као стари, посустали ратник ком сваки пут од ризнице неба
једва западне месечев златник.
Под оклопом дрхти кошута плаха
вечно гоњена тамним обрисима страха
Која стрепи и од мирних обронака сна.
Недостаје ми наша љубав, мила,
без ње се живот круни узалуд.
Недостајеш ми ти, каква си била.
Недостајем и ја. Онако луд.
Ја знам да време не воли хероје,
и да је сваки храм укаљало.
Ал мени, ето, ништа сем нас двоје
није ваљало.
Кад потражим пут у средиште себе,
стазе бивају тешње и тешње.
И скријем се, у заклон твог уха
као миндјуша од дупле трешње.
Ал’ успевам да још једном одолим
да прошапућем да те ноћас руски волим. шта су речи.
Кремен што се излиже кад- тад.
Недостаје ми наша љубав, мила.
А без ње овај курјак мења ћуд.
Недостајеш ми ти, каква си била.
Недостајем и ја. Онако луд.
а знам да време свему мења боје.
И да је силан сјај помрачило.
Ал мени, ето, ништа сем нас двоје
није значило.
Понекад још у мој филцани шешир
спустиш осмех ко чаробни цекин.
И тад сам свој.
Јер ма како ме звали
ја сам само твој лични харлекин.
Понекад још. Суза размаже тинту.
И ко домина падне зид у лавиринту.
Тако просто. Понекад још стигнемо до нас.
Недостаје ми наша љубав, мила.
Без ње уз моје вене пуже студ.
Недостајеш ми ти, каква си била.
Недостајем и ја. Онако луд.
Ја знам да време увек узме своје.
И не знам что би нас поштедело?
Poslednjih dana decembra izasla je iz stampe knjiga
MILANSKI EDIKT Nebojse Ozimica u izdanju izdavacke kuce ZOGRAF iz Nisa.
U ovoj knjizi se na popularan nacin objasnjava vaznost Milanskog
edikta potpisanog 313 od strane Konstantina Velikog i Likinija, opisuje stanje u carstvu pre i nakon potpisivanja ovog po covecanstvo vaznog dokumenta.
Knjiga, prva te vrste na srpskom jeziku moze se naruciti na adresi
Novine, TV stanice na sve strane samo ječi UBICA...UBICA...UBICA...
NN je ubio čoveka. Hladno, pucao je i sačekao policiju. Pružio je ruke za lisice, na licu nikakvo kajanje, samo neki pomiren izraz lica sa sudbinom, i smešak kao u mona Lize... To će ga sigurno teretiti pred nemim posmatračima.
Kao kod rata, uvek postoji UZROK, POVOD, POSLEDICE
Posledica
Leži mrtav čovek, krv se polako lije preko volana, kola malo nakrivo udarila o ivičnjak
Povod
Samo je nešto dobacio svom ubici, veselo mu mahnuvši rukom
Uzrok
NN je imao ženu i sina, otišli su na izlet. NN je ostao da ih čeka, spremao je iznenadjenje, okićena soba, upaljene sveće, pokloni na stolu, zračio je srećom... svaki čas je nestrpljivo gledao na sat...
...zvono na vratima... spušten pogled... stisak ruke... progutan vrisak... ruka na ustima... jecaj... presečen dah... neverica... tupi pogled...
NN je umro tog trenutka.
Na izgled se kretao, smejao, družio sa ljudima... ali u njegovim grudima više nije kucalo srce... samo pumpa koja vrši svojufiziološku funkciju... nikad više suze nisu orosile njegove oči... zaledile su se u trenutku... nestale negde u večnosti...
NN nije uzeo pravdu u svoje ruke... čemu?... izgubio je sve... ne treba mu više ništa...
Možda je bio kukavica, možda pomiren sudbinom.
I onda OKIDAČ... samo mu je mahnuo rukom... pustili su me posle 6meseci... i nasmejao se...
15.12.2008 - ODBRANA SOKRATOVA - KO JE NAJMUDRIJI?
