Na Solomonskim ostrvima, ostrvlju u Južnom Pacifiku, stanovnici jednog sela primenjuju jedinstvenu tehniku seče drva. Ako je stablo preveliko da bi se oborilo sekirom, seljaci ga seku vikom. Drvoseče koje poseduju tu moć prikradu se stablu tačno u zoru i iznenada počnu da viču na njega iz sve snage. Rade to trideset dana. Stablo umre i sruši se. Teorija glasi da vika ubija duh stabla. I seljaci tvrde da ih ta tehnika nikada nije izneverila.  

Ah, jadnih li i naivnih stvorenja. Ljupkih li običaja u životu džungle. Vikati na stablo, zamislite. Kako je to primitivno. Šta ćete, od njih su još daleko blagodeti moderne tehnologije i dostignuća nauke.  

A ja? Ja vičem na svoju ženu. Vičem na telefon i na kosilicu za travu. Vičem na televizor, kompjuter, novine i svoju decu. A svedoci tvrde da sam više puta viđen kako preteći zamahujem pesnicom prema nebu i vičem.  

Moj komšija mnogo viče na svoj automobil. A letos sam ga čuo kako celo popodne viče na merdevine. Mi moderni, gradski, obrazovani ljudi, vičemo na saobraćaj, na fudbalske sudije, račune koje treba platiti, banke i aparate – naročito na razne aparate. Aparati i najuža porodica pretrpe najviše vike.  

Ne znam ima li od toga kakve koristi. Aparati i ostali predmeti prosto su tu gde su. Možete ih vi i udariti, ali ni od toga nema koristi. A što se ljudi tiče, seljaci sa Solomonskih ostrva možda imaju pravo. Vikati na živo biće znači stvarno ubijati duh u njemu.

"Mramor, kamen i željezo lako može biti slomljeno…"

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

  prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.

Pitao neki čovek Hajduk Veljka 1813-te godine ‘’kako misli razbiti janičare Kapetan Paše koji se kreće prema njemu i Negotinu, kad ih ima mnogo više i bolje su naoružani, a ovaj mu odgovorio'’: '’E, kako? izvešću moje soldate i bećare preda nji, pa ću im jebati mater'’. Stvari dakle mogu biti jednostavne i proste ako smo uistinu voljni da ih završavamo. Sve može stati u zadnje dve reči Hajduk Veljkove samo ako se reši. Trpi se, trpi, pa se jednog dana lepo izađe ‘’preda nji'’ i….. Samo prvo treba raskrstiti sa sobom i sa onim što se nosi među nogama. Treba biti spreman da se više žrtvuješ (ako treba) od svojih dušmana. Tu je rešenje: u rešenosti i izdržljivosti po svaku cenu. A cene nema. Kad se izađe onda nema nazad: u pobedu ili propast. Zato, kad se smogadne i reši, treba izaći pred naše neprijatelje i jebati im majku.

A mi, fala dragom Gospodu, nikada oskudevali u neprijateljima nismo. Prijatelja smo slabo zapatili al’ dušmana: na sve strane. Kud se god okreneš neko te vreba kamijom ili kuburom. Tako nam okruženje: spoljašnje i unutrašnje. Jer mi smo okruženi i iznutra. I spolja. E baš u vezi te spoljašnje opkoljenosti često se čuje floskula od strane naših političara (naši su nemamo kud a nemamo ni druge, ni bolje) koji su mahom neobrazovani (osim što imaju formalne diplome) a onda i od takozvanih ‘’javnih ličnosti'’ (koje su još neobrazovanije), elem: ‘’da je Srbija oduvek bila deo Evrope, da je i sada u Evropi i da to samo treba da se formalno potvrdi kroz prijem u EU'’.

Prvo, treba razjasniti šta većina tih mikroba podrazumeva pod pojmom ‘’Evropa'’?! Naravno, vrlo prizemno i sa animalnim motivima oni pod tim pojmom podrazumevaju  državno- političko ustrojstvo zemalja zapadne Evrope u zadnjih dva-tri veka i pri tome misle uglavnom samo na te najbogatije države na zapadu kontinenta. Ne!!!, i ako su danas Rumunija i Bugarska formalno (jer ekonomski niti jesu niti će biti) punopravni članovi te koalicije država ti lakomisleći  Srbi te iste države ni danas ne podrazumevaju pod pojmom ‘’Evropa'’. Evropa se geografski prostire i do Moskve preko Kijeva i Minska- pa opet ta vesela družina ne misli da je to Evropa i ne misle da smo mi odvajkda bili deo ‘’te'’ Evrope. Za njih je Evropa samo puno korito, šoping centri i jeftini narkotici a ne nikako kulturološki i istorijski obrazsci- eto to je napribližnija definicija. I kada lupetaju da naša deca treba da dobiju vize i putuju ne uzimaju u obzir da naša deca i danas imaju vize za devedeset odsto država sveta jer oni misle na vize zemalja zapadne Evrope.

