voleo bih da se

vozimo tramvajem

i onda nestane struje

i mrak je i ne može

da se izađe

iz tramvaja

i ljudi se plaše

mraka i preturaju po

džepovima i traže upaljače

šibice

a nas baš briga

mi se ljubimo

voleo bih da je zora

i grad je prazan

nikog sem nas

i jedino se čuju naši koraci

voleo bih da se kao brijem

i onda ti odnekud naiđeš

i poljubim te

i ostavim ti belu bradu od

pene

baš si smešna

sa tom bradom

voleo bih da ležimo

i slušamo muziku i

to je sve

voleo bih da putujemo

na primer vozom

i napolju magla ili sneg

a pored tebe toplo

i kako se uspavljujemo

više nismo sigurni

gde smo ni kuda idemo

i to je sada manje važno

voleo bih da sam spavao

i sad ležim budan

ne otvaram oči

a znam da si tu

tiho jedeš jabuku

voleo bih da jedemo

pečen hleb ili keks

i to je bučno

pri svakom zalogaju

smejemo se jedno drugom

očima jer su nam usta puna

voleo bih da ne mogu da zaspim

i onda ti malo kradem ćebe

a ti da se utopliš

priljubljuješ se uz mene

voleo bih da ti napravim

jednu malu pticu od papira

a ti mi je posle mnogo godina

pokažeš

i pitaš me

da li se sećam

voleo bih da zajedno

gajimo biljku

i da krijući

jedno od drugog

pričamo sa njom

voleo bih da sedimo na obali

i da kad odemo

u pesku ostanu otisci

naših guzica

voleo bih da sam negde

miran i odsutan

i da najednom negde

osetim tvoje usne

voleo bih da ti tiho

govorim na uvo

tako o tome

šta bih voleo

voleo bih da manje pričam u sebi

jer kad pričam u sebi

pričam o tebi

a mnogo pričam

voleo bih da zatvorim

teglu ili bocu

najjače što mogu

i ti onda tražiš

da ti otvorim

voleo bih da hodamo

i načas je staza uža

i tih par trenutaka

koračam iza tebe

i udišem tvoj miris

voleo bih da pijemo

nešto toplo

i gledamo se

preko šolja i kroz paru

u oči

voleo bih da vodimo ljubav

i posle premoreni brzo zaspemo

i oboje sanjamo isti san

kao mi vodimo ljubav

voleo bih da je ovo poslednji put

kako ti govorim o tome

šta bih voleo

jer kažu

što se kaže neće biti

Na Solomonskim ostrvima, ostrvlju u Južnom Pacifiku, stanovnici jednog sela primenjuju jedinstvenu tehniku seče drva. Ako je stablo preveliko da bi se oborilo sekirom, seljaci ga seku vikom. Drvoseče koje poseduju tu moć prikradu se stablu tačno u zoru i iznenada počnu da viču na njega iz sve snage. Rade to trideset dana. Stablo umre i sruši se. Teorija glasi da vika ubija duh stabla. I seljaci tvrde da ih ta tehnika nikada nije izneverila.  

Ah, jadnih li i naivnih stvorenja. Ljupkih li običaja u životu džungle. Vikati na stablo, zamislite. Kako je to primitivno. Šta ćete, od njih su još daleko blagodeti moderne tehnologije i dostignuća nauke.  

A ja? Ja vičem na svoju ženu. Vičem na telefon i na kosilicu za travu. Vičem na televizor, kompjuter, novine i svoju decu. A svedoci tvrde da sam više puta viđen kako preteći zamahujem pesnicom prema nebu i vičem.  

Moj komšija mnogo viče na svoj automobil. A letos sam ga čuo kako celo popodne viče na merdevine. Mi moderni, gradski, obrazovani ljudi, vičemo na saobraćaj, na fudbalske sudije, račune koje treba platiti, banke i aparate – naročito na razne aparate. Aparati i najuža porodica pretrpe najviše vike.  

Ne znam ima li od toga kakve koristi. Aparati i ostali predmeti prosto su tu gde su. Možete ih vi i udariti, ali ni od toga nema koristi. A što se ljudi tiče, seljaci sa Solomonskih ostrva možda imaju pravo. Vikati na živo biće znači stvarno ubijati duh u njemu.

"Mramor, kamen i željezo lako može biti slomljeno…"

Sa dva kilograma svinjskih repova Đorđe se vratio u Futog. Ima dana kad se vrati praznih ruku a kod kuće čeka šestoro gladne dece, jedna umorna mati i jedan nakrivo nasađeni otac. Đorđe svakog dana mora da zaradi hiljadu dinara, inače će dobiti batine.

Đorđe Dunđerski. Mladi “pregalac” i “glava porodice”. Učenik trećeg razreda osnovne škole u Futogu.

Đorđe prosi po Novom Sadu. To zna i njegova učiteljica i mali drugovi. Drugi razred je završio sa odličnim. U školi i dalje stoji sasvim pristojno. Ima dva pametna oka. Ume da popije koktu na eks, a da ne trepne. Ume i da se našali, ali gorko. Ume i da se zabrine, ali sve nekako ispadne kroz osmeh.

Imam pred sobom švrću kome je porodica natovarila na pleća brigu o hiljadarki dnevno. Gurnite na ulicu nekog odraslog čoveka i naredite mu da svaki dan donese po hiljadu dinara, pa ćete videti da je to užasan posao. A to ide godinama. I to će još ići godinama.

Deca se zovu Snežana, Vlada, Dragan, Zdravko, Zoran i Mileva. Vlada je najmlađi: tek se rodio. Kao i svako dete, Đorđe ima svoje snove. Želeo bi da postane šofer ili kauboj.

- Tako bih mogao - kaže - da putujem. Da odem daleko. Da dobijam dnevnice i

  prestanem da prosim.
- Zar ti nije žao - pitam - da ostaviš decu?
- Potrpao bih ja i njih u kamion i odveo.
I verujem da bi to i učinio. Jer bivalo je dana kad isprosi samo za hleb.
Nosim ga - priča mi - gledam ga, a hleb vruć, mek, a ja gladan, pa ipak ne štrpnem ni mrvu. Prvo njih nahranim...

Inače, najveći dan je kad se skupi nešto para za svinjske repove. To smo nekako uredili, dao sam mu novac i on je otišao da se brine o deci. Ja sam posle toga sedeo i bilo me je sramota kao da sam ja lično i privatno pravio i podešavao ovaj svet.

Razmišljao sam kako da mu se pomogne.

Razmišljao sam kako da se pomogne onom dečaku na Tvrđavi koji spava sa dva psa, jer su ga majka i očuh oterali od kuće. Jede sa psima hotelske pomije. Oni ga noću greju. Jova Soldatović, Mića, šta znam ko, poklone mu džemperić, kaput, neki dinar...

I nekako mi se učinilo, đavo ga zna zašto, da Đorđu, da svoj toj takvoj deci ne treba pomagati, nego ih razumeti i udesiti da dospeju bar do sutrašnjeg dana. Treba pomagati našoj deci. Onim lepo očešljanim, pametnim, mirisavim bucama namrštenim na margarin - jer, zaboga, oni jedu samo puter; namrštenim na mleko -jer, zaboga, oni piju samo kakao; namrštenim na novo odelo - jer, zaboga, neko ima lepše, modernije, čak iz Italije.

Treba pomagati našoj razmaženoj deci, našoj za život nesposobnoj deci, našim maminim i tatinim mazama.

Đorđa treba uvažavati i pokoniti se pred paketićem svinjskih repova koji dele sedmoro gladnih mališana, jednom nedeljno ili nijednom nedeljno.

Nema u meni nikakve pakosti. Nikakvog zla. Ne mogu da optužim društvo što mu ne pomaže, jer tata je zemljoradnik, a majka radnica u “27. martu”. Jednostavno, rastužen sam zbog nas i zgađen, nesrećan nekako posramljeno. Zaboli nas zub, pa mislimo da je to najveća briga zemljine kugle. Isključe nam struju četiri sata, a mi proklinjemo sve, od Nikole Tesle do “Elektrovojvodine”. Sve neke ogromne brige oko nas: prošao tako neki mamlaz, pa mi oljuštio farbu sa leve strane haube...

Lepo mamino neće da pojede ručak, duri se.

Lepo tatino zatrpano gomilom igračaka plače zato što nema još dve gomile igračaka.

Đorđe grabi peške u Futog sa hlebom ispod ruke.

Onaj mališan na Tvrđavi jede pomije.

A mi prolazimo kroz taj svet kao ćoravi, i ne primećujemo ni jedne ni druge. Te, koji će nas sutra zameniti. Te koje grdimo što su mladi, kao da su oni odlučivali hoće li ce se roditi.

I dođe mi, ruku na srce, da onako široko pljunem na dobra stara vremena u ime svih onih novih, kojima srljamo u susret kao da će sama od sebe biti napravljena.

Nemam u ovom zapisu ni početak ni kraj. Iznosim ga kao prilog za razmišljanje. Ako neko nešto smisli, biću mu zahvalan. Ako ne smisli - opet lepo.

Pitao neki čovek Hajduk Veljka 1813-te godine ‘’kako misli razbiti janičare Kapetan Paše koji se kreće prema njemu i Negotinu, kad ih ima mnogo više i bolje su naoružani, a ovaj mu odgovorio'’: '’E, kako? izvešću moje soldate i bećare preda nji, pa ću im jebati mater'’. Stvari dakle mogu biti jednostavne i proste ako smo uistinu voljni da ih završavamo. Sve može stati u zadnje dve reči Hajduk Veljkove samo ako se reši. Trpi se, trpi, pa se jednog dana lepo izađe ‘’preda nji'’ i….. Samo prvo treba raskrstiti sa sobom i sa onim što se nosi među nogama. Treba biti spreman da se više žrtvuješ (ako treba) od svojih dušmana. Tu je rešenje: u rešenosti i izdržljivosti po svaku cenu. A cene nema. Kad se izađe onda nema nazad: u pobedu ili propast. Zato, kad se smogadne i reši, treba izaći pred naše neprijatelje i jebati im majku.

A mi, fala dragom Gospodu, nikada oskudevali u neprijateljima nismo. Prijatelja smo slabo zapatili al’ dušmana: na sve strane. Kud se god okreneš neko te vreba kamijom ili kuburom. Tako nam okruženje: spoljašnje i unutrašnje. Jer mi smo okruženi i iznutra. I spolja. E baš u vezi te spoljašnje opkoljenosti često se čuje floskula od strane naših političara (naši su nemamo kud a nemamo ni druge, ni bolje) koji su mahom neobrazovani (osim što imaju formalne diplome) a onda i od takozvanih ‘’javnih ličnosti'’ (koje su još neobrazovanije), elem: ‘’da je Srbija oduvek bila deo Evrope, da je i sada u Evropi i da to samo treba da se formalno potvrdi kroz prijem u EU'’.

Prvo, treba razjasniti šta većina tih mikroba podrazumeva pod pojmom ‘’Evropa'’?! Naravno, vrlo prizemno i sa animalnim motivima oni pod tim pojmom podrazumevaju  državno- političko ustrojstvo zemalja zapadne Evrope u zadnjih dva-tri veka i pri tome misle uglavnom samo na te najbogatije države na zapadu kontinenta. Ne!!!, i ako su danas Rumunija i Bugarska formalno (jer ekonomski niti jesu niti će biti) punopravni članovi te koalicije država ti lakomisleći  Srbi te iste države ni danas ne podrazumevaju pod pojmom ‘’Evropa'’. Evropa se geografski prostire i do Moskve preko Kijeva i Minska- pa opet ta vesela družina ne misli da je to Evropa i ne misle da smo mi odvajkda bili deo ‘’te'’ Evrope. Za njih je Evropa samo puno korito, šoping centri i jeftini narkotici a ne nikako kulturološki i istorijski obrazsci- eto to je napribližnija definicija. I kada lupetaju da naša deca treba da dobiju vize i putuju ne uzimaju u obzir da naša deca i danas imaju vize za devedeset odsto država sveta jer oni misle na vize zemalja zapadne Evrope.

Ako ćemo pravo, a hoćemo jer smo pošteni i pametni ljudi, u smislu gore navedenih odrednica: Srbija nikada nije bila deo ‘’te'’ i ‘’takve'’ Evrope. Bili smo i bićemo deo Balkana koji se jednim krakom oslanja na Aziju a drugim krakom na Evropu. Po duhu, istoriji i tradiciji, po genetskom kodu naše narodne svesti mi pripadamo Vizantijskom kulturnom temelju koji je bio napredniji i civilizovaniji u odnosu na ono što se podrazumeva pod zapadno- evropskim kulturnim temeljima. Silom prilika, pet vekova smo bili i pod direktnim uticajem orjentalne, dakle azijske kulture (i nekulture) pa smo tako bili i danas jesmo više deo Azije nego deo Evrope. Nikakve razlike, uostalom nije ni bilo. Dok su nas Osmanlije naticale na kočeve ‘’napredna'’ Evropa je palila po trgovima veštice. Po verskom, rasnom i duhovnom statusu mi smo Sloveni i Pravoslavci pa smo kao takvi prirodno okrenuti u svojoj pripadnosti prema ‘’trećem Jerusalimu'’: Moskvi. Naravno i prema Konstantinopolju. Ali nikad prema Rimu. Nama je bliža klasična grčka kultura ili široka ruska duševnost od hladnog racionalizma reformatorske Evrope Lutera i Erazma ili potuljenog katolicizma papskih dominiona.

Te i takve, današnje ili negdanje, zapadne Evrope mi nikada ni istorijski, ni geografski, ni politički, ni religijski, ni kulturni deo nismo bili. I kad god smo to pokušavali grdno bi postradali. Od odbrane hrišćanstva pred najezdama azijata, preko Prvog svetskog rata kada smo izgubili svaku drugu mušku glavu i Drugog svetskog rata kada smo izgubili nacionalni identitet, državu i ratnu pobedu a dobili holokaust  i Jasenovac- mi smo od Evrope dobijali samo zlo. Tako nas je u tim zadnjim svetskim ratovima jedan deo Evrope (Engleska i Francuska) terao da ratujemo protiv drugog dela Evrope (Italija i Nemačka) a svi su nas terali da idemo protiv Rusije a komunisti iz Rusije su nas terali da idemo protiv svih. Saveznici Nemaca Hrvati su izvršili genocid nad Srbima a naši saveznici Englezi su Srbe na kraju bombardovali i bacili u čeljusti komunizma. A na Zagreb nije pala ni jedna bomba u toku toga rata: ni Nemačka, niti saveznička a ponajmanje komunistička. Jesmo li tada bili deo Evrope? I koje? One fašističke ili one savezničke?

Ja ne vidim razlog zašto treba da se sramimo zbog balkanske pripadnosti?! Mudri Pekić je s’pravom govorio da je Balkan kolevka svih relevatnih evropskih civilizacija. Zašto bi neko trebalo da se oseća nižom vrstom ako nije sa podnevlja zapadne Evrope?! Reći da smo kroz istoriju ili duhovno mi odvajkada bili deo Evrope nije nikakva naročita privilegija ili dokaz naše pripadnosti civilizaciji na uštrb varvarstva. Pre bi se zaključilo da je to otežavajuća okolnost. Jer, i tu gde jesmo, i takvi kakvi jesmo mi se ne razlikujemo civilizacijski i kulturološki od bilo kojeg evropskog naroda (opet se vratismo na isto ali nije isto) ili azijskog (osim po boji kože, ne mislite valjda na to vi ‘’evropjeci'’?!). Imamo dobre i loše strane naconalnog bića. U mnogim stvarima smo bolji od zapadnoevropejaca, u isto tako mnogo stvari smo gori od njih- u proseku smo tu negde. Mi smo takvi kakvi jesmo i nikakvo samodeklarisanje nas neće učiniti pametnijim, boljim, vrednijim i bogatijim nego što jesmo i bićemo. Industrijska razvijenost je nešto drugo i to nema veze sa civilizacijskom pripadnošću. Razlikujemo se i brojčano, i teritorijalno. Ali, svet je postao globalo selo a mi globalni seljaci tako da prostota malograđanštine nije različita u ‘’krugu dvojke'’, u ‘’krugu oko ajfelovog tornja'’ ili u ‘’krugu oko Aja Sofije'’- pa mu dođe na isto.

I šta je zaista Evropa? Koliko je ona ukorenjena u svesti ljudi? Koliko je ona zaista duhovno utemeljena tvorevina? Koliko je ukorenjena kod ljudi kao istorijski fakt? Možda potvrdu da je to mrtvorođenče i jedna birokratska tvrorevina treba tražiti u faktu da niko nije mahnuo niti jednom zastavom Evropske unije na tekućem prvenstvu Evrope u fudbalu koje se odigrava u Austriji i Švajcarskoj (koja doduše nije ni članica EU). Ne!!! Svi su insistirali na svojim nacionalnim obeležjima i tukli se međusobno u tu čast. (U finalu su Nemačka i Španija a mi ćemo navijati za Špance jer nisu priznali nezavisnost Kosova, bez obzira što je Solana Španac). EU ne može kopirati SAD jer države SAD nisu nacionalne države. Samo malo neraspoloženiji birači (kao onomad u Irskoj) i eto kraja EU. O nekom oružanom sukobu unutar unije ne vredi ni trošiti reči: za tili čas bi se pronašli stari rovovi na ‘’mažino liniji'’.

Stvari su proste, makar kako ih je Veljko iz Krajine shvatao: ili treba stati ispred njih sa svim što sleduje ili spremiti dupe za kolac. Ali palamuditi o tome kako smo jedno te isto: e, to kod mene ne prolazi. Nismo i nikada nećemo biti isto. Kad smo jedno (a kako neki tvrde) što navijamo za Noleta a ne za Nadala kad igraju jedan protiv drugog?