Хоћу да вас обавестим одакле је потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то, управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјављује да сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи његову бићу. И дуго времена нисам знао шта је управо смисао његове изјаве и, најзад, после тешког размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се једноме од оних који уживају глас да су мудри да бих ту, ако већ игде, побио пророчанство и показао пророчанству: ево, овај је од мене мудрији, а ти си изјавио да сам ја. Док сам изближе, посматрао овога човека — имена му не треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њим разговарао, добио сам утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем како он, додуше, мисли да је мудар, али да није. Тако сам омрзао и њему и многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја, ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај, па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо.
Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом — опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па се обраћати свима који су на гласу да нешто знају. Док сам испитивао према речи божјој, готово ми се учинило да су они који беху највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по разборитости врснији. Треба да вам изнесем своје лутање како сам промучио цео низ некаквих мука (2), само да ми изјава пророчишта остане у важењу.
После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да ће ме овде као лопова у крађи ухватити да сам беднија незналица него они. Узимајући, дакле, њихове песме, и то оне за које ми се чинило да су највише израђене, стао бих да испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио штогод од њих. Стид ме је, грађани, да вам кажем истину, али ми је ипак ваља рећи. Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа (3). Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили; и, у исти мах, опазио сам да песничка обдареност ствара у њима веровање да су они и у осталим стварима најмудрији, а то нису. Одох, дакле, и одавде са уверењем да сам их оним истим превазишао чиме и државнике.
Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно јасно да, тако рећи, ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ваљане занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну мудрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што су неуки, или да имам оно обадвоје што они имају. Одговорио сам сам себи и пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам.
ПРИЈАТЕЉИЦЕ, ево теби неких вицева на дар.Данас сам их чуо па да их поделим са тобом:
Шта се добије када се укрсте Црногорац и Јапанац?
Човек који жели да ради, али не може да устане!
------
Причају Италијан, Американац и Црногорац ко има бољу жену. Каже Италијан:
Моја је права лавица!
Каже Американац:
Моја је права тигрица!
Каже Црногорац:
Вала ни моја не личи на чељаде!
----------
Шта би се десило када би Црногорцима светлеле очи?
Београд би из авиона изгледао као Париз.
------------
Црногорац једе некакво пециво у пекари и нађе длаку. Приђе продавачици и упита:
А, ђевојко, са чим је ово пециво?
С јајима, каже она.
Е, па други пут обријте јаја.
---------------------
У хотелу на Жабљаку келнер доноси госту виски.
Молим вас, донесите ми и лед.
Лед?! Оли и сличуге да ти донесем? (имам утисак да ово и није виц)
------------
Питали Црногорца да ли зна да свира виолину, а он каже:
Нијесам пробâ, ал' знам сигурно.
Draga Prijateljice,
nadam se da ti se dogodilo da dugo deliš misli sa nekim a da pojma nemaš kako se zove. Kažem da se nadam tome jer sam siguran da ćeš me onda sigurno razumeti. Malopre sam saznao pravo prezime moje dobre drugarice, baš kao što si mi i ti, recimo. Prezime joj je retko kao piroćanska kafa i nateralo me je da porazmislim:
kako je ljudima koji nose retka prezimena ? Mislim, kada imaš neko prezime koje je često (Jovanović,Nikolić, Petrović,Popović) onda,pretpostavljam, postoji mogućnost da te gomila baš i ne vidi pa i da neki tvoj greh teže padne u oči onima koji ne treba da ga vide. Ali, zamisli, kako je kada se prezivaš tako da samo ti možeš da ponoviš sopstveno prezime? Svi te pamte DA TE ZAPAMTE, niko za dobro. Na neki način, kao da si obeležen samo tebi nevidljivim znakom, ti nikog ne znaš a tebi svi znaju, ej!
Pa zar to nije da čovek odlepi ?
Ne znam zašto toliko ratova, mržnje, ubijanja u ime religije, Boga?
Da li je možda bolje ne veroveti, verovati samo u stihiju trenutka?.
