3/4/2008 - PROLEĆE NA JUPITERU

        Oslonjena na rebra debelog drveta, udisala sam sunce, oblake, vetrove, planinu. Oči su mi se stapale sa blistavim jezerom. Zeleno, plavo, ljubičasto, srebrno, kristalno, ledeno. Usud.  Isuviše uživam. Prisećam se putovanja od skoro hiljadu kilometara, tokom kojeg je jedan saputnik stalno uzvikivao – potočić, potočić, vidi ludilo, vidi slapove, slapovi, evo slapova, pazite šta vam kažem, mogu da ih predvidim, evo, evo, šta sam vam rekao, slapovi i tako hiljadu kilometara. Nadam se da takvu neumerenost neću razviti.

       Često mislim na jednog čoveka, iako je prošlo deset godina od našeg susreta. To je svakako čudan događaj. Ne znam mu pravo ime, ali onako dečje, verujem da je to baš on, pravi pravcati Usud.

       Jurcajući da stignem na vreme, uparkirala sam se skoro vertikalno, uz jaukanje kočnica i ostale prateće dimne efekte. Kako sam u to vreme često igrala Need4Speed, potpuno sam zaboravila da su moje realne vozačke sposobnosti prilično skromne. Izletela sam iz auta, sve kao u transu poslovne tačnosti, i sudarila se sa najslađim čovečuljčićem na svetu. Bio je visok metar i po, star oko sedamdeset  godina, izboran, ali krepak i onako dečije rumen. Odelo i pantalone su mu bile zapanjujuće pedantno ušivene zakrpe, različitih tekstura, a videlo se i da se vodilo računa o bojama. Najčudnija je bila besprekorna čistoća kojom je odisalo njegovo lice, telo, odeća, čak su i iskrivljene, uništene cipele, upadljivo sijale. Mirisao je kao planinsko jezero, puderasta beba i svež prolećni vazduh. Oči su mu bile mali tamni topli kristali, a osmeh je otkrivao bele i zdrave zube.

         Nismo razmenili ni reč, jasno je da mu je novac potreban i da neće biti uvređen ako mu ponudim. Izvadila sam sve što sam imala kod sebe, efikasno, imajući u vidu vrtlog moje torbice. Nije bilo mnogo. Nemam novčanik. Ni sat. Novčanice su mi obično pomešane sa žvakama, cigaretama, kozmetikom, čokoladicama, upaljačima koje stalno gubim, uzimam tuđe nesvesno, pa opet ostavljam za sobom na drugim mestima. Pomilovao me po prstima, uzeo samo jednu novčanicu male vrednosti, i nežno zatvorio moju ruku.

         Trenutak u kome smo se nasmejali jedno drugome, izgledao mi je kao roj šarenih kolibrija koji preleću preko mora cvetova.

3/4/2008 - 07:05

3/4/2008 - 07:09

3/4/2008 - 07:25

3/4/2008 - 07:35

3/4/2008 - 07:49

3/4/2008 - 09:04

3/4/2008 - 12:34

3/4/2008 - 16:03

3/4/2008 - 17:30

3/4/2008 - 21:23

4/4/2008 - 07:44

11/4/2008 - 08:10

11/4/2008 - 11:14

11/4/2008 - 13:33

11/4/2008 - 13:50

11/4/2008 - 14:14

11/4/2008 - 23:40

12/4/2008 - 04:09

12/4/2008 - 09:30

12/4/2008 - 09:46

12/4/2008 - 10:36

12/4/2008 - 11:44

12/4/2008 - 12:03

12/4/2008 - 12:21

12/4/2008 - 12:26