Ako ćemo pravo, a hoćemo jer smo pošteni i pametni ljudi, u smislu gore navedenih odrednica: Srbija nikada nije bila deo ‘’te'’ i ‘’takve'’ Evrope. Bili smo i bićemo deo Balkana koji se jednim krakom oslanja na Aziju a drugim krakom na Evropu. Po duhu, istoriji i tradiciji, po genetskom kodu naše narodne svesti mi pripadamo Vizantijskom kulturnom temelju koji je bio napredniji i civilizovaniji u odnosu na ono što se podrazumeva pod zapadno- evropskim kulturnim temeljima. Silom prilika, pet vekova smo bili i pod direktnim uticajem orjentalne, dakle azijske kulture (i nekulture) pa smo tako bili i danas jesmo više deo Azije nego deo Evrope. Nikakve razlike, uostalom nije ni bilo. Dok su nas Osmanlije naticale na kočeve ‘’napredna'’ Evropa je palila po trgovima veštice. Po verskom, rasnom i duhovnom statusu mi smo Sloveni i Pravoslavci pa smo kao takvi prirodno okrenuti u svojoj pripadnosti prema ‘’trećem Jerusalimu'’: Moskvi. Naravno i prema Konstantinopolju. Ali nikad prema Rimu. Nama je bliža klasična grčka kultura ili široka ruska duševnost od hladnog racionalizma reformatorske Evrope Lutera i Erazma ili potuljenog katolicizma papskih dominiona.

Te i takve, današnje ili negdanje, zapadne Evrope mi nikada ni istorijski, ni geografski, ni politički, ni religijski, ni kulturni deo nismo bili. I kad god smo to pokušavali grdno bi postradali. Od odbrane hrišćanstva pred najezdama azijata, preko Prvog svetskog rata kada smo izgubili svaku drugu mušku glavu i Drugog svetskog rata kada smo izgubili nacionalni identitet, državu i ratnu pobedu a dobili holokaust  i Jasenovac- mi smo od Evrope dobijali samo zlo. Tako nas je u tim zadnjim svetskim ratovima jedan deo Evrope (Engleska i Francuska) terao da ratujemo protiv drugog dela Evrope (Italija i Nemačka) a svi su nas terali da idemo protiv Rusije a komunisti iz Rusije su nas terali da idemo protiv svih. Saveznici Nemaca Hrvati su izvršili genocid nad Srbima a naši saveznici Englezi su Srbe na kraju bombardovali i bacili u čeljusti komunizma. A na Zagreb nije pala ni jedna bomba u toku toga rata: ni Nemačka, niti saveznička a ponajmanje komunistička. Jesmo li tada bili deo Evrope? I koje? One fašističke ili one savezničke?

Ja ne vidim razlog zašto treba da se sramimo zbog balkanske pripadnosti?! Mudri Pekić je s’pravom govorio da je Balkan kolevka svih relevatnih evropskih civilizacija. Zašto bi neko trebalo da se oseća nižom vrstom ako nije sa podnevlja zapadne Evrope?! Reći da smo kroz istoriju ili duhovno mi odvajkada bili deo Evrope nije nikakva naročita privilegija ili dokaz naše pripadnosti civilizaciji na uštrb varvarstva. Pre bi se zaključilo da je to otežavajuća okolnost. Jer, i tu gde jesmo, i takvi kakvi jesmo mi se ne razlikujemo civilizacijski i kulturološki od bilo kojeg evropskog naroda (opet se vratismo na isto ali nije isto) ili azijskog (osim po boji kože, ne mislite valjda na to vi ‘’evropjeci'’?!). Imamo dobre i loše strane naconalnog bića. U mnogim stvarima smo bolji od zapadnoevropejaca, u isto tako mnogo stvari smo gori od njih- u proseku smo tu negde. Mi smo takvi kakvi jesmo i nikakvo samodeklarisanje nas neće učiniti pametnijim, boljim, vrednijim i bogatijim nego što jesmo i bićemo. Industrijska razvijenost je nešto drugo i to nema veze sa civilizacijskom pripadnošću. Razlikujemo se i brojčano, i teritorijalno. Ali, svet je postao globalo selo a mi globalni seljaci tako da prostota malograđanštine nije različita u ‘’krugu dvojke'’, u ‘’krugu oko ajfelovog tornja'’ ili u ‘’krugu oko Aja Sofije'’- pa mu dođe na isto.

