26.3.2008 - Mito
Dragi prijatelju,
Zadnja rečenica u tvom današnjem komentaru me je malo jače dotakla.
Svi mi mislimo da je sve što radimo ispravno, jer da tako ne mislimo ne bismo ni radili to. Kad neko učini prekršaj, čak i saobraćajni, da ne kažem nešto veće, zgranjavamo se.
Da, mi ispravni gradjani osudjujemo prestupnike.
Mito, zakonski kažnjivo delo, za prekršioca se smatra i onaj ko daje i onaj ko prima. Nisam neki pravnik, pa možda i grešim, ali čini mi se da je podjednaka odgovornost za obe strane.
Dao je mito da bi mu regulisali penziju.
Zgranjavamo se, a ne pomislimo da je čovek pedesetih godina izbačen sa posla bez mogućnosti da nadje drugi posao.
Uvek sam bila ispravna, možda čak i dosadno moralna. Otac mi je usadio neku glupost u glavu: važno je da mirno spavaš, ne samo ti, nego i oni koji od tebe zavise.
I tako sam ja bila mirna, tiha, poštena, nisam pogrešno ni kola parkirala, a da ne kažem da sam prekoračila brzinu.
Hitan poziv sa Rijeke.
-Dolazi odmah, ponesi sav novac koji imaš!
Da ne detaljišem. Sela sam u prvi voz, cele noći putovala i stigla sam na Rijeku. Iskupila se cela porodica, svi su sedeli, a mene su postavili ispred ogromnog stola kao nekog osudjenika. Presuda je brzo pala.
-Ti ćeš doktoru sutra dati plavu kovertu
-Zašto ja? Ne mogu, sramota me je. Kako da mu dam? Neka to uradi neko drugi.
-Ne može drugi, svi su na položaju, ne mogu da se kompromituju
-Tata?
-Ja ne želim da se mešam u to. Zna se da sam protiv davanja mita.
-Mama?
-Ne mogu, M...... slomljena sam
-Teta?
-Ja sam na takvom mesto da bi to bila katastrofa za Rijeku da me uhvate.
Okrećem se jednom drugom trećem, tražim pogled koji neće se skrenuti sa mog. Niko neće, niko ne sme, svi znaju da to ne treba da se radi.
-Kako znate koliko treba dati novaca, da ne pogrešimo?
-Doktor je izvršio pripreme za operaciju, sad je u fazi da se ne može odustati. Poručio je da se neće raditi on operaciju, nego njegov asistent
-Ali, zbog njega smo odustali od drugih doktora.
-On to zna, zato je poslao sestru sa uputima koliko treba staviti u koverat.
-Pa, to baš i njie koverat, više paket.
-M...... nije sad do šale.
Cele noći nisam spavala, sva sam bila kao u nekom bunilu. Strah od operacije nad osobom koju sam volela najviše na svetu, mešao se sa strahom kako predati tu kovertu. Sve mi je bilo strašno i ta bolest, i bolnica i to što moram uraditi, osećala sam se kao da sam sama na svetu protiv svih aždaja i nesreća. Nisam imala gde da se okrenem, za koga da se uhvatim.
Jutro
Penjem se onim stepenicama do neurohirurgije, korak mi sve sporiji kako se približavam četvrtom spratu. Na vratima sobe zastajem. Bledo lice se ozarilo kad me je video. Na glavi zavoj, neke cevčice. Gutam knedlu, stiskam pesnice, zarivam nokte u dlanove. Smešim se
-Seko, došla si mi?
-Naravno da sam došla samo da vidim kad se vraćaš kući.
-Sve će biti brzo gotovo, kažu za nekoliko dana ću kući. Beži da te ne vidi doktor, u ženskoj su sobi. Dodji posle.
Izlazim u hodnik.
Klupa.
Drvena, tvrda, hladna, odbojna. Sedam na nju. Čekam da prodje visita. Izlaze. Prepoznajem ga po opisu. Čovek koji će mom bratu možda spasiti život.
-dr Š.....?
-Da?
-Ja sam sestra pacijenta SH, mogu li sa vama razgovarati, noćas sam doputovala.
Širok osmeh, samo je odmahnuo rukom svojoj pratnji, kao neki kralj koji otpušta svoju svitu. Divila sa mu se i plašila ga se u isti mah.
Ne znam kako sam ušla u kancelariju, kako sam otvorila tašnu i šta sam mu govorila, znam da je to bilo nešto jako glupo. Ni on, ni ja, nismo slušali moje reči. Spustila sam plavi koverat pored neke prevrnute šoljice za kafu. Još vidim kutiju cigareta, opuške, zlatni upaljač, preko stolice kožna braon jakna. Napolju je bilo kasno proleće, jedan golub dolete na prozor, pa kao da se uplaši od mene prhnu u nebo.
-Sačekajte napolju.
Sigurno je brojao novac, jer kad se vratio, pućkao je lulu, zadovoljno se smeškao. Potapšao me po ramenu.
-Šta ste se uplašili? Operisaću ja sutra vašeg bracu. Sve će biti dobro.
Mito! Dala sam ga. Svesno, i opet bih. Tog trenutka sam mislila da će taj novac doneti zdravlje, život, mom bratu. I doneo je, bio je to, tog trenutka, najbolji neurohirurg u Evropi, izbačen sa nekoliko klinika zbog primanja mita. Policija ga nije mogla nikako uhvatiti. Tražili su od porodica da obeleže novac. Da li biste vi obeležili novac kad neko koga volite čeka da mu se spasi život? Ne postoje ispravni i neispravni ljudi, u datim okolnostima postupamo onako kako moramo.
| 