U duhu hajdučke tradicije u jednoj šumadijskoj crkvici: šorka!!! Dovatili se pastiri sa stadom. Kao i u stvarnom životu i ovde je stado, sudeći po snimcima, izvuklo deblji kraj. Sreća te se u tuču nije umešao ni jedan od vladika jer oni imaju one teške močuge optočene zlatom i dragim kamenjem pa koga bi time sustigli sa crnom bi ga zemljom sastavili.

Penzioneri se raduju. Moj otac već planira šta će sa svojih deset posto povećanja. Dok su, a kobajagi, trajali pregovori crvenih sa narodnjacima, žuti ministri koji se vrte oko para govorili su da je nemoguće povećati penzije jer nema para. Sada kada su se žuti i crveni dogovorili (i uvili Srbiju u crno, po svemu sudeći), odjednom ministar finansija kaže: biće para!!! Znam i ja da će biti. Još se nije prodao NIS, JAT i EPS. A Dačić će biti ministar policije?!

Recite pošteno: koga će taj smeti da uhapsi od političara žute provinijencije ili tajkuna?! Koga će Dačić smeti da uhapsi od onih koji su u privatizaciji ojadili Srbiju?! Hoće li Dačić potpisati nalog da se hapse haški optuženici?! Hoće li uhapsiti Marka ili Miru ako se vrate u Srbiju?! Pazite, ima tu nekih kosmičkih dilema: šta je optužnica protiv Mire Marković zbog dodele jednog stana nekoj devojci prema Božnih 11 miliona evra i vile na Dedinju?! Ili šta je Markov ‘’Bambilend'’ prema Plalminom ‘’Akvalednu'’?! Ipak, u ime evropske perspektive moraće da hapsi Mladića i Karadžića. Već se čuju glasine iz Požarevca kako iz dvorišta porodične kuće Miloševića dopiru čudni zvuci. To se Sloba prevrće u grobu. A nema ‘ajduk Veljka da se nekome najebe majke.

PS

Srbija nije imala predstavnike iz državnih organa na zasedanju Skupštine parlamentaraca Evrope na kojoj se raspravljalo o trgovini ljudskim organima kidnapovanih Srba sa Kosmeta?! Zar treba komentara o stanju srpskog društva?

Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani.     
Imao sam dobre papire i u venama vučju krv.
Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda
na livade u suncu, na smreke na kiši
i grudve zemlje pod snegom.

Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe.
Hranili su me, prali, četkali,
izvodili u lepe šetnje.
Doduše, poštujući me, ali bez poverenja.
Niko nije zaboravljao čiji sam pas.

Svaka pišljiva džukela može imati gospodara.
Ali, pažnja - marš, kloni se poređenja.
Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste...
Posedovao je poveliko stado da ga u korak prati,
gledajući ga s bojažljivim divljenjem.

Meni su upućivali osmehe
s loše skrivenom ljubomorom.
Jer, samo sam ja imao pravo
dočekivati ga skačući u vazduh,
samo ja - opraštati se vukući ga zubima za pantalone.
Samo je meni dozvoljeno bilo
s glavom na njegovim kolenima
primati milovanja i češkanja iza ušiju.
Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam,
i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.

Na druge se srdio često i glasno.
Režao je na njih, ujedao,
trčao od zida do zida.
Mislim da je voleo samo mene
i više nikada, nikoga.

Ali, imao sam i obaveze: čekanje, verovanje.
Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao.
Šta ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.

Nagađao sam stoga da su to važne stvari,
barem toliko važne
kao što je za mene borba s mačkama
i svim što se nepotrebno miče.

Postoji sudbina i sudbina.

Moja se najednom promenila.
Stiglo je jedno proleće,
a njega nije bilo kraj mene.
Nastala je u kući čudna strka.
Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobile.
Vozila su se trubeći spuštala dole
i gubila se iza krivine.

Na terasi su gorele nekakve skule, krpe,
žute bluze, povezi s crnim znakovima
i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija
iz kojih su ispadale zastavice.

Motao sam se u toj zbrci
više začuđen nego ljut.
Osećao sam na dlaci neprijateljske poglede.
Kao da sam ničiji pas,
nametljiva prišipetlja
koja se već sa stepeništa nogom goni.

Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu.
Neko je šutnuo moju zdelicu danima praznu.
A onda, zadnji neko, pre nego što je krenuo na put,
provirio je kroz prozor automobila
i pucao u mene dva put.

Čak nije umeo ni pogoditi kako valja,
jer sam umirao još dugo i bolno,
u zujanju raspomamljenih muva
ja, pas svoga gospodara.

Bilo ih je osam, ostavljenih u kartonskoj kutiji na sumskom putu. Umalo ih nisu pregazili traktorom, iduci svojim poslom kroz sumu. Zakocili su u zadnjem trenutku. Igor se sazalio na njih i dogovorio se sa svojom verenicom (a mojom cerkom) Ljubicom da ih odnesu u azil gospodje BB na Avali. Na putu do tamo uspeli su da udome njih dvoje. Medjutim, decko koji tamo radi rekao im je da on nije u stanju da se brine o tako malim stencima, jednostavno nema ni uslova ni hrane za njih, pa ako mogu da se pobrinu za njih dok napune oko dva meseca i onda da ih donesu. U tu svrhu odlicno je posluzila moja radionica. Danas se napokon rastajemo sa njima. Slikao sam ih za uspomenu i evo mozete pogledati te male slatkise. Znam da cu pustiti koju suzu na rastanku ali...

Ako se neko seca Cvrce sa jednog od mojih proslih postova sada moze videti da je potpuno ozdravila i da je sa puno elana, uz pomoc svoje drugarice Eme, preuzela ulogu vaspitacice ovih klinaca.

Nastavak price o slatkisima mozete pogledati na blogu moje cerke ako kliknete ovde

Boško Dugački, osamdesetpetogodišnjak iz sela Surduk, pedesetak kilometara od Beograda, oduševio je nedavno publiku na festivalu kratkog dokumentarnog filma. On se pojavio kao zvezda filma koji govori o njegovom višemesečnom druženju sa - lastom.

- Boško Dugački?! Tu mu je kuća, na broju 38, ali nije on tu, stalno je po selu, šeta - objasnio nam je jedan od Surdučana, kada smo ga upitali kako da dođemo do „filmske zvezde“.
Boška smo našli na njivi, nekoliko stotina metara od njegove kuće. Nije, kaže, ni znao da je film dospeo na festival.
- Sećam se, pre dve godine su bili tu i snimali me. Zanimljivo im je bilo što skupljam pare da moju lastu vodim na more - priseća se on.

Sve je, inače, počelo kada je, pre dve godine, Boško sa pokojnom suprugom čistio višnje za slatko.
- Čuo sam da u štali nešto pijuče i našao malu lastu. Pokušao sam da je vratim u neko od gnezda koja su se tu nalazila, ali su je ptice izbacivale iz svakog. Onda sam odlučio da je uzmem i odgajim. Žena mi kaže: „Ne budi dete, šta se igraš sa pticama“, ali ja nisam hteo ni da čujem - kaže Boško i dodaje da je u početku imao problema sa negom svog ljubimca.
- Nisam znao čime da je hranim. Da joj dam hleb, zalepiće joj se za nepce i udaviće se. Ne valja ni žito, opet će da ugine. Onda pokušam sa crvićima koje smo nalazili u višnjama i vidim, sviđaju joj se. Jela ih je i 120 za jedan obrok - priča on.
Boško ističe da su se on i lasta veoma brzo navikli jedno na drugo.
- Odem ja u njivu da kopam kuruze, a ona ostane kod kuće. Ali, posle nekog vremena, osetim ja, nešto mi na kapi. Pogledam, kad moja mala lasta došla da me obiđe - opisuje Dugački svoje druženje sa lastom.
Kada se približila jesen, Boško se uplašio da će se njegova lasta pridružiti ostalima koje se sele u toplije krajeve. Odlučio je da skupi dovoljno novca da bi s njom otišao na more.
- Čuo sam da u Grčkoj ima neko mesto, zove se Kavala, gde je uvek leto. Ali, kako sam je mogao tamo odvesti kada nemam novaca ni da odem do Belegiša, a kamoli do Grčke.
Boško i lasta, međutim, nisu dočekali da se zajedno sunčaju na grčkim plažama.
- U septembru, taman kada su prošle vrućine, ubio ju je automobil. Nije se ona mnogo družila sa drugim lastama, pa nije ni znala da su kola opasna po život - priča Dugački i dodaje da nije mogao ni da sahrani svoju lastu jer je nije našao.
- Mnogo mi je bilo žao. Bio sam ljut, psovao sam Boga. Govorio sam mu: „Bitango, zašto mi uze moje milo lašče“ - ističe on ne mogavši da sakrije suze.
Boško dodaje i da često razmišlja o tome da nađe novu lastu, ali zna da nijedna ne bi mogla da zameni njegovu „lastavicu“, a nije više ni tako mlad.

C V R C A

Sve se dešavalo u naselju Kamendin (Zemun polje). Upravo tamo gde su sagrađeni tzv. socijalni stanovi. Bio sam poslom vezan za taj objekat i boravio sam tu skoro svakog dana. Bio je tu i čopor pasa lutalica ("mi nismo lutalice, mi smo napušteni"). Vremenom sam svakom od njih nadenuo ime. Dakle, tu je bio Miki, vođa bande, i njegove devojke Vrca i Cvrca koje je vođa bande naizmenično, da tako kažem, oplođavao (alal vera!). Tu su još bili i Đole, Lisac, Bobi i još nekoliko nestalnih članova, koji su povremeno pokušavali da vođi smotaju neku od devojaka ali bezuspešno.

Da ne dužim, prošlog leta, negde u ono vreme najgorih vrućina, oštenila se Cvrca. Njih petoro malih. Na žalost, jedno je odmah uginulo. Ostali su dva brata i dve sestre. Redovno sam, svakog jutra, donosio Cvrci jogurt i švarglu, kobasicu, kavurmu ili šta se već našlo, dok ih je dojila. Kada su ojačali i osmelili se da izađu iz jame (koju je Cvrca iskopala u parku ispod jednih stepenica), počeo sam i njih da hranim. Ubrzo mi je jedan postao miljenik (beo sa žutim flekama ili obrnuto). Bio je najpitomiji i jedini je dozvoljavao da ga češkam. Ostali su bili suzdržani.

I desilo se da celog Novembra nisam dolazio. Kada sam se pojavio početkom Decembra, mog ljubimca nigde nije bilo. Niko nije mogao da mi kaže šta se s njim desilo. Još uvek verujem da je našao devojku i otišao da osnuje svoju bandu. Samo da je tako... Sledeća koja se osmelila da mi priđe, bila je Cvrca mlađa (nazvao sam je po majci). Neverovatno veselo stvorenje. Veselo je lajala na sve. Kad kažem na sve, mislim na druge pse, ptice, drveće, avione, automobile, lišće, travu, bandere, saobraćajne znake...

Jednog jutra dolazim i vidim da se teško kreće. Napravi nekoliko koraka i sedne ili legne. Shvatim da joj nešto nije u redu sa jednom od zadnjih nogu. Ali koliko sam mogao laički da zaključim, nije joj ništa bilo slomljeno (veterinarski pregled je to kasnije i potvrdio). Pomislio sam da je samo ugruvana i da će već sutra biti sve u redu.

Sledećeg jutra dolazim, zviznem... ništa. Uvek bi razdragano izletela iza nekog ćoška na moj zvižduk, sad ne. Obiđem okolinu i nađem je u snegu, u lokvi krvi, izujedanu, smrznutu, polumrtvu...

Milica Isović iz Minhena umrla je u ponedeljak, 21. januara, da bi njena tromesečna beba Larisa živela. Ovu tešku i dramatičnu odluku, za koju je, valjda, samo majčinsko srce sposobno, Milica je donela onog časa kada su joj lekari, a tada je već bila trudna, saopštili da boluje od raka i da su joj potrebni zračenje i hemoterapija.

- Vi ćete živeti, ali bebu koju nosite morate pobaciti, jer bi terapija za nju bila smrtonosna - saopštili su lekari neumoljivu istinu i nesrećnu Milicu postavili pred dilemu dostojnu antičke tragedije.

Hrabra i požrtvovana buduća majka nije se, međutim, dvoumila ni sekunde. Odustala je od terapije da bi svom čedu 19. oktobra podarila život. I uspela je. Na svet je donela zdravu ćerku Larisu, koja se, na žalost, neće sećati majke, ali će saznati da je za nju žrtvovala svoj život.

Miličin suprug Mirsad (37) je sve vreme bio uz svoju hrabru suprugu i prihvatio je njenu odluku.

- U ponedeljak smo napravili nekoliko porodičnih fotografija. Nepunih šest sati posle toga, Milica je pala u komu, a dan kasnije je umrla - kaže Mirsad Isović.

Milica je napisala i pismo maloj Larisi u kome joj objašnjava zašto njena majka nije mogla da ostane uz nju. To pismo će otac Mirsad Larisi dati kada bude dovoljno odrasla da bi mogla da shvati njegov sadržaj i majčinu odluku.

 Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,

   jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug

   i čekaću te kao na nekoj stanici

   kad negde daleko usnu vozovi.

   Nemoj otići ni samo na sat, jer tada,

   u tom satu, spoje se kapi nesanice

   i možda će sav dim što traži svoju kuću

   doći da ubije i moje izgubljeno srce.

   Jao, neka se ne razbije tvoj lik u pesku,

   jao, neka ne lete tvoje veđe u odsutnosti:

   ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,

   jer u tom času otići ćeš tako daleko

   da ću obići zemlju ispitujući

   hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

U plućima mi još uvek šišti sluz

da moram dosta da pljujem u komadiće novina

i još uvek mi neko sečivo kolje nogu

koje nema već 15 godina

odnosno čiji patrljak

već dugo nije nimalo moćan i mesnat

Ubrzo ću opet morati u klozet

hodnikom i na levo

Ali proteza je neprekidno teška 4 kile

i opet će sve što ću moći da uradim biti to

da ću se podići na laktove

dok će urin opet sam od sebe teći u gaće

i zatim ponovo leći

i ponovo gledati sivi pravougaonik prozora kojem ptice

tu i tamo u preletu daju dubinu

Padaj dakle draga kišo da se nebo iscedi

da zajedno dođu moja smrt

moja smrt i visoki vazdušni pritisak

Kako izgleda kada tutumalj priča vic. Sve se dešava u kupeu putničkog voza. Dakle, spremite čašu vode, tablu bensedina, ako duvate, smotajte džoint, ali pogolem, smestite se udobno i počnite da čitate.

Hm, dakle, ovaj, kako da počnem, možda ste i čuli, ili neki od vas čuli, ko je čuo neka ćuti da ne pokvari drugima (neko se prigušeno smeje), vic je o jednom, ovaj, Škotlanđaninu, a vi znate, to jest, svakako vam je poznato, ovaj, da njih, ovaj, bije glas, razume se, cicije i tako dalje, vrlo štedljivi i uopšte.

(Ovde pripovedač malo predahnu.)

Sad, dakle, dalje ovako ide, ovaj, ali ako stvarno neko, ovaj, zna, ili ako svi znate, bolje, ovaj, da ne pričam, samo recite.

(Sramežljivi uzvici bodrenja : Ma pričaj, samo pričaj!)

Dakle, to je u stvari vic o Škotlanđaninu, koji su, kako rekosmo, neobično štedljivi, bar tako se priča, možda jesu, možda i nisu, ko zna, ja bar, ovaj, nikad nisam bio u Škotskoj, i njegovoj ženi, ili supruzi, odnosno ženi, kako hoćete, koja ga je, kako da kažem, varala ili, ovaj, sad baš da kažem ako se mora, ovaj, nabijala rogove.

Dakle, Škotlanđanin je otišao na službeni put, nije važno u koje mesto, samo nije daleko, odnosno trebalo je da ide, a pre polaska je rekao ženi, odnosno supruzi, sad vi kako više volite recite, ili ženi ili supruzi, uglavnom rekao je da ide na put i vratiće se za koji dan. Nije važno koji je to baš tačno dan bio, glavno da je rekao i njegova žena je znala da će da se vrati, sad, kažem, dan nije važan, ali recimo neka je bio četvrtak.

Njegova žena, ovaj, mislim tog Škotlanđanina, ovaj, imala je jednog poznanika, ovaj, bolje da kažem prijatelja, prijatelja onako, da se razumemo, šta dalje da pričam, no, jednom rečju švaler, ("Juh", "Juh", uzvici kod ženskog dela publike) pa pošto je imala dva -tri dana slobodna, dok je muž na putu, muž ili suprug, kako volite, ali nije baš toliko važno da li je to bilo dva ili tri dana, možda je dva možda i tri, možda čak i četiri, kažem, to uopšte nije važno, važno je da je imala slobodnog vremena, mislim, dok je muž bio na putu, dakle, a to slobodno vreme... šta kažete, da zatvorim prozor? Kako hoćete, meni je svejedno... Dakle, gde sam ono stao?... Uh, da me ubijete ne mogu tačno da se setim mesta, ali je cela stvar u tome što je profesor bio užasno rasejan, pa uopšte nije primetio da je umesto četkice za brijanje uhvatio mačji rep i počeo... Ne, nije. Nije, tačno se sećam. Dakle... Aha, sad znam. Dakle, žena odnosno supruga onog Škotlanđanina naumi da se vidi sa tim svojim, onim, kako da vam objasnim, uglavnom prijateljom. A taj prijatelj je opet bio neki Irac. Ne znam zbog čega je važno da li je to baš bio Irac ili ne, glavno se dobro sećam da je onaj što mi je taj vic pričao rekao da je prijatelj Irac, pa i ja vama tako prenosim, mada se iz daljeg toka vica, što ću vam odmah ispričati, uopšte ne vidi da li je nešto smešnije zato što se radi o Ircu a ne o nekom drugom.

