27.6.2008 - Goran Šepa – Gale KERBER -NEUNIŠTIVA ENERGIJA ROKENROLA

Intervju: Goran Šepa – Gale KERBER

NEUNIŠTIVA ENERGIJA ROKENROLA

Razgovarala: Ivana I. Božic

Rok sastav Kerber jedan je od malobrojnih niških bendova koji je svoju najvecu popularnost doživeo sredinom osamdesetih. Njihova muzika svedok je neuništivosti rokenrola koji nije samo muzika vec nacin života i bunt protiv sopstvene ravnodušnosti. O interpretaciji i  položaju rok muzike u Nišu govori Goran Šepa – Gale, frontmen Kerbera.

Šta za Vas predstavlja muzika koju stvarate i svirate?
U suštini ona izražava naša dogadanja i naše odnose. Svaki umetnik ima neki svoj nacin. Mi imamo taj muzicki nacin gde kroz tekstove pevamo o trenutku ili cak o prošlosti. Na taj nacin, kroz muziku, izražavamo sve ono što proživljavamo.

Na koji period u svojoj karijeri ste najponosniji?

Bilo je epizoda u periodu promocije „Seoba“ kada smo kompletno punili hale i bili na velikoj turneji. Ponosan sam i na kasnije unplugged koncerte koje smo radili u Nišu i Novom Sadu. Sam nacin kako je sve to snimljeno, kako je izašlo, sam taj koncert nam je ponos. To je ono što ostaje istoriji i nama zabeleženo.

Koliko su žive svirke znacajne za opstanak rok muzike?
Mi smo se oslanjali samo na žive svirke, na te gitarijade koje postoje. Da je u medijima mnogo više prostora, onda bi svi koji ne znaju o cemu se nekada radilo znali šta je to rokenrol. Mi nismo koristili mnogo spotove ili neke druge izraze sem tog živog sviranja. Znaci, bez žive svirke rokenrol ne može da opstane. On je baš ona energija koja se prenosi direktno na koleno; moraš da budeš to, da osetiš tu energiju, ne može to onaj da ti prica.

Na šta se danas svodi rokenrol?
Na par bendova, na par koncerata... Malo je prostora na televiziji, na radiju... Na radiju se, u stvari, i pušta ali to izgleda dosta nostalgicno. Da mlada generacija ima više prilike da cuje, onda bi i znala o cemu se radi. Oni tek sada pronalaze Led Zeppelin, Deep Purple... neke bendove koje smo mi slušali sa oduševljenjem. Nemaju prilike da cuju pa zbog toga i ne znaju o cemu se radi.

Koliko je rok muzika marginalizovana u društvu u kome mi živimo?
Ja sam, ipak, borac rokenrola i covek koji dugo misli da nijedna druga muzika nije zastupljenija od rokenrola, što se tice živih svirki. Mi imamo sad jedan napad, jednu invaziju narodne muzike, „novih zvezda“... Ranije to nije moglo tako preko noci. Moralo je mnogo više dokazivanja, mnogo više pobeda, mnogo više kilometraže da se napravi pa tek onda da se dode na televiziju. Znaci, zvezde nisu mogle da se prave preko noci, moralo je biti mnogo kvaliteta. Danas smo malo užurbano društvo koje, izgleda, za ništa nema vremena nego samo pravi plagijat i televizija je trenutno zaokupljena jednim novim trendom. Medutim, uživo, na terenu, to baš i nije tako. Ti novi trendovi ne ulaze u hale, ne skupljaju mnogo više publike nego što sakuplja rokenrol. Rokenrola možda nema cesto ali kada ga ima ipak je to još uvek masovno.

Kako danas izgleda niška rok scena?
Gotovo da je nema. Ja sam, u stvari, jedan od ljudi koji smatraju da treba da imamo tu alternativnu scenu, da imamo scenu za mlade koji dolaze. Vidim da niko nije zainteresovan za to kako napraviti tu scenu. Nekad je bilo entuzijasta koji su uz neke male pomoci i grada i svega mogli da daju priliku nekim novim klincima da se iskažu. Kod nas neki novi klinci odmah idu u neki kafic ili klub i odmah tamo zaraduju pare. To je po meni pogrešan stav. Bolje je da oni imaju scenu, da se usviravaju, da se druže, da sa strane neko primeti kvalitet pojedinaca ili citavog benda i onda odatle da izrastu u zrelije muzicare koji ce kasnije, recimo, voditi taj posao. Nema tih scena, nema uslova, oni nemaju ni gde da sviraju. To je, po meni, stvarno strašno za ovoliki grad. Znam da ima dosta klinaca koji vežbaju u garažama i ostaju tu do kraja života, dok ih neka gitarijada ne pozove ili ucine neko cudo da bi se pojavili.

Cinjenica je da mnogi bendovi koji vežbaju po tim garažama nemaju šanse da dodu do Beograda gde se scena formira. Kako doci do Beograda i do scene?
Beograd dolazi kasnije. Treba prvo dosta da sviraju ovde. Ne dolazi se nešto teško do Beograda. Mi pravimo te barijere, mi ovde pravimo to cudo kao nemoguce. Sve je moguce. Cak, po meni, je jedna prednost da nisi iz Beograda. Zato što onda moraš biti stvarno vredan, stvarno jak i dobar da bi se gore probio. Što da budeš prosecan, srednji bend i po svaku cenu da nešto uradiš? To ne ostavlja tragove. Da bi ucestvovao u toj rok kulturi, da bi ostavio svoj trag, zapisao svoje delo, moraš biti konkretan i ja u kvalitet verujem. Kvalitet mora da izade iz tih malih sredina, malih bendova. Beograd je magija. U Beogradu bendovi nemaju vremena da sviraju, prakticno ne nauce svirku, nemaju onu ideju koja može da dode iz unutrašnjosti.

