9/12/2007 - MONARH
Živim u Africi. Moja kuća je prostrana i pruža sve zamislive udobnosti. I nezamislive, jer ona može sama da promeni svoju unutrašnjost, ukoliko primeti da bi mi prijalo. Naravno, ako joj je ta opcija dozvoljena. Danas joj je dozvoljeno sve. Vratila sam se sa male medicinske intervencije, iznurena i neprijatno slomljena. Uskočila sam u bazen sa tirkiznom rekom, koja je mirisala na bočate vode. So i planinski ozon. Pesak na dnu bio je plav, roze i žut. Kada protrljaš kožu njime, prijatni žmarci ti prolaze kroz kičmu. Kuća zna da volim delfine. Grlim se dugo sa njima. Letimo zajedno, bacakamo se i blesavimo.
Danas, na rođendan, zamenila sam boju očiju. To do sada nisam učinila, verovatno zbog konzervativnosti. Bile su boje ćilibara 500 godina. Donedavno sam mislila da je dobro da imam nešto baš moje. Organski moje. Kožu, kosu, zube, nos, usne, konstrukciju lica i skeleta, kao i sve unutrašnje organe menjam redovno, u skladu sa medicinski propisanim terminima i svojim najdubljim osećanjima. Bila sam crna, plava, i džindžer. Uvek prirodna, neofarbana i nenašminkana, jer sve neprirodno je neukusno. Ćelijski broj godina biram uvek 33. Optimalno je to najbolje. Nisam od onih koji vole ranu mladost, tu nedovršenu formu, bez savršene izražajnosti duha i karaktera na licu, u pokretu, u čitavoj pojavi. Volim i da moji plebci prođu jedan dobar ciklus života. Znam da su predodređeni za medicinski komplet i nisam patetična u tom pogledu. Uzimam samo one iznad 26 godina. Vremenom sam prihvatila da su oni na neki način - ja. Ko sam ja, ako su moje oči - oči gospođice Jovanović, kosti lica, sa tako zavodljivom, slovenskom jagodičnom konstrukcijom – kosti gospođice Mihailovne, a koža, zanosna, bela, puderasta kao niti svilene bube – koža gospođice Tarukami. U početku, pre 453 godine, kada sam se preselila ovde zauvek i zamenila sve telesne delove, osim očiju, doživela sam neku vrstu krize. Čak sam otišla toliko daleko da obiđem porodice svih 17 plebejaca koji su, na neki način postali ja. I ne samo to, pokazala sam im se u formi anđela, sa sve belim raširenim krilima, na javi i u snovima, i šaputala im nežne reči vere, ljubavi i nade. Plebci su sujeverni i padaju na to. Sredila sam čak i da dobiju velike svote novca, preko osiguravajućih kompanija u kojima imam poene. To mi je bila najveća greška. Uništila sam ih sasvim. Broj žrtava je bio neverovatan, a način na koji su stradali užasan. Pohlepa, srebroljublje, oblapornost, razvrat, bolest i smrt na kraju, ili život u ludilu. Učitelj mi je razjasnio da to nije moja krivica, jer je njima ipak ostavljena neka vrsta slobode izbora. Oni je jednostavno nisu iskoristili.