Dakle, gde sam ono stao? Ah, da. Škotlanđanin je otišao na put, a čim je otišao, odnosno izašao iz kuće, žena zovne prijatelja i kaže mu: Takva i takva stvar, razumeš li, prilika, noć, samoća, muž otputovao, vraća se prekosutra, odnosno nisam baš siguran da li je prekosutra ili naksutra, ali to nije ni važno, glavno da je otišao i da se te večeri neće vratiti.

Naravno, čuje Irac šta žena - eh, prokleto žensko koleno, a čovek samo što se izmakao! Naravno, pardoniram, prisutni se izuzimaju - govori, a, ovaj, brk mu se smeška, kao mačoru na slaninu. Dakle, ne znam da li je neko od vas ikad držao mačke u kući, mi smo imali šest-sedam komada na selu, držali smo ih da tamane pacove i miševe i te mačke... ali da ne skrećem sa teme, a o mačkama i mačorima možemo i drugi put.

Uglavnom - možda je ipak bolje da zatvorim prozor, promaja - uglavnom, kažem, zadovoljan Irac, ali ne mogu baš da kažem sasvim zadovoljan, jer se nekako podesilo, kao trebalo te večeri s nekim prijateljima da ide na neku mušku lumperajku, da se kockaju, šta li, uostalom nije važno, glavno imao je neku drugu kombinaciju, udešenu pre no što je saznao da će konkurencija na put.

Sad, da ne gnjavim mnogo kako se taj razgovor vodio, važno je da mu je žena rekla da joj je muž na putu, pa bi odlično bilo da on dođe kod nje, naravno odlično za nju i onog Irca, a da za Škotlanđanina nije odlično, to ne moram posebno ni da ističem. Još žena objasni da je to prilično retka prilika i da je šteta da je propuste, a i sam Irac je znao da je to retka prilika, jer je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja, a Irac je to znao, jer je Škotlanđanin retko išao, pa je prema tome Irac retko imao prilike da posećuje svoju ljubavnicu, odnosno Škotlanđaninovu ženu. Zašto je Škotlanđanin retko išao na službena putovanja ne znam, valjda mu je takva bila služba da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja. Uostalom, mogao je Škotlanđanin i privatno gdegod da otputuje, ali to nije činio, jer je štedeo, a sem toga takvo putovanje ne bi ni bilo službeno, već privatno. Kakva je bila služba gde je Škotlanđanin radio, pojma nemam, a nije ni važno, tek toliko znam da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja; a da nije zahtevala česte odlaske na službena putovanja, zaključujem po tome što je žena rekla onom prijatelju, Ircu, da je šteta da propuste retku priliku, što znači da muž retko odlazi od kuće na službena putovanja, jer ako bi često odlazio onda bi...

Uglavnom, da malo skratim, jer kako neki Englez pametno reče "Srž vica je..." kako ono beše?... Dakle, rekao je da svaki vic treba ispričati... ne, nije tako, dobro sam maločas počeo: "Srž vica je..." samo ne mogu da se setim kako beše kraj te izreke. Ništa, pričaću ja dalje, pa ću se usput setiti... A gde ćete vi?

(Jedan ucveljeni ženski glas: "Htela sam malo u hodnik. Zaparno je ovde.")

Gde ste baš sad zapeli? Sad ću dovršiti vic, pa onda idite. Uostalom, možda je bolje da prozor stoji otvoren? A kraj vica je moćan, videćete. Dakle, dogovore se ono dvoje, Irac i žena, da on dođe njenoj kući, a naravno da o svemu tome jadni muž pojma nije imao. Ha, ha, ha, ha! Pojma o pojmu... Dobro, što vi tako stojite? Ukipili ste se kao počasna straža na grobu Franje Josifa, ha, ha, ha, ha! Kao da mi na glavi stojite. Sedite, molim vas.

Dakle, dogovore se oni da Irac dođe kod Škotlanđanke. I tako, kad se smrklo, prema dogovoru, mislim, kako su se ranije dogovorili, eto ti ljubavnika. Taman što su večerali i otišli da legnu, ha, ha, ha, ha! odnosno već su legli, a inače je rano bilo, možda tek devet sati ili pola devet, mada to nije toliko važno, onaj koji je pričao nije uopšte pominjao sat, samo je napomenu da je bilo rano, a ja računam, kad je rano, onda bi moglo da bude jedno devet-deset sati.

Bilo kako bilo, tek što su oni, mislim Irac i Škotlanđanka, legli, zazvoni zvono. Ali nije zvono obično, već posebno, odnosno kao neki ugovoreni znak, kako je muž one Škotlanđanke uvek zvonio kad bi se vratio kući, a zvonio bi na naročit način kako bi ona znala da je on. Na žalost, ne znam kako je taj način izgledao, možda, recimo, triput kratko ili jedanput dugo a jedanput kratko, ili tako nekako, glavno da je to bio naročiti način zvonjenja i da je žena odmah znala ko zvoni.

Ne treba obkašnjavati kako joj je bilo kad je čula zvono i poznala ko zvoni. Inače, muž je morao da zvoni, jer mu nikad nije davala, da sobom nosi ključ od ulaznih vrata. Govorila je da je to zato da ne bi usput, kad zadrema u vozu, izgubio ključ, ali u stvari nije zato, već da ne bi baš sasvim mogao da je iznenadi i neočekivano bane u sobu. Mislim da je ovakva mera bila doista vrlo lukava i da se može reći da su... E sjajno! Divno! Setio sam se kako glasi ona izreka. Dakle, ovako. Kaže: "Srž vica je kratkoća". Tačno tako, dobro se sećam, jer time hoće da se kaže da je vic sve bolji što je kraći, da mu je u kratkoći upravo suština ili srž, a mislim da bi svakom dobro činilo da ovo zapamti, pa kad nekada prekardaši sa pričanjem vica razvlačeći ga od Kulina bana, da se priseti da je kratkoća najglavnija osobina vica, odnosno njegova srž, kako to izreka vrlo lepo kaže, pa da skrati. Elem, kako bi bilo da i ja skratim? Ha, ha, ha, ha! E ovo je baš ispao najbolji vic, mada sasvim neočekivano. Ja druge poučavam da je kod vica najvažnije da bude kratak, a sam razvukao. Ha, ha, ha, ha! Nego, evo nas pri kraju, a vi, gospođice, nemojte se toliko vrpoljiti, imajte malo strpljenja.

Dakle, čuje žena zvono i doseti se jadu. Čuje i Irac, pa ga nigde nema od prepasti. Nije mu ni lako. Doduše, on je čovek slobodan i nevezan, ali žena nije, a muž ako pobesni, neće mnogo da pita ko je slobodan a ko nije i ko je koga zvao - a sećate se da Irac ovog puta stvarno nije bio predlagač, jer ga je žena sama pozvala, mada je i on, doduše, saučesnik, jer je pristao. Kao što je pristao da dođe, mogao je i da odbije. Doduše, onda bi se žena naljutila, ali bolje da je to prežalio no što je popustio, pa će ovako muž da se naljuti, samo muž s pravom, jer, doista, kad neko ide na službeni put, odakle će možda doneti i koju ušteđenu dnevnicu, ima pravo da bar za tri-četiri dana računa da će mu žena biti verna i smireno čuvati domaće ognjište. Kad ono, na njegovom ognjištu gori vatrica i to svakakva, ha, ha, ha, ha!

Sad, ovaj, pazite, ha, ha, ha, ha! kraj je ovakav.

Žena brzo odvede ljubavnika u kujnu, gde su imali frižider, veliki frižider, otvori vrata i kaže mu: "Uskači!" Irac, šta će kud će, uleti u frižider, žena zatvori vrata, ugasi svetlost u kujni, ali u silnom strahu zaboravi da isključi frižider, te on i dalje radi i pravi hladnoću. Frižider hladi, a Irac unutra, ha, ha, ha, ha! Pa još, ha, ha, ha, ha! golišav.

Žena izađe u predsoblje i vikne:

- Ko je?

Bajagi ne zna ko je. Uštva jedna, pravi se naivna.

- Ja sam, - veli Šveđanin - tvoj muž.

(Jedan glas: "Valjda "Škotlanđanin"?")

Škotlanđanin, naravno. Što, jesam li rekao Šveđanin? Jezička omaška, ne mari ništa, glavno da znamo o kome se radi.

I tako, žena otvori vrata, a Škotlanđanin uđe. Eto, sad sam rekao Škotlanđanin, a ne Šveđanin, znači nisam pogrešio. A vi već pomislili da ću opet pogrešno da kažem pa da mi se smejete, ali sam vam podvalio, ha, ha, ha, ha!

Dakle, kaže Škotlanđanin? - Ženice moja, cile-mile, i tako dalje, elem, da ne odugovlačim mnogo, zbunio sam se, voz mi ide dva sata kasnije no što sam mislio, u jedanaest a ne u devet, pa sam se vratio, da ne džonjam dva sata na stanici.

- U jedanaest? - kaže žena usplahireno, a misli na Irca u frižideru, kako li je njemu? - ha, ha, ha, ha!

- Tačno u jedanaest, - ponavlja Škotlanđanin, uzima novine, pali lulu i počinje da čita.

Žena se plaši da joj muž ne ogladni, jer bi mogao da ode i sam otvori frižider, ali je muž, srećom, ranije večerao, pa samo sedi, puši i čita novine.

Kad je bilo malo pre jedanaest, Šveđanin sklopi novine, istrese lulu, ponovo se pozdravi sa ženom i ode.

Jedan glas: - Opet ste rekli "Šveđanin".

- Nisam

- Jeste. Evo i ostali su čuli

- Valjda ja bolje znam šta sam rekao.

- Rekli ste "Šveđanin".

- "Šveđanin" - ponoviše nekoliko glasova.

- Ako sam rekao "Šveđanin", onda sam pogrešio, treba "Škotlanđanin". Dakle, Škotlanđanin se pozdravi i ode. Ovog puta konačno.

Žena izbezumljeno pritrča frižideru, koji je celo vreme radio, pa otvori vrata, sva prepadnuta u kakvom će stanju ugledati Irca.

Kad je otvorila vrata, Irac huknu i reče:

- Uh, ala sam se preznojio!

Ovaj post je posvećen
onima koji vole Beograd
onima koji razmišljaju beogradski
onima koji žive u Beogradu
onima koji su se rodili u Beogradu
onima koji su iz Beograda otišli pa se opet vratili
onima koji govore beogradski
onima koji namiguju beogradski
onima koji se smeju beogradski
onima koji sanjaju beogradski
onima koji umeju da se raduju Beogradu
onima koji bi ujutru najradije pojeli Beograd za doručak
onima koji se osmehuju beogradski
onima koji zvižduću beogradski
onima koji se oblače beogradski
onima koji se svlače beogradski
onima koji su u Beograd došli i zauvek ostali
onima koji će tek doći u Beograd
onima koji negde daleko misle na Beograd
onima kojima je Beograd ostao u lepom sećanju
onima kojima je Beograd sve i svja
onima koji su se jednog dana zaljubili u Beograd
onima kojima je Beograd tu ljubav uzvratio
onima koji su se u Beogradu zaljubili
onima koji hodaju beogradski
onima koji shvataju Beograd
onima kojima je Beograd sve što imaju i
onima kojima je Beograd SVE ŠTO NEMAJU

William of Occam (pravilno je napisati i Ockham) je britanski filozof koji je živeo od 1285. do 1349. godine. Osobine po kojima je prepoznatljiv jesu jasnoća, očiglednost i konciznost misli i izražavanja, pa je jedan od kompjuterskih programskih jezika, koji podržava višeprocesorski rad (primenjen u superkompjuterima) prozvan po njemu.

Ovde ga pominjem zbog njegovog popularnog filozofskog stava, nazvanog Okamova oštrica ili Okamov brijač, koji se često navodi u raspravama između skeptika i ljudi koji veruju u paranormalne pojave.Taj stav izražen je jednom rečenicom: Entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem, što možemo da prevedemo kao Entitete ne treba nepotrebno umnožavati (entitet = bit, suština). Ovo se često formuliše kao pravilo o ekonomiji u filozofiji, a može da se objasni i na razumljiviji način: na osnovu raspoloživih podataka, uvek treba izvesti najjednostavniji mogući zaključak. Dakle, ako imamo dva ili više objašnjenja za neku pojavu, treba napraviti oštar “rez” između najjednostavnijeg i svih ostalih i odbaciti one koji nepotrebno komplikuju stvar.

Poslužićemo se grafičkim objašnjenjem. Ako imamo zadatak da povučemo liniju kroz četiri tačke u koordinatnom sistemu (kao na prvoj slici), to bi mogla da bude prava linija (druga slika), ali i bilo koja druga - na trećoj i četvrtoj slici vidimo još dva rešenja, a postoji bezbroj mogućih. Ipak, logično je da, kao najjednostavnije, usvojimo prvo a odbacimo sva ostala, bar dok se ne pojavi još neka tačka; ako ona obori ispravnost prvog rešenja, opet smo dužni da pronađemo rešenje koje je najjednostavnije za novi niz tačaka.

Iz Okamove oštrice izveden je i stav, koga je definisao Karl Segan (Carl Sagan): posebna tvrdnja zahteva poseban dokaz. Ovo bismo mogli da ilustrujemo istim grafičkim primerom: ako se, recimo, opredelimo za rešenje sa treće slike, tu odluku moramo da opravdamo valjanim objašnjenjem zašto smo baš njega odabrali. Samo prvo rešenje (slika 2) ne zahteva posebnu odbranu, jer ni rešenje ni po čemu nije posebno.

Zodijak je isečak koji se prostire na oko 8 lučnih stepeni ka severu i ka jugu oko ekliptike (projekcije zamišljene Sunčeve putanje na nebesku sferu). Na ovom pojasu se, sa izvesnim odstupanjima, nalaze projekcije svih 12 sazvežđa kojima se služe astrolozi. Zato su ovi znaci dobili naziv "znaci zodijaka".

Šta znači biti rođen u nekom od znakova zodijaka? Znamo da Zemlja za godinu dana načini jedan krug oko Sunca. Sve zvezde koje čine sazvežđa možemo da smatramo za nepokretne, kao i samo Sunce; zanemarićemo kretanja svih nebeskih tela osim planeta Sunčevog sistema, a u ovom trenutku biće nam važno samo kretanje Zemlje. Slika ilustruje njenu putanju oko Sunca, kao i jedan deo zodijaka. Smatra se da je “naš znak” onaj u kome je Sunce prividno boravilo u trenutku našeg rođenja. To praktično znači da se Zemlja u tom trenutku nalazila na suprotnom delu svoje putanje, najdalje od našeg znaka. Na slici je primer koji važi za početak meseca maja: gledano sa Zemlje, Sunce se tada nalazi u sazvežđu Bika.

Ako neko, dakle, smatra da je rođen u znaku Bika, trebalo bi da je sunce "boravilo" u sazvežđu Bika u trenutku njegovog rođenja. Ipak, nije tako. Zbog pojave koja je u astronomiji poznata kao precesija, datumi za sazvežđa Zodijaka (koji su i danas priznati u astrologiji) posle oko 2070 godina (od kada su ovi znaci utvrđeni) "otklizali" su skoro za ceo jedan znak. Tako je većina ljudi, zapravo, rođena za ceo jedan znak ranije od onoga koji su mu astrolozi "dodelili": ovan umesto bika  , bik umesto blizanaca, i tako dalje.

ISPOVEDNA MOLITVA

1

O mne grešnomu,

uvi mne grešnomu,

gore mne grešnomu,

ljute mne grešnomu.

Pogiboh va greseh mojih,

kako mi se deti s grehi mojimi,

ne pogubi me, Gospodi, s grehi mojimi,

i ne pogubi me s bezakoni mojimi.

Velici i mnozi po istine

moji gresi i moja bezakonijat

tisušta tisuštami i tmi tmami

pred toboju, Gospodi,

po vse dni i po vse nošti

i po vse časi sgreših ti, Gospodi,

prosti me.

Izbavi me, Gospodi,

gorkija, ljutija, zlija

i naprasnija smrti

i nekrasnija.

Daruj mi, Gospodi,

slzi pokajanija,

slzi pokajanija,

slzi umiljenija.

Daruj mi, Gospodi,

smrt i končinu blagu

s pokajanijem i sa slzami

i sa pričaštenijem svetih božestvenih

i prečistih Hristovih tajni

sa ispovedanijem čistim.

Sgreših, Gospodi,

prosti me za ime tvoje svetoje,

Gospodi,

prosti me jalika ti sgreših

va vse dni života mojego

i po vse nošti i po vse časi

jeliko ot  junosti mojeja

i do starosti.

2

A se sut gresi moji:

ljubodejanije, preljubodejanije,

blud, nečistota,

rastljenije tela,

raždeženije ploti,

istecanije pohoti skvrnuje

na jave i va sne

Sgreših, Gospodi, prosti me.

3

A se sut gresi moji:

srebroljubije, zlatoljubije,

slastoljubije, slavoljubije,

samoljubije, sanoljubije,

miroljubije, platoljubije

Sgreših, Gospodi, prosti me.

4

A se sut gresi moji –

mnogoslovije, ljuboslovije,

praznoslovije, skrvnoslovije,

lažeslovije, smehoslovije,

bludoslovije, sramoslovije,

bujeslovije, sujeslovije,

basnoslovije, sprotivoslovije,

zloslovije

Sgreših, Gospodi, prosti me.