Zašto rokenrol propada kao industrija?
Po meni ne propada. Ja opet to tvrdim. Pobornici rokenrola su i Stonsi koje nikako da dovedemo da sviraju. Mi imamo tu pricu kao rokenrol je propao. U odnosu na šta je propao? U odnosu na narodnu muziku, džez? Prodaje se pop kultura ali to je srceparajuce, domacice pevaju. Niška hala imala je koncerte Colica, Balaševica, Bajage itd. To je sasvim druga magija. A imaceš sad Stonse gde ce doci verovatno ceo Balkan, onda ovi bendovi koji dolaze sa strane... Znaci, pitanje je trendova, kretanja... A rokenrol industrija da li postoji? Postoji na zapadu. Dobro se živi od toga. Onda se pominju milionske cifre u evrima za te najkvalitetnije bendove. Ne znam ko bi sutra u rokenrolu mogao tako nešto da uradi. To su vec atrakcije, ta industrija postoji a kod nas ne postoji ništa. Kod nas ne postoji ni metalna industrija, ni duvanska, ništa ne postoji, tako da je onda sasvim normalno da ni rokenrol ne može. Krivo mi je zbog toga, stvarno. On pripada srecnom društvu, društvu gde se dobro živi da ti možeš da kritikuješ to društvo. Ipak, ne može da pripada sirotinji, nije to plac. To traži nastup i cistotu srca, duše, muzike, iskren izraz. Ta rec: propada... Propada sve! A onda zajedno s tim i rokenrol. Da bi se rokenrol ispratio, da bi se jedan veliki bend ispratio onda je stvarno potreban veliki rad. Opet tvrdim: energija rokenrola je neuništiva a kao posao, kao industrija da bi se ispratila, to je vec mnogo teško.

Koliko danas muzicari jedni drugima pružaju podršku?
Kako ko. Niko nema nešto posebno vremena. Normalno da kad god neko organizuje neku svirku, ko je na toj liniji, on pomogne ali je nemoguce ocekivati cuda. Ja iz radoznalosti negde dodem jer ja ne pripadam više publici. Kako sam sa scene i kako znam šta je, idem na ono što mene interesuje. Ne idem baš na svaki koncert, nisam toliko radoznao. Možda sam i ranije i bio. Ne dogada se ništa novo što ja ne znam. Ne idem na koncerte ali ne iz razloga što ne volim te ljude. Ja mogu sa njima da sednem malo da popricam.

Šta ocekivati od mladih bendova u Nišu?
Ja samo mogu da im pomognem kako god budu oni meni rekli da im pomognem. Ja nekih ideja imam ali sam ne mogu da uradim ništa, to je stvar grada. Treba da molimo boga da neko u gradu dode ko malo sluša, ko ce da oslušne celu tu situaciju, ko može da ima malo mere u svemu tome i da oseti da je potrebna kultura. Bilo kakvi muzicki izrazi su dobrodošli. Ovo je toliko veliki grad da je žalosno da se pretvori u jednu veliku provinciju.

26.4.2008 - Jaja i politika

Драги пријатељи ,

данас сам на брзину отишла у Земун, и наравно, свашта доживела, морам само ово да вам испричам на брзину.

Земун

Субота пред Ускрс

Пијаца

Спојили се празници, слободни дани, али времена никад доста. Домаћице похитале на пијацу да у задњи тренутак набаве шта су заборавиле. Уобичајена пијачна врева. Поврће, воће, прво пролетње, домаће и увозно, цене , глава боли. Неко купује, неко само цокће и врти главом.

Већина јури кроз пијацу купујући оно најпотребније за празнике, а доста њих гледа она чуда као да је дошла у музеј па се диви експонатима. Препродавачи осетили празник па дигли цене у небеса, знају да ће се куповати све да се Ускрс дочека како треба.

И тако, миц по миц, дођете и до средине пијаце, тамо где се одваја део са воћем, од дела где се продаје поврће.

Лееелеее, а ту право чудо!

Гужва!

Све бројније политичке партије, оне од којих не можеш да отвориш ТВ да ти не искочи неки политичар, е они наређали неке сточиће. Сад наивци, као ја, мисле ту се деле програми партија, објашњавају како ће нас одвести у бољи живот.

Хоће сигурно, обећали су сви!

Не!

Деле ускршња јаја. Наравно својим бирачима, неће ваљда, противницима.

Народ се смеје, иде од стола до стола, узме реда ради неко папирче, које баци одмах ту на под, и носи она јаја. Они агитатори пијуцкају кафицу из пластичних чаша, и њима смешно, али причају и не гледају колико ко узима јаја. Узимаће се док потраје, а кад нестане?

 Ко о томе да мисли?

 Има овај народ, узимај кад можеш и док можеш!

А народ ко народ, не мисли на сутра, дај сад јаје од сваке партије по једно, биће доста, а и нема много партија, десетак столова, тек да имају друштво да причају, као и у Скупштини!

