog nije bednik kao četvoronožni predatori koji se hrane strvinama i svežom krvlju; i kako sam se, da bih ih uverio u sve to, pred njima isekao žiletom i demonstrativno se pomokrio na sopstvenu krv govoreći im da mokrim na svačiju krv; i kako su mi oni tada rekli da nisam za njih i da me nikada neće primiti u svoje redove.)

Prvo sam pre podne vozio bicikl. U nekim ulicama bila je obnavljana horizontalna signalizacija. Ostali su nezavršeni poluofarbani pešački prelazi ograđeni saobraćajnim preprekama. Neke od tih prepreka su mi smetale, ja sam poželeo da padnu – i istog trena kada sam ja to poželeo i u šali mahnuo desnom rukom one su zaista pale. I to se ponovilo nekoliko puta naočigled zabezeknutih prolaznika. Negde podalje odatle ležao je sveže zgaženi golub. Ja sam sišao sa bicikla i fotografisao ga svojim digitalnim foto aparatom. U kompjuteru sam imao pravu kolekciju takvih fotografija i ova je bila samo jedna od hiljada sličnih, ali prolaznicima je to delovalo pomalo morbidno i javno su negodovali. Nastavio sam dalje. Jedan motorciklista me je pretekao očešavši mi nogu, ja sam poželeo da ga udari najbliži automobil i to se dogodilo. Čovek nije poginuo ali se ozbiljno povredio. Od svih učesnika u saobraćaju samo ja sam ostao nezainteresovan ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo.

Nastavio sam da vozim bicikl. Ali nisam vozio besciljno, kako bi neko očekivao, već sam otišao pravo kući.

Izašao sam napolje i sâm se pešice zaputio prema obližnjem jezeru. Neki čovek je čekajući gradski autobus čitao novine šetkajući se u krug i baš kad sam pomislio da će zgaziti nekog nervoznog momka mojih godina to se i dogodilo. Izbila je žučna svađa između njih dvojice, autobus je naišao i oni su ušli unutra. On je krenuo, ja sam pomislio da đe pomenuti autobus udariti u jedan parkirani automobil i to se i dogodilo. Pomislio sam kako će jedan stariji invalid pasti sa štaka i to se dogodilo. Ljudi su pritrčali da mu pomognu a ja sam nastavio kao da se ništa nije desilo. Pomislio sam kako će jedan pas lutalica ujesti jednu devojku za nogu i to se dogodilo. Pogledavši u jedan izlog sa odećom pomislio sam da će jedna čizma pasti sa police i to se dogodilo. Pomislio sam kako će se u gradskom parku poklati dva suparnička čopora pasa lutalica i to se dogodilo čim sam ušao u park. Pomislio sam da će jedan dečak pasti sa bicikla a jedna devojčica sa rolera i to se i dogodilo. Na periferiji sam pomislio kako će jedan automobil zgaziti mačku i to se i dogodilo. Nadomak jezera pomislio sam da će neko dete koje bezbrižno liže sladoled i ne vidi dalje od nosa upasti u otvoren šaht i to se dogodilo. I najzad, na samom jezeru, niko se nije kupao jer je voda bila hladna, ali neki pijani momci na jednoj obali nedaleko od mene su se nešto sporečkali, pogurali, ja sam pomislio da će upasti u vodu, pogledao sam u njih, škljocnuo prstima – i oni su zaista upali u jezero. Neki usamljeni pecaroš je video šta sam uradio prstima i prekrstio se uplašeno me pogledavši. A ja sam se samo grohotom nasmejao.

Izgubio sam se u obližnjoj borovoj šumi, stavio očajle za sunce trudeći se da nikoga ne gledam i ništa ne pomišljam. Ali najednom me je uhvatio neopisiv strah od smrti. Više od same smrti uplašio sam se gde ću se ponovo roditi. Užasavala me je pomisao da bih se mogao roditi u nekoj lupeškoj zemlji, u nekoj zatucanoj sredini od nekih neobrazovanih roditelja, i da bi mi moglo biti gore nego sada. Na opalim i osušenim borovim iglicama ugledao sam malo jaje od neke divlje ptice koju je kljunom probila i svu njegovu sadržinu pojela neka druga ptica. I tada sam pomislio kako ja uvek kada pržim omlet očistim jaja od petlove sperme, i kad već radim tako nešto, zašto uopšte jedem meso koje je puno mokraćne kiseline, da ne kažem pišaćke; i da li uopšte ima smisla disati i udisati vazduh kada milioni ljudi prde svake sekunde. Uhvatio me je taedium vitae, odvratnost prema životu u najgorem smislu te reči. Izašavši iz prirode naišao sam na prve kuće i trudeći se da ne gledam ni u koga, odnosno da gledam kroz ljude kao da su od stakla, pomislio sam kako se svi susedi međusobno poznaju, i tako kuća do kuće, i sused do suseda, poznaje i susedov sused susedovog suseda, svaki bi sused mogao upoznati susedovog suseda sa jedne strane kuće sa susedovim susedom sa druge strane kuće, i teoretski ljudi koji žive na obodima Beograda trebalo bi da poznaju ljude koji žive ovde u okolini Subotice i sve do granice sa Mađarskom, a odatle sve dalje do snežnih ravnica daleke Laponije.