5

A se sut gresi moji:

lihoimstvo, mazdoimstvo,

posuloimstvo, rezoimstvo,

čužeimstvo,

opalstvo i okajanstvo,

nasilstvo, krivosudstvo,

upremstvo, unorovstvo,

naprasanstvo, nepokorstvo,

lakomstvo, pretebstvo,

laskrdstvo, nesitstvo,

pijanstvo,

nečuvstvo, neverstvo,

visokoumstvo,

svetokradenije,

surovstvo, prezorstvo,

licemerstvo, pronirstvo,

lukavstvo, zbojstvo,

izvitstvo,

neumstvo, nepostavstvo,

nedostojimstvo

Sgreših, Gospodi, prosti me.

6

A se sut gresi moji:

objadenije,

upivanije, blvanije,

tajnojadenije

i oklevetanije, oglagolanije,

osuždenije, kičenije,

zlonravije, zlopomnenije,

zlosrdije, žestosrdije,

nemilosrdije,

šetanije, šeptanije,

roptanije,

huljenije, kobenije,

uninije, bezčinije,

mnenije, prenije,

tašteslovije,

neposlušanije,

samopravljenije,

neispravljenije molitvi,

nebreženije o svojoj duši,

nebreženije o svojem spaseniji,

nebreženije o Božijim dele,

nebreženije o crkovnom peniji,

nebreženije o kelejnoj molitve,

nebreženije mnišskago pravila,

nebreženije manastirskago opštago žitija

7

A se sut gresi moji:

zavist, nenavist,

revnost, jarost,

skupost, lenost,

slabost, ljutost,

bujest,

unost, praznost,

gordost,

drzost, mrzost,

gorest,

ostroželčije, naglodušije,

sverepstvo,

zlokozanstvo, zloimstvo,

rugateljstvo,

pitljivstvo, strpotiljstvo,

plenjenije, pomračenije,

prevraštenije, razvraštenije,

parenije, složenije,

smeh, klič, plišt,

gnev, svar, boj,

tatba, laža, svada,

obada, obida, vražda,

mnogosanije,

riznoje ukrašenije,

skrvnih mislej primanije,

posvednevnoje padenije

va sne i va jave,

sablažnjenije,

iskušenije.

8

Mnogaždi nedostojin si vhodil jesam

va svetuju crkov i va sveti oltar,

mnogaždi nedostojin si celoval jesam

svetoje jevangelije i svetija ikoni

i časni krst i mošti svetih,

mnogaždi nedostojin si jal jesmi

svetuja doru i hleb svetuja

Bogorodicu iže ot Panagija,

mnogaždi nedostojin si pričastah se

svetih i božastvenih

prečistih tajin Hristovih,

mnogaždi krošku uronil jesam

Bogorodicu svetija hlebca

ili dori ili proskuri,

mnogaždi klet se i rotil se jesam na krive,

mnogaždi va kletvu vpadoh,

mnogaždi kletvu prestupih,

mnogaždi mnogih poklepal jesam,

mnogaždi u mnogih zaprel jesam

čužego imenija,

mnogaždi namita lišil jesam

mita ili najima ili mazdi jego,

mnogaždi u mnogih posuli i mazdi

vzimal jesam,

mnogaždi mnogih lajal jesam,

mnogaždi mnogih ukoril jesam,

mnogaždi mnogih pohulil jesam,

mnogaždi mnogih zloslovil jesam,

mnogaždi mnogih sablaznil jesam,

mnogaždi mnogih oskrbil jesam,

mnogaždi mnogih klet jesam,

mnogaždi mnogih bil jesam i do krove

a sa vsemi time ne prostil se jesam,

mnogaždi osezah i zreh

smradnija tajnija detorodnija udi moja,

mnogaždi na ženu ili devicu

ili na otroča krasno vazirah

s pomišljenijem i sa želanijem plotskim,

mnogaždi mnogih obidel jesam,

ili oklevetal,

mnogaždi mnogih osudil jesam,

mnogaždi oblenih se vstati

na kelejnuju molitvu

i crkovnoje sbornoje penije

na polunoštnicu i na utrnuju i na moleben

ili k časom i k liturgiji

i k večernji i k nefimonu.

9

Ne ispravil ti jesam, Gospodi,

Pokajanija i ispovedanija na zemlji sej,

Va vse dni života mojego,

ne ispravil ti jesam, Gospodi,

va belceh krštenija

a v črnorizceh obeta mnišskago žitija

i velikago svetago obraza skitničeskago,

i ne ispravil jesam, Gospodi,

otcem svojim duhovnim va pokajaniji

i va ispovedaniji i va opitemijah,

i ne ispravil jesdam, Gospodi,

posta, poklonov molitvi

i vsakija ne stvoril jesam opitemiji

i vsegda stvoril jesam delo Božje

s nebreženijem.

10

Gospodi, sija vse sgreših,

sija vse ispoveduju,

sih vse kaju se,

sih vseh prosti me.

Gospodi,

prosti me , Gospodi,

prosti me,

jeliko pomnju, Gospodi, sgreših,

prosti me.

Gospodi,

pomiluj me nedostojnago,

očisti me, spasi me grešnago,

okajanago, skvrnago,

nečistago, nedostojnago,

i bezakonago, bezumnago,

nerazumnago, neistovnago,

zlonravnago, zlokoznanago,

zloobraznago, zlopomnimago,

zlopitljivago, zlosrdago,

zlodejivago,

ljubodejivago,

neključimago, nepostavnago,

svraštenago, razvraštenago,

osuždenago, padšago,

slabago, unilago,

lenjivago, netrpeljivago,

sonljivago,

neposlušljivago, nebrežljivago,

nečistivago, nepokorljivago,

lastivago, roptivago,

strpotljivago, gnevljivago,

gordeljivago, zavisljivago,

lukavago, bestudnago,

bezrodnago, besčinago,

licermenago, jarosnago,

strastnago, naprasnago,

pomračenago, otemnjenago,

okajanago i ožestočalago,

nečuvstnago, nečlovečnago,

nepotrebnago,

vrednoumnago, sujeumnago,

sujetnago, surovago,

sverepago rugatelja,

dosaditelja postidnago,

mrzkago, skarednago,

gnusnago, grubago,

glupago, gluhago,

hudago, bednago,

nemoštnago, smertnago,

tlenago raba svojego

vredoljubca, bljudoljubca,

platoljubca, smeholjubca,

slavoljubca, slastoljubca,

pohotoljubca.

11

Uvi mne,

kako hoštu ot vrata izbiti

greholjubiv si!

Gospodi, sgreših, prosti me,

primi me, Gospodi, kajuštago se

i pomiluj me, Bože,

milostiv budi mne grešnomu

i pomiluj me, Bože,

očisti me grešnago i pomiluj me,

sazdavi me i pomiluj me,

besčisla sgreših, Gospodi, prosti me.

Ispovedaju ti se, Gospodi,

Bože nebesi i zemlji.

Vse jaže sut tajnaja srdca mojego

jeliko otrečeno svetimi knjigami

i jeliko otrečeno va svetom kršteniji

i jeliko va postriganiji obeta mnišskago –

a togo vsego jesam neispravil,

a v tom jesam va vsem slagal i prestupil.

12

jeliko zgreših –

pače čisla peska morskago,

prosti me, Gospodi.

Jeliko ti zgreših

va vse dni života mojego

i jeliko va ninješni dan

i va siju nošt i va si čas.

I vsegda bez čisla sgreših

dušeju i telom,

snom i lenostiju,

omračenijem besovskim,

va pomisleh nečistih

i va zabitiji uma.

Sgreših srcem i vsemi čuvstvi,

sluhom, vidom, slovom i delom

i pomišljenijem, voljeju i nevoljeju.

Nest bo togo greha jegože ne stvorih,

no o vse kaju se,

NAPOMENA: Autor ovih reči je 29-godišnji otac koji ima samo JEDNO dete. Nedavno su doktori otkrili rak na mozgu u njegovom malom telu.

Mome djetetu


Samo još ovoga jutra ću biti radostan kada ti ugledam lice i smijat ću se umjesto da plačem.

Samo još ovoga jutra ću ti dopustiti da obučeš ono što želiš i uz smijeh ti govoriti kako ti divno pristaje.

Samo još ovoga jutra ću propustiti pranje veša kako bih te izveo u park i gledati te kako se veselo igraš.

Samo još ovoga jutra ću ostaviti neoprano suđe i dopustiti ti da me podučiš kako zajedno sklopiti slagalice.

Samo još ovoga jutra ću isključiti telefon i ugasiti računar i sjediti s tobom u dvorištu pušući balone.

Samo još ovoga poslijepodneva neću glamiti, pa čak ni gunđati kada zavrištiš i zaplačeš za sladoledom, već ću ti kupiti jedan čim to budem mogao učiniti.

Samo još ovoga poslijepodneva neću brinuti šta ćeš postati kada odrasteš.

Samo još ovoga poslijepodneva ću ti dopustiti da mi skuhaš kolače i s osmjehom ću te radoznalo gledati kako to činiš.

Samo još ove večeri ću te držati u zagrljaju i pričatiti ti priču o tvom rođenju i pričati ti koliko te volim.

Samo još ove večeri ću ti dopustiti da kupatilo popršćeš vodom, a neću se naljutiti.

Samo još ove večeri ću ti dopustiti da na verandi sjedimo zajedno do kasno u noć brojeći zvijezde.

Samo još ove večeri kada budem provlačio prste kroz tvoju kosu, biću samo zahvalan Uzvišenom Bogu što mi podari najveći mogući dar.

Razmišljaću o majkama i očevima koji traže svoju izgubljenu djecu, o majkama i očevima koji posjećuju mezare svoje djece umjesto njihovih spavaćih soba, i razmišljaću o majkama i očevima koji u bolničkim sobama posmatraju kako im se djeca sa smrću bore, dok im bol razdire dušu koju više ne mogu podnijeti.

I kada te poljubim večeras, zagrlit ću te nešto jače, i u zagrljaju držati nešto duže.

Pa ću opet zahvaliti Uzvišenom Bogu što te imam, i neću ga moliti ništa više, ništa više osim JOŠ SAMO JEDAN DAN…

Otišla je

Moje su je oči ispratile

U njima su drhtale suze

Oči su bile moje telo

Ruka još u stisku topla

Zaklanjam je od vetra

Usta udahnuše tugu

Noć nađe svoj mir u meni

Otišla je

Ona i ja rasatavljeni

i stucaš neke pesme.

Dok šetamo zagrljeni,

tražiš u meni

delić strasti velikog Bajrona,

kap krvi prezaljubljenog Petrarke,

zelenu Lunu cigana Lorke,

konja u kasu divljeg Jesenjina,

bat koraka nestvarnog Majakovskog,

komad hleba bolesnog Šimića...

Nalaziš samo

bledu zvezdu pesnika,

vrelu krv rodoljuba,

prodoran zvižduk železnice,

strast beskrajnih lutanja

i umorno koračanje skitnice.

Ostavi me,

nisam slika za poređenje!

Svi smo pomalo trava,

pomalo žuto lišće,

moja gospođice.

Soba je puna zaborava

koji ne ume da nas prespava.

Svi smo pomalo ova jesen,

ovo mimohođe sa zelenim svetom.

Svi smo mi pomalo žalopojke

za prošlim letom.

I volimo i mrzimo u isto vreme,

dok dišemo ostatke svelog cveta.

Svi smo mi prevaziđene teme

zbog jednog poljubca

i jednog preokreta.

Nadraženi spavamo

prošlost pored reke.

Iz nas izranjaju dva mrtva veka.

A ti i ne slutiš, moja gospođice,

da svi smo mi

pomalo ta mrtva reka.

I svi smo pomalo trava,

pomalo žuto lišće,

moja gospođice.

Soba je puna zaborava

pali letnje podne.

To krik jedan u meni

zavodi sne umesto usne.

Neispisane pesme – čuvari sveta.

To krik jedan u meni

pali zene lomača leta.

To krik jedan u meni...

U lobanji oka niče travka.

To krik jedan u meni...

Zovem te zovom zvonkijim od zvona.

To krik jedan u meni...

Iz života odlaziš neprimetno k'o sena.

To krik jedan u meni...

Otkinut pogled, plače vena.

To krik jedan u meni...

Zlatna seta, zlatna leta.

To krik jedan u meni...

To pali, to peče, to teče...

To krik jedan u meni...

Kako da reč otmem

i u pesmu te smestim?

To krik jedan u meni...

Kako da reč ozvezdim?

Ivan V. Lalić

Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Zal Kopp

Horizontom pogleda

Još se i sada u tebi osjećam i noć u meni luduje,
još po tvom tijelu u mirisnim dodirima izgaram
i zanosom vječnog ljubavnika tvoje sokove ispijam.
Proplancima tvoga tijela voćnjake grudi posjećujem
i razuzdane prste puštam da beru sočne trešnje,
dozrele na suncu moje ljubavi i kiši mojih strasti.

Još uvijek, između neba i zemlje, u tebe uranjam,
odsjedam dodirima muškosti na tvojim stijenama
i tvrdim valovima zauzimam meke crvene rubove.
Još me horizontom svog požudnog pogleda mamiš,
razvlačiš u obrisima čežnje i tihim uzdasima opijaš,
prislanjaš na uzglavlje i šapatom zvijezda pozivaš.

Pučinom mog tijela izazovno slažeš olujne strasti,
ispod svakog pokreta hvataš moje burne osjećaje
i poput sna vrelim trbuhom sigurno po sebi vodiš.
Još te u sebi imam i iako si pokraj mene tiho zaspala
i usnula u hodu, na mojim tek razbuktalim usnama,
nastavljam te milovati nježnim mislima ljubavi.

Dopuštam mjesečini da te tada dodiruje zagrljajima
i prostre bjelinu tvoga tijela pod moje nemirne dodire,
jer s tobom i kad spavaš, nastavljam voditi ljubav.
Osmjehnem se kad dotaknem prostor raširenih nogu
i na moje dlanove izneseš dubinu otiska divnih usnica
što vječnu vatru među moja bedra slatko urezuju.

Ponekad, itekako volim spokoj tvoga sna izazivati,
odsjajem treperavog svjetla preko tebe pretrčavati
i u toplim odajama tvog hrama maštom zalaziti.
A kad me poneki tračak nemirnih misli tiho podsjeti
kakvo se bogatstvo u tom prekrasnom hramu krije,
moram te probuditi i zajedno s tobom u njemu uživati.

Herman Hese

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
NJIHOV SJAJ JE U NAMA.

Neokortikalni rat

 
U izdanju Vojnoizdavačkog zavoda, objavljena je knjiga "Neokortikalni rat". Pisac ove, po svemu zanimljive, knjige je dr Svetozar Radišić, portparol nekadašnje Vojske Jugoslavije, inače pukovnik po činu, redovni saradnik časopisa Treće oko i nekadašnji glavni i odgovorni urednik časopisa Vojno delo. Ovaj autor je u tekstu pod naslovom "The serbian X - files" objavljenom u Internet UFO Diggest dobio "pseudonim" Foks Molder.

Knjiga nas na 144 strane upoznaje sa novim konceptom ratovanja - nećemo mnogo pogrešiti ako ga prosto nazovemo parapsihološkim ratovanjem, mada argumentacija i način predstavljanja stvari u knjizi neprestano "pliva" između pseudonauke i okultizma. U fusnoti na 23. strani, recimo, nalazimo podatak da se u neokortikalnom ratu jedan od fizičkih načina uticanja na mozak postiže implantiranjem  mikročipova ispod lobanje u moždani sistem, kao i da je ruski akademik, doktor medicinskih nauka Viktor Hromov uspeo da materijalizuje i presadi ljudsku dušu.

Evo još nekih zanimljivih citata. Prvi nudi autorovu sliku stvarnosti koja prevazilazi najužasnije vizije iz Orvelove legendarne "1984":

Upravljanje ljudima stiče svakodnevno sve veći legalitet i legitimitet. Posle potpune kontrole robe, uspostavljene uvođenjem BAR-koda, u zemljama Evropske unije uveden je EKAM-kod, koji je utisnut na šengenske pasoše u vidu magnetne trake. Reč je o matičnoom broju osobe koji pojednostavljuje administrativno poslovanje. Međutim, podmukli inicijatori već nekoliko godina insistiraju da se ta šifra ugradi u tela građana, odnosno da se utisne na ruku ili čelo. Bio bi to svojevrstan bio-čip povezan sa centralnim kompjuterom u Briselu. Tada bi iz jednog centra moglo da se utiče na ponašanje i zdravlje svakog "žigosanog", jer bio-čip ugrađen u telo može posredstvom komandi da utiče na nervni sistem čoveka i da usporava ili ubrzava rad srca. (...) CIA eksperimentiše na ljudima, bez njihovog znanja, ugrađujući im u mozak "transmitere". Zanimljivo je da se, prema navodima gospođe Velš, žrtvama ugrađuju prijemnici prilikom rutinskih operacija sinusa, vilice, nosa i uha.  (str. 30)

Sledi objašnjenje zašto je tako veliki broj Jevreja napustio Nemačku za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata. Možda ste mislili da je egzodus na smrt preplašenih ljudi usledio zbog svega što su doživeli od strane nacista, ali autor knjige ima drugo objašnjenje:

O kakvoj je vrsti spreja reč najbolje se može zaključiti iz procedure koju je Štajner sproveo. Naime, jednom zecu izvadio je testise i slezinu i odsekao delić njegove kože zajedno sa krznom. Sagoreo je delove i pažljivo sakupio njihov pepeo. Napravio je smešu dobijenog pepela i mlečnog šećera, koji je imao ulogu neutralnog praha. Tako razređen rastvor ima moć homeopatskog delovanja. Homeopatska potentizacija trebalo je da preobrazi instinkt održanja vrste u njegovu suprotnost, stvarajući u životinji stanje potpune nesigurnosti. (...) Nemački nacisti ponovili su eksperiment potentizovanjem pepela testisa, slezina i delova kože plodnih mladih Jevreja, pokušavajući da preostale Jevreje zauvek oteraju iz Nemačke. Postoje podaci da je dr Valter Johanes Štajn, jedan od najuglednijih Nemaca pre Drugog svetskog rata, otkrio da je  prvi potentizovani ljudski pepeo bio pepeo sagorelih jevrejskih muškaraca i da je ubrizgan Jevrejima zatvorenicima u Buhenvaldu. Zabeleženo je i da su skoro svi "ljudski zamorčići" pokušavali da pobegnu iz Nemačke. Esesovci su, prema rečima pisca Trevora Revenskrofta, rasipali pepeo iz gasnih peći po koncentracionim logorima uzduž i popreko Rajha. Autor bestselera "Koplje sudbine" zabeležio je da "nije posipan bilo kakav pepeo, već potentizovani pepeo koji se širio vetrom poput finog spreja". Ostaje u sećanju njegova rečenica: "Odmah nakon poraza Trećeg rajha, aprila 1945, usledio je čuveni veliki egzodus preostalih pripadnika jevrejske rase s evropskog kontinenta". (str. 40)

Ovome treba dodati da je homeopatski koncept potentizacije odavno napušten od strane medicinske nauke, i da svako bavljenje homeopatijom danas spada isključivo u domen alternativne medicine i nadrilekarstva.