Toliko vera na svetu, a svako je siguran da je samo njegova prava, ostali su bezbožnici koje treba uništiti, ili prevesti u svoju veru, žene im oploditi svojim sokom da nikad ne radjaju„nevernike“
Negde daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora živeo je moćni vladar. Sve u zemlji mu se pokoravalo, slušalo ga, vladalo se po njegovim zapovestima. Živeo je tako srećno i dugo, ali vreme nosi svoje, osetio je da mu se približava kraj. Imao je četiri sina. Svaki od njih je priželjkivao prsten koji je vladar nosio na kažiprstu, prsten koji je imao vrednost, samim svojim postojanjem.
Vladar je znao, kad umre, nastaće razdor medju sinovima.
Mislio je mislio, kako da spreči nesreću. I smislio.U potaji je napravio još tri istovetna prstena.
Svakom sinu je dao nasamo prsten, govoreći mu: Samo tvoj prsten je pravi, tvoja braća imaju lažne.
Prvi put sam bila u tvom gradu. Hoćeš li da ti pričam kako sam ga doživela? Ako nećeš ne čitaj dalje.ja moram da ti napišem, jednostavno moram.
Niš
Rani jeseni dan.
Suvoporni autoput.
Sunce kupa polja sa kojih je pokljupljena letina. U daljini se vidi neka kuća, neko zapaljeno polje, usamljeni traktorista. Šta li on radi sada? Možda samo gleda kako bi prošao na drugu stranu, a da ne zaobilazi mnogo. Mangupi se dosetili, stavili žicu , pa ne može ni ptica da preleti, dobro, ptica može. Briga za čoveka? Možda samo briga da neko ne pobegne ne plativši putarinu. Kad smo kod putarine, veća je nego ručak u resoranu sa pet zvedica.
Ulazim u predgradje. Ne znam zašto, potsetilo me je na ulazak u Solun.
Oprosti, nisam bila pravi turista, išla sam stihiski. Nisam obišla Čele Kulu, ni Tvrdjavu, srce mi ostalo u želji da vidim Nišku Banju.
Lutala sam ulicama grada, Hotel Ambasador me nije impresionirao, u svakom gradu ima nešto takvo.
Ogladnila sam. Da li vi jedete nedeljom, ili odmarate i stomak? Naišla sam i na internet prodaju mesa. Kako nisam imala komp, a oni nešto što ne bleji i muče, što će reći pečeno, produžila sam dalje. Posle dužeg lutanja, najzad jedna radnja koja radi. Naručila sam šta sam naručila.Za prilog sam tražila
-Samo da ne bude mnogo ljuto
-Odakle si ti? U Niš će da jedeš, pa neljuto?
Još me peku usta, osetila sam svaki zalog kako putuje kroz moje telo, žareći i paleći sve na putu. Nisam mogla da je uvredim, a i strogo me je celo vreme gledala. Kažu valja se ljuto. Valja ili ne, ispekoh se živa, ni Nišava mi ne bi ugasila žedj.
Reku sam zamišljala malo veću, dopalo mi se što nije prljava, i što ne bacaju u nju otpatke.
Zgrada Sinfonijskog orkestra Niša, me je iznenadila. Smešno, ali očekivala sam da Nišlije vole drugu vrstu muzike. Predrasude.
Kuće, stare arhitekture mamile su moj objektiv. Gizdavo su se držale, nekako gledajući sa visoka one štrkljaste, oronule solitere. Da ne znam kad su počeli soliteri da unakažavaju gradove, rekla bih da su oni stariji.
Simpatična mi je bila i Gimnazija. Stevan Sremac i Bora Stanković su joj pozajmili imena. Pretpostavljam da su dvojica hteli da budu direktori škole, pa su gimnaziju podelili u dve smene, i dali joj dva imena. Možda se nisu mogli opredeliti koji je važniji pisac, pa su stavili obe table?
Naišla sam na kola sa konjem, kad sam htela da slikam, za razliku od Beograda, u Nišu su mi tražili novac. Nisu vaši „manekeni“, naivni. Konj nije tražio seno.
