Bilo ih je osam, ostavljenih u kartonskoj kutiji na sumskom putu. Umalo ih nisu pregazili traktorom, iduci svojim poslom kroz sumu. Zakocili su u zadnjem trenutku. Igor se sazalio na njih i dogovorio se sa svojom verenicom (a mojom cerkom) Ljubicom da ih odnesu u azil gospodje BB na Avali. Na putu do tamo uspeli su da udome njih dvoje. Medjutim, decko koji tamo radi rekao im je da on nije u stanju da se brine o tako malim stencima, jednostavno nema ni uslova ni hrane za njih, pa ako mogu da se pobrinu za njih dok napune oko dva meseca i onda da ih donesu. U tu svrhu odlicno je posluzila moja radionica. Danas se napokon rastajemo sa njima. Slikao sam ih za uspomenu i evo mozete pogledati te male slatkise. Znam da cu pustiti koju suzu na rastanku ali...

Ako se neko seca Cvrce sa jednog od mojih proslih postova sada moze videti da je potpuno ozdravila i da je sa puno elana, uz pomoc svoje drugarice Eme, preuzela ulogu vaspitacice ovih klinaca.

Boško Dugački, osamdesetpetogodišnjak iz sela Surduk, pedesetak kilometara od Beograda, oduševio je nedavno publiku na festivalu kratkog dokumentarnog filma. On se pojavio kao zvezda filma koji govori o njegovom višemesečnom druženju sa - lastom.

- Boško Dugački?! Tu mu je kuća, na broju 38, ali nije on tu, stalno je po selu, šeta - objasnio nam je jedan od Surdučana, kada smo ga upitali kako da dođemo do „filmske zvezde“.
Boška smo našli na njivi, nekoliko stotina metara od njegove kuće. Nije, kaže, ni znao da je film dospeo na festival.
- Sećam se, pre dve godine su bili tu i snimali me. Zanimljivo im je bilo što skupljam pare da moju lastu vodim na more - priseća se on.

Sve je, inače, počelo kada je, pre dve godine, Boško sa pokojnom suprugom čistio višnje za slatko.
- Čuo sam da u štali nešto pijuče i našao malu lastu. Pokušao sam da je vratim u neko od gnezda koja su se tu nalazila, ali su je ptice izbacivale iz svakog. Onda sam odlučio da je uzmem i odgajim. Žena mi kaže: „Ne budi dete, šta se igraš sa pticama“, ali ja nisam hteo ni da čujem - kaže Boško i dodaje da je u početku imao problema sa negom svog ljubimca.
- Nisam znao čime da je hranim. Da joj dam hleb, zalepiće joj se za nepce i udaviće se. Ne valja ni žito, opet će da ugine. Onda pokušam sa crvićima koje smo nalazili u višnjama i vidim, sviđaju joj se. Jela ih je i 120 za jedan obrok - priča on.
Boško ističe da su se on i lasta veoma brzo navikli jedno na drugo.
- Odem ja u njivu da kopam kuruze, a ona ostane kod kuće. Ali, posle nekog vremena, osetim ja, nešto mi na kapi. Pogledam, kad moja mala lasta došla da me obiđe - opisuje Dugački svoje druženje sa lastom.
Kada se približila jesen, Boško se uplašio da će se njegova lasta pridružiti ostalima koje se sele u toplije krajeve. Odlučio je da skupi dovoljno novca da bi s njom otišao na more.
- Čuo sam da u Grčkoj ima neko mesto, zove se Kavala, gde je uvek leto. Ali, kako sam je mogao tamo odvesti kada nemam novaca ni da odem do Belegiša, a kamoli do Grčke.
Boško i lasta, međutim, nisu dočekali da se zajedno sunčaju na grčkim plažama.
- U septembru, taman kada su prošle vrućine, ubio ju je automobil. Nije se ona mnogo družila sa drugim lastama, pa nije ni znala da su kola opasna po život - priča Dugački i dodaje da nije mogao ni da sahrani svoju lastu jer je nije našao.
- Mnogo mi je bilo žao. Bio sam ljut, psovao sam Boga. Govorio sam mu: „Bitango, zašto mi uze moje milo lašče“ - ističe on ne mogavši da sakrije suze.
Boško dodaje i da često razmišlja o tome da nađe novu lastu, ali zna da nijedna ne bi mogla da zameni njegovu „lastavicu“, a nije više ni tako mlad.