Nije mi preostalo ništa drugo nego da po povratku kući sednem za kompjuter, preselim se u virtualni svet video igara, da postanem Tommy Vercetti, ubijam policajce i uništavam automobile u trodimenzionalnom nacrtanom Majamiju. I kada sam ubio već otprilike hiljadu policajaca nailazi Helena. Budući da moji roditelji nisu bili tu i da se za neko vreme neće vratiti spolja, nas dvoje odlazimo u kupatilo, u kadu punu vrele vode. Ja joj pričam sve što sam danas doživeo i ona puca od smeha. Pribija se uz mene, grli me i grebe po leđima, steže me uz sebe, kao da želi da se sjedini sa mnom. Prevruće nam je, znojimo se kao životinje. Na kraju se tuširamo ledeno hladnom vodom, zatvaramo sve pore na koži i osećamo se kao da smo se tek rodili. Odlazimo u moju sobu. Helena leže na stomak, a ja na nju. Ulazim u nju otpozadi, polako, zatim sve brže i brže. Vodimo ljubav jako dugo, držimo se za ruke i oboma nam je jako lepo i prijatno. Interfon zvoni, ja joj na brzinu svršavam po leđima i zadnjici demonstrativno uzvikujući: „Pišam na pola sveta, jer mi druga polovina ne smeta!“ Helena puca od smeha, ja onako nag podižem slušalicu u predsoblju i otvaram vrata od zgrade roditeljima koji treba da se popnu na četvrti sprat. Helena i ja se za to vreme oblačimo i prelazimo u dnevnu sobu. Otac i majka nas zatiču kako gledamo televizor nemajući pojma šta se do malopre događalo. Pada veče, majka zove Helenu telefonom i ja je ispraćam kući, jer ona sutra rano mora u školu.

U potrazi za paklom

*   *   *

U potrazi za paklom

Šaljem misli širom svemira,

Ali nigde ne vidim to mesto.

Mnoge su laži izmišljali

Sveštenici i vladari

Da bi svoje podanike

Držali u pokornosti.

Koliko bi bio mudar bog

Koji bi razumnim bićima,

Nakon kratkog života,

Dodelio večno mučenje

U vatri paklenog ponora?!

O veliki svetski umovi,

Vi koji tražite večnost,

Budite krvnici, činite zlo

Da biste stigli u pakao.

SLATKE DEVOJČICE

Krajem avgusta još uvek je bilo lepo vreme. Nensi je poslednjeg avgustovskog vikenda došla kod mene sa svojom kučkom, rasnim nemačkim ovčarom, najboljom drugaricom Hanom i zahtevom da ih vozim na obližnje jezero. Moj mačak je kidisao na kučku osetivši da mu neki četvoronožac ugrožava teritoriju. On je bio potpuno svestan činjenice da ima četiri noge, no ja bih smeo da se kladim sa bilo kim da je ozbiljno psihički oboleo i da je umislio kako pripada ljudskom rodu. Kučka je bežala od njega, krijući se iza Nensi, i mačak je postajao sve nasrtljiviji. Morali smo da je izbacimo na terasu da bismo ga smirili.

Nensi mi je sve vreme postavljala dečja pitanja, a Hana se smejuljila i zaljubljeno me odmerala. Imala je petnaest godina i svakako je bila zrelija od Nensi. Bila je i slobodnija. Pričala mi je kako su njih dve sinoć sa žice iz nečijeg dvorišta skinule dva para ženskih gaća. Jedne su bacile u lice prodavcu u kiosku, a druge u tanjir nekom čoveku koji je jeo picu na terasi najposećenije picerije u kraju. Nensi je za to „nedelo“ optuživala Hanu, a Hana Nensi. Smejali smo se kao ludi. Tada joj je Nensi rekla da sam ja veoma zabavan i zamolila me da uradim nešto smešno.