I šta je zaista Evropa? Koliko je ona ukorenjena u svesti ljudi? Koliko je ona zaista duhovno utemeljena tvorevina? Koliko je ukorenjena kod ljudi kao istorijski fakt? Možda potvrdu da je to mrtvorođenče i jedna birokratska tvrorevina treba tražiti u faktu da niko nije mahnuo niti jednom zastavom Evropske unije na tekućem prvenstvu Evrope u fudbalu koje se odigrava u Austriji i Švajcarskoj (koja doduše nije ni članica EU). Ne!!! Svi su insistirali na svojim nacionalnim obeležjima i tukli se međusobno u tu čast. (U finalu su Nemačka i Španija a mi ćemo navijati za Špance jer nisu priznali nezavisnost Kosova, bez obzira što je Solana Španac). EU ne može kopirati SAD jer države SAD nisu nacionalne države. Samo malo neraspoloženiji birači (kao onomad u Irskoj) i eto kraja EU. O nekom oružanom sukobu unutar unije ne vredi ni trošiti reči: za tili čas bi se pronašli stari rovovi na ‘’mažino liniji'’.

Stvari su proste, makar kako ih je Veljko iz Krajine shvatao: ili treba stati ispred njih sa svim što sleduje ili spremiti dupe za kolac. Ali palamuditi o tome kako smo jedno te isto: e, to kod mene ne prolazi. Nismo i nikada nećemo biti isto. Kad smo jedno (a kako neki tvrde) što navijamo za Noleta a ne za Nadala kad igraju jedan protiv drugog?

U duhu hajdučke tradicije u jednoj šumadijskoj crkvici: šorka!!! Dovatili se pastiri sa stadom. Kao i u stvarnom životu i ovde je stado, sudeći po snimcima, izvuklo deblji kraj. Sreća te se u tuču nije umešao ni jedan od vladika jer oni imaju one teške močuge optočene zlatom i dragim kamenjem pa koga bi time sustigli sa crnom bi ga zemljom sastavili.

Penzioneri se raduju. Moj otac već planira šta će sa svojih deset posto povećanja. Dok su, a kobajagi, trajali pregovori crvenih sa narodnjacima, žuti ministri koji se vrte oko para govorili su da je nemoguće povećati penzije jer nema para. Sada kada su se žuti i crveni dogovorili (i uvili Srbiju u crno, po svemu sudeći), odjednom ministar finansija kaže: biće para!!! Znam i ja da će biti. Još se nije prodao NIS, JAT i EPS. A Dačić će biti ministar policije?!

Recite pošteno: koga će taj smeti da uhapsi od političara žute provinijencije ili tajkuna?! Koga će Dačić smeti da uhapsi od onih koji su u privatizaciji ojadili Srbiju?! Hoće li Dačić potpisati nalog da se hapse haški optuženici?! Hoće li uhapsiti Marka ili Miru ako se vrate u Srbiju?! Pazite, ima tu nekih kosmičkih dilema: šta je optužnica protiv Mire Marković zbog dodele jednog stana nekoj devojci prema Božnih 11 miliona evra i vile na Dedinju?! Ili šta je Markov ‘’Bambilend'’ prema Plalminom ‘’Akvalednu'’?! Ipak, u ime evropske perspektive moraće da hapsi Mladića i Karadžića. Već se čuju glasine iz Požarevca kako iz dvorišta porodične kuće Miloševića dopiru čudni zvuci. To se Sloba prevrće u grobu. A nema ‘ajduk Veljka da se nekome najebe majke.

PS

Srbija nije imala predstavnike iz državnih organa na zasedanju Skupštine parlamentaraca Evrope na kojoj se raspravljalo o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba sa Kosmeta?! Zar treba komentara o stanju srpskog društva?

Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.     
Imao sam dobre papire i u venama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez poverenja.
Niko nije zaboravljao čiji sam pas.

Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja - marš, kloni se poređenja.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste...
Posedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

Meni su upućivali osmehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u vazduh,
samo ja - opraštati se vukući ga zubima za pantalone.
Samo je meni dozvoljeno bilo
s glavom na njegovim kolenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je voleo samo mene
i više nikada, nikoga.

Ali, imao sam i obaveze: čekanje, verovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Šta ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.

Postoji sudbina i sudbina.

Moja se najednom promenila.
Stiglo je jedno proleće,
a njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.
Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobile.
Vozila su se trubeći spuštala dole
i gubila se iza krivine.