Koncept pseudonaučne ideje stotog majmuna i u ovoj knjizi našao je svoju potvrdu:

Džon Hegelin smatra da je praktikovanjem TM - sidhi tehnike dokazano da mentalni ulazak u jedinstveno polje omogućava čoveku prikupljanje životne energije i uticaj na misli drugih. Naime, prema njegovoj teoriji, ideje se mogu plasirati posredstvom jedinstvenog polja, s potpunom izvesnošću da budu usvojene i primenjene, ukoliko se uspostavi misoaona kritična masa, odnosno ukoliko istovremeno meditira kvadratni koren iz jedan odsto populacije koncentrisan na istu ideju. (str. 64)

Evo još jednog neobičnog objašnjenja, ovoga puta o tome kako se sve naše misli automatski zapisuju negde visoko iznad naših glava:

Njihovo objašnjenje da informacioni omotač Zemlje čuva podatke na isti način kao i magnetni diskovi ili magnetne trake i da svaku novu misao registruje Zemljin informacioni omotač čini se najrazboritije. Kako je dokazano da misli imaju određenu frekvenciju i talasnu dužinu, te da dopiru do jonosfere, nije čudno ukoliko se tamo zapisuju. (str. 72)

Poslednji citat govori o tome kakvoj opasnosti izlažemo svoju decu kad ih povedemo na sendvič kod Mekdonaldsa:

Problematičan pristup deci, koji izaziva pedagoge, čine "Mekdonaldsovi" restorani u Beogradu koji za vreme rođendanskog ili prazničnog "srećnog obeda" ("Happy meal") nude igru pod nazivom "leteći zmajevi". Deca dobijaju na poklon igračke u obliku zmaja, koje zajedno sa postoljem (neke od njih imaju oblik sličan "atomskim pečurkama") podsećaju na statuu Satane. Neko će reći da je povezivanje sa zlom pomalo naivno, ishitreno i preterano, ali zar nije naivno i objašnjenje da deca treba da se naviknu na zmajeve, da su zmajevi ljupki, ili da se deca tako oslobađaju straha. (str. 96)

O restoranima brze ishrane svako će imati svoje mišljenje, a ja priznajem da o McDonald's-u nikad nisam ramišljao kao o đavolovom oružju u neokortikalnom ratu. Naročito ako stvar ne posmatramo sa pozicije zdrave ishrane, nego ako deci ukinemo i pravo na junake iz bajki, pa i one negativne. Kakva bi bila Crvenkapa kad bi neki cenzor iz nje izbacio zlog vuka, i od koga bi princ spasao lepu princezu kad bismo zmaju zabranili da igra svoju ulogu u bajci?

Žena je kao mačka. Radoznala na pokret, slobodna, na izgled haotična, nepogrešiva. Ako hoćeš da je dotakneš, radi to tiho i polako prvi put, da ne pobegne. Ostavi joj vrata otvorena, sama će ući. Ne teraj je unutra jer neće hteti, a ako ne uđe svojom voljom, ništa se značajno neće desiti. Mora sama da dođe. Pamti loše postupke gospodara, ali kada je gladna, dolazi. Voli da se druži, ali je uvek sama za sebe. Ne voli prvi nagli pokret, drugi joj ne smeta. Ne pokazuje emocije ni kada ih ima. Emocijama se koristi da ostvari nameru. Dolazi kad ne očekuješ. Deluje tajanstveno, jer se ne razumeju njene osobine. Malo je površna, osim kada je u borbi. Radoznalost je njena sudbina i znaj da bolje čuje nego što vidi. Plitko spava. Noćna je životinja. Priznaje silu ali se nje ne boji.

Pesma grčkog božanstva Apolona, običnoj devojci, svojoj ljubavi:

U ljudskom telu ništa lepše od mene nikada se nije rodilo,

A ja te volim, volim i sav sam tvoj

Moja je mladost večita, moja lepota sa njom,

moja će koža zauvek biti glatka i zategnuta,

moje lice meko, moje oči bistre, moja kosa crna

i sve to ljubavi moja, sve to pripada tebi - zauvek

Daću ti večitu mladost beskrajno duge zore

Ali ti neće biti dosadno niti će biti patnje u našem savršenom svetu

Niko ne može da da nežnost koju sam spremio za tebe,

niti sigurnost koju pružaju grudi i ruke moje sklopljene oko tebe u zagrljaju

volim te ljubavi moja! Budi večno samnom!

Moj je pogled zanos, moj je osmeh ludilo za žene koje ih gledaju

a sada će biti samo tvoji

U mom ćeš naručju leteti preko snežnobelih planina

ja ću te tada grejati svojim zagrljajem

i toplim dahom plesaćemo zajedno na netaknutim zelenim poljima

samo srne i košute smeće da nas vide

pružiću ti sreću kakvu nisi ni sanjala

videćeš skrivene hramove podignute meni u čast netaknute za hiljadu godina,

skrivene od ljudskog pogleda

U mom dvoru, u palati od ljudi skrivenoj, bićeš služena kao boginja

Volim te ljubavi moja i čekam tvoj odgovor

Pesma devojke koja nikada nije imala sreće,

a onda joj se na vratima pojavio ludo zaljubljeni grčki bog Apolon

Šta je, šta bleneš? Ne sviđa ti se što sam rekla?

Ej stani, kud si kreno? Opet hoćeš unutra?

To bi ti? To ti je računica?

Misliš: Ona je sirotica, nikada ne imaše sreće,

zamisli kako će da se obraduje kad joj JA pokucam na vrata

E, pa ovo je druga priča! Gde ste svi vi bili,

kada ste mi bili potrebni?

čekajuci sreću postah sama sebi dovoljna

a sada me čak ni ti ne možeš zaista usrećiti

Zašto onda da glumim? Zašto da budem zahvalna?

Jer mi je tvoja ljepota data sada

kad više nisam u stanju u njoj iskreno da uživam?

Da glumim kako sam srećna, jer mi ti činiš čast?

I šta zapravo sada hoćeš? Dobro, ti si najljepši najjači divan i vječan

Pa šta, jel treba da padnem u nesvjest? Ako mi sreća nije došla

Onda kada me mogla usrećiti

Odkud joj pravo da se sada zove srećom?

A ti lepo idi i obraduj neku drugu

I još nešto... to večno cveće s' Olimpa koje nikada ne vene,

mislio si da mi doneseš jedan večni buket, da ne moraš druge da kupuješ?

Nosi i njega sa sobom!

Šetam gradom naše mladosti i tražim ulicu za svoje ime.

Velike, bučne ulice - njih prepuštam velikanima istorije.

Šta sam radio dok je trajala istorija? Prosto tebe volio.

Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,

kojom se, neopaženi od svijeta, možemo i prošetati poslije smrti.

U početku ona ne mora imati mnogo zelenila, čak ni svoje ptice.

Važno je da u njoj, bježeći pred hajkom,

uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.

Bilo bi lijepo da bude popločana, ali,

na kraju, ni to nije ono najvažnije.

Najvažnije je to da u ulici s mojim imenom nikada nikog ne zadesi nesreća.

Izet Sarajlić

Probu „Časa veronauke“ (AP Branko Krsmanović i Kulturbuntteatar) onomad je posetio Beograđin od svojih tridesetak godina predstavljajući se Isusom. Ja sam rekao da sam novinar te mi nije ništa drugo preostajalo nego da što pre uključim diktafon: 

Isus: Ja sam stvoritelj svega, planete zemlje, ja sam sto galaksija bog, čitave vasione. Ja sam rođeni sin, vašeg svevišnjeg gospoda boga Davida. Ja sam otac sin i sveti duh. Kada umirem onda je amin a kada živim, bez amin. Otac sin i sveti duh to sam ja. Ja sam crkva i manastir, samo me nemojte plašiti i nemojte me ne poštovati ja vas odavno ljubim. Ja sam se suprostavio svom rođenom ocu, okrenuo sam se ka svijetu, a on protiv svijeta, pre sedam ipo hiljada godina. On je mene smatrao aždahom, ustvari on je aždaha a ja sam sveti Djordje. Nije bitno kako sam se oslobodio aždahe. Bitno je kada sam odlučio da se borim protiv aždahe. Ja sam prvo dijete sveti Adam, ako ste čuli priču Adam i Eva. Moje devojke su boginja Heba, boginja aaa… boginja aaa… imao sam problema s mozgom. Ali u svakom slučaju boginja Heba je ostala, uvek moja ljubljena. Ja kao sveti Eros grčki bog lepote, ja sam zasluživao takve devojke. Uvek sam imao boginje za devojke. Moja rodjena sestra, sveta Petka vaša je djavolica i kazala je da bi ona poželela mene za momka. Da li je to stvarno mislila ili me iskušavala, u svakom slučaju ona je meni rodjena sestra i meni ne padaju na pamet nikakve glu... to je suvišan komentar. No njoj treba da ne padaju na pamet nikakve gluposti sa mnom. U svakom slučaju ja ljubim svet i zaustavljam svako zlo u svetu, šta znači držati aždahu u sebi a šta znači suprostaviti se aždahi. Prvo, aždahi se suprostaviti znači da ne volim nikakve ružne stvari u svijetu. Aždahu držati u sebi znači žrtvujem se, pokupio sam sve grijehe svijeta, jer ja sam sveti Isus Hrist. Ovom prilikom želim da kažem da ljubim sve ljude na svijetu i ne dam da nijedno zlo ide svetom. Ne dam da se ratuje i ne dam... zaustavljam rat u svijetu bilo kog da je tipa. Vezano za Ameriku, ja sam Američki gospod bog. Ja sam bog. Ja sam sveti mali Buda u Japanu u Kini u, ja sam Dalaj-lama u Indiji, ja sam sve, sveta ikona, ja sam alah. Sve ove nezgode što su se dešavale u svetu, to se dešavalo zbog mog oca Davida, vašeg svevišnjeg. Ja sam tu da pomognem svijetu, a ne da ga uništim. Moj otac David je hteo da mene ubije, a kad mene ubije to je kataklizma. Moj otac sveti David nije sveti duh za mene već za ljude. Šta on želi sa mnom ja ne znam. On je kriv za sve nedaće ovog sveta. Ako želi mene gore na nebu, ja moram to da blagosiljm, ali ja se plašim smrti. I kad sam bio na krstu, moje raspeće, ja sam se uplašio. I kad su me streljali u Velikoj Britaniji. Ja živim već hiljdu devesto godina. Ako budem puno živio... Moj rodjendan počinje dvehiljadite godine, bez obzira što je rodjendan već bio. Još nisam napunio dvehiljade godine. Ne znam da li ću živeti dugo. Ako ću živeti dugo onda dvehiljadite sam sigurno napunio i počinje treći milenium sa mnom samo u tom kontekstu rečenice to jest u kontekstu mene. Ako ne živim dugo, kataklizma. Očekujte prokletstvo i kataklizmu.

Mileta- Kako će izgledati planeta u buduchnosti?

Isus- Sa mnom?

Mileta- Sa tobom. Očigledno bez tebe nema ni planete.

Isus- Apsolutno. Ja sam gospod bog celog sunčevog sistema. To je sto devedeset planeta, Vi znate za od prilike jedanes ili trinest ili za dvadeset jednu. Ja mislim da znate baš za jedanes planeta ili čak dvanest, nije ni bitno. Ustvari dvadeset jedna planeta će… prvo jedanes će eksplodirati kad ja stradam, pa još jedanes. Ja sam gospod bog celog sunčevog sistema, kažem opet. Sto devedeset planeta ima, ja sam gospod bog vasione i sto galaksija.

Mileta- Šta se dešavalo sa srbskim narodom proteklih 14 godina?

Isus- Sa srpskim narodom? Ponovi nisam čuo.

Mileta- Proteklih deset godina.

Isus- Pazite da vam kažem, ja ne bih hteo da se vraćam u nazad, jer ja zaista po tom pitanju nisam ništa kriv.

Mileta- Naravno.

Isus- Jednostavno ja sam blagosiljao to pre deset godina, i za vreme deset godina koliko su trajale sve nedaće srpskom narodu i uopšte u svijetu.

Mileta- Da li je srpski narod počinio grehe?

Isus-Apsolutno ne. Apsolutno ne, grehe ko je pravio, pravio je… pravio je svevišnji, moj rodjeni otac David i moji rodjaci, vaši bogovi, to jest vaših roditelja bogovi.

Mileta-Da li se, po tvom mišljenju situacija u Srbiji popravlja u poslednje vreme?

Isus-Ja ne znam kakva je situacija u Srbiji trenutno. Voleo bih da je tako kao što kažete, ja se ne petljam u politiku. Mene interesuju božji ljudi. Ja ne pravim razliku izmedju božjih ljudi.

Mileta- Znači svi su isti?

Isus- Apsolutno, apsolutno, ko je boži čovek, ko mi se moli, apsolutno je to tako. Ko me ljubi pre svega i ko mi želi dobro, a to je ko me ljubi i ko mi se moli, kao što ja ljubim čitav svet.

Mileta- Možeš li da mi objasniš odakle različite religije na planeti?

Isus-Različite religije? Pa nisu to različite religije. To su božji ljudi koji su zbog situacija na planeti zemlji… jednostavno psiha im je obolela zbog raznoraznih trzavica, raznoraznih neprijatnih situacija, ratova, nemaštine, gladi i tako to. Tako da sami stvaraju religiju. Ustvari ja sam stvorio, od postanka sveta, pre sedam ipo hiljada godina, da me ljube I da mi se mole, samo oče naš. Ovo je fanatizam što se tiče islama po celu noć i ceo dan ili svih mesec dana. Recimo dvadeset dana u dzamiji to je fanatizam, to su fanatici. Oče naš može i na stranom jeziku i na našem.
Rodjen sam na Kriptonu i Sajgonu. To je pre sedam hiljada godina ustvari dolazim sa planete Platina, tu sam prvi put rodjen. Nisam od platine, no sam isto od krvi i mesa kao i svaki čovek, od kostiju. Ali platinaste su reči, platinasta je pre svega svest. Dok sam nosio aždahu u sebi, mnogo me je aždaha namučila. To je rodjeni otac vaš svevišnji, to jest ne tvoj već tvojih roditelja i svačih roditelja u Srbiji i Jugoslavi. On je samo bog Jugoslavije a ja čitavog sveta, svevišnji stvoritelj.

Mileta- Interesuje me šta se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?

Isus-Vi se opet vraćate unazad, nemojte se vraćati unazad iz tog razloga što kažem ja sam blagosiljao sve to. Sva zbivanja koja su se dešavala, ljude sam blagosiljao.

Mileta- Šta misliš o Slobodanu Miloševuću?

Isus- Apsolutno sve najlepše. On je božji čovek i treba mi, jednostavno treba mi živ u svijetu. On i svaki čovek. To jest na slobodi, najpre živ a onda na slobodi. Hoću da ga Hag odma isporuči Beogradu.

Mileta- Ko upravlja Hagom?

Isus-Ja ne znam, mene to ne interesuje. Upravljaju oni ljudi koji su tamo.

Mileta- Šta će se dešavati u Srbiji?

Isus-Opet vi ponavljate, nemoj te da opet ponavljate to pitanje jer radi se o tome da sve zavisi od mene što se tiče mira u državi.

Mileta- Šta je po tebi naj pametnije?

Isus- Da smo svi živi i zdravi dugo i da bude raj na zemlji sa mnom, blagostanje a to znači sve besplatno.

Mileta- Kako ćemo to ostvariti?

Isus-Apsolutno sa mnom živim I zdravim dugo.

Mileta- Šta treba da radimo?

Isus-Treba da sami sebi budete bogovi. Zajedno sa mnom. Znači ja jesam vaš bog ali vi sami sebi treba da budete bogovi. Meni se samo molite za zdravlje, vama se molite isto za zdravlje i za vašu sreću. Ja ću vam je ostvariti sigurno ukoliko sam živ i zdrav dugo. Svaki čovek treba da pokrene u sebi to božansko, ja sam to dao, vi treba sami sebi da izaberete put. A to je da pratite mene, moj put. Da budete moji vernici. Želim da bude mira u svijetu, pre svega kod nas a onda u svijetu. Apsolutno želim da na našim prostorima bude mira i to je to. Moj otac David je kriv za sve nedaće u svijetu on je mislio da sam ja ta aždaha, ustvari on je aždaha. On je kriv za sve nedaće svijeta. Nemoj više, da se vraćamo unazad. A šta mislite o ovome pre deset godina ili ne znam pre dvadeset i tako to, ili samo pre deset uopšte me to ne interesuje mene interesuje budućnost, sadašnje vreme i budućnost, budućnost apsolutno i skorija i daleka zajedno sa nama živima.