26.4.2008

22.4.2008 - Planeta ZEMLJA, jedina koju imamo!

Trojkice, jedan članak nije dovoljan, malo sam posudila od tvoje ideje, ali oboje želimo isto zar ne?

Ne ljutis se?

20 april, Dan planete Zemlje!

Masovni protesti, političari, hoće li naši imati vremena u svojoj“važnoj“ političkoj kampanji za tako „ nevažne sitnice“ kao što je opstanak, ne samo jednog naroda, nego cele planete?

Neka svaki pojedinac, samo danas, učini jednu pravu stvar za svoju planetu, biće mnogo!

A zašto samo jedan dan?

Moglo bi uvek, i ne samo pričati priče!

Mogle bi se pisati stranice i stranice o onom što radimo svojoj planeti, još više šta ne radimo.

 Stranice i stranice o sve većem zagadjenju jedine planete koju imamo. Ili možda negde tajno imamo rezervnu?
Životna sredina nam je sve zagadjenija. Kad samo pomislim u muzejima one amfore, naši potomci će u muzejima gledati naše najlon kese. Da, gledaće, ako ih uopšte bude bilo, mislim potomaka, za najlon kese mogu da garantujem da će preživeti sve.
Globalno zagrevanje.
Šta uopšte o tome govoriti!
Tope se glečeri, nivo mora se podiže, gube se kopna! Ugnjendioksid svojim sve većim prisustvom podiže svake godine temperaturu 2-3 prosečno. Hoćemo li uskoro po vlastitoj planeti ići u skafanderima?
Neka se svi toga seti, makar samo na današnji dan, a moglo bi još koji put!
Ostavimo našoj deci bar deo onog što smo dobili u nasledje!

18.4.2008 - Kragujevac, prva knjižara! SVETLOST

Драги пријатељу,

Верујем да ћеш ми помоћо,

ја сам само жена,

мој глас се не може чути тако далеко као твој.

Твоје речи ће бити јаче!

АПЕЛ МИНИСТАРСТВА ЗА СПАС КЊИЖАРЕ

Шетате ли Кнез Михајловом, код књижаре Дерета видећете један сточић, на њему се скупљају потписи грађана за спас последње књижаре у Крагујевцу

Објекти културе нестају широм Србије, књижаре, биоскопи, домови културе, читаонице, нестају један по један,

Министарство културе спрема закон којим је предвиђена апсолутна забрана пренамене приватизованих објекта у којима се обавља културна делатност., односно ти објекти и даље морају обављати делатност за коју су основани.

Бла, бла бла, док код нас изађе тај закон, прелепа књижара  у Крагујевцу  Светлост која је била симбол књиге у Крагујевцу, биће затворена.

У тој књижари су ми купили прву књигу, ту сам ишла да купујем поклоне за рођендане пријатељима, обележила је моје школовање.

 Зар је чудо што је волим?

Нови власник можда послуша, можда не, глас народа, али чак и он је од крви и меса, можда се не оглуши о хиљаде потписа, већ сaкупљених.

Планира се да скупе три милиона потписа.

Да умем да молим, молила бих блогере, да се придруже акцији. Довољан је само потпис.

Блогери, Блогоја, будите и ви један од три милиона  потписника!

Ја сам потписала, а верујем да ћете и ви

Ваша другарица

16.4.2008 - Huligani! KO?

Dragi prijatelju, prijateljice,
znam za dogovor,
ali ja nikad ne radim onako kako treba. Ne bih želela da neko vas  bude pogrešno shvaćen, zato sam se potpisala
 Ne ljutite se.

Sport!

Fudbal!

Najvažnija sporedna stvar! na svetu

Šta je to?

Dečaci počinju da trče za loptom čim prohodaju. Tate pokazuju sinovima prve tajne lopte. Ponosno gledaju prvi ubačeni koš, odbijenu loptu, postignuti gol. Dečaci postaju stariji, treninzi ozbiljniji, neki se potpuno posvete lopti, sa više ili manje uspeha. Idemo na utakmice, navijamo iz petnih žila da pobedi naš tim.

Kad igra reprezentacija srce prestane da kuca u kriznim situacijama. Da li ste ikad osetili veću sreću, ponos nego kad se razvije naša zastava, kad zasvira naša himna, kad naši pobede?

Naši?

Da li su i navijači Partizana i Vojvodine u Futogu bili neki naši? Ili su možda došli iz svemira? Najlakše je prozvati ih huliganima, moglo bi se diskutovati o značenju te reči. Policija je znala za najavljeni obračun. Nije ga sprečila . Kojim pravom?

Jedan mladić je ubijen, nekoliko povredjenih. Razularena masa je uradila šta je uradila. Još su u Rimu govorili: narodu treba hleba i igara da bi bio miran. Da li je ovaj sukob preteča nečeg drugog, nekog nemira u nama koji ne znamo da smirimo?

Podbadani govorom mržnje često eksplodiramo, i kad ne treba, redje kad treba. Uvek je bilo sukoba, i sigurno će ih biti još dugo. Uvek je bilo različitih mišljenja, i dobro je da je tako.

U celoj ovoj situaciji, boli me jedno.

Neće biti odlaganja prvenstva

Da li jedan izgubljeni mladi život nije vredan čak ni toliko da se jedne nedelja posveti uspomeni na njega?