Na terasi su gorele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.

Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stepeništa nogom goni.

Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Neko je šutnuo moju zdelicu danima praznu.
A onda, zadnji neko, pre nego što je krenuo na put,
provirio je kroz prozor automobila
i pucao u mene dva put.

Čak nije umeo ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muva
ja, pas svoga gospodara.

Bilo ih je osam, ostavljenih u kartonskoj kutiji na sumskom putu. Umalo ih nisu pregazili traktorom, iduci svojim poslom kroz sumu. Zakocili su u zadnjem trenutku. Igor se sazalio na njih i dogovorio se sa svojom verenicom (a mojom cerkom) Ljubicom da ih odnesu u azil gospodje BB na Avali. Na putu do tamo uspeli su da udome njih dvoje. Medjutim, decko koji tamo radi rekao im je da on nije u stanju da se brine o tako malim stencima, jednostavno nema ni uslova ni hrane za njih, pa ako mogu da se pobrinu za njih dok napune oko dva meseca i onda da ih donesu. U tu svrhu odlicno je posluzila moja radionica. Danas se napokon rastajemo sa njima. Slikao sam ih za uspomenu i evo mozete pogledati te male slatkise. Znam da cu pustiti koju suzu na rastanku ali...

Ako se neko seca Cvrce sa jednog od mojih proslih postova sada moze videti da je potpuno ozdravila i da je sa puno elana, uz pomoc svoje drugarice Eme, preuzela ulogu vaspitacice ovih klinaca.

Nastavak price o slatkisima mozete pogledati na blogu moje cerke ako kliknete ovde

Boško Dugački, osamdesetpetogodišnjak iz sela Surduk, pedesetak kilometara od Beograda, oduševio je nedavno publiku na festivalu kratkog dokumentarnog filma. On se pojavio kao zvezda filma koji govori o njegovom višemesečnom druženju sa - lastom.

- Boško Dugački?! Tu mu je kuća, na broju 38, ali nije on tu, stalno je po selu, šeta - objasnio nam je jedan od Surdučana, kada smo ga upitali kako da dođemo do „filmske zvezde“.
Boška smo našli na njivi, nekoliko stotina metara od njegove kuće. Nije, kaže, ni znao da je film dospeo na festival.
- Sećam se, pre dve godine su bili tu i snimali me. Zanimljivo im je bilo što skupljam pare da moju lastu vodim na more - priseća se on.

Sve je, inače, počelo kada je, pre dve godine, Boško sa pokojnom suprugom čistio višnje za slatko.
- Čuo sam da u štali nešto pijuče i našao malu lastu. Pokušao sam da je vratim u neko od gnezda koja su se tu nalazila, ali su je ptice izbacivale iz svakog. Onda sam odlučio da je uzmem i odgajim. Žena mi kaže: „Ne budi dete, šta se igraš sa pticama“, ali ja nisam hteo ni da čujem - kaže Boško i dodaje da je u početku imao problema sa negom svog ljubimca.
- Nisam znao čime da je hranim. Da joj dam hleb, zalepiće joj se za nepce i udaviće se. Ne valja ni žito, opet će da ugine. Onda pokušam sa crvićima koje smo nalazili u višnjama i vidim, sviđaju joj se. Jela ih je i 120 za jedan obrok - priča on.
Boško ističe da su se on i lasta veoma brzo navikli jedno na drugo.
- Odem ja u njivu da kopam kuruze, a ona ostane kod kuće. Ali, posle nekog vremena, osetim ja, nešto mi na kapi. Pogledam, kad moja mala lasta došla da me obiđe - opisuje Dugački svoje druženje sa lastom.
Kada se približila jesen, Boško se uplašio da će se njegova lasta pridružiti ostalima koje se sele u toplije krajeve. Odlučio je da skupi dovoljno novca da bi s njom otišao na more.
- Čuo sam da u Grčkoj ima neko mesto, zove se Kavala, gde je uvek leto. Ali, kako sam je mogao tamo odvesti kada nemam novaca ni da odem do Belegiša, a kamoli do Grčke.
Boško i lasta, međutim, nisu dočekali da se zajedno sunčaju na grčkim plažama.
- U septembru, taman kada su prošle vrućine, ubio ju je automobil. Nije se ona mnogo družila sa drugim lastama, pa nije ni znala da su kola opasna po život - priča Dugački i dodaje da nije mogao ni da sahrani svoju lastu jer je nije našao.
- Mnogo mi je bilo žao. Bio sam ljut, psovao sam Boga. Govorio sam mu: „Bitango, zašto mi uze moje milo lašče“ - ističe on ne mogavši da sakrije suze.
Boško dodaje i da često razmišlja o tome da nađe novu lastu, ali zna da nijedna ne bi mogla da zameni njegovu „lastavicu“, a nije više ni tako mlad.