Tada sam duboko razumela svu bljutavost i glupost sentimentalnosti, izlečila se i usavršila. Sada nema ni traga toga u meni. To se naročito jasno vidi u strategiji koju primenjujem kada igram ’’Monarh’’. Prvobitno, pre dolaska u Afriku, postigla sam da budem genijalan slikar, skupo plaćan. Od samog rođenja, to je bilo nužno za mene, jer sam prirodno obdarena delikatnim emocijama, fantazijom, bistrim umom, preciznom rukom i darom za sklad i lepo. Pored toga, želja za učenjem, čvrst karakter i buran temperament, kao i velika samoljubivost, utirali su puteve mom slikarstvu. Posao je išao odlično, novaca sam imala u izobilju. Do 2047. godine, doživela sam skoro sve što čovek može da doživi - veliku ljubav, velike užitke, užasne patnje, ratove, smrt najbližih i najmilijih, telesnu slavu i telesni krah, sva ushićenja duše i sve strahote i ponore. Na dnu blatnjave rupe, kada su me silovali čečenski vojnici i zatim ritualno zaklali, rodila sam se ponovo. Učitelj me je uzeo u naručje, predao negovateljima, koju su za pola sata ušili moje telo, izvidali rane i stavili me u hibernaciju sledećih 48 sati. Programska rem-kreacija koja me je lečila i podučavala u snu, bila je istinsko remek delo nazvano ’’Sveta krv - sveti gral’’. Kroz nju mi je objašnjena prava istorija čovečanstva, stara tri milijarde godina. Neću opisivati trenutke buđenja, bolni su i sada. Saznanje da moj život, moja osećanja, moje tuge i moje lepote ne pripadaju meni, već Aristotelu, koji me je odabrao, bilo je parališuće. I pogrešno, naravno. Bilo je nečeg jezivog u saznanju da je taj isti Aristotel, star oko dve hiljade i osamsto godina, slavni mislilac i učitelj Aleksandra Velikog, sada kreo-inženjer u ’’Monarhu’’.
’’Monarh’’ je vrsta kompjuterske igre. Igrači – kreo-inženjeri, moraju biti virtuozi, mudri, maštoviti, da poseduju vrhunska znanja i iskustvo, moralnu snagu i besprekoran karakter, jer svaki potez u igri donosi posledice u realnosti. Željene, iskreirane, ili neželjene - katastrofalne i destruktivne. U slučaju destrukcije, posledice se moraju ispravljati stotinama, a nekad i hiljadama godina. Igrač se može povući iz igre, ali mora obezbediti naslednika, odabrati ga, pripremiti ga i obučiti. Za to je u proseku potrebno 400 godina. Kompjuter ima pre svega nadzornu funkciju nad plebcima, koji su predmet akcije. Zvuk, slika, mirisi i taktilnost se podrazumevaju. Čitanje misli i snova takođe. Plebci nisu i nikada neće biti svesni toga. Kompjuter pruža sve informacije o plebcima, ali svaka akcija se mora sprovesti isključivo u realnosti. Sva sredstva su dozvoljena, uključujući i tehnološka oruđa nepoznata plebcima, koja su naravno, uglavnom, van zakona ’’fizike’’. Jedno od najačih oruđa su dezinformacije i manipulacije. Sve što je plebejsko čovečanstvo ikada učinilo, zapisalo, otkrilo, verovalo, umislilo ili izmislilo je čin prouzrokovan strategijom iz ’’Monarha’’. U svim zapisanim delima iz svih oblasti ikada, uključujući i umetnost, nalazi se po delić istine. Recimo, u Bibliji, potpuno je istinit je samo deo o postanju. Sve ostalo, a naročito Stari zavet, sadrže tek istinite delove. Uloge su često obrnute. Bog Starog zaveta je Jehova, jedan od kreo-inženjera. Smatrao je da je uloga boga uverljiv scenario. Mnogi se nisu kladili na njega, ali mu je prošlo, kako se potvrdilo u narednim stolećima. Zašto bi bog toliko mučio dobrog Jova? Taj deo je potpuno istinit, samo što Jovu nevolje nije stvarao bog. Ni mi ne znamo pouzdano da on postoji, iako smatramo mogućim. Na Zemlji se nikada nije javio, osim možda jednom, ali i to nije potvrđeno. Da, da, dobri Isus. Mnogi misle da je to bio Lao Ce, jedan od najboljih igrača, jer Isus veoma podseća na njega. Lao Ce to nije nikada priznao, ali kako je on poznati šeret, niko se nije ni ljutio što je to ostalo pomalo nerazjašnjeno, a posebno što se pokazalo neverovatno korisnim. Drvo dobra i zla, drvo života, zmijica, Nojeva arka, bla bla, istina, ali ne sasvim. A tek blago, zlato i dijamanti, ti besmisleni predmeti unapređeni u vrhunsku vrednost? Lepo piše da je bog kazao Noju da i to spakuje sa sobom. Šta će to njemu u trenutku potopa? To je ta sloboda izbora. Čovek je u stanju da slobodno misli. Uglavnom, on to ne čini. Da ne bih pretvorila ovo u raspravu, reći ću još samo ovo – posle Isusa, kada je novu veru trebalo proširiti, u IV veku su napisana nova jevanđelja. Napisao ih je Amonaton, muž one čuvene Lepotice koja dolazi. Onda je odabrao Muhameda da ih objavi. Za to je Amonaton dobio maksimum poena u ’’Monarhu’’, koji su mu obezbedili da velikim delom igre upravlja i danas.