Osudjujem sve učesnike u planiranoj tuči,

osudjujem neefikasnost policije,

 ali iznad svega osudjujem reči generalnog sekretara Miodraga Jankovića da bi odlaganje utakmica poremetilo prvenstvo.

Ovo je pisala AnaM, samo žena, koja ne prati više, i ne razume se više u sport. Sport mi je mnogo dao, ali uzeo mi je više. Pisala sam srcem, jer mladić koji je ubijen je nečije dete, sin, brat, komšija, drug, mogao je biti moj, tvoj, naš.

 Zar je utakmica vrednija od njegovog života?

14.4.2008 - Anoreksija

Ona

Gledala je slike u časopisu. Mlade žene vitke, krhkog tela uniseks izgleda, bez oblina, bez naglašenog atributa ženstvenosti. Bez grudi, struka , bokova.

Uzdahnula je.

Bacala je nervozno odeću na pod. Sad je stajala naga pred ogledalom, kritički zagledana u svoje telo. Grudi su joj bile čvrste, jedre, isturene, gledala ih je sa mržnjom. Spuštalaje pogled niz svoje telo, stuk je bio vitak, ali obline su se javljale na kukovima, na stomaku. Dodirnula se. Pod prstima je osetila mekoću puti. Sećala se njegovih reči dok ju je milovao, njegovog šapata koji je dodirivao njeno telo, njegove požude koju je raspaljivalo njeno predavanje. Još je osećala njegove ruke na svojim grudima. Dodirivao je pune dojke usnama, jezikom, mrmljajući drhtavim glasom

-Stvorena si za mene, nijedna nije kao ti, tvoje grudi su za moje dlanove. Osećam te celim telom!

Stresla se, debela je. Onda je poletela u kupatilo. Prst duboko u grlo, neće ta hrana u nju. Biće vitka.

Ujutro je trčala, vozila bicikl, opet preskočen doručak, očajnički pogled na svoju neprijateljicu vagu. Pomalo, pomalo kilogrami su počeli da se tope, jagodice su se naznačile, duguljasto lice dobilo je orjentalni izgled. Grudi su nekako se smanjile, a kosti na kukovima su se pojavile, stomak ravan kao daska. Još nije bilo dovoljno. Još samo dva kg, još jedan. Počela je da se zamara. Srce je divlje kucalo pri najmanjem naporu. Izbegavala je skupove gde se jelo i pilo. Biće vitka neće biti debela.

Težina joj je postala minimalna, počela je da uzima diuretike da izbaci vodu, laksanse da se hrana ne zadržava u telu. Ubedjivala je sebe da postaje sve uspešnije kontrolom svog organizma. Organizam je počeo da otkazuje.

Nesvestica na javnom mestu

Hitna pomoć

Diagnoza anoreksija.

Prinudno hranjenje, dugo lečenje, možda je stigla na vreme. Ne stignu svi. Pre nekoliko meseci devojka 22godine srušila se na izlazu iz kafića. Prva diagnoza prekomerno uživanje pića, da bi se došlo posle fatalnog ishoda do diagnose anoreksija.

Niko nije primetio,

 ni roditelji,

 ni škola

ni prijatelji.

 Nije primetio, ili nije ga bilo briga.

8.4.2008 - I to je Amerika

И то је Америка

Драга пријатељице, пријатељу, људи, читајте ово,

Страва!

Не знам зашто, али увек сам мислила да у Амерци тече мед и млеко. Тако бар тврде наши гастарбајтери (не ти су у ЕУ, ови се некако другачије зову, некако амерички).

Кажу само одеш тамо и одмах постанеш милонер. Мени не личи, али шта зна дете шта је 300 кила, узме и носи, тако и ја, много ја знам шта је добро.

Читам јутрос, жене војника који свуда по свету „одржавају мир“ не могу да преживе са приходима које им мужеви шаљу па морају додатно да зарађују. Како не могу да напусте децу (ти вртићи код њих много скупи), оне постају сурогат мајке. Лееелеее, за то добију 20 000$.

И тако док са једне стране њихови мужеви доприносе смањењу пренасељене планете, оне удариле контру.

Нешто мислим, ипак је боље бити женско, мислим 20 000$  је ипак нека сума. А тај матерински инстинкт могу да вежбају и на преосталој својој деци.Оне то објашњавају да је сурогат мајка као и донација органа или давање крви.

 Леееелеее

Е, ни Америка није више оно што је некад била.

6.4.2008 - РОДИТЕЉИ И ДЕЦА

6.4.2008 - Sloboda

Sloboda

Svi se raspisali o nekoj slobodi na jednom portalu, gde povremeno gostujem, pa sam se zamislila. Šta je to sloboda?

Gledam  na dunavskom keju, labud pliva izmedju splavova. Lep je, vrat malo nakrenuo, slobodan je,  glavu savio, ne može od onog granja niz Dunav, a možda i ne zna gde bi. Možda mu ta sloboda, da leti, odleti,  sad kad je proleće i ne treba. Možda je sigurniji tu tako skučen.

Da li zna  kako bi živeo u pravoj slobodi?

Moji prijatelji, rodjaci, obožavaoci, stalno su težili da me nekako okupiraju, zarobe. Ja sam se borila za svoju slobodu. Možda mi je ta sloboda neophodna, da bih mogla živeti. Uvek sam se bojala da će mi neko nešto zabranjivati

Da li bih znala živeti  potpuno slobodna?