Mileta- Šta misliš o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?

Isus-O bože pa ja sam to.

Mileta- Ti si Srpska Pravoslavna Crkva?

Isus-Apsolutno da. Ja sam Dzamija u Iraku i uopšte po muslimanskim državama u svijetu.

Mileta- Kada će zavladati mir u svetu?

Isus- Mir će na planeti zavladati odma čim se uspostavi kontakt sa svim državama u svijetu. Čim budu mene čuli i videli i jednostavno od tog trenutka prekidaju sve gluposti, sve nedaće koje su aždaje i liče na aždaju. Znači jednostavno sa mnom će zavladati blagostanje i ja obećavam narednih pedeset, sto godina, dvesta, trista, četristo, petsto, sedamsto, hiljadu godina, pet hiljada godina, pre svega tri pa pet hiljada godina jednostavno sa mnom su svi ljudi živi sveci na ulicama.

Mileta- Kakav odnos imaš sa komšijama na novom Beogradu?

Isus- Sa komšijama? Divan. Divan, predivan uvek je bilo tako i biće. Sve sam ja sveta ikona, sveti život, sveti Isus Hristos, sveti vanzemaljac sveto nebesko telo božije sunce. Mene su raspeli i ja sam ili vaskrsnuo ili sam se onesvestio. U svakom slučaju ja sam gospod bog, ja sam stvoritelj svega.

Mileta- Kako zarađuješ novac?

Isus- Sada u svetu?

Mileta- Da.

Isus- Nikako, kao i ti, tako je bilo i u detinistvu.

Mileta- Ja radim na pijaci, na tezgi svojih roditelja, prodajem.

Isus- Ja bih voleo da ti ne radiš na pijaci, jer ti si pamet Beograda i takvi mi ljudi trebaju. Pamet si kao i ja stim što sam ja čovek koji je predodredjen za te stvari, jer ja sam živi sin božji i živi gospod bog. Zato sam ja tu da ti obezbedim da ne radiš više na pijaci. To je tako zato što se još nije čulo za mene. Nigde ne radim ništa.

Mileta- Čime se hraniš?

Isus- Moji me izdržavaju, brat i mama. Živim sa njima u stanu, moj brat ima četrdeset godina, ne bih ništa o tome, on je divan momak i divan čovek i ne bi ništa o mom bratu no samo o meni. Onog tenutka kad se bude čulo za mene ja ću zaradjivati puno novca i ti ali ne radi se o novcu nego o mnogo sreće. Najveća sreća koja postoji to je zdravlje i dug život i nema više trzavica u svetu u našim organizmima nema potresa nema nervnih slomova I tako to. Nikad više ništa ružno, naš organizam je čist sa mnom jer ja sam sveti bog živi. Znači treba da se čuje za mene da ti ne bi radio na pijaci i da ja ne bi dzabalebario po ceo dan. Mada ja učim po ceo dan, čitam knjige duhovnog karaktera, čitam sve o sebi zato što sam imao zemljotres sa mozgom. U detinstvu, pre sedam godina, tačnije pre šest a sedma je počela ili sedam a osma je počela od prilike.

Mileta- U koju si išao osnovnu školu?

Isus- Radoje Domanović, imao sam divne prijatelje uvek ih ljubio i divne nastavnike. Niko mi nije bio idol, no su mi bili idoli u to vreme, pošto sam bio mali dečak, nastavnici. Ja sam zlatna ribica svakom detetu i svakom mladiću, pre svega devojci pa mladiću. Ja sam pre svega veliki prosvetitelj sveti Sava, uopšte sveta ikona najpre ili sveto božansko telo sunce i crkva i manastir najpre ili to ide jedno sa drugim. Hoću da kažem da sam bio najgori učenik u školi Radoje Domanović imao sam divne prijatelje. Ljubio sam moje nastavnike, jednostavno moje živo telo i moja sveta usta su bili najgori učenik u školi, ustvari ja sam momak koji može da ima sve desetke na fakultetu, recimo karaktera fakulteta dramskih umetnosti ili DIF ili likovna akademija ili muziccka akademija. Bio sam glumac u pozorištu, počeo sam sa dvanes godina ili jedanes ili četrnes u svakom sluccaju igrao sam u predstavi “Marionete”. Šta da kažem scenario je radio Emir ili Baća a Zoran Babić je bio reditelj. Ustvari predstava se zvala: “Kod Valentina” ja sam imao glavnu ulogu, neka glupava predstava kod valentina. U ovom životu sam rodjen u Pancevu i to je sve.

Mileta- Gde?

Isus- U Vojlovici, tamo sam živeo do treće ili četvrte godine ili do pete. Posle smo se preselili na Novi Beograd, blok dvadeset i osam. I to je to, šta još mogu da kažem? Ljubim vas sve od davnina, volim život i ja sam život. Izvor života sam. Ne da volim život no život mora da se voli. Da apsolutno , ja sam ga stvorio ja sam stvoritelj svega. Planete i života. Moj otac vas je stvorio ko bojlere, ja vas ukrasio. Sve vam dao kvalitete samo treba da ih odkrijete, ali morate harmonično da živite a ne neharmonično. Ja sam bio po ludnicama, niko mi nije verovao da sam sin svevišnjeg.

Mileta- Zafrkava li te neko na ulici iz razloga što se za tebe još nije čulo?

Isus- Ne. Ustvari iskren da budem obmanuo sam ja se izvinjavam da. Ali ignorišem to. Neki veruju neki ne, neki bi hteli da me prave da sam lud i tako.

Mileta- Imaš li neki konkretan primer?

Isus- Ne.

Mileta- Misliš da to nije za javnost?

Isus- Apsolutno.

Mileta- Imaš li neke pristalice?

Isus- Mislis vernike?

Mileta- Da.

Isus- Pošto nisam političar, uopšte suvišan komentar, onda nemam pristalice. Moj rodjeni otac vaših roditelja u Jugoslavi svevišnji David je djavo. Sveta ikona sam i imam vernike svoje. Ja mislim da ste vi jedan od mojih vernika. Moja rodjena sestra sveta Petka vaša, pošto sam ja grčki bog lepote Eros. Ona je uvek bila ljubomorna na mene što imam lepe devojke, boginje i htela je da bude moja devojka. Glupača jedna. Djavolica, i uvek mi radila u životu da kažem ružnu reč za nju. Ona je vaša sveta Petka, ukoliko ću živeti divna, ukoliko ću stradati kurva djavolska.

Mileta- Interesuje me šta misliš o tehnologiji. Da li tehnologija pomaže tebi da ostvari mir na zemlji.

Isus- Ne, ne to nema nikakve veze. Mir da ostvarim u svetu ste vi. Vi ste moje najbolje igračke. Nemoj da me pogrešno shvatiš što sam kazao igračke ja sam sveto dete, kazao sam dobre, najbolje, jednostavno ja se ne igram sa vama da bi polupao te igračke ili pokvario već da bi napravio od vas još bolje, do savršenstva te igračke. Aždaha je radila da pijem alkohol, moja svest je uvek odbijala i cigaretu a kamoli alkohol a terala me da sa drogiram pu, pu, pu, pu daleko bilo, daleko bilo. Ja sam sveta ikona, sveto, nebesko, drago, božje sunce živi i dragi sveti bog, svaki bog sveti mali buda, kažem pre svega sveti Adam ako znate priču Adam i Eva, e ja sam sveti Adam. sveti Adam, prvo dete na planeti Zemlji ja ne radim nikakve gluposti.

Mileta- Nekad si se drogirao?

Isus- Moja svest ne. Sveta usta da. Konzumirao sam cigaretu i alkohol, u žargonu kako kažu mladi jer ja se osećam mlad i ja sam mlad apsolutno, moje živo telo je napunilo trideset pet godina, a svest dvadeset jednu godinu. Ja sam najsavremeni živi gospod bog na svetu i razumem mlade. Kažem i ja sam mlad i sve ću vam dati zdravlje i živit, apsolutno to je najviša sreća i želim da ja i svaki mladić ima pored sebe zdravu, pametnu i lijepu devojku. Jednostavno da ima lep auto, pre svega da ima lep stan sve će da ima, ali da se drogira da pije alkohol da puši cigarete ne može.

Mileta- Planiraš da se ženiš?

Isus- Apsolutno, ako ti planiraš?

Mileta- Ja planiram.

Isus- Možda u pedesetoj, jer ja sam željan onog što si ti prošao a ja nijesam. Ovo nije jekavski no po božijem zakonu. Jednostavno ja sam imao moju Hebu, moju boginju, moju prelepu boginju Hebu u ono vreme ja i Heba, ja grčki bog lepote a ona Heba sveta ili samo Heba božija. Pravo da vam kažem u ovom životu sam je pronašao u detinjstvu, opet mi je otac, vaš svevišnji oduzeo. Izgubio sam svoju ljubav u detinjstvu, upravo dok sam bio u srednjoj školi. Seksualno iskustvo moja svest nije doživela u ovom životu. Mene čuva Vlada Jugoslavije i molio bi urednika i čitavo uredništvo da to ozbiljno shvatite i da želim da promenim režim u čitavoj državi i u čitavom svijetu da omladina bude na vrhu, kao i kod nas, zajedno samnom živim, unapred hvala.

01. pratite ih svugde po kući
02. zamučite svaki put kada izgovore vaše ime
03. pravite se da imate amneziju
04. pričajte unazad
05. zabijajte se u zidove
06. kažite im da se nošenje odeće protivi vašoj veri
07. upadnite im u sobu u 4 ujutro i kažite „dobro jutro, sunašce!“
08. zarokćite svaki put kad se smejete, a onda se nasmejte još jače
09. govorite sve reči iz filma
10. iščupajte im pramen kose i zavičite „DNA!!!!“
11. nosite nalepnicu “I'm a retard!“
12. pričajte s olovkom
13. imajte 20 zamišljenih prijetelja i pričajte s njima CELO vreme
14. pokušavajte se popeti na zidove
15. vičite u javnosti „ne mama, neću te poljubiti“
16. zabijte olovku u nos
17. neko vreme palite i gasite svetlo, a onda kažite „aha....sad shvatam!“
18. jedite kosu
19. uhvatite ih za ruku i prošapćite „I see dead people!“
20. dok se tuširate ili kupate, vičite „davim se!!!“
21. na sve što vam kažu, uzvratite „lažljivče“
22. pravite se da ste telefon
23. pokušavajte plivati po podu
24. kucajte im na vrata celu noć
25. kada kažu reč iz pesme koju znate, počnite je pevati

Pitao sam Isusa šta misli o pušenju trave. Odmah je zapalio džoint i prosledio mi ga. Nasmešio sam se i uvukao duboko. Stres me je odmah napustio. Znao sam da će sve biti u redu. Onda mi je obasnio kako jadni, zavedeni Buš i njegova hrišćanska desnica nameravaju da unište svet i izazovu armagedon kako bi mogli otići u raj.

"Zamisli to", rekao je, "uništiti svet i otići u raj?"

Stavio je ruku na moje rame.

"Zar ne misliš, kod ovako lepe Zemlje, da bi raj mogao biti ovde, u ovom životu i na ovom mestu?"

Uzeo sam još jedan dim i složio se:

"Imam sjajnu porodicu, prijatelje i da, Zemlja bi mogla biti prilično lepo mesto."

Isus se široko osmehnuo i ponudio mi ket: "Sačuvaj ovo za kasnije."

"Da ti pravo kažem", nastavio je, "većina ljudi želi da uživa u životu, ali se plaše. A život je krug i ono što uložiš, dobijaš nazad. Ne dajte da vas strah obuzme."

Zahvalio sam mu na svemu. On me je podsetio da sakrijem ket dobro jer je baš krenuo u Detroit da pomogne porodici čiji je otac u zatvoru zbog posedovanja istog takvog.

Dok je polako nestajao, poručio je "Trava je prirodna biljka stvorena na dobro ljudi, da je koristite." Vau, brate...", pomislio sam i utonuo u san sa osmehom na licu.

Ponekad je samoubistvo posledica kolektivnog ludila. Jedan od najmračnijih i najstrašnijih primera za to nalazimo u carskoj Rusiji, koja kao da je oduvek imala monopol u izmišljanju i stvaranju najčudnijih, najšašavijih i najluđih verskih sekti. U početku našeg veka caristička policija otkrila je jako rasprostranjenu, mračnu, zaveru u okrugu Kargopolu. Policija je saznala da su se 862 stanovnika nekoliko manjih sela zavetovali da će počiniti kolektivno samoubistvo istog dana, 1. novembra po pravoslavnom kalendaru. Tekst ovog kolektivnog zaveta bio je napisan na posebnom dokumentu koji su njegovi "potpisnici" položili u nekom podzemnom skrovištu gde su se inače sastajali (i gde ga je našla policija). Povod ovom masovnom samoubistvu bilo je proročanstvo da će se Sudnji dan dogoditi 14. novembra i da će Bogu biti drago ako mu oni neposredno prie toga sami žrtvuju svoje živote. Odlučili su - i zavetovali su se - da će se tog sudbonosnog dana zatvoriti u svoje kolibe, zapaliti ih i svi izginuti u plamenu.

Kad je policija pronašla taj grozomorni dokument, pokrenuta je velika istraga, pa se tako saznalo da su 862 kandidata za samoubistvo članovi jedne verske sekte s pomalo melodramatičnim nazivom "Braća i sestre Crvene smrti". Pre nego što je bio pronađen ovaj dokument, samoubistvo je izvršilo više od sto članova sekte, koje su njihovi suvernici potajno pokopali u jednom tajnom groblju. Da bi se sprečilo izvršenje tog strašnog zaveta, sva sela u kojima su živeli kandidati za ovo masovno samoubistvo morala je okupirati vojska.

Okrug Kargopol nalazio se u Olonjeckoj guberniji, otprilike 650 kilometara od Petrograda. Ovaj je kraj bio u to vreme vrlo retko naseljen, a njegovi su se žitelji ubrajali među najzaostalije i najzatucanije u carskoj Rusiji. Sekta "Braća i sestre Crvene smrti" zapravo je onde postojala već više od dvesta godina, i to ne samo onde nego i u nekim drugim delovima carske Rusije. U 17. veku samo je u Olonjeckoj guberniji našlo smrt u plamenu više od dve hiljade ljudi. Njihovo je fundamentalističko verovanje bilo da je grešno samo telo a nikada duša, i da se zato Bogu može ugoditi samo njegovim uništenjem.

Svaki je član sekte imao obavezu da vrbuje nove sledbenike, i kada bi ih tako zavrbovao dvanaest, stekao bi pravo da izvrši samoubistvo, jer je tek tada mogao biti potpuno siguran da će otići ravno u nebo.

Sekta je bila dobro organizovana. Na njenom čelu bio je arhijerej (biskup), koga su birali vernici; sveštenici su se zvali duhovniki. Članovi sekte nisu priznavali rusku pravoslavnu crkvu i zato su nastojali da nikad ne prisustvuju njenom bogosluženju, a kada bi ih pop prisilio da ipak odu u crkvu, što se ponekad događalo, mumljali bi molitve u kojima su vređali pravoslavnu veru i mesnog arhimandrita, kog su smatrali - Antihristom. Sklapanje braka bilo im je zabranjeno, ali je vršenje polnog čina bilo dopušteno - pod jednim uvetom: da nakon tog "smrtnog greha" grešnici odmah počine samoubistvo, i to tako da dopuste drugim vernicima da ih uguše. Evo kako se to radilo. Grešnik ili grešnica legli bi na leđa, onda bi im drugi vernici stavili veliki crveni jastuk na lice, na koji bi selo nekoliko najtežih članova sekte; oni bi onde sedeli sve dok se žrtva ne bi ugušila. Tada bi njeno tielo umotali u crvenu ponjavu i pokopali ga noću ispod kakvog grma. Crvena je boja imala posebno značenje: to je bila boja jastuka za gušenje, boja one ponjave za sahranu i ujedno boja vatre, plamena. Upravo su zato članovi ove sekte smatrali da je i smrt crvena.

Teško je dokučiti je li postojanje ove sekte inspirisalo Roberta Louisa Stevensona da napiše svoj roman Klub samoubica, ali to u biti ionako nije važno; mnogo je važnije nešto drugo, a to je činjenica da slične sekte i slična udruženja nisu nicala samo u carskoj Rusiji nego i u nekoliko drugih zemalja, a svima je polazna tačka i polazni motiv bio podsvesna želja za smrću i izopačeni osećaj krivice.

25. novembar su Ujedinjene Nacije 1999.godine proglasile Medunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama, u znak sećanja na sestre Mirabel.

Ko su bile sestre Mirabel?
Sestre Patria, Minerva, Maria Teresa i Dede rodene su u Dominikanskoj republici. Pod "tajnim" imenom "Las Mariposas" (Leptiri) bile su političke aktivistkinje i postale vidljivi simbol otpora diktatorskom režimu Trujilla. Zbog svog političkog rada i borbe za jednakost, demokratiju i pravdu hapšene su više puta zajedno sa svojim muževima. 25. novembra 1960. Minervu, Patriu i Mariu Teresu likvidirala je Trujillova tajna policija dok su vođene u posetu muževima u zatvoru u Puerto Platu. Sve tri sestre su zadavljene, a tela su pronadena polomljenih kostiju. Vesti o njihovom ubistvu šokirale su i razbesnele javnost, ne samo u Dominikanskoj republici. Brutalna likvidacija sestara Mirabel bio je jedan od dogadaja koji je doprineo zamahu pokreta protiv diktature.