Sve ima svoj smisao i funkciju. Kreo-inženjeri, igrači u ’’Monarhu’’ održavaju bio-ravnotežu u plebejskom svetu već milijardama godina. Planetom se mora upravljati. Pre Afrike, bila je Atlantida, koja je morala biti preseljena zbog neravnoteže koju je izazvao Jehova, preterujući u količini svega što je osmišljavao za svoje miljenike, što je kasnije ispeglano uz pomoć genijalnog trika sa arkom, koji je omogućio igranje ispočetka. Patnja pročišćava, strah goni na delanje, a ljubav, vera i nada garantuju razmnožavanje. Ali sve sas meru, što bi rekao Konfučije.
Među plebejcima je rašireno uverenje da je Afrika pakao. U tom paklu vlada smrt, bolest, beda i ratovi. To jeste istina naravno, ali iz prošlosti, dok je bilo domicilnog stanovništva, koje je ’’Monarh’’ istrebio. Ni najhrabrijima ne pada na pamet odlazak tamo, naročito od kada je Afrika izolovana neprobojnim zaštitnim štitom. U stvari, Afrika je raj. Tu živi pedeset miliona stanovnika, koji upravljaju plebejcima kojih ima deset milijardi, na ostatku planete. Priroda je netaknuta, voda i vazduh kristalni. Plodovi zemlje rajski, kao i sve ostale udobnosti. Novac ne postoji kao pojam. On je naravno izmišljen za potrebe ’’Monarha’’. Stanovnici Afrike su praktično besmrtni, ukoliko ne požele drugačije. To se skoro nikada ne dešava. Žive u postu i celibatu, osim za vreme praznika. To je neophodno zbog opšteg zdravlja. Uglavnom su monogamni. Plebejci imaju sve telesne slobode, intelektualne i političke, i podstiču se u perverzijama svake sorte. Životni vek im je kratak, jer medicina koja im je dostupna ima svoja ograničenja. Deset božjih zapovesti i sedam smrtnih grehova, su glavna oruđa u ’’Monarhu’’, manje-više. TV programi, mediji, biometrijski čipovi, farmaceutska industrrija, ograničena tehnologija i naučna saznanja su samo pomoćna sredstva. Ko smo, odakle smo došli i kuda idemo su jedna od pitanja na koja nikada neće pronaći tačan odgovor.
U Afriku se može ući samo ako učitelj to odluči. Aristotel je jedared rođen kao Aristotel, ali kao darovit odabran je za igrača. Jedno od njegovih mnogobrojnih dela je prvi Papa, zatim Car Lazar, Torkvemada, Mengele, Kraljica Viktorija, Gavrilo Princip i čak Merilin Monro, Britni Spirs i Džozela Brajton. Sada je odlučio da se povuče. Kaže da me odabrao najviše zbog empatije, veruje da nikada ne mogu biti kao Jehova. Verujem i ja. Upravo sam osmislila jedan divan kult, ljubavni naravno. Već dugo je kod plebejaca u modi mnogobožački princip, i mislim da će ovo postati novi mit jer ’’ljubavlju nebo oruža one koje neće da vidi uništene’’.
|