C V R C A

Sve se dešavalo u naselju Kamendin (Zemun polje). Upravo tamo gde su sagrađeni tzv. socijalni stanovi. Bio sam poslom vezan za taj objekat i boravio sam tu skoro svakog dana. Bio je tu i čopor pasa lutalica ("mi nismo lutalice, mi smo napušteni"). Vremenom sam svakom od njih nadenuo ime. Dakle, tu je bio Miki, vođa bande, i njegove devojke Vrca i Cvrca koje je vođa bande naizmenično, da tako kažem, oplođavao (alal vera!). Tu su još bili i Đole, Lisac, Bobi i još nekoliko nestalnih članova, koji su povremeno pokušavali da vođi smotaju neku od devojaka ali bezuspešno.

Da ne dužim, prošlog leta, negde u ono vreme najgorih vrućina, oštenila se Cvrca. Njih petoro malih. Na žalost, jedno je odmah uginulo. Ostali su dva brata i dve sestre. Redovno sam, svakog jutra, donosio Cvrci jogurt i švarglu, kobasicu, kavurmu ili šta se već našlo, dok ih je dojila. Kada su ojačali i osmelili se da izađu iz jame (koju je Cvrca iskopala u parku ispod jednih stepenica), počeo sam i njih da hranim. Ubrzo mi je jedan postao miljenik (beo sa žutim flekama ili obrnuto). Bio je najpitomiji i jedini je dozvoljavao da ga češkam. Ostali su bili suzdržani.

I desilo se da celog Novembra nisam dolazio. Kada sam se pojavio početkom Decembra, mog ljubimca nigde nije bilo. Niko nije mogao da mi kaže šta se s njim desilo. Još uvek verujem da je našao devojku i otišao da osnuje svoju bandu. Samo da je tako... Sledeća koja se osmelila da mi priđe, bila je Cvrca mlađa (nazvao sam je po majci). Neverovatno veselo stvorenje. Veselo je lajala na sve. Kad kažem na sve, mislim na druge pse, ptice, drveće, avione, automobile, lišće, travu, bandere, saobraćajne znake...

Jednog jutra dolazim i vidim da se teško kreće. Napravi nekoliko koraka i sedne ili legne. Shvatim da joj nešto nije u redu sa jednom od zadnjih nogu. Ali koliko sam mogao laički da zaključim, nije joj ništa bilo slomljeno (veterinarski pregled je to kasnije i potvrdio). Pomislio sam da je samo ugruvana i da će već sutra biti sve u redu.

Sledećeg jutra dolazim, zviznem... ništa. Uvek bi razdragano izletela iza nekog ćoška na moj zvižduk, sad ne. Obiđem okolinu i nađem je u snegu, u lokvi krvi, izujedanu, smrznutu, polumrtvu...

Milica Isović iz Minhena umrla je u ponedeljak, 21. januara, da bi njena tromesečna beba Larisa živela. Ovu tešku i dramatičnu odluku, za koju je, valjda, samo majčinsko srce sposobno, Milica je donela onog časa kada su joj lekari, a tada je već bila trudna, saopštili da boluje od raka i da su joj potrebni zračenje i hemoterapija.

- Vi ćete živeti, ali bebu koju nosite morate pobaciti, jer bi terapija za nju bila smrtonosna - saopštili su lekari neumoljivu istinu i nesrećnu Milicu postavili pred dilemu dostojnu antičke tragedije.

Hrabra i požrtvovana buduća majka nije se, međutim, dvoumila ni sekunde. Odustala je od terapije da bi svom čedu 19. oktobra podarila život. I uspela je. Na svet je donela zdravu ćerku Larisu, koja se, na žalost, neće sećati majke, ali će saznati da je za nju žrtvovala svoj život.

Miličin suprug Mirsad (37) je sve vreme bio uz svoju hrabru suprugu i prihvatio je njenu odluku.

- U ponedeljak smo napravili nekoliko porodičnih fotografija. Nepunih šest sati posle toga, Milica je pala u komu, a dan kasnije je umrla - kaže Mirsad Isović.

Milica je napisala i pismo maloj Larisi u kome joj objašnjava zašto njena majka nije mogla da ostane uz nju. To pismo će otac Mirsad Larisi dati kada bude dovoljno odrasla da bi mogla da shvati njegov sadržaj i majčinu odluku.

 Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,

   jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug

   i čekaću te kao na nekoj stanici

   kad negde daleko usnu vozovi.

   Nemoj otići ni samo na sat, jer tada,

   u tom satu, spoje se kapi nesanice

   i možda će sav dim što traži svoju kuću

   doći da ubije i moje izgubljeno srce.

   Jao, neka se ne razbije tvoj lik u pesku,

   jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:

   ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

   jer u tom času otići ćeš tako daleko

   da ću obići zemlju ispitujući

   hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

U plućima mi još uvek šišti sluz

da moram dosta da pljujem u komadiće novina

i još uvek mi neko sečivo kolje nogu

koje nema već 15 godina

odnosno čiji patrljak

već dugo nije nimalo moćan i mesnat

Ubrzo ću opet morati u klozet

hodnikom i na levo

Ali proteza je neprekidno teška 4 kile

i opet će sve što ću moći da uradim biti to

da ću se podići na laktove

dok će urin opet sam od sebe teći u gaće

i zatim ponovo leći

i ponovo gledati sivi pravougaonik prozora kojem ptice

tu i tamo u preletu daju dubinu

Padaj dakle draga kišo da se nebo iscedi

da zajedno dođu moja smrt

moja smrt i visoki vazdušni pritisak

Kako izgleda kada tutumalj priča vic. Sve se dešava u kupeu putničkog voza. Dakle, spremite čašu vode, tablu bensedina, ako duvate, smotajte džoint, ali pogolem, smestite se udobno i počnite da čitate.

Hm, dakle, ovaj, kako da počnem, možda ste i čuli, ili neki od vas čuli, ko je čuo neka ćuti da ne pokvari drugima (neko se prigušeno smeje), vic je o jednom, ovaj, Škotlanđaninu, a vi znate, to jest, svakako vam je poznato, ovaj, da njih, ovaj, bije glas, razume se, cicije i tako dalje, vrlo štedljivi i uopšte.

(Ovde pripovedač malo predahnu.)

Sad, dakle, dalje ovako ide, ovaj, ali ako stvarno neko, ovaj, zna, ili ako svi znate, bolje, ovaj, da ne pričam, samo recite.

(Sramežljivi uzvici bodrenja : Ma pričaj, samo pričaj!)

Dakle, to je u stvari vic o Škotlanđaninu, koji su, kako rekosmo, neobično štedljivi, bar tako se priča, možda jesu, možda i nisu, ko zna, ja bar, ovaj, nikad nisam bio u Škotskoj, i njegovoj ženi, ili supruzi, odnosno ženi, kako hoćete, koja ga je, kako da kažem, varala ili, ovaj, sad baš da kažem ako se mora, ovaj, nabijala rogove.

Dakle, Škotlanđanin je otišao na službeni put, nije važno u koje mesto, samo nije daleko, odnosno trebalo je da ide, a pre polaska je rekao ženi, odnosno supruzi, sad vi kako više volite recite, ili ženi ili supruzi, uglavnom rekao je da ide na put i vratiće se za koji dan. Nije važno koji je to baš tačno dan bio, glavno da je rekao i njegova žena je znala da će da se vrati, sad, kažem, dan nije važan, ali recimo neka je bio četvrtak.

Njegova žena, ovaj, mislim tog Škotlanđanina, ovaj, imala je jednog poznanika, ovaj, bolje da kažem prijatelja, prijatelja onako, da se razumemo, šta dalje da pričam, no, jednom rečju švaler, ("Juh", "Juh", uzvici kod ženskog dela publike) pa pošto je imala dva -tri dana slobodna, dok je muž na putu, muž ili suprug, kako volite, ali nije baš toliko važno da li je to bilo dva ili tri dana, možda je dva možda i tri, možda čak i četiri, kažem, to uopšte nije važno, važno je da je imala slobodnog vremena, mislim, dok je muž bio na putu, dakle, a to slobodno vreme... šta kažete, da zatvorim prozor? Kako hoćete, meni je svejedno... Dakle, gde sam ono stao?... Uh, da me ubijete ne mogu tačno da se setim mesta, ali je cela stvar u tome što je profesor bio užasno rasejan, pa uopšte nije primetio da je umesto četkice za brijanje uhvatio mačji rep i počeo... Ne, nije. Nije, tačno se sećam. Dakle... Aha, sad znam. Dakle, žena odnosno supruga onog Škotlanđanina naumi da se vidi sa tim svojim, onim, kako da vam objasnim, uglavnom prijateljom. A taj prijatelj je opet bio neki Irac. Ne znam zbog čega je važno da li je to baš bio Irac ili ne, glavno se dobro sećam da je onaj što mi je taj vic pričao rekao da je prijatelj Irac, pa i ja vama tako prenosim, mada se iz daljeg toka vica, što ću vam odmah ispričati, uopšte ne vidi da li je nešto smešnije zato što se radi o Ircu a ne o nekom drugom.

Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Škotlanđanin je otišao na put, a čim je otišao, odnosno izašao iz kuće, žena zovne prijatelja i kaže mu: Takva i takva stvar, razumeš li, prilika, noć, samoća, muž otputovao, vraća se prekosutra, odnosno nisam baš siguran da li je prekosutra ili naksutra, ali to nije ni važno, glavno da je otišao i da se te večeri neće vratiti.

Naravno, čuje Irac šta žena - eh, prokleto žensko koleno, a čovek samo što se izmakao! Naravno, pardoniram, prisutni se izuzimaju - govori, a, ovaj, brk mu se smeška, kao mačoru na slaninu. Dakle, ne znam da li je neko od vas ikad držao mačke u kući, mi smo imali šest-sedam komada na selu, držali smo ih da tamane pacove i miševe i te mačke... ali da ne skrećem sa teme, a o mačkama i mačorima možemo i drugi put.

Uglavnom - možda je ipak bolje da zatvorim prozor, promaja - uglavnom, kažem, zadovoljan Irac, ali ne mogu baš da kažem sasvim zadovoljan, jer se nekako podesilo, kao trebalo te večeri s nekim prijateljima da ide na neku mušku lumperajku, da se kockaju, šta li, uostalom nije važno, glavno imao je neku drugu kombinaciju, udešenu pre no što je saznao da će konkurencija na put.

Sad, da ne gnjavim mnogo kako se taj razgovor vodio, važno je da mu je žena rekla da joj je muž na putu, pa bi odlično bilo da on dođe kod nje, naravno odlično za nju i onog Irca, a da za Škotlanđanina nije odlično, to ne moram posebno ni da ističem. Još žena objasni da je to prilično retka prilika i da je šteta da je propuste, a i sam Irac je znao da je to retka prilika, jer je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja, a Irac je to znao, jer je Škotlanđanin retko išao, pa je prema tome Irac retko imao prilike da posećuje svoju ljubavnicu, odnosno Škotlanđaninovu ženu. Zašto je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja ne znam, valjda mu je takva bila služba da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja. Uostalom, mogao je Škotlanđanin i privatno gdegod da otputuje, ali to nije činio, jer je štedeo, a sem toga takvo putovanje ne bi ni bilo službeno, već privatno. Kakva je bila služba gde je Škotlanđanin radio, pojma nemam, a nije ni važno, tek toliko znam da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja; a da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja, zaključujem po tome što je žena rekla onom prijatelju, Ircu, da je šteta da propuste retku priliku, što znači da muž retko odlazi od kuće na službena putovanja, jer ako bi često odlazio onda bi...

Uglavnom, da malo skratim, jer kako neki Englez pametno reče "Srž vica je..." kako ono beše?... Dakle, rekao je da svaki vic treba ispričati... ne, nije tako, dobro sam maločas počeo: "Srž vica je..." samo ne mogu da se setim kako beše kraj te izreke. Ništa, pričaću ja dalje, pa ću se usput setiti... A gde ćete vi?

(Jedan ucveljeni ženski glas: "Htela sam malo u hodnik. Zaparno je ovde.")

Gde ste baš sad zapeli? Sad ću dovršiti vic, pa onda idite. Uostalom, možda je bolje da prozor stoji otvoren? A kraj vica je moćan, videćete. Dakle, dogovore se ono dvoje, Irac i žena, da on dođe njenoj kući, a naravno da o svemu tome jadni muž pojma nije imao. Ha, ha, ha, ha! Pojma o pojmu... Dobro, što vi tako stojite? Ukipili ste se kao počasna straža na grobu Franje Josifa, ha, ha, ha, ha! Kao da mi na glavi stojite. Sedite, molim vas.

Dakle, dogovore se oni da Irac dođe kod Škotlanđanke. I tako, kad se smrklo, prema dogovoru, mislim, kako su se ranije dogovorili, eto ti ljubavnika. Taman što su večerali i otišli da legnu, ha, ha, ha, ha! odnosno već su legli, a inače je rano bilo, možda tek devet sati ili pola devet, mada to nije toliko važno, onaj koji je pričao nije uopšte pominjao sat, samo je napomenu da je bilo rano, a ja računam, kad je rano, onda bi moglo da bude jedno devet-deset sati.