Tek sam počela da razgledam grad, nisam ga osetila na pravi način, sad znam zašto. Orion mi je rekao da pitam nekog Pytagoru kakvi su kolači i burek u Nišu. Nisam probala, nisam znala da je trebalo. Obožavam kolače, jedem ponekad i burek, drugi put ću tražiti vodiča iz Niša.
Dopalo mi se u tvom gradu.
Najviše mi se svidela izrazita ljubaznost svih . Taksista, koga sam pitala za put, je odmah okrenuo centralu da proveri gde treba ići, policajci su mi pokazivali gde da skrenem, iako su kola bila parkirana na zabranjenom mestu. Neka žena me je vodila da mi pokaže gde da dodjem sutra da kupim neku suknju, koja je kao stvorena za mene, i da u toj radnji ima sve za visoke kao ja. Ona je bila malecna, pa joj se dopalo kako sam joj dohvatila neku saksiju sa ograde bašte. Najveći utisak na mene je ostavio gradski saobraćaj. Jedan čovek je čekao da mu spreme pljeskavicu, svaki čas izlazio, i govorio,
-Nema veze, samo ti polako, sačekaće mene, nigde ne žure.
Kad je bus stigao, stvarno ga je sačekao
Tako je bilo u tvom gradu. Zanimljivo i prijatno. Ako ikad ponovo dodjem, tražiću tvoje instrukcije šta treba videti, i naravno, probati te kolače.
Nisam lepila slike, ti znaš, a drugi neće ni čitati.
27.6.2008 - Goran Šepa – Gale KERBER -NEUNIŠTIVA ENERGIJA ROKENROLA
Intervju: Goran Šepa – Gale KERBER
NEUNIŠTIVA ENERGIJA ROKENROLA
Razgovarala: Ivana I. Božic
Rok sastav Kerber jedan je od malobrojnih niških bendova koji je svoju najvecu popularnost doživeo sredinom osamdesetih. Njihova muzika svedok je neuništivosti rokenrola koji nije samo muzika vec nacin života i bunt protiv sopstvene ravnodušnosti. O interpretaciji i položaju rok muzike u Nišu govori Goran Šepa – Gale, frontmen Kerbera.
Šta za Vas predstavlja muzika koju stvarate i svirate?
U suštini ona izražava naša dogadanja i naše odnose. Svaki umetnik ima neki svoj nacin. Mi imamo taj muzicki nacin gde kroz tekstove pevamo o trenutku ili cak o prošlosti. Na taj nacin, kroz muziku, izražavamo sve ono što proživljavamo.
Na koji period u svojoj karijeri ste najponosniji?
Bilo je epizoda u periodu promocije „Seoba“ kada smo kompletno punili hale i bili na velikoj turneji. Ponosan sam i na kasnije unplugged koncerte koje smo radili u Nišu i Novom Sadu. Sam nacin kako je sve to snimljeno, kako je izašlo, sam taj koncert nam je ponos. To je ono što ostaje istoriji i nama zabeleženo.
Koliko su žive svirke znacajne za opstanak rok muzike?
Mi smo se oslanjali samo na žive svirke, na te gitarijade koje postoje. Da je u medijima mnogo više prostora, onda bi svi koji ne znaju o cemu se nekada radilo znali šta je to rokenrol. Mi nismo koristili mnogo spotove ili neke druge izraze sem tog živog sviranja. Znaci, bez žive svirke rokenrol ne može da opstane. On je baš ona energija koja se prenosi direktno na koleno; moraš da budeš to, da osetiš tu energiju, ne može to onaj da ti prica.
Na šta se danas svodi rokenrol?
Na par bendova, na par koncerata... Malo je prostora na televiziji, na radiju... Na radiju se, u stvari, i pušta ali to izgleda dosta nostalgicno. Da mlada generacija ima više prilike da cuje, onda bi i znala o cemu se radi. Oni tek sada pronalaze Led Zeppelin, Deep Purple... neke bendove koje smo mi slušali sa oduševljenjem. Nemaju prilike da cuju pa zbog toga i ne znaju o cemu se radi.
Koliko je rok muzika marginalizovana u društvu u kome mi živimo?