Nigde mrdnula nisam od kada sam napunila dva meseca života, a promenila sam ni ja ne znam koliko država. I dok nisam znala šta je to, i kasnije, stalno se neko borio za moju slobodu. Probala sam da objasnim nekom, ko ne živi ovde, kako sam slobodna, kako živim u zemlji koja svima daje mogućnost da rade, uče, leče se, da žive pristojno, da ja ne tražim ništa više nego što imam, nisam ni gladna ni žedna, toplo mi je, mogu da odem u pozorište, godišnji odmor. Nisam htela da priznam ni sama sebi, a tek ne nekome koji nije ovde stalno istinu. Ja sa srećna, tvrdila sam. Odgovoreno mi je

Ti si potpuno slobodna???

Ako je tako, od svojih prihoda kupi avionsku kartu i putuj  bilo gde preko granica svoje zemlje.

Ćutala sam!

Ja ne znam značenje reči sloboda!

Uvek sam mislila da znam jezik kojim govorim.

2.4.2008 - Prtljag jednog ministra

Dragi prijatelju i novodošla prijateljice,

Mislila sam da vas poštedim malo mojih pisanija,ali nisam odolela. April pusti došao, zamirisalo mi morence, pa ne mogu da ga dočekam. Sva sam u mislima na putu.

Pretpostavljam i svi ostali.

Ako ovog leta krenete negde avionom, setite se ovog članka. Ako ste običan smrtnik, možda i ne vredi, ali nikad se ne zna ko je sve medju blogerima.

 Ministar spoljnuh poslova Srbije Jeremić putovao malo po svetu, tek do Vijetnama, nisam neki političar, pa da ne davim o tome. Na londonskom aerodromu, katastrofa!!! Prtljag mu se izgubio! Mnogo se naljutio. Gde baš njemu da nestane od toliko putnika i toliko avijonca?
Kome da tuži te nevaljale Engleze, neće valjda da ide u Srbiju bez poklona koje je kupio familiji. I ode ti ministar na Brdo kod Kranja. Pomoćiće njemu Slovenci.
Sloveci,  ga samo gurnuše u naručje šefa britanske diplomatije, neće ljudi da se zameraju direktnom intervencijom.
Malo da nastupi diplomatski incident.
Jao, ko se sve nije potresao, čak i na naslovnu stranicu  Tajmsa dospelo. Ko veli šef dipomatije srpske, Jeremić,  kad ne može da dodje na naslovnicu zbog nekog super izvedenog  diplomatskog posla, ni koferi nisu loši, daj šta daš. Što reče jedna naša glumica, nije važno šta piše, važno da si u novinama.  Vidi se da  ja nisam nikakva glumica, meni bi bilo mnogo važno šta se o meni piše, a ni političar nisam, nikad ja na naslovnicu Tajmsa, nikad!
Pogadjate!
Naravno, prtljag stiže danas u Beograd, nisam baš sigurna da li specijalnim helikopterom, ali stiže!

1.4.2008 - Laž

Dragi prijatelju,

Ne mogu da shvatim zašto ljudi lažu. Nije mi jasno zbog čega se koriste neistinama kao činjenicama. Ne mislim na političare koji nam svakodnevno lažima mažu oči . Ni na poznate ličnosti koje da bi došle do zvezda izmišljaju fantastične biografije koje sakrivaju njihove male ili velike prljave tajne. Ni na one koji nam prodaju bezvredne stvari za velike novce. Mislim na nas i njih, male obične ljude. Jasno mi je da niko nije bezgrešan i da se lažima učimo još od malih nogu. To je nešto što dobijamo kroz vaspitanje, nešto što prihvatamo kao sastavni deo naših života i retko kad možemo i da izbegnemo. Ali čemu vode nepotrebne laži?

Jedan naš zajednički prijatelj mi je ispričao o nečemu što se dogodilo baš na čatu ovdašnjeg blog kafea. Par blog prijatelja se dopisivalo, šalilo i razmenjivalo mišljenja jedne večeri. Dok su se oni tako fino družili, ušla je na čat i jedna nova blogerka. Kao i svaki dobri domaćini, poželeli su joj dobro došlicu i poveli čašicu razgovora. U toj priči, kao što i biva, pitali su je ko je, odakle je, kako se zove, koliko je dugo na blogoye-u i sl. Blogerka je odgovorila kako je iz te i te države, kako poznaje ovog i onog, kako piše ovde i onde, ali nešto je tu bilo sumnjivo. Nešto se nije poklapalo u njenoj priči i to je naš prijatelj primetio. Insistirala je na nekim podacima koji su u datom momentu bili nebitni, pa su i izgledali netačni. Prijatelj uvideći da nešto je trulo u državi Danskoj, postavi joj jedno prosto pitanje: Kako se na tvom jeziku kaže devojka? Ona ne odgovori. Prijatelj ponovi pitanje. Ona ponovo izbegnu odgovor. Prijatelj reče: Pa, ti ako si odatle, ti sigurno znaš odgovor? Blogerka se osmehnu i priznade da nije iz te zemlje, već iz Srbije. Nastade tiho komešanje. Prijatelj nije želeo da odustane, pa nastavi da je ispituje. Na pitanje zašto je lagala da je iz druge zemlje, ona je odgovorila kako je na jedan dan želela da bude neko drugi. Usledilo je glasno negodovanje prisutnih ljudi, pa zašto, pa kako, pa čemu. U sledećem trenu nepoznata blogerka nestade sa čata.