C V R C A

Sve se dešavalo u naselju Kamendin (Zemun polje). Upravo tamo gde su sagrađeni tzv. socijalni stanovi. Bio sam poslom vezan za taj objekat i boravio sam tu skoro svakog dana. Bio je tu i čopor pasa lutalica ("mi nismo lutalice, mi smo napušteni"). Vremenom sam svakom od njih nadenuo ime. Dakle, tu je bio Miki, vođa bande, i njegove devojke Vrca i Cvrca koje je vođa bande naizmenično, da tako kažem, oplođavao (alal vera!). Tu su još bili i Đole, Lisac, Bobi i još nekoliko nestalnih članova, koji su povremeno pokušavali da vođi smotaju neku od devojaka ali bezuspešno.

Da ne dužim, prošlog leta, negde u ono vreme najgorih vrućina, oštenila se Cvrca. Njih petoro malih. Na žalost, jedno je odmah uginulo. Ostali su dva brata i dve sestre. Redovno sam, svakog jutra, donosio Cvrci jogurt i švarglu, kobasicu, kavurmu ili šta se već našlo, dok ih je dojila. Kada su ojačali i osmelili se da izađu iz jame (koju je Cvrca iskopala u parku ispod jednih stepenica), počeo sam i njih da hranim. Ubrzo mi je jedan postao miljenik (beo sa žutim flekama ili obrnuto). Bio je najpitomiji i jedini je dozvoljavao da ga češkam. Ostali su bili suzdržani.

I desilo se da celog Novembra nisam dolazio. Kada sam se pojavio početkom Decembra, mog ljubimca nigde nije bilo. Niko nije mogao da mi kaže šta se s njim desilo. Još uvek verujem da je našao devojku i otišao da osnuje svoju bandu. Samo da je tako... Sledeća koja se osmelila da mi priđe, bila je Cvrca mlađa (nazvao sam je po majci). Neverovatno veselo stvorenje. Veselo je lajala na sve. Kad kažem na sve, mislim na druge pse, ptice, drveće, avione, automobile, lišće, travu, bandere, saobraćajne znake...

Jednog jutra dolazim i vidim da se teško kreće. Napravi nekoliko koraka i sedne ili legne. Shvatim da joj nešto nije u redu sa jednom od zadnjih nogu. Ali koliko sam mogao laički da zaključim, nije joj ništa bilo slomljeno (veterinarski pregled je to kasnije i potvrdio). Pomislio sam da je samo ugruvana i da će već sutra biti sve u redu.

Sledećeg jutra dolazim, zviznem... ništa. Uvek bi razdragano izletela iza nekog ćoška na moj zvižduk, sad ne. Obiđem okolinu i nađem je u snegu, u lokvi krvi, izujedanu, smrznutu, polumrtvu...

Milica Isović iz Minhena umrla je u ponedeljak, 21. januara, da bi njena tromesečna beba Larisa živela. Ovu tešku i dramatičnu odluku, za koju je, valjda, samo majčinsko srce sposobno, Milica je donela onog časa kada su joj lekari, a tada je već bila trudna, saopštili da boluje od raka i da su joj potrebni zračenje i hemoterapija.

- Vi ćete živeti, ali bebu koju nosite morate pobaciti, jer bi terapija za nju bila smrtonosna - saopštili su lekari neumoljivu istinu i nesrećnu Milicu postavili pred dilemu dostojnu antičke tragedije.

Hrabra i požrtvovana buduća majka nije se, međutim, dvoumila ni sekunde. Odustala je od terapije da bi svom čedu 19. oktobra podarila život. I uspela je. Na svet je donela zdravu ćerku Larisu, koja se, na žalost, neće sećati majke, ali će saznati da je za nju žrtvovala svoj život.