Ja sam, ipak, borac rokenrola i covek koji dugo misli da nijedna druga muzika nije zastupljenija od rokenrola, što se tice živih svirki. Mi imamo sad jedan napad, jednu invaziju narodne muzike, „novih zvezda“... Ranije to nije moglo tako preko noci. Moralo je mnogo više dokazivanja, mnogo više pobeda, mnogo više kilometraže da se napravi pa tek onda da se dode na televiziju. Znaci, zvezde nisu mogle da se prave preko noci, moralo je biti mnogo kvaliteta. Danas smo malo užurbano društvo koje, izgleda, za ništa nema vremena nego samo pravi plagijat i televizija je trenutno zaokupljena jednim novim trendom. Medutim, uživo, na terenu, to baš i nije tako. Ti novi trendovi ne ulaze u hale, ne skupljaju mnogo više publike nego što sakuplja rokenrol. Rokenrola možda nema cesto ali kada ga ima ipak je to još uvek masovno.
Kako danas izgleda niška rok scena?
Gotovo da je nema. Ja sam, u stvari, jedan od ljudi koji smatraju da treba da imamo tu alternativnu scenu, da imamo scenu za mlade koji dolaze. Vidim da niko nije zainteresovan za to kako napraviti tu scenu. Nekad je bilo entuzijasta koji su uz neke male pomoci i grada i svega mogli da daju priliku nekim novim klincima da se iskažu. Kod nas neki novi klinci odmah idu u neki kafic ili klub i odmah tamo zaraduju pare. To je po meni pogrešan stav. Bolje je da oni imaju scenu, da se usviravaju, da se druže, da sa strane neko primeti kvalitet pojedinaca ili citavog benda i onda odatle da izrastu u zrelije muzicare koji ce kasnije, recimo, voditi taj posao. Nema tih scena, nema uslova, oni nemaju ni gde da sviraju. To je, po meni, stvarno strašno za ovoliki grad. Znam da ima dosta klinaca koji vežbaju u garažama i ostaju tu do kraja života, dok ih neka gitarijada ne pozove ili ucine neko cudo da bi se pojavili.
Cinjenica je da mnogi bendovi koji vežbaju po tim garažama nemaju šanse da dodu do Beograda gde se scena formira. Kako doci do Beograda i do scene?
Beograd dolazi kasnije. Treba prvo dosta da sviraju ovde. Ne dolazi se nešto teško do Beograda. Mi pravimo te barijere, mi ovde pravimo to cudo kao nemoguce. Sve je moguce. Cak, po meni, je jedna prednost da nisi iz Beograda. Zato što onda moraš biti stvarno vredan, stvarno jak i dobar da bi se gore probio. Što da budeš prosecan, srednji bend i po svaku cenu da nešto uradiš? To ne ostavlja tragove. Da bi ucestvovao u toj rok kulturi, da bi ostavio svoj trag, zapisao svoje delo, moraš biti konkretan i ja u kvalitet verujem. Kvalitet mora da izade iz tih malih sredina, malih bendova. Beograd je magija. U Beogradu bendovi nemaju vremena da sviraju, prakticno ne nauce svirku, nemaju onu ideju koja može da dode iz unutrašnjosti.
Zašto rokenrol propada kao industrija?
