25.3.2008 - Odlazak bez pravog povratka
Dragi prijatelju
Imala sam jedan zanimljiv suret sa nekim koga i nisam nešto previše poznavala, on mene još manje. Nisam ga razumela, on mene još manje. Nisam umela da mu pokažem svoj svet. Ja nisam razumela njegov. Kad nešto ostaviš, možeš se vratiti, ali ne možeš znati šta ćeš naći na povratku.
Otišao je jednog proletnjeg dana, samo na kratko, samo da vidi kako je tamo. Jorgovani su tek procvetali, lale su se njihale na vetru. Vetar je donosio mirise sa Dunava, Sava se razlivala hitajući polako. Stajao je na Ušću, gledao kako Dunav ponosno grabi sokove Save, a ona nestaje u njemu ponovo mu se predavajući. Svetla su treperila sa Kalimegdana, osećao se nemir u daljini.Vreva grada je bila predaleko da je oseti, smeh i muzika iz kafića bile su previše blizu da bi osetio svoj grad. Da li je osećao nespokoj u sebi pred odlazak?
Smeh, i one pesme koje nekima ništa ne znače, a nekima se srce kida od jecaja violine, reči pune rastanka i bola. Reči koje se nose u sebi i potsećaju te da nikad ne možeš potpuno da zaboraviš, kao da uvek neku ranu pozledjuju da nikad ne može zarasti.
-Pisaću, javljaću se, nemojte me zaboraviti. Vraćam se na jesen. Čuvajte mi Beograd, i još ponekog
Otišao je javljao se prvo svaki dan, pa onda redje, i na kraju je prestao potpuno. Imao je svoj život. Domovina, prijatelji, sećao ih se samo u noćima kad je bio sam. Vreme je za njega jurilo drugim pravcem.
U njegovom gradu se svašta dogadjalo, ljudi su se borili za opstanak. Javljao se prijateljima, zgranjavao se nad nekim dogadjajima u svojoj zemlji. Iz sigurnosti koju je imao nije mogao da shvati glad. Govorio je da je njemu teže nego ljudima u zemlji.Osećao je da ga boli šta se dešava, ali bio je daleko. Hteo je da pomogne, ali nije znao kako, a i nije imao vremena da se udubljuje previše.
Sad je došao.
Sad traži ono što je ostavio.
Ali kao što i on nije više onaj koji je otišao, tako nema više ni grada, ni ljudi koje je ostavio. Sve se promenilo, on najviše. Ne može da razume neke postupke ljudi. Ne može da nadje neke drugove koji su otišli na put bez povratka. Pokušava da nadje vreme davno izgubljeno. Ne nalazi ga. Pokušava da spoji nespojivo.
Dunav još uvek šumi, Kalimegdan ponosno stoji na mestu gde je vekovima stajao, ali ljudi koje je ostavio nestali su, promenili se, postali drugačiji. Jorgovan opet cveta, lale se njišu na vetru, na splavovima svira neka druga muzika. Kako mu reći da nekih ljudi više nema, kako reći da ne postoji više ono što je ostavio, da on više ne pripada ovde. Možda je bolje ne reći mu ništa.
|