O sestrama Mirabel snimljen je i film "In The Time Of Butterflies"

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

BRANKO MILJKOVIĆ

PODACI O SRBIJI

VODA

Od sredine devedesetih, kvalitet vode u mnogim rekama pogoršao se sa klase II (pogodna za kupanje i piće samo posle tretmana) na klasu III (pogodna samo za navodnjavanje i industriju). U Srbiji 50% uzoraka vode za piće ne zadovoljava potrebne standarde. Nekontrolisano industrijsko zagađenje, ispuštanje netretiranih otpadnih voda, kao i prekogranična ulivanja su uzroci zagađenja površinskih i podzemnih voda. Glavni problem u centralnoj Srbiji je bakteriološka kontaminiranost zabeležena na više od 40% uzoraka koje ne zadovoljavaju standarde. Vojvodina ima ozbiljne probleme kako u pogledu fizičko-hemijskih tako i bakterioloških standarda, gde čak 67% uzoraka vode ne zadovoljava standarde. Čini se da su školska deca naročito ugrožena, pošto 90 škola u Vojvodini nema vodovodne instalacije, a otkriveno je da je pitka voda u 508 škola bakteriološki nezadovoljavajuća. Samo je u Beogradu kvalitet vode odgovarajući, gde više od 90% uzoraka vode ispunjava standarde.

VAZDUH

Sistematsko praćenje kvaliteta vazduha sprovodi se u mreži mernih mesta na teritoriji cele republike i rezultati merenja u 2002. godini pokazuju da je srednja godišnja vrednost CO2 bila iznad granične vrednosti imisije (GVI) u Boru, Smederevu i Kragujevcu. Posebno visoke koncetracije su izmerene u Boru (117 µr/m² u poređenju sa graničnom vrednošću od 50 µm/m²), a čak je 123 dana u godini zabeleženo prekoračenje GVI, što pokazuje da je u 34% slučajeva GVI prekoračen za više od 10%.

OTPAD

Otpad je pitanje koje mora hitno da se reši radi zaštite životne sredine u Srbiji. Postojeći propisi o postupanju sa otpadom su neadekvatni, zbog čega se u praksi ostvaruju samo rudimentarne mere, što rezultira očiglednim problemima u zaštiti životne sredine. U Srbiji je zabeleženo 150 poznatih lokacija za uklanjanje otpada, od kojih ni jedna nije bezbedna po životnu sredinu. Mnoge se nalaze na gradskim područjima. Pored toga, postoje mnoge nelegalne deponije, često duž rečnih obala, naročito na seoskim područjima. Opasan otpad se ne sakuplja niti se sa njime posebno postupa (skladišti, tretira). Ne postoje postrojenja za tretman i uklanjanje opasnog otpada (uništenje ili spaljivanje) niti i jedno postrojenje za skladištenje opasnog otpada. Nedostatak postrojenja ima za posledicu neprestano gomilanje opasnog otpada u industrijskim preduzećima. Akumuliranje čvrstog opasnog industrijskog otpada na ili opštinskog otpada u deponijama predstavlja poseban rizik od kontaminacije vazduha, zemljišta, površinskih i podzemnih voda teškim metalima (uključujući živu, olovo, cink, bakar i arsen) i toksičnim organskim materijama.

KANALIZACIJA

U Srbiji, 87,5% gradova i samo 22,2% sela ima kanalizaciju. Seoska područja se prvenstveno oslanjaju na septičke jame. Mnoge septičke jame su nepropisno projektovane i locirane. Mreža kanalizacionih sistema pokriva samo oko 33% stanovništva, (45% gradskih sredina u Vojvodini, 76% u centralnoj Srbiji i oko 22% u seoskim područjima Srbije) što je nedovoljno da bi se kvalitet voda zaštitio na odgovarajući način. Od ukupne količine objedinjenih komunalnih otpadnih voda, oko 87% se ispušta u recipijente bez prečišćavanja.

DA LI SAM JA MALOUMAN?

Kada se, pre trideset godina, porodici Pineda rodio drugi sin, roditeljima su rekli da je dete teško hendikepirano i da, osim najosnovnijih stvari, nikada ništa neće biti u stanju da nauči. To isto dete ovih dana sprema odbranu diplomskog ispita na fakultetu za psihopedagogiju Univerziteta u Malagi.

Španac Pablo Pineda jedini je Evropljanin s Daunovim sindromom koji je dogurao tako daleko - i doveo u sumnju neke naučne predrasude o deci s naročitim potrebama

Kada mi je bilo šest-sedam godina profesor univerziteta Migel Garsija Melero pitao me je: "Znaš li da imaš Daunov sindrom?" Odgovorio sam potvrdno mada nisam imao pojma šta je to. On je to primetio i počeo da mi objašnjava o čemu se radi. Kada je završio, uplašeno sam mu se obratio: "Profesore, da li sam ja to malouman?" Rekao mi je da nisam. Onda sam ga pitao: "Hoću li moći da nastavim da učim?" Rekao je: "Naravno!"

Čim sam stigao kući, majci sam postavio pitanje: "Da li je istina da imam Daunov sindrom?" Tu je bio i moj brat Pedro, student medicine, koji je počeo da mi objašnjava genetiku i tako sam ponešto shvatio. I postavio sam isto pitanje: "Mogu li da nastavim da učim?" I mama i brat odgovorili su istovremeno: "Razume se, zašto da ne?" I bilo mi je lakše.

Nemam ja nikakav "poseban" Daunov sindrom. Ili ga imaš ili ga nemaš, nije moguće imati ga manje ili više. Ali, svi mi koji ga imamo, baš kao i oni koji ga nemaju, različite smo ličnosti, pa se, valjda, ne ponašamo isto. Nismo sazdani po istom kalupu. Mislim da medicinska literatura nije prema nama pravedna, opisuje nas kao jednu osobu i to mnogo crnje nego što stvarno jesmo.

Kada sam počeo da čitam sve što je o Daunovom sindromu napisano, pomislio sam da ja nisam takav, da sam, sigurno, poseban slučaj i da su drugi onakvi kako piše u knjigama. Naravno da nisam bio u pravu. Kao što rekoh, ili ga imaš ili ga nemaš!

Nisu me hteli u školi

I bio sam besan što se mentalne sposobnosti osoba s Daunovim sindromom uvek prikazuju kao gore nego fizičke. Objašnjavaju kako smo retardirani, finije, s "posebnim potrebama" i, što je najgore, da tome nema leka. Genetika je tako htela. Zašto? Ne zna se!

U medicinskom udžbenicima i studijama mešaju mentalno stanje s ludilom kao i nekada davno kada se zaista nije pravila razlika između čoveka retardiranog i ludog. Etiketa "mentalno" uvek se povezuje s maloumnošću. I danas.

Pošao sam u gimnaziju, niko u školi nije očekivao dečaka s Daunovim sindromom i svet me je gledao pogledom: "Šta ovaj traži tu?" I učinili su nešto surovo i nezakonito: pokušali su da nagovore profesore da izglasaju da nisam za gimnaziju, da me treba smestiti tamo gde idu deca s Daunovim i ko zna kakvim još sindromima. To, srećom, nije uspelo.

Uvek niže ocene

Svoje školske drugove, još smo bili deca, osvajao sam planski i polako. Znao sam da moram, da bi me prihvatili, da se uključim u njihove priče, da se ničim ne izdvajam. Na kraju smo postali drugovo. Na časovima sam bio aktivan, postavljao sam pitanja. Kod kuće sam učio što sam više mogao. Tako sam stekao poverenje profesora da je s mojim mozgo sve u redu.

Nekako u to vreme privukao sam pažnju jer je bilo nezamislivo da neko s Daunovim sindromom pohađa gimnaziju i to uspešno. Od tada se sve pogoršalo. Kada smo imali šesnaest godina, školski drugovi počeli su da me gledaju s visine i prestali su da mi se obraćaju. Valjda su postali svesniji naše fizičke razlike.

Život mi se pretvorio u pakao. Postao sam malodušan, na granici da odustanem i ispišem se iz gimnazije. Nisam znao kako da tu svoju odluku saopštim roditeljima i zato sam ćutao. Nisam hteo da zbog mene pate više nego što je potrebno. Bili su to veoma teški dani. Osoba koja mi se tada najviše našla bila je školski psiholog.

Profesori su, kao na početku, postali prema meni sumnjičavi, davali su mi niže ocene nego što sam zasluživao. Govorili su da neću naučiti, da ne znaju kako da mi objasne ono što mi nikada neće biti jasno. Na kraju trećeg razreda gimnazije sve se, ponovo, vratilo na staro.

Mojoj majci, ona o tome priča i danas, najteže je bilo kada sam je, još davno, pitao da li će moje lice uvek ostati ovakvo ili će se promeniti, pa da bude kao kod mojih drugova. Rekla mi je istinu, roditelji me nikada nisu lagali, da ću uvek biti ovakav. I to sam odmah prihvatio. Bio sam mali.

Kasnije sam shvatio da sve osobe s Daunovim sindromom imaju uzane oči, kao Mongoli, blažen izraz lica, nizak rast i punačko telo. Veoma smo prepoznatljivi! Jednom me je jedna gospođa, baš na nekom predavanju o Daunovom sindromu, pitala imam li nameru da se podvrgnem estetskoj hiruškoj operaciji koja bi mi promenila crte lica.

Tada sam imao samo četrnaest godina, ali sam već dovoljno znao i odgovorio sam joj nimalo učtivo: "Zar vam se moje lice ne dopada? Za mene je ono čast!" Naravno da mi nikada nije bilo čast, ali tako sam joj u ljutini rekao. Jedna od nevolja osoba s Daunovim sindromom jeste što je društvo naviklo da ih smatra večitom decom.

Velika nepravda

Možda neki od nas i nesvesno biraju da nikada ne porastu kako ne bi morali da se suoče sa svetom koji doživljavaju, s punim pravom, kao neprijateljski. Neke na to upućuju sami roditelji. To mi je razumljivo, ali nije moj slučaj. Veoma rano počeo sam da se grozim sažaljenja. Izlazio sam u svet da bih dokazao ko sam i za šta sam sposoban.

Kada smo sa školom pošli na put u Italiju, imao sam petnaest godina, policija na aerodromu u Madridu učinila mi je veliku nepravdu. Odjednom su pronašli da petnaestogodišnjak, pogotovo s Daunovim sindromom, ne sme da napusti zemlju bez izričitog roditeljskog odobrenja. Kao da su me profesori kidnapovali i silom poveli sa sobom!

Moj profesor je objasnio da te iste večeri treba u Italiji da održim predavanje, ali mu nisu poverovali i počeli su da se smeju kao ludi: Predavanje? U petnaestoj godini, pa još s Daunovim sindromom? Koješta! Profesor je morao da telefonira mojim roditeljima i tek tada su me pustili. Bila je to jedna od prilika kada čovek postaje svestan koliko su predrasude duboko ukorenjene.

Moji roditelji mnogo su doprineli ovome što sam uspeo da uradim sa svojim životom. Uvek su se prema meni ponašali u skladu s mojim godinama, a ne sa izgledom i Daunovim sindromom. Kod njih ni u čemu nisam imao popusta. Smatrali su da treba da postanem samostalan i samodovoljan i tako su me vaspitavali.

U početku, kada sam kao dosta mali nekud išao autobusom, roditelji su se, saznao sam mnogo kasnije, veoma plašili, ali su strah zadržavali za sebe i pratili me izdaleka, nikada ih nisam primetio. Onda su i s tim prestali. Bili su hrabri i, za moje dobro, nikada nisu popustili. Za njih sam, čini mi se, bio sasvim obično dete i samo su se bojali kako će drugi da me prihvate.

Uvek sam zaljubljen

Ja i žene. Oduvek sam gledao devojčice i uvek sam zaljubljen. Imao sam mnogo platonskih ljubavi. Čim vidim lepu devojku, zaljubim se. Voleo sam devojčice još u gimnaziji. Postojala je jedna zaista veoma lepa. Jedne večeri njen dečko mi je, u šali ili ne, rekao: "Znači, dopada ti se ova mala..."

Bilo mi je užasno i u suzama sam se okrenuo i pošao kući. Devojčica je pošla za mnom govoreći: "Pablo, mi smo dobri drugovi, treba to i da ostanemo!" To je bilo nešto najgore što je mogla da mi kaže. Samo, ona to nije znala. Ja sam bio svestan toga da će mi Daunov sindrom obeležiti život, da devojke nikada neće moći da se zaljube u mene. Uprkos tome, bunim se na tu pomisao. Moja devojka će, znam, morati da bude sasvim posebna.

Mogao sam uveliko da živim sam, ali na studijama nisam zarađivao, a skupoća je velika, pa sam ostao kod roditelja. Pročitao sam jedan univerzitetski izveštaj u kome piše da velika većina studenata stanuje kod roditelja zbog troškova života. U tome nisam izuzetak.

Osećam se kao i svi drugi studenti, bar još malo dok ne odbranim diplomski rad. Već sam počeo da radim, i to u društvenoj službi opštine Malaga. Posvećen sam osobama sa invaliditetom. Deca s posebnim potrebama i njihovi roditelji dolaze kod mene na razgovor, da ih uputim šta da rade. Eto, pomažem drugima, takav sam fakultet izabrao.

                                                                                                      Pablo Pineda 

ŠTA JE DAUNOV SINDROM?

Hromozom 21 najmanji jeljudski  hromozom i možda baš zato, verovatno s najmanje gena, on je jedini koji u zdravom ljudskom telu može da bude prisutan u tri, a ne u dve uobičajene kopije u jezgru svake naše ćelije, pa se govori o trizomiji 21 ili o 47 umesto normalnih 46 hromozoma.

Deca se povremeno rađaju s hromozomom više, 13 ili 18, ali nikada ne prežive duže od nekoliko dana. Deca rođena s viškom hromozoma 21 zdrava su, ukoliko odmah ili kasnije ne ispolje srčane smetnje, upadljivo srećna i pitoma, predodređena da požive. Ali njih nauka, a i društvo, ne smatraju "normalnim". Ona imaju Daunov sindrom.

Osim što su prepoznatljivog lika i stasa, smatra se i da su mentalno zaostala što slučaj Pabla Pinede dovodi u pitanje. Ona su, možda, mada s genetskom neispravnošću, ličnosti za sebe i međusobno različite i po opštem zdravstvenom stanju, i po inteligenciji ili ne, i po vaspitanju.

Nisu poznati pravi genetski uzroci Daunovog sindroma, ali za jedan od uzroka se zna: bebe s tim sindromom uglavnom rađaju starije majke i verovatnoća rađanja takve bebe raste brzo i eksponencijalno sa starošću majke: od 1 na 2300 beba od majki starih 20 godina do 1 na 100 beba od majki starih 40 godina. Posle 40 godina još češće.

BALKAN

Jednog dana nema me da nikada ne dođem
prijatelje koje znam ne poznajem kad prođem
kao da me nikada na svijetu nije bilo
kao da me njezino tijelo nije htilo

Moja pjesma miruje a furala bi furke
lepe dekle moderne ne padaju na žurke
brijem bradu brkove da ličim na pankrte
još da imam Fendera vidio bi svirke

Balkane, Balkane, Balkane moj
budi mi silan i dobro mi stoj (x2)

Mi smo ljudi cigani sudbinom prokleti
uvijek netko oko nas dođe pa nam prijeti
ni bendovi nisu više kao što su bili
moj se amaterski priprema da sviri

Balkane, Balkane, Balkane moj
budi mi silan i dobro mi stoj (x2)

ALTERNATIVNA HIMNA.

__________________________________________________________________________________

Kad bi se sva stabla ovog svijeta pretvorila u jedno golemo drvo... Pa šta? Pa kad bi se sve vode slile u jednu silnu vodu... Pa šta? Pa kad bi se sve sjekire na svijetu združile u jednu veliku sjekiru... Pa šta? Pa kad bi se našao neki tako veličajni, pa tom strahotnom sjekirom posjekao to golemo drvo i sve to palo u tu presilnu vodu... Pa šta? Pa kako, bolan, šta? Ala bi pljusnulo!

Iz knige "Smijurija u mjerama" Branimira Džoni Štulića

Lukavica je htela da me nadlukavi

Punio se mesec u avgustu kao lokva

Ispaljivane pune duge preko jezera i glava

Na radilištima u rudnicima boksita

Ubeđivao sam nepoznate ljude

U tvoje ime

Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru

Prepelica je kljunom gore okretala

Svest je mrčala medju liticama

Gonjen tocilima kršima i gubom

Do grla u živom blatu mislio sam

Koliko si me volela

Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja

Grom u lancima čamio za brdima

Molio sam za sluh fizičkih radnika

Divio se njihovom surovom apetitu

Zaklinjao jednog gluvonemog mladića

Da izgovori tvoje ime

Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec

Pod lažnim imenom leči svoj pepeo

U mrčavi među dvojnicima

Dok muzika sneg u uši ubacuje

Kleo sam se u obe ruke naročito desnu

Da te nisam voleo

Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci

U kanjonu Tare kod Kolašina

Govorio istine na svim jezicima

Žario i palio da ih poveruje

Dok je ćutala sećao sam se

Da si mi najkrupnije laži verovala

Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice

Sve na svetu me na te podsećalo

Hvalio sam se da si luda za mnom

Cela plaža da ti se uzalud udvara

Kako te teram da ideš iz glave

I kako nećeš

Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima

Zarazna zvezda sve i svašta sazdi

Dok mi se padobran nije otvarao

I kad sam u zavičajne bezdane padao

Pričali su da te zovem iz sveg glasa

Al nisam priznavao

Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore

Da te glasno zovem da niko ne čuje

Bio sujeveran - pitao prolaznike

Kako tvoje lice zamišljaju

Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene

Pa da se ne okrenem

Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde

Nevidljivi uhoda ima nešto protiv

Žeđ za rakijom je slična fantaziji

U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta

Bile su dve usne nepismenih žena

Po ugledu na tvoje

Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke

Med zlatnih meridijana u vodi

Opisivao oči jedne žene mesec dana

U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu

Ubedio da su mi sve što imam u životu

Misleći na tebe

Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica

Sada me pogrešno traži oko zemlje

Vučen tajnim magnetom mog čela

Napija mesec da prokaže gde sam

Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje

Ti ćes me izdati

Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca

Sve sijalice gore usred dana

Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu

Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje

Jedan od vlašića sklon je porocima

I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju

Nekoliko država tvrdi da si njina

Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare

Niko ne zna gde su slova tvog imena

U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim

naglascima

U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi

Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika

Koje ptica kuka

Vera Pavladoljska

Matija Bećković

Stari Rimljani bili su dugovečni, u čemu sigurno ima zasluge i to što su pre obroka jeli sveže voće, a jela začinjavali medom, biberom, sirupom od smokava, pinjolima i lišćem od nane. Ako im se nekad moglo zameriti zbog neumerenosti u jelu, ne mogu da im se ospore uživanje i maštovitost

RIMSKI MENI ZA LEP ŽIVOT

U početku su se Rimljani hranili skromno, orjentišući se pre svega na kašu od brašna, povrće, voće, ribu i maslinovo ulje. Zna se da su kuvari uglavnom bili muškarci, a prvi profesionalni kuvar došao je u Rim 190. godine pre nove ere. Deset godina ranije, oko 200. godine p. n. e., otvorena je i prva pekara. Ceo jedan kvart u Pompejima bio je namenjen pekarskoj manufakturi. Kamene žrvnje okretali su magarci, a nekad i robovi. Sveže brašno se odmah koristilo za pravljenje hleba. U jednoj Pompejskoj kući otkriven je i autentičan Rimski hleb iz 79. godine p. n. e.