Da li je nju bilo sramota da kaže ko je i odakle je to ne znam. Kao što ne poznajem razloge zbog kojih neki ljudi odlaze na čat a da se oni ne tiču priče, upoznavanja ili druženja. Vrlo dobro razumem da je ovo jedan virtuelni svet u kome svako moze da bude neko drugi. I jasno mi je da postoje neke stvari o kojima blogeri ne zele da pričaju ili koje zbog svoje nazovi bezbednosti moraju ili osećaju da treba da kriju. Ali niko nije primoran da dolazi na čat i da razgovara sa drugim blogerima. I još manje da se predstavlja kao neko drugi. Neke laži su zaista nepotrebne.

Znam ime i blog te blogerke ali ga neću izneti. Jedino što ću uraditi je to što ću poslušati savet dragog mi prijatelja. Zaobićiću je u širokom luku. Što i tebi dragi moj prijatelju preporučujem. Jer lažima čovek može samo da izgubi a nikako da dobije.

Tvoja draga prijateljicaa

30.3.2008 - MUSKA TRUDNICA

Draga moja prijateljice i ostali,

Prvi muškarac u drugom stanju

Amerikanac Tomas Biti, iz Oregona, postaće prvi muškarac u istoriji čovečanstva koji će roditi dete.

Tomas Biti je zvanično muškarac, ali to nije uvek bio slučaj. Naime, Tomas je rođen kao žena, ali je hirurškom intervencijom promenio pol.

Zahvaljujući hormonima, razvio je većinu muških polnih karakteristika, a injekcije testosterona donele su mu veću telesnu masu, dlakavost i dublji glas.

Budući da se Nensi, njegova supruga, pre nekoliko godina podvrgla histerektomiji i da ne može da ima decu, Tomas, koji je zadržao svoje ženske reproduktivne genitalije, jajnike i matericu, odlučio je da reši problem tako što će on ostati u drugom stanju.

Beba, koja bi trebalo da se rodi u julu, biće devojčica, a Tomas je oplođen spermom anonimnog donatora.

Američki zakoni ne traže da se pol anatomski promeni u potpunosti. Ja sam legalno muškarac i legalno oženjen s Nensi. Za razliku od istopolnih parova, mi uživamo sva prava heteroseksualnog braka. Nema legalne prepreke da joj rodim dete – objasnio je Tomas.

"Biću otac mojoj kćerki, a Nensi će joj biti majka. Bićemo porodica", kazao je Biti u izjavi za "Advocate", časopis namenjen gej populaciji.

Tomas insistira na tome da želja za detetom nije muška ili ženska, već, jednostavno, ljudska.

29.3.2008 - Greška

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoge sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

 Da li je?

****

 Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv.  Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

Grešiti je ljudski.

Da li je?

26.3.2008 - Mito

Dragi prijatelju,

Zadnja rečenica u tvom današnjem komentaru me je malo jače dotakla.

Svi mi mislimo da je sve što radimo ispravno, jer da tako ne mislimo ne bismo ni radili to. Kad neko učini prekršaj, čak i saobraćajni, da ne kažem nešto veće, zgranjavamo se.

Da, mi ispravni gradjani osudjujemo prestupnike.

Mito, zakonski kažnjivo delo, za prekršioca se smatra i onaj ko daje i onaj ko prima. Nisam neki pravnik, pa možda i grešim, ali čini mi se da je podjednaka odgovornost za obe strane.

Dao je mito da bi mu regulisali penziju.
Zgranjavamo se, a ne pomislimo da je čovek pedesetih godina izbačen sa posla bez mogućnosti da nadje drugi posao.

Uvek sam bila ispravna, možda čak i dosadno moralna. Otac mi je usadio neku glupost u glavu: važno je da mirno spavaš, ne samo ti, nego i oni koji od tebe zavise.
I tako sam ja bila mirna, tiha, poštena, nisam pogrešno ni kola parkirala, a da ne kažem da sam prekoračila brzinu.

Hitan poziv sa Rijeke.

-Dolazi odmah, ponesi sav novac koji imaš!

Da ne detaljišem. Sela sam u prvi voz, cele noći putovala i stigla sam na Rijeku. Iskupila se cela porodica, svi su sedeli, a mene su postavili ispred ogromnog stola kao nekog osudjenika. Presuda je brzo pala.

-Ti ćeš doktoru sutra dati plavu kovertu

-Zašto ja? Ne mogu, sramota me je. Kako da mu dam? Neka to uradi neko drugi.

-Ne može drugi, svi su na položaju, ne mogu da se kompromituju

-Tata?

-Ja ne želim da se mešam u to. Zna se da sam protiv davanja mita.

-Mama?

-Ne mogu, M...... slomljena sam

-Teta?

-Ja sam na takvom mesto da bi to bila katastrofa za Rijeku da me uhvate.

Okrećem se jednom drugom trećem, tražim pogled koji neće se skrenuti sa mog. Niko neće, niko ne sme, svi znaju da to ne treba da se radi.

-Kako znate koliko treba dati novaca, da ne pogrešimo?