Miličin suprug Mirsad (37) je sve vreme bio uz svoju hrabru suprugu i prihvatio je njenu odluku.

- U ponedeljak smo napravili nekoliko porodičnih fotografija. Nepunih šest sati posle toga, Milica je pala u komu, a dan kasnije je umrla - kaže Mirsad Isović.

Milica je napisala i pismo maloj Larisi u kome joj objašnjava zašto njena majka nije mogla da ostane uz nju. To pismo će otac Mirsad Larisi dati kada bude dovoljno odrasla da bi mogla da shvati njegov sadržaj i majčinu odluku.

 Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,

   jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug

   i čekaću te kao na nekoj stanici

   kad negde daleko usnu vozovi.

   Nemoj otići ni samo na sat, jer tada,

   u tom satu, spoje se kapi nesanice

   i možda će sav dim što traži svoju kuću

   doći da ubije i moje izgubljeno srce.

   Jao, neka se ne razbije tvoj lik u pesku,

   jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:

   ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

   jer u tom času otići ćeš tako daleko

   da ću obići zemlju ispitujući

   hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

U plućima mi još uvek šišti sluz

da moram dosta da pljujem u komadiće novina

i još uvek mi neko sečivo kolje nogu

koje nema već 15 godina

odnosno čiji patrljak

već dugo nije nimalo moćan i mesnat

Ubrzo ću opet morati u klozet

hodnikom i na levo

Ali proteza je neprekidno teška 4 kile

i opet će sve što ću moći da uradim biti to

da ću se podići na laktove

dok će urin opet sam od sebe teći u gaće

i zatim ponovo leći

i ponovo gledati sivi pravougaonik prozora kojem ptice

tu i tamo u preletu daju dubinu

Padaj dakle draga kišo da se nebo iscedi

da zajedno dođu moja smrt

moja smrt i visoki vazdušni pritisak

Kako izgleda kada tutumalj priča vic. Sve se dešava u kupeu putničkog voza. Dakle, spremite čašu vode, tablu bensedina, ako duvate, smotajte džoint, ali pogolem, smestite se udobno i počnite da čitate.

Hm, dakle, ovaj, kako da počnem, možda ste i čuli, ili neki od vas čuli, ko je čuo neka ćuti da ne pokvari drugima (neko se prigušeno smeje), vic je o jednom, ovaj, Škotlanđaninu, a vi znate, to jest, svakako vam je poznato, ovaj, da njih, ovaj, bije glas, razume se, cicije i tako dalje, vrlo štedljivi i uopšte.

(Ovde pripovedač malo predahnu.)

Sad, dakle, dalje ovako ide, ovaj, ali ako stvarno neko, ovaj, zna, ili ako svi znate, bolje, ovaj, da ne pričam, samo recite.

(Sramežljivi uzvici bodrenja : Ma pričaj, samo pričaj!)

Dakle, to je u stvari vic o Škotlanđaninu, koji su, kako rekosmo, neobično štedljivi, bar tako se priča, možda jesu, možda i nisu, ko zna, ja bar, ovaj, nikad nisam bio u Škotskoj, i njegovoj ženi, ili supruzi, odnosno ženi, kako hoćete, koja ga je, kako da kažem, varala ili, ovaj, sad baš da kažem ako se mora, ovaj, nabijala rogove.

Dakle, Škotlanđanin je otišao na službeni put, nije važno u koje mesto, samo nije daleko, odnosno trebalo je da ide, a pre polaska je rekao ženi, odnosno supruzi, sad vi kako više volite recite, ili ženi ili supruzi, uglavnom rekao je da ide na put i vratiće se za koji dan. Nije važno koji je to baš tačno dan bio, glavno da je rekao i njegova žena je znala da će da se vrati, sad, kažem, dan nije važan, ali recimo neka je bio četvrtak.