Nisam se mnogo premišljao. Uzeo sam mobilni telefon i pozvao policiju rekavši da hoću da prijavim ubistvo. Glumio sam uznemirenost i dežurni policajac mi je kazao da se smirim i polako mu objasnim o čemu se radi. „Neki komarac mi je zujao oko glave“, rekao sam mu, „nervirao me je i ja sam ga ubio. I sad osećam grižu savesti i želim da prijavim ubistvo.“ – „Sačuvaj bože“, reagovao je on. „Zašta sve ljudima služi telefon.“ Nensi i Hana su prsle od smeha. Zatim sam pozvao vatrogasce i povikao: „Upomoć! Požar! Zapalile su mi se dlake između nogu!“ Devojčice su se opet nasmejale. Sledeći poziv uputio sam Hitnoj pomoći. Dežurna medicinska sestra pitala me je šta me muči. „Muči me miš!“, odgovorio sam joj. „Ušao mi je u kuću i po ceo dan trči po parketu i užasno me nervira! Kad bih ga uhvatio ubijao bih ga satima! Dođe mi da zapalim kuću!“ Njih dve su se uhvatile za stomak. Utom je zazvonio fiksni telefon. Devojčice su pomislile da me je ulovila policija i uplašile su se. Bio je to samo neki čovek koji je pogrešio broj. Ali ja sam mu odgovorio da je dobio pravi broj, te da sam provalnik koji je iz dosade podigao slušalicu. On mi je zapretio policijom i ja sam mu odgovorio da od ovog trenutka imam pola sata vremena da pobegnem pre nego što dođe patrola. Bio je to jedan od mojih omiljenih štosova. Tako sam uvek maltretirao ljude koji pogreše broj. Da li je tog dana policijska patrola otišla na nečiju adresu to ne znam, ali znam da sam nekoliko puta od policajaca na ulici u prolazu čuo kako su imali više lažnih dojava o provalama i kako oni nisu okačeni na čiviluk da ih skida kad ko hoće. Nensi i Hana nisu mogle da prestanu da se smeju.

Rekao sam im da je dosta i da idemo na jezero. One su nestrpljivo izašle na ulicu mnogo pre mene. Stajale su pored automobila mog oca i svađale se sa nekim momkom na koga je lajala Nensina kučka. Rekle su mi da im je dobacio nešto što ih je uvredilo. Ja sam se u deliću sekunde spremio za borbu, otvorio gepek i naredio mu: „Ulazi unutra!“ On se stresao od straha. „Jesi li me čuo?! Ulazi sâm u gepek, nemoj da te ja ubacujem na silu!“ – „Nisam im ništa uradio“, pravdao se on. Hana mu je krvnički udarila šamar. Puklo je toliko jako da sam siguran da ga je mnogo bolelo. Neostvareni manijak je podvio rep i jedva se uzdržavajući da ne zaplače ostavio nas iza sebe.

Očev crveni golf novije generacije uspešno se probijao kroz užasnu saobraćajnu gužvu. Nensi i Hana su dobacivale prolaznicima na trotoaru sve i svašta, a kučka je lajala. Ja mnogo volim da putujem i malo sam ih vozio po gradu.

Jezero je bilo puno kupača. Zapalili smo logorsku vatru na za to dozvoljenom mestu na obali, igrali se pored vatre, a zatim se bacili u vodu. Sa nama se kupala i kučka. Hana je bila sva uspaljena. I bezobrazna. U nekoliko navrata pokušala je da mi skine kupaće gaće. Prisutni kupači negodovali su zbog toga što se jedan odrastao muškarac tako slobodno upušta u igru sa maloletnicama. Jedino rešenje bilo je bekstvo u dublju vodu pošto je ona bila neplivač. Nensi i ja otplivali smo daleko od obale. I njoj i meni činilo se da na ovom malom jezeru ima mnogo više ljudi nego što ono može da ih primi.

U grad smo se vratili pred veče. Ostavio sam devojčice u centru grada, jer su tako zahtevale. Kako su se udaljavale od mene okretale su se i kreveljile mi se. Vikale su naočigled prolaznika: „Nensi te voli!“ – „Hana te voli!“ – „Nensi te voli!“ – „Hana te voli!“ – „Nensi!“ – „Hana!“ – „Nensi!“ – „Hana!“ I tako unedogled.

Sutradan je Hana sama došla kod mene, kao i dan kasnije. Izašli smo u grad, prošetali, posetili dva kafića, popričali... Držao sam je za ruku i poljubio nekoliko puta. Bili su joj to prvi poljupci. Osetio sam da nema nikakvog iskustva. Ona je postala moja nova devojka.

ŽELIM

Želim da poletim visoko

do oblaka i još više

do zvezda i još dalje

gde nikad nisam bio

Želim da zaboravim sve

da se odreknem prošlosti

da usmerim svoje misli

na neprolazne stvari

Želim da ne vidim nikad

svetlost zemaljskog dana

pod čijom se nebeskom kapom

bori strah protiv straha

Želim da stignem tamo

gde mir večno vlada

da postanem nešto novo

i da ništa više ne želim

PORUKA GRAĐANIMA CELOG SVETA

Molim vas građani celog sveta,

Svi vi koji slušate laži,

Otvorite oči, pružite ruke,

Budite onaj koji traži

Rešenje za sve svoje muke.

Prošlost je progutala lakoverne,

Sve one koji su slušali druge,

Budite sigurni da ničeg nema,

Ni paklene vatre,

Ni krivice, ni greha,

Ničeg osim pradavne pobune

I njenih tragičnih posledica.

Dugo ste padali u ponore neznanja,

Od sebe stvarali slepe robove,

Da vam žeđ za istinom bude sve manja,

Svoje živote pretvarali u grobove.

Dosta! – morate reći jednog dana,

Da nikad više ne idete u rovove,

Već da ljubav bude vaša hrana.

Molim vas građani celog sveta,

Morate da učite, morate da znate,

Nikome ideal nije tama.

Ne smete tuđe laži da slušate,

Vaš život je u vašim rukama.