-Doktor je izvršio pripreme za operaciju, sad je u fazi da se ne može odustati. Poručio je da se neće raditi on operaciju, nego njegov asistent

-Ali, zbog njega smo odustali od drugih doktora.

-On to zna, zato je poslao sestru sa uputima koliko treba staviti u koverat.

-Pa, to baš i njie koverat, više paket.

-M...... nije sad do šale.

Cele noći nisam spavala, sva sam bila kao u nekom bunilu. Strah od operacije nad osobom koju sam volela najviše na svetu, mešao se sa strahom kako predati tu kovertu. Sve mi je bilo strašno i ta bolest, i bolnica i to što moram uraditi, osećala sam se kao da sam sama na svetu protiv svih aždaja i nesreća. Nisam imala gde  da se okrenem, za koga da se uhvatim.

Jutro

Penjem se onim stepenicama do neurohirurgije, korak mi sve sporiji kako se približavam četvrtom spratu. Na vratima sobe zastajem. Bledo lice se ozarilo kad me je video. Na glavi zavoj, neke cevčice. Gutam knedlu, stiskam pesnice, zarivam nokte u dlanove. Smešim se

-Seko, došla si mi?

-Naravno da sam došla samo da vidim kad se vraćaš kući.

-Sve će biti brzo gotovo, kažu za nekoliko dana ću kući. Beži da te ne vidi doktor, u ženskoj su sobi. Dodji posle.

Izlazim u hodnik.

Klupa.

Drvena, tvrda, hladna, odbojna. Sedam na nju. Čekam da prodje visita. Izlaze. Prepoznajem ga po opisu. Čovek koji će mom bratu možda spasiti život.

-dr Š.....?

-Da?

-Ja sam sestra pacijenta SH, mogu li sa vama razgovarati, noćas sam doputovala.

Širok osmeh, samo je odmahnuo rukom svojoj pratnji, kao neki kralj koji otpušta svoju svitu. Divila sa mu se i plašila ga se u isti mah.
Ne znam kako sam ušla u kancelariju, kako sam otvorila tašnu i šta sam mu govorila, znam da je to bilo nešto jako glupo. Ni on, ni ja, nismo slušali moje reči. Spustila sam plavi koverat pored neke prevrnute šoljice za kafu. Još vidim kutiju cigareta, opuške, zlatni upaljač, preko stolice kožna braon jakna. Napolju je bilo kasno proleće, jedan golub dolete na prozor, pa kao da se uplaši od mene prhnu u nebo.

-Sačekajte napolju.

Sigurno je brojao novac, jer kad se vratio, pućkao je lulu, zadovoljno se smeškao. Potapšao me po ramenu.

-Šta ste se uplašili? Operisaću ja sutra vašeg bracu. Sve će biti dobro.

Mito! Dala sam ga. Svesno, i opet bih. Tog trenutka sam mislila da će taj novac doneti zdravlje, život, mom bratu. I doneo je, bio je to, tog trenutka, najbolji neurohirurg u Evropi, izbačen sa nekoliko klinika zbog primanja mita. Policija ga nije mogla nikako uhvatiti. Tražili su od porodica da obeleže novac. Da li biste vi obeležili novac kad neko koga volite čeka da mu se spasi život? Ne postoje ispravni i neispravni ljudi, u datim okolnostima postupamo onako kako moramo.

26.3.2008 - Mobitel

Dragi prijatelju,

Ja sam ti jedna skroz naopaka žena, ne čitam novine, ne gledam TV, i onda se samo zgranem kad nešto čujem. Tako, idem ja pre neki dan, kad ono na autobuskoj stanici neke novine.

 Svi uzimaju, kud svi tu i mali Mujo, što će reći ja.

Frljnem ja te novine, i  danas ih malo pregledam. Vesti kao vesti, dosadne kao kuga i stalno jedno isto. Ali jedan članak mi se dopao. Shvatila sam da me nikad ne bi zaposlili u prosveti, jer sam brbljuša.

Elem, kažu novine, u ministarstvu prosvete, panika. Neki bezobrazan student prava čačkao i iščačkao da su računi mobitela zaposlenih funkcionera dostigli svemirske razmere. Malo je trebalo da upadnu u neku crnu rupu, ali je falio još samo jedan razgovor sa Tanjganjikom,  pa računi došli na naplatu.

Kako za koga, ali meni se suma učinila vaaauuuu, što će reći cirka  4 000 000 dinara.

Izgleda da će opet neki izbori, jer se ministar prosvete upaničio. Studentu je zapretio da ga nikad neće zaposliti kad završi studije.  Mislim da se taj student nije mnogi potresao zbog te izjave. Svojim funkcionerima je oduzeo povlastice i rekao im no no...nisu doduše platili račune, ali valjda i to no no, nešto vredi.

25.3.2008 - Odlazak bez pravog povratka

Dragi prijatelju

Imala sam jedan zanimljiv suret sa nekim koga i nisam nešto previše poznavala, on mene još manje. Nisam ga razumela, on mene još manje. Nisam umela da mu pokažem svoj svet. Ja nisam razumela njegov. Kad nešto ostaviš, možeš se vratiti, ali ne možeš znati šta ćeš naći na povratku.