Njegova žena, ovaj, mislim tog Škotlanđanina, ovaj, imala je jednog poznanika, ovaj, bolje da kažem prijatelja, prijatelja onako, da se razumemo, šta dalje da pričam, no, jednom rečju švaler, ("Juh", "Juh", uzvici kod ženskog dela publike) pa pošto je imala dva -tri dana slobodna, dok je muž na putu, muž ili suprug, kako volite, ali nije baš toliko važno da li je to bilo dva ili tri dana, možda je dva možda i tri, možda čak i četiri, kažem, to uopšte nije važno, važno je da je imala slobodnog vremena, mislim, dok je muž bio na putu, dakle, a to slobodno vreme... šta kažete, da zatvorim prozor? Kako hoćete, meni je svejedno... Dakle, gde sam ono stao?... Uh, da me ubijete ne mogu tačno da se setim mesta, ali je cela stvar u tome što je profesor bio užasno rasejan, pa uopšte nije primetio da je umesto četkice za brijanje uhvatio mačji rep i počeo... Ne, nije. Nije, tačno se sećam. Dakle... Aha, sad znam. Dakle, žena odnosno supruga onog Škotlanđanina naumi da se vidi sa tim svojim, onim, kako da vam objasnim, uglavnom prijateljom. A taj prijatelj je opet bio neki Irac. Ne znam zbog čega je važno da li je to baš bio Irac ili ne, glavno se dobro sećam da je onaj što mi je taj vic pričao rekao da je prijatelj Irac, pa i ja vama tako prenosim, mada se iz daljeg toka vica, što ću vam odmah ispričati, uopšte ne vidi da li je nešto smešnije zato što se radi o Ircu a ne o nekom drugom.

Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Škotlanđanin je otišao na put, a čim je otišao, odnosno izašao iz kuće, žena zovne prijatelja i kaže mu: Takva i takva stvar, razumeš li, prilika, noć, samoća, muž otputovao, vraća se prekosutra, odnosno nisam baš siguran da li je prekosutra ili naksutra, ali to nije ni važno, glavno da je otišao i da se te večeri neće vratiti.

Naravno, čuje Irac šta žena - eh, prokleto žensko koleno, a čovek samo što se izmakao! Naravno, pardoniram, prisutni se izuzimaju - govori, a, ovaj, brk mu se smeška, kao mačoru na slaninu. Dakle, ne znam da li je neko od vas ikad držao mačke u kući, mi smo imali šest-sedam komada na selu, držali smo ih da tamane pacove i miševe i te mačke... ali da ne skrećem sa teme, a o mačkama i mačorima možemo i drugi put.

Uglavnom - možda je ipak bolje da zatvorim prozor, promaja - uglavnom, kažem, zadovoljan Irac, ali ne mogu baš da kažem sasvim zadovoljan, jer se nekako podesilo, kao trebalo te večeri s nekim prijateljima da ide na neku mušku lumperajku, da se kockaju, šta li, uostalom nije važno, glavno imao je neku drugu kombinaciju, udešenu pre no što je saznao da će konkurencija na put.

Sad, da ne gnjavim mnogo kako se taj razgovor vodio, važno je da mu je žena rekla da joj je muž na putu, pa bi odlično bilo da on dođe kod nje, naravno odlično za nju i onog Irca, a da za Škotlanđanina nije odlično, to ne moram posebno ni da ističem. Još žena objasni da je to prilično retka prilika i da je šteta da je propuste, a i sam Irac je znao da je to retka prilika, jer je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja, a Irac je to znao, jer je Škotlanđanin retko išao, pa je prema tome Irac retko imao prilike da posećuje svoju ljubavnicu, odnosno Škotlanđaninovu ženu. Zašto je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja ne znam, valjda mu je takva bila služba da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja. Uostalom, mogao je Škotlanđanin i privatno gdegod da otputuje, ali to nije činio, jer je štedeo, a sem toga takvo putovanje ne bi ni bilo službeno, već privatno. Kakva je bila služba gde je Škotlanđanin radio, pojma nemam, a nije ni važno, tek toliko znam da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja; a da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja, zaključujem po tome što je žena rekla onom prijatelju, Ircu, da je šteta da propuste retku priliku, što znači da muž retko odlazi od kuće na službena putovanja, jer ako bi često odlazio onda bi...