Bilo kako bilo, tek što su oni, mislim Irac i Škotlanđanka, legli, zazvoni zvono. Ali nije zvono obično, već posebno, odnosno kao neki ugovoreni znak, kako je muž one Škotlanđanke uvek zvonio kad bi se vratio kući, a zvonio bi na naročit način kako bi ona znala da je on. Na žalost, ne znam kako je taj način izgledao, možda, recimo, triput kratko ili jedanput dugo a jedanput kratko, ili tako nekako, glavno da je to bio naročiti način zvonjenja i da je žena odmah znala ko zvoni.

Ne treba obkašnjavati kako joj je bilo kad je čula zvono i poznala ko zvoni. Inače, muž je morao da zvoni, jer mu nikad nije davala, da sobom nosi ključ od ulaznih vrata. Govorila je da je to zato da ne bi usput, kad zadrema u vozu, izgubio ključ, ali u stvari nije zato, već da ne bi baš sasvim mogao da je iznenadi i neočekivano bane u sobu. Mislim da je ovakva mera bila doista vrlo lukava i da se može reći da su... E sjajno! Divno! Setio sam se kako glasi ona izreka. Dakle, ovako. Kaže: "Srž vica je kratkoća". Tačno tako, dobro se sećam, jer time hoće da se kaže da je vic sve bolji što je kraći, da mu je u kratkoći upravo suština ili srž, a mislim da bi svakom dobro činilo da ovo zapamti, pa kad nekada prekardaši sa pričanjem vica razvlačeći ga od Kulina bana, da se priseti da je kratkoća najglavnija osobina vica, odnosno njegova srž, kako to izreka vrlo lepo kaže, pa da skrati. Elem, kako bi bilo da i ja skratim? Ha, ha, ha, ha! E ovo je baš ispao najbolji vic, mada sasvim neočekivano. Ja druge poučavam da je kod vica najvažnije da bude kratak, a sam razvukao. Ha, ha, ha, ha! Nego, evo nas pri kraju, a vi, gospođice, nemojte se toliko vrpoljiti, imajte malo strpljenja.

Dakle, čuje žena zvono i doseti se jadu. Čuje i Irac, pa ga nigde nema od prepasti. Nije mu ni lako. Doduše, on je čovek slobodan i nevezan, ali žena nije, a muž ako pobesni, neće mnogo da pita ko je slobodan a ko nije i ko je koga zvao - a sećate se da Irac ovog puta stvarno nije bio predlagač, jer ga je žena sama pozvala, mada je i on, doduše, saučesnik, jer je pristao. Kao što je pristao da dođe, mogao je i da odbije. Doduše, onda bi se žena naljutila, ali bolje da je to prežalio no što je popustio, pa će ovako muž da se naljuti, samo muž s pravom, jer, doista, kad neko ide na službeni put, odakle će možda doneti i koju ušteđenu dnevnicu, ima pravo da bar za tri-četiri dana računa da će mu žena biti verna i smireno čuvati domaće ognjište. Kad ono, na njegovom ognjištu gori vatrica i to svakakva, ha, ha, ha, ha!

Sad, ovaj, pazite, ha, ha, ha, ha! kraj je ovakav.

Žena brzo odvede ljubavnika u kujnu, gde su imali frižider, veliki frižider, otvori vrata i kaže mu: "Uskači!" Irac, šta će kud će, uleti u frižider, žena zatvori vrata, ugasi svetlost u kujni, ali u silnom strahu zaboravi da isključi frižider, te on i dalje radi i pravi hladnoću. Frižider hladi, a Irac unutra, ha, ha, ha, ha! Pa još, ha, ha, ha, ha! golišav.

Žena izađe u predsoblje i vikne:

- Ko je?

Bajagi ne zna ko je. Uštva jedna, pravi se naivna.

- Ja sam, - veli Šveđanin - tvoj muž.

(Jedan glas: "Valjda "Škotlanđanin"?")

Škotlanđanin, naravno. Što, jesam li rekao Šveđanin? Jezička omaška, ne mari ništa, glavno da znamo o kome se radi.

I tako, žena otvori vrata, a Škotlanđanin uđe. Eto, sad sam rekao Škotlanđanin, a ne Šveđanin, znači nisam pogrešio. A vi već pomislili da ću opet pogrešno da kažem pa da mi se smejete, ali sam vam podvalio, ha, ha, ha, ha!

Dakle, kaže Škotlanđanin? - Ženice moja, cile-mile, i tako dalje, elem, da ne odugovlačim mnogo, zbunio sam se, voz mi ide dva sata kasnije no što sam mislio, u jedanaest a ne u devet, pa sam se vratio, da ne džonjam dva