Otišao je jednog proletnjeg dana, samo na kratko, samo da vidi kako je tamo. Jorgovani su tek procvetali, lale su se njihale na vetru. Vetar je donosio mirise sa Dunava, Sava se razlivala hitajući polako. Stajao je na Ušću, gledao kako Dunav ponosno grabi sokove Save, a ona nestaje u njemu ponovo mu se predavajući. Svetla su treperila sa Kalimegdana, osećao se nemir u daljini.Vreva grada je bila predaleko da je oseti, smeh  i muzika iz kafića bile su previše blizu da bi osetio svoj grad. Da li je osećao nespokoj u sebi pred odlazak?

Smeh, i one pesme koje nekima ništa ne znače, a nekima se srce kida od jecaja violine, reči  pune rastanka i bola. Reči koje se nose u sebi i potsećaju te da nikad ne možeš potpuno da zaboraviš, kao da uvek neku ranu pozledjuju da nikad ne može zarasti.

-Pisaću, javljaću se, nemojte me zaboraviti. Vraćam se na jesen. Čuvajte mi Beograd, i još ponekog

Otišao je javljao se prvo svaki dan, pa onda redje, i na kraju je prestao potpuno. Imao je svoj život. Domovina, prijatelji, sećao ih se samo u noćima kad je bio sam. Vreme je za njega jurilo drugim pravcem.

U njegovom gradu se svašta dogadjalo, ljudi su se borili za opstanak. Javljao se prijateljima, zgranjavao se nad nekim dogadjajima u svojoj zemlji. Iz sigurnosti koju je imao nije mogao da shvati glad. Govorio je da je njemu teže nego ljudima u zemlji.Osećao je da ga boli šta se dešava, ali bio je daleko. Hteo je da pomogne, ali nije znao kako, a i nije imao vremena da se udubljuje previše.

Sad je došao.

Sad traži ono što je ostavio.

Ali kao što i on nije više onaj koji je otišao, tako nema više ni grada, ni ljudi koje je ostavio. Sve se promenilo, on najviše. Ne može da razume neke postupke ljudi. Ne može da nadje neke drugove koji su otišli na put bez povratka. Pokušava da nadje vreme davno izgubljeno. Ne nalazi ga. Pokušava da spoji nespojivo.

Dunav još uvek šumi, Kalimegdan ponosno stoji na mestu gde je vekovima stajao, ali ljudi koje je ostavio nestali su, promenili se, postali drugačiji. Jorgovan opet cveta, lale se njišu na vetru, na splavovima svira neka druga muzika. Kako mu reći da nekih ljudi više nema, kako reći da ne postoji više ono što je ostavio, da on više ne pripada ovde. Možda  je bolje ne reći mu ništa.

24.3.2008 - ЛОВИНА

23.3.2008 - Novac

-Da li si platila sve račune ovaj mesec?

-Treba mi za novu veš mašinu, ili da popravim staru?

-Potrošila si novac koji si mi obećala?

-Hitno mi treba samo na tri dana, hiljadu dinara.

-Koliko su ti platili za onaj posao?

-Ne mogu da ti dam ovaj mesec.

-Štediš li za ono?

-Plati kafu, ja ću drugi put.

-Što me zabole briga što je taksi poskupio, samo da ne poskupi markica.

-Idemo li na more?

Živimo sa ovim rečenicama, navikli smo na njih. One su deo života, svakodnevnica, ni dobra ni loša, jednostavno naša.

Novac!

Namrgodjeno božanstvo kojem se svi klanjaju. Zavodi i najotpornije, nudi se, mami, poziva. Neko ga dobije lakše, nego teže. Nekom treba manje, nekom više. Neko ga troši za neophodno, neko za ludosti. Svako ima neke svoje vrednosti od kojih ne odustaje.

Novac!

 Da li su to samo papirići koje pružamo u prodavnicama da bi dobili nešto što želimo? Zašto nekima dolazi, nekima ne? Zašto je nekima neophodna i najmanja suma, dok se drugi razbacuju?

Zašto ga neki toliko vole, a neki smatraju da je to samo nužno zlo?

On je cenio novac više od svega. Smatrao je da može kupiti sve sa tim papirićima. Nikad nije nosio novčanik, nego je svežnjeve vadio iz džepa, pokazujući da medju dinarima ima i evrića raznih boja. U kafane je bahato ulazio, treskajući vratima, i galameći da ga svi vide. Račun je plaćao bacajući širokom rukom novac preko stola.

Kola koja je vozio morala su biti najnoviji model. Kad je jednom video parkirana kola u gradu, novijeg modela od njegovog, tek dovezenog, nije mogao celu noć da spava.

Žene su obožavale njegovo društvo, njegovo ili njegovog novca, nikad nije mogao biti siguran. Druge nisu doprle do njega. Za žene je novac afrodizijak, iako neke ne bi to priznale ni da ih seku.

Novac uložen u pogrešan posao. Novac izgubljen u nekoj kladionici. Novac uložen u nešto što ne postoji.

 Donosi li novac sreću ili ne?

Kako objasniti nekom da novac nije najvažniji na svetu?

Kako objasniti nekom da prezireš one što kupuju da bi kupovali?

Kako objasniti nekom da je želja ono što pokreće, i da nije interesantno sve dobiti na tanjiru?

Kako objasniti nekom da postoje ljudi koji broje novac do sledeće isplate?

Kako objasniti nekom da se ne može sve kupiti za novac?

Možda napisati post?

21.3.2008 - CRNOGORCI

20.3.2008 - ДОБРОДОШЛИЦА ПРОЛЕЋУ