Uglavnom, da malo skratim, jer kako neki Englez pametno reče "Srž vica je..." kako ono beše?... Dakle, rekao je da svaki vic treba ispričati... ne, nije tako, dobro sam maločas počeo: "Srž vica je..." samo ne mogu da se setim kako beše kraj te izreke. Ništa, pričaću ja dalje, pa ću se usput setiti... A gde ćete vi?

(Jedan ucveljeni ženski glas: "Htela sam malo u hodnik. Zaparno je ovde.")

Gde ste baš sad zapeli? Sad ću dovršiti vic, pa onda idite. Uostalom, možda je bolje da prozor stoji otvoren? A kraj vica je moćan, videćete. Dakle, dogovore se ono dvoje, Irac i žena, da on dođe njenoj kući, a naravno da o svemu tome jadni muž pojma nije imao. Ha, ha, ha, ha! Pojma o pojmu... Dobro, što vi tako stojite? Ukipili ste se kao počasna straža na grobu Franje Josifa, ha, ha, ha, ha! Kao da mi na glavi stojite. Sedite, molim vas.

Dakle, dogovore se oni da Irac dođe kod Škotlanđanke. I tako, kad se smrklo, prema dogovoru, mislim, kako su se ranije dogovorili, eto ti ljubavnika. Taman što su večerali i otišli da legnu, ha, ha, ha, ha! odnosno već su legli, a inače je rano bilo, možda tek devet sati ili pola devet, mada to nije toliko važno, onaj koji je pričao nije uopšte pominjao sat, samo je napomenu da je bilo rano, a ja računam, kad je rano, onda bi moglo da bude jedno devet-deset sati.

Bilo kako bilo, tek što su oni, mislim Irac i Škotlanđanka, legli, zazvoni zvono. Ali nije zvono obično, već posebno, odnosno kao neki ugovoreni znak, kako je muž one Škotlanđanke uvek zvonio kad bi se vratio kući, a zvonio bi na naročit način kako bi ona znala da je on. Na žalost, ne znam kako je taj način izgledao, možda, recimo, triput kratko ili jedanput dugo a jedanput kratko, ili tako nekako, glavno da je to bio naročiti način zvonjenja i da je žena odmah znala ko zvoni.

Ne treba obkašnjavati kako joj je bilo kad je čula zvono i poznala ko zvoni. Inače, muž je morao da zvoni, jer mu nikad nije davala, da sobom nosi ključ od ulaznih vrata. Govorila je da je to zato da ne bi usput, kad zadrema u vozu, izgubio ključ, ali u stvari nije zato, već da ne bi baš sasvim mogao da je iznenadi i neočekivano bane u sobu. Mislim da je ovakva mera bila doista vrlo lukava i da se može reći da su... E sjajno! Divno! Setio sam se kako glasi ona izreka. Dakle, ovako. Kaže: "Srž vica je kratkoća". Tačno tako, dobro se sećam, jer time hoće da se kaže da je vic sve bolji što je kraći, da mu je u kratkoći upravo suština ili srž, a mislim da bi svakom dobro činilo da ovo zapamti, pa kad nekada prekardaši sa pričanjem vica razvlačeći ga od Kulina bana, da se priseti da je kratkoća najglavnija osobina vica, odnosno njegova srž, kako to izreka vrlo lepo kaže, pa da skrati. Elem, kako bi bilo da i ja skratim? Ha, ha, ha, ha! E ovo je baš ispao najbolji vic, mada sasvim neočekivano. Ja druge poučavam da je kod vica najvažnije da bude kratak, a sam razvukao. Ha, ha, ha, ha! Nego, evo nas pri kraju, a vi, gospođice, nemojte se toliko vrpoljiti, imajte malo strpljenja.