U doba rimskog procvata, oko 1. veka n. e., robovi vešti kulinarstvu prodaju se najskuplje, hrana postaje umetnost, a bogati patriciji takmiče se u ekstravagantnim kulinarskim egzibicijama. Nije čudno što filozof Seneka ironično kaže za svoje sunarodnike "da su jeli do povraćanja, a povraćali da bi jeli". Ovo je svakako bio način kako da ne naude sebi prekomernim konzumiranjem hrane.

Bogata trpeza

Međutim, siromašni Rimljani ne odustaju od svojih navika da se hrane umereno kašom od brašna, crnim hlebom, bobom, sočivom, pasuljem, ribom i voćem. Meso im je bilo dostupno samo u vreme religioznih obreda, kad su žrtvovane životinje. Gajili su grašak, bob, sočivo, tikvice, rotkvu, blitvu, šargarepu, krastavac, karfiol, špargle, artičoke, prokelj, kupus, praziluk, crni i beli luk. Iz prirode su uzimali zelje, koprivu, pečurke i druge jestive biljke. Od voća, najviše su jeli masline, jabuke, kruške, trešnje, šljive, breskve, orahe, bademe, kesten, grožđe, urme, smokve, limun, nar, mušmule, dinje i lubenice. Od začina, najviše su koristili biber, kim, peršun, mirođiju, šafran, cimet, đumbir, nanu, seme pinjole.

Od mesa su jeli ovčetinu, jaretinu, meso mladih magaraca, svinjetinu i govedinu. Raskalašni patriciji vrlo su cenili vulve  i punjena vimena mladih prasica. Jeli su i kokoške, patke, guske, ali i ukrasne ptice: labudove, nojeve ždralove, flamingose, golubove, drozdove i paunove. Posebno su cenili jezik i mozak pauna, a za poslasticu su se smatrali slavuji. Od divljači, lovili su i jeli divlje svinje, zečeve i srndaće. Tvor im je bio poseban specijalitet, pa su tovili ovu životinju orasima, žirom i kestenom i pripremali je s mlekom, medom i makom. Tvorovi su se jeli kao predjelo.

Na rimskoj trpezi bile su i žabe i puževi, ali i skakavci i cvrčci. Sirotinja je od riba jela sitne, slano konzervisane, a bogataši jesetru, mrenu, tunu, jegulju, zubaca, rakove i ostrige.

Kod pripremanje namirnica koristili su maslinovo ulje, svinjsku i guščiju mast, kao i goveđi, ovčiji i kozji loj. Od Grka su poprimili pripremanje hleba s kvascem i pečenje u zidanim pećima. Osim hleba, pripremali su i raznovrsna peciva s dodatkom mleka, meda, jaja i oraha. Od žitarica, koristili su ječam i pšenicu.

Vino s laticama ruža i snegom

Za piće su koristili oko 18 vrsta vina. Neka su kao dodatak imala latice ruža i ljubičica. Pili su ih razblažena s vodom, snegom ili ledom. Pili su i pivo, sokove, razblaženo sirće i, naravno, medovinu.

Kuhinja se na latinskom jeziku kaže "culina", pa odatle i naša "kuhinja". Kuninje su bile dobro opremljene. Imale su zidanu peć za hleb, ognjište za kuvanje, kameni sto za pripremanje hrane, cisternu s vodom i kuhinjski pribor od keramike i metala, plus stoni u obliku plitkih i dubokih tanjira, činija, krčaga, čaša, pehara.

Koristili su kašike i noževe, ali i čačkalice od drveta, kosti ili bronze, srebra i zlata, u zavisnosti od imovnog stanja. Voleli su da jedu prstima, koje su prali mirišljavom vodom.

Rimski doručak, ručak i večera

Za doručak su Rimljani jeli hleb, sir, masline, med, so, vino, sveže i suvo voće. Ručak je obično bio od variva ribe, jaja, pečurki, voća i vina. Večera je bila glavni obrok. Mogla je da bude skromna, ali i da traje do sledećeg dana, kakve su bile Neronove večere, na primer.

Rimljani su jeli poluležeći. Žene i deca su sedeli na klupama i stolicama. Robovi poslužitelji imali su različite poslove i delili su se na jelonoše, vinotoče i one koji su proveravali da hrana nije otrovana.

Ruže za goste

Centralna prostorija u rimskoj kući bila je trpezarija, čija je tavanica često bila obložena drvetom, tkaninom i slonovačom, ali i bila pokretna, da bi na goste moglo da se baca cveće. Ponekad su imale i ugrađene cevčice, kroz koje su puštani ugodni mirisi za vreme večere. Jedan od najcenjenijih bio je miris ruže.

Rimske bahanalije

Gomila robova sačekivala je goste na ulazu u kuću i odvodila do kupatila, ili im je davala vodu u skupocenim posudama da operu ruke. Na stolovima su bili postavljeni tanjiri s tvorovima začinjenim medom i makom. Dok su svirači gudili neku veselu muziku, ušli su robovi noseći veliki poslužavnik na kojem je bila drvena kvočka nasađena na jaja koja su ličila na paunova. Ljuska jaja bila je od testa, a unutra se nalazila lepa i debela riba koja je plivala po pobiberenom žumancetu. Na sto je izneto vino staro sto godina, zapečaćeno u anforama.

Zatim je došlo prvo glavno jelo večeri, neka vrsta trofeja s 12 zodijačkih znakova, od kojih je svaki bio predstavljen naročitim gurmanlukom: riba - s dva barbuna, rak - velikim jastogom, bik - goveđom krmenadlom... Četiri roba podigla su gornji deo trofeja. Ispod se nalazio ogroman poslužavnik prepun ugojenih pilića i masne punjene svinjske maramice, koji su uokviravali krilatog zeca kojim je kuvar hteo da predstavi Pegaza.

Pošto je čopor veoma nestašnih lovačkih pasa ujurio u sobu, ušle su sluge noseći na poslužavniku divovskog vepra, o čijim su zubima visile dve korpice od palminog lišća prepune urmi. Tada je, uz zadivljene pokliče gostiju, stupio u trpezariju nekakav bradati lovac. On je zamahnuo nožem i snažno ga zario vepru u slabinu. Iz zasekotine je poletelo jato drozdova. Lovci su stajali okolo, spremni s trskama posutim lepkom za ptice i za tren oka ulovili drozdove. Tada je Trimalhion naredio da se svakom gostu pripremi po jedna ptica.

Gozba je bila tek na polovini. Robovi su sad iznosili na sto svinju ogromnih razmera kojoj je kuvar, tobože, u strašnoj brzini, zaboravio da izvadi drob. I baš kad je trebao da bude kažnjen zbog neoprostivog zaborava, domaćin mu je, praveći se da je uslišio molbe gostiju, naredio da je smesta otvori, i iz svinjskog stomaka pokuljale su vruće kobasice i krvavice. Zatim je na sto stavljen pobednički trofej od kolača i voća sa žutim šafranom, a potom opet ugojene kokoške s punjenim guščijim jajima i drozdovi od najfinijeg belog brašna punjeni suvim grožđem i orasima, i dunje načičkane bodljama da bi ličile na ježeve, i kljukana guska okružena ribama i svakovrsnim pticama koje je kuvar vajarskom veštinom napravio od svinjskog mesa. I još ostrige i puževi pride.

RECEPTI

Prema očuvanom Kuvaru Marcusa Gaviusa Apiclusa, koji je napisan na prelasku 1. u 2. vek n. e., moguće je i danas pripremati đakonije na način starorimskih bahanalija.

Predjelo od kajsija

Očistite kajsije, stavite ih u hladnu vodu, pa poređajte u posudu. Pomešajte biber, suvu nanu, presolac, med, slatko vino i sirće, i sipajte preko kajsija. Stavite malo ulja i ostavite da se kuva na tihoj vatri. Kada proključa, povezati brašnom, posuti biberom i poslužiti.

Poslastica s biberom

Uzmi belo brašno i skuvaj ga u mleku kao gustu kašu. Izruči na poslužavnik, pa kad se ohladi, iseci na komade i isprži na ulju, izvadi i prelij medom, pospi biberom i služi.

Sufle od krušaka (Patina de piris)

Potrebno je: Kilogram oljuštenih i očišćenih krušaka, šest jaja, četiri kašike meda, pola čaše slatkog vinskog sosa ili soka od grožđa, koji se kuva s dodatkom malo meda, malo ulja, četvrt kašičice soli, pola kašičice mlevenog kima, malo mlevenog bibera, jaja.

Postupak: Zgnječiti kuvane i oguljene kruške, pa ih pomešati s kimom, biberom, medom, slatkim vinskim sosom i malo ulja. Dodati jaja i kuvati 30 minuta na umerenoj vatri. Gotov sufle blago pobiberiti.

Kuvana jaja sa sosom od kikirikija

Potrebno je: Četiri tvrdo kuvana jaja, pola kilograma kikirikija, kašičica sirćeta, malo bibera i lišće celera.

Postupak: Kikiriki držati u sirćetu tri do četiri sata. Usitniti i izmešati sve sastojke za sos, koji se servira uz jaja.

Losos u belom vinu (Minutal marinum)

Potrebno je: Pola kilograma fileta lososa, četvrt litra belog vina, pola litra goveđe supe, tri praziluka, pola čaše maslinovog ulja, garum sos, korijander, biber, origano, skrobno brašno.

Postupak: Staviti ribu u tiganj, dodati garum sos, ulje, vino i goveđu supu. Naseckati praziluk i korijander. Naseckati tako da se dobije vrsta ribljeg gulaša. Kuvati oko 30 minuta na laganoj vatri. Kad je gotovo, posuti samlevenim začinima (korijander i origano) i kratko prokuvati. Sos zgusnuti skrobnim brašnom, pobiberiti i poslužiti.

Garum sos

Potrebno je: Četvrt litra soka od grožđa, dve kašičice paste od slanih sardela, origano.

Postupak: Sok od grožđa kuvati dok se ne prepolovi. Dodati dve kašičice paste slanih sardela i trunčicu origana.

Sufle od malih riba (Patina de pisciculis)

Potrebno je: Pola kilograma kuvanih fileta malih riba, ili cele sardele, 150 g grožđica, pola čajne kašičice bibera, kašičica seckanog korena celera, kašičica origana, dva čena belog luka, čaša ulja, četvrt čaše ribljeg sosa, pola kašičice soli, vino, malo palente.

Postupak: Pomešati grožđice, biber, celer, origano, beli luk, vino, riblji sos i ulje. Kuvati, pa dodati kuvanu ribu, zgusnuti palentom.

PLAČI VOLJENA ZEMLJO*

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč - rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
(1992)

* Naslov sam uzeo iz jedne stare knjige,
reči od naroda, suze od dece, a tuga je moja.

Erićev zapis ispod teksta:
"Ako pjesma ne može da zaustavi rat,
neka bude bar svijeća, da ne plačemo
i ne umiremo u mraku."

Mlada i neukusna

"Bila sam još mlada i neukusna. Pastiri su gonili stada ovaca među kojima sam bila i ja. Od jedanput meni mi nešto zaigra ispod nogama. Svi popadasmo od stra na travi u meni mi srce siđe u petama. Malo posle iza toga kad se vrati smo u svest od straka neko upita šta to bi, ja si reko u sebi, pa to smo učili u školu na zemljopisu i reko decama: "to su arhitektonski potresi duboko ispod zemljinom površinom."

Ljubimac predmeta

Pošoj sam da se upišem za u Učiteljsku školu preko prijamnog ispita pretkodno. Ušo sam u autobus koji je bio upaljen. Autobusom putujući tako pogleđivao sam okolinu oko sebe. Posle pola sata truckajući se na sedištu autobus je prispeo na železniškoj stanici. Tu sam uvideo još svoji drugovi koji će s upišu za u Učiteljsku. Svi smo se penjali u voz uđemo u prvi kupej kada tamo sedi jedan čovek sa džakom od prtenu konoplju i jednoga maloga zečića. Ne obraćajući pažnju na našoj galami mali zečić poče skakuće po kupeju i vikati mi smo se smejali. Ovu školu koju sada pogađam dosta je lepša i poukrašenija od onu što sam tamo pogađao. Ja marljivo učim i postao sam ljubimac svih predmeta. Pre neki dan saznao sam da mi je drugar bolestan i pristao daga posetim. Iako sam bio zuazet poljskog rada, ipak sam pristao po odluci. Putujući tako pored puta vrabci su cvrkutali, a ptice su pevali na zelenim grančicama pod sjajnim sunčevim zracima tako idući mome drugu.

Kraljević Marko bombaš

U Narodno oslobodilačkoj Borbi prolivali su svoju jarko crvenu i skupocenu tečnost koju možemo da nazovemo drugačije krv, protiv nemaca fašista idomaćim izdajicam, pa čak i poginuli dajući svoj život Sava Kovačević, Ivo Lola ribar, Marija na prkosim, Karađorđe zvani Petrović, Uča Gvozden, Marko Kraljević i drugi naši sinovi, koji su branili i koji će braniti svoju zemlju dokle god je života u njima.

O božanskoj komediji

Ovu komediju napisao je najveći pisac Danta Alegorija. Ona se zove ili nosi naziv Božanstvena zato što Dant moro da dobije božansko nadaknuće da bi mogo da prođe kroz pakao da ne izgori ili padne u neki kazan sa vrelu vodu pa da se ispari pa da ga posle neprime u raj gde ga tamo čeka njegova devojka koju je on strašno mnogo volo pa možda neće da joj se zasviđa koja se zvala Beatriča, ako ima rane na licu i na rukama koje je on nju voleo pa i ona njega pa što sada da mu se ljubav pokvari. Ova knjiga se zove još i komedija zato što je to što pisac piše izmišljeno i što mi to neverujemo pase smejemo kada čitamo što tu piše. Da napiše ovu komediju nagovorijo ga je njegov prijatelj Virgilia, on je pisao sonete Lauri i ne boli joj samo dušu kao Daneta vić i oči i kosu i vidi je kako se vozi u čamac pa se plaši da se ne prevrne. Vodi ga na onaj sveti i tamo nađu papu kako visi na glavačke na dole koji je tada živeo u Rimu na Tibar, reku zelenu i pljačkao seljake koji nisu imali čta da jedu pošto im je sve uzimao ovaj papa i drugi buržujci. Odavde mi može da izvedemo zaključak kako je Alegorija bio napredan i mrzeo sve gazde tiranine i razne druge kapitaliste kao što ih i mi isto tako mrzimo i mrzećemo ih i neće se ugledamo na njima već ćemo marljivo učimo i izgrađivati zemlju i drugi svesni objekti."

Još jedan geg, iznudjen osmeh,
još trapav pad i prezriv podsmeh
i virtuoza zabave bljesak
veseloj publici izmami pljesak

Okret na peti i dubok naklon
iza kulisa pravi svoj zaklon
da šminku, nos i šešir pun jeda
zbaci sa sebe dok niko ne gleda

dok doboša zvuci jecaj prelivaju,
i šarena platna tugu sakrivaju
još uvek plače smešnije od svih
taj tužni pajac, stvoren za stih

Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratara prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje " društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj.
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvene nepravde, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji: elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikoga da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu - ćuti.
Čuvaj se poluistine.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešće.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalama se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da o ukusima ne treba raspravljati...
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu."(Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put čuju od tebe.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju...

-Zbogom – reče Lola. – Čujem točkove kako dolaze, uskoro će me prvi put zgaziti...

-Voliš me?

-Ne.

-Pitam te još jednom – voliš li me?

-Ne volim.

-Ne voliš?

-Ne.

-Zašto, bre?

-Zato.

-Nimalo?

-Nimalo.

-Što si takva?

-Ne volim te.

-Što te ja volim?

-Kad si lud, pa voli!

-Volim te mnogo.

-Šta ti mogu!

-Možeš bar malo.

-Ne mogu.

-Nisi ni probala.

-Jesam.

-Voliš onoga...

-Ne volim ni njega.

-Voli mene.

-Odsad neću više nikoga voleti.

-Ni kao kolosek me ne voliš?

-Hoćeš da kažeš kako fenjer ume da voli?

-Unutra je moje srce.

-Moje je u čeliku koloseka.

-Pitaj ga.