Po meni ne propada. Ja opet to tvrdim. Pobornici rokenrola su i Stonsi koje nikako da dovedemo da sviraju. Mi imamo tu pricu kao rokenrol je propao. U odnosu na šta je propao? U odnosu na narodnu muziku, džez? Prodaje se pop kultura ali to je srceparajuce, domacice pevaju. Niška hala imala je koncerte Colica, Balaševica, Bajage itd. To je sasvim druga magija. A imaceš sad Stonse gde ce doci verovatno ceo Balkan, onda ovi bendovi koji dolaze sa strane... Znaci, pitanje je trendova, kretanja... A rokenrol industrija da li postoji? Postoji na zapadu. Dobro se živi od toga. Onda se pominju milionske cifre u evrima za te najkvalitetnije bendove. Ne znam ko bi sutra u rokenrolu mogao tako nešto da uradi. To su vec atrakcije, ta industrija postoji a kod nas ne postoji ništa. Kod nas ne postoji ni metalna industrija, ni duvanska, ništa ne postoji, tako da je onda sasvim normalno da ni rokenrol ne može. Krivo mi je zbog toga, stvarno. On pripada srecnom društvu, društvu gde se dobro živi da ti možeš da kritikuješ to društvo. Ipak, ne može da pripada sirotinji, nije to plac. To traži nastup i cistotu srca, duše, muzike, iskren izraz. Ta rec: propada... Propada sve! A onda zajedno s tim i rokenrol. Da bi se rokenrol ispratio, da bi se jedan veliki bend ispratio onda je stvarno potreban veliki rad. Opet tvrdim: energija rokenrola je neuništiva a kao posao, kao industrija da bi se ispratila, to je vec mnogo teško.
Koliko danas muzicari jedni drugima pružaju podršku?
Kako ko. Niko nema nešto posebno vremena. Normalno da kad god neko organizuje neku svirku, ko je na toj liniji, on pomogne ali je nemoguce ocekivati cuda. Ja iz radoznalosti negde dodem jer ja ne pripadam više publici. Kako sam sa scene i kako znam šta je, idem na ono što mene interesuje. Ne idem baš na svaki koncert, nisam toliko radoznao. Možda sam i ranije i bio. Ne dogada se ništa novo što ja ne znam. Ne idem na koncerte ali ne iz razloga što ne volim te ljude. Ja mogu sa njima da sednem malo da popricam.
Šta ocekivati od mladih bendova u Nišu?
Ja samo mogu da im pomognem kako god budu oni meni rekli da im pomognem. Ja nekih ideja imam ali sam ne mogu da uradim ništa, to je stvar grada. Treba da molimo boga da neko u gradu dode ko malo sluša, ko ce da oslušne celu tu situaciju, ko može da ima malo mere u svemu tome i da oseti da je potrebna kultura. Bilo kakvi muzicki izrazi su dobrodošli. Ovo je toliko veliki grad da je žalosno da se pretvori u jednu veliku provinciju.
данас сам на брзину отишла у Земун, и наравно, свашта доживела, морам само ово да вам испричам на брзину.
Земун
Субота пред Ускрс
Пијаца
Спојили се празници, слободни дани, али времена никад доста. Домаћице похитале на пијацу да у задњи тренутак набаве шта су заборавиле. Уобичајена пијачна врева. Поврће, воће, прво пролетње, домаће и увозно, цене , глава боли. Неко купује, неко само цокће и врти главом.
Већина јури кроз пијацу купујући оно најпотребније за празнике, а доста њих гледа она чуда као да је дошла у музеј па се диви експонатима. Препродавачи осетили празник па дигли цене у небеса, знају да ће се куповати све да се Ускрс дочека како треба.
И тако, миц по миц, дођете и до средине пијаце, тамо где се одваја део са воћем, од дела где се продаје поврће.
Лееелеее, а ту право чудо!
Гужва!
Све бројније политичке партије, оне од којих не можеш да отвориш ТВ да ти не искочи неки политичар, е они наређали неке сточиће. Сад наивци, као ја, мисле ту се деле програми партија, објашњавају како ће нас одвести у бољи живот.
Хоће сигурно, обећали су сви!
Не!
Деле ускршња јаја. Наравно својим бирачима, неће ваљда, противницима.
Народ се смеје, иде од стола до стола, узме реда ради неко папирче, које баци одмах ту на под, и носи она јаја. Они агитатори пијуцкају кафицу из пластичних чаша, и њима смешно, али причају и не гледају колико ко узима јаја. Узимаће се док потраје, а кад нестане?
Ко о томе да мисли?
Има овај народ, узимај кад можеш и док можеш!
А народ ко народ, не мисли на сутра, дај сад јаје од сваке партије по једно, биће доста, а и нема много партија, десетак столова, тек да имају друштво да причају, као и у Скупштини!