Dakle, čuje žena zvono i doseti se jadu. Čuje i Irac, pa ga nigde nema od prepasti. Nije mu ni lako. Doduše, on je čovek slobodan i nevezan, ali žena nije, a muž ako pobesni, neće mnogo da pita ko je slobodan a ko nije i ko je koga zvao - a sećate se da Irac ovog puta stvarno nije bio predlagač, jer ga je žena sama pozvala, mada je i on, doduše, saučesnik, jer je pristao. Kao što je pristao da dođe, mogao je i da odbije. Doduše, onda bi se žena naljutila, ali bolje da je to prežalio no što je popustio, pa će ovako muž da se naljuti, samo muž s pravom, jer, doista, kad neko ide na službeni put, odakle će možda doneti i koju ušteđenu dnevnicu, ima pravo da bar za tri-četiri dana računa da će mu žena biti verna i smireno čuvati domaće ognjište. Kad ono, na njegovom ognjištu gori vatrica i to svakakva, ha, ha, ha, ha!

Sad, ovaj, pazite, ha, ha, ha, ha! kraj je ovakav.

Žena brzo odvede ljubavnika u kujnu, gde su imali frižider, veliki frižider, otvori vrata i kaže mu: "Uskači!" Irac, šta će kud će, uleti u frižider, žena zatvori vrata, ugasi svetlost u kujni, ali u silnom strahu zaboravi da isključi frižider, te on i dalje radi i pravi hladnoću. Frižider hladi, a Irac unutra, ha, ha, ha, ha! Pa još, ha, ha, ha, ha! golišav.

Žena izađe u predsoblje i vikne:

- Ko je?

Bajagi ne zna ko je. Uštva jedna, pravi se naivna.

- Ja sam, - veli Šveđanin - tvoj muž.

(Jedan glas: "Valjda "Škotlanđanin"?")

Škotlanđanin, naravno. Što, jesam li rekao Šveđanin? Jezička omaška, ne mari ništa, glavno da znamo o kome se radi.

I tako, žena otvori vrata, a Škotlanđanin uđe. Eto, sad sam rekao Škotlanđanin, a ne Šveđanin, znači nisam pogrešio. A vi već pomislili da ću opet pogrešno da kažem pa da mi se smejete, ali sam vam podvalio, ha, ha, ha, ha!

Dakle, kaže Škotlanđanin? - Ženice moja, cile-mile, i tako dalje, elem, da ne odugovlačim mnogo, zbunio sam se, voz mi ide dva sata kasnije no što sam mislio, u jedanaest a ne u devet, pa sam se vratio, da ne džonjam dva sata na stanici.

- U jedanaest? - kaže žena usplahireno, a misli na Irca u frižideru, kako li je njemu? - ha, ha, ha, ha!

- Tačno u jedanaest, - ponavlja Škotlanđanin, uzima novine, pali lulu i počinje da čita.

Žena se plaši da joj muž ne ogladni, jer bi mogao da ode i sam otvori frižider, ali je muž, srećom, ranije večerao, pa samo sedi, puši i čita novine.

Kad je bilo malo pre jedanaest, Šveđanin sklopi novine, istrese lulu, ponovo se pozdravi sa ženom i ode.

Jedan glas: - Opet ste rekli "Šveđanin".

- Nisam

- Jeste. Evo i ostali su čuli

- Valjda ja bolje znam šta sam rekao.

- Rekli ste "Šveđanin".

- "Šveđanin" - ponoviše nekoliko glasova.

- Ako sam rekao "Šveđanin", onda sam pogrešio, treba "Škotlanđanin". Dakle, Škotlanđanin se pozdravi i ode. Ovog puta konačno.

Žena izbezumljeno pritrča frižideru, koji je celo vreme radio, pa otvori vrata, sva prepadnuta u kakvom će stanju ugledati Irca.

Kad je otvorila vrata, Irac huknu i reče:

- Uh, ala sam se preznojio!

Ovaj post je posvećen
onima koji vole Beograd
onima koji razmišljaju beogradski
onima koji žive u Beogradu
onima koji su se rodili u Beogradu
onima koji su iz Beograda otišli pa se opet vratili
onima koji govore beogradski
onima koji namiguju beogradski
onima koji se smeju beogradski
onima koji sanjaju beogradski
onima koji umeju da se raduju Beogradu
onima koji bi ujutru najradije pojeli Beograd za doručak
onima koji se osmehuju beogradski
onima koji zvižduću beogradski
onima koji se oblače beogradski
onima koji se svlače beogradski
onima koji su u Beograd došli i zauvek ostali
onima koji će tek doći u Beograd
onima koji negde daleko misle na Beograd
onima kojima je Beograd ostao u lepom sećanju
onima kojima je Beograd sve i svja
onima koji su se jednog dana zaljubili u Beograd
onima kojima je Beograd tu ljubav uzvratio
onima koji su se u Beogradu zaljubili
onima koji hodaju beogradski
onima koji shvataju Beograd
onima kojima je Beograd sve što imaju i
onima kojima je Beograd SVE ŠTO NEMAJU

William of Occam (pravilno je napisati i Ockham) je britanski filozof koji je živeo od 1285. do 1349. godine. Osobine po kojima je prepoznatljiv jesu jasnoća, očiglednost i konciznost misli i izražavanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji podržava višeprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu.

Ovde ga pominjem zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica ili Okamov brijač, koji se često navodi u raspravama između skeptika i ljudi koji veruju u paranormalne pojave.Taj stav izražen je jednom rečenicom: Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, što možemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotrebno umnožavati (entitet = bit, suština). Ovo se često formuliše kao pravilo o ekonomiji u filozofiji, a može da se objasni i na razumljiviji način: na osnovu raspoloživih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogući zaključak. Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba napraviti oštar “rez” između najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno komplikuju stvar.

Poslužićemo se grafičkim objašnjenjem. Ako imamo zadatak da povučemo liniju kroz četiri tačke u koordinatnom sistemu (kao na prvoj slici), to bi mogla da bude prava linija (druga slika), ali i bilo koja druga - na trećoj i četvrtoj slici vidimo još dva rešenja, a postoji bezbroj mogućih. Ipak, logično je da, kao najjednostavnije, usvojimo prvo a odbacimo sva ostala, bar dok se ne pojavi još neka tačka; ako ona obori ispravnost prvog rešenja, opet smo dužni da pronađemo rešenje koje je najjednostavnije za novi niz tačaka.

Iz Okamove oštrice izveden je i stav, koga je definisao Karl Segan (Carl Sagan): posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. Ovo bismo mogli da ilustrujemo istim grafičkim primerom: ako se, recimo, opredelimo za rešenje sa treće slike, tu odluku moramo da opravdamo valjanim objašnjenjem zašto smo baš njega odabrali. Samo prvo rešenje (slika 2) ne zahteva posebnu odbranu, jer ni rešenje ni po čemu nije posebno.

Zodijak je isečak koji se prostire na oko 8 lučnih stepeni ka severu i ka jugu oko ekliptike (projekcije zamišljene Sunčeve putanje na nebesku sferu). Na ovom pojasu se, sa izvesnim odstupanjima, nalaze projekcije svih 12 sazvežđa kojima se služe astrolozi. Zato su ovi znaci dobili naziv "znaci zodijaka".

Šta znači biti rođen u nekom od znakova zodijaka? Znamo da Zemlja za godinu dana načini jedan krug oko Sunca. Sve zvezde koje čine sazvežđa možemo da smatramo za nepokretne, kao i samo Sunce; zanemarićemo kretanja svih nebeskih tela osim planeta Sunčevog sistema, a u ovom trenutku biće nam važno samo kretanje Zemlje. Slika ilustruje njenu putanju oko Sunca, kao i jedan deo zodijaka. Smatra se da je “naš znak” onaj u kome je Sunce prividno boravilo u trenutku našeg rođenja. To praktično znači da se Zemlja u tom trenutku nalazila na suprotnom delu svoje putanje, najdalje od našeg znaka. Na slici je primer koji važi za početak meseca maja: gledano sa Zemlje, Sunce se tada nalazi u sazvežđu Bika.