Trojkice, jedan članak nije dovoljan, malo sam posudila od tvoje ideje, ali oboje želimo isto zar ne?
Ne ljutis se?
20 april, Dan planete Zemlje!
Masovni protesti, političari, hoće li naši imati vremena u svojoj“važnoj“ političkoj kampanji za tako „ nevažne sitnice“ kao što je opstanak, ne samo jednog naroda, nego cele planete?
Neka svaki pojedinac, samo danas, učini jednu pravu stvar za svoju planetu, biće mnogo!
A zašto samo jedan dan?
Moglo bi uvek, i ne samo pričati priče!
Mogle bi se pisati stranice i stranice o onom što radimo svojoj planeti, još više šta ne radimo.
Stranice i stranice o sve većem zagadjenju jedine planete koju imamo. Ili možda negde tajno imamo rezervnu?
Životna sredina nam je sve zagadjenija. Kad samo pomislim u muzejima one amfore, naši potomci će u muzejima gledati naše najlon kese. Da, gledaće, ako ih uopšte bude bilo, mislim potomaka, za najlon kese mogu da garantujem da će preživeti sve.
Globalno zagrevanje.
Šta uopšte o tome govoriti!
Tope se glečeri, nivo mora se podiže, gube se kopna! Ugnjendioksid svojim sve većim prisustvom podiže svake godine temperaturu 2-3 prosečno. Hoćemo li uskoro po vlastitoj planeti ići u skafanderima?
Neka se svi toga seti, makar samo na današnji dan, a moglo bi još koji put!
Ostavimo našoj deci bar deo onog što smo dobili u nasledje!
Шетате ли Кнез Михајловом, код књижаре Дерета видећете један сточић, на њему се скупљају потписи грађана за спас последње књижаре у Крагујевцу
Објекти културе нестају широм Србије, књижаре, биоскопи, домови културе, читаонице, нестају један по један,
Министарство културе спрема закон којим је предвиђена апсолутна забрана пренамене приватизованих објекта у којима се обавља културна делатност., односно ти објекти и даље морају обављати делатност за коју су основани.
Бла, бла бла, док код нас изађе тај закон, прелепа књижарау КрагујевцуСветлост која је била симбол књиге у Крагујевцу, биће затворена.
У тој књижари су ми купили прву књигу, ту сам ишла да купујем поклоне за рођендане пријатељима, обележила је моје школовање.
Зар је чудо што је волим?
Нови власник можда послуша, можда не, глас народа, али чак и он је од крви и меса, можда се не оглуши о хиљаде потписа, већ сaкупљених.
Планира се да скупе три милиона потписа.
Да умем да молим, молила бих блогере, да се придруже акцији. Довољан је само потпис.
Блогери, Блогоја, будите и ви један од три милионапотписника!
Dragi prijatelju, prijateljice,
znam za dogovor, ali ja nikad ne radim onako kako treba. Ne bih želela da neko vas bude pogrešno shvaćen, zato sam se potpisala Ne ljutite se.
Sport!
Fudbal!
Najvažnija sporedna stvar! na svetu
Šta je to?
Dečaci počinju da trče za loptom čim prohodaju. Tate pokazuju sinovima prve tajne lopte. Ponosno gledaju prvi ubačeni koš, odbijenu loptu, postignuti gol. Dečaci postaju stariji, treninzi ozbiljniji, neki se potpuno posvete lopti, sa više ili manje uspeha. Idemo na utakmice, navijamo iz petnih žila da pobedi naš tim.
Kad igra reprezentacija srce prestane da kuca u kriznim situacijama. Da li ste ikad osetili veću sreću, ponos nego kad se razvije naša zastava, kad zasvira naša himna, kad naši pobede?
Naši?
Da li su i navijači Partizana i Vojvodine u Futogu bili neki naši? Ili su možda došli iz svemira? Najlakše je prozvati ih huliganima, moglo bi se diskutovati o značenju te reči. Policija je znala za najavljeni obračun. Nije ga sprečila . Kojim pravom?