Ako neko, dakle, smatra da je rođen u znaku Bika, trebalo bi da je sunce "boravilo" u sazvežđu Bika u trenutku njegovog rođenja. Ipak, nije tako. Zbog pojave koja je u astronomiji poznata kao precesija, datumi za sazvežđa Zodijaka (koji su i danas priznati u astrologiji) posle oko 2070 godina (od kada su ovi znaci utvrđeni) "otklizali" su skoro za ceo jedan znak. Tako je većina ljudi, zapravo, rođena za ceo jedan znak ranije od onoga koji su mu astrolozi "dodelili": ovan umesto bika  , bik umesto blizanaca, i tako dalje.

ISPOVEDNA MOLITVA

1

O mne grešnomu,

uvi mne grešnomu,

gore mne grešnomu,

ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,

kako mi se deti s grehi mojimi,

ne pogubi me, Gospodi, s grehi mojimi,

i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine

moji gresi i moja bezakonijat

tisušta tisuštami i tmi tmami

pred toboju, Gospodi,

po vse dni i po vse nošti

i po vse časi sgreših ti, Gospodi,

prosti me.

Izbavi me, Gospodi,

gorkija, ljutija, zlija

i naprasnija smrti

i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi,

slzi pokajanija,

slzi pokajanija,

slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,

smrt i končinu blagu

s pokajanijem i sa slzami

i sa pričaštenijem svetih božestvenih

i prečistih Hristovih tajni

sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,

prosti me za ime tvoje svetoje,

Gospodi,

prosti me jalika ti sgreših

va vse dni života mojego

i po vse nošti i po vse časi

jeliko ot  junosti mojeja

i do starosti.

2

A se sut gresi moji:

ljubodejanije, preljubodejanije,

blud, nečistota,

rastljenije tela,

raždeženije ploti,

istecanije pohoti skvrnuje

na jave i va sne

Sgreših, Gospodi, prosti me.

3

A se sut gresi moji:

srebroljubije, zlatoljubije,

slastoljubije, slavoljubije,

samoljubije, sanoljubije,

miroljubije, platoljubije

Sgreših, Gospodi, prosti me.

4

A se sut gresi moji –

mnogoslovije, ljuboslovije,

praznoslovije, skrvnoslovije,

lažeslovije, smehoslovije,

bludoslovije, sramoslovije,

bujeslovije, sujeslovije,

basnoslovije, sprotivoslovije,

zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me.

5

A se sut gresi moji:

lihoimstvo, mazdoimstvo,

posuloimstvo, rezoimstvo,

čužeimstvo,

opalstvo i okajanstvo,

nasilstvo, krivosudstvo,

upremstvo, unorovstvo,

naprasanstvo, nepokorstvo,

lakomstvo, pretebstvo,

laskrdstvo, nesitstvo,

pijanstvo,

nečuvstvo, neverstvo,

visokoumstvo,

svetokradenije,

surovstvo, prezorstvo,

licemerstvo, pronirstvo,

lukavstvo, zbojstvo,

izvitstvo,

neumstvo, nepostavstvo,

nedostojimstvo

Sgreših, Gospodi, prosti me.

6

A se sut gresi moji:

objadenije,

upivanije, blvanije,

tajnojadenije

i oklevetanije, oglagolanije,

osuždenije, kičenije,

zlonravije, zlopomnenije,

zlosrdije, žestosrdije,

nemilosrdije,

šetanije, šeptanije,

roptanije,

huljenije, kobenije,

uninije, bezčinije,

mnenije, prenije,

tašteslovije,

neposlušanije,

samopravljenije,

neispravljenije molitvi,

nebreženije o svojoj duši,

nebreženije o svojem spaseniji,

nebreženije o Božijim dele,