Jedan mladić je ubijen, nekoliko povredjenih. Razularena masa je uradila šta je uradila. Još su u Rimu govorili: narodu treba hleba i igara da bi bio miran. Da li je ovaj sukob preteča nečeg drugog, nekog nemira u nama koji ne znamo da smirimo?
Podbadani govorom mržnje često eksplodiramo, i kad ne treba, redje kad treba. Uvek je bilo sukoba, i sigurno će ih biti još dugo. Uvek je bilo različitih mišljenja, i dobro je da je tako.
U celoj ovoj situaciji, boli me jedno.
Neće biti odlaganja prvenstva
Da li jedan izgubljeni mladi život nije vredan čak ni toliko da se jedne nedelja posveti uspomeni na njega?
Osudjujem sve učesnike u planiranoj tuči,
osudjujem neefikasnost policije,
ali iznad svega osudjujem reči generalnog sekretara Miodraga Jankovića da bi odlaganje utakmica poremetilo prvenstvo.
Ovo je pisala AnaM, samo žena, koja ne prati više, i ne razume se više u sport. Sport mi je mnogo dao, ali uzeo mi je više. Pisala sam srcem, jer mladić koji je ubijen je nečije dete, sin, brat, komšija, drug, mogao je biti moj, tvoj, naš.
Gledala je slike u časopisu. Mlade žene vitke, krhkog tela uniseks izgleda, bez oblina, bez naglašenog atributa ženstvenosti. Bez grudi, struka , bokova.
Uzdahnula je.
Bacala je nervozno odeću na pod. Sad je stajala naga pred ogledalom, kritički zagledana u svoje telo. Grudi su joj bile čvrste, jedre, isturene, gledala ih je sa mržnjom. Spuštalaje pogled niz svoje telo, stuk je bio vitak, ali obline su se javljale na kukovima, na stomaku. Dodirnula se. Pod prstima je osetila mekoću puti. Sećala se njegovih reči dok ju je milovao, njegovog šapata koji je dodirivao njeno telo, njegove požude koju je raspaljivalo njeno predavanje. Još je osećala njegove ruke na svojim grudima. Dodirivao je pune dojke usnama, jezikom, mrmljajući drhtavim glasom
-Stvorena si za mene, nijedna nije kao ti, tvoje grudi su za moje dlanove. Osećam te celim telom!
Stresla se, debela je. Onda je poletela u kupatilo. Prst duboko u grlo, neće ta hrana u nju. Biće vitka.
Ujutro je trčala, vozila bicikl, opet preskočen doručak, očajnički pogled na svoju neprijateljicu vagu. Pomalo, pomalo kilogrami su počeli da se tope, jagodice su se naznačile, duguljasto lice dobilo je orjentalni izgled. Grudi su nekako se smanjile, a kosti na kukovima su se pojavile, stomak ravan kao daska. Još nije bilo dovoljno. Još samo dva kg, još jedan. Počela je da se zamara. Srce je divlje kucalo pri najmanjem naporu. Izbegavala je skupove gde se jelo i pilo. Biće vitka neće biti debela.
Težina joj je postala minimalna, počela je da uzima diuretike da izbaci vodu, laksanse da se hrana ne zadržava u telu. Ubedjivala je sebe da postaje sve uspešnije kontrolom svog organizma. Organizam je počeo da otkazuje.
Nesvestica na javnom mestu
Hitna pomoć
Diagnoza anoreksija.
Prinudno hranjenje, dugo lečenje, možda je stigla na vreme. Ne stignu svi. Pre nekoliko meseci devojka 22godine srušila se na izlazu iz kafića. Prva diagnoza prekomerno uživanje pića, da bi se došlo posle fatalnog ishoda do diagnose anoreksija.
Не знам зашто, али увек сам мислила да у Амерци тече мед и млеко. Тако бар тврде наши гастарбајтери (не ти су у ЕУ, ови се некако другачије зову, некако амерички).
Кажу само одеш тамо и одмах постанеш милонер. Мени не личи, али шта зна дете шта је 300 кила, узме и носи, тако и ја, много ја знам шта је добро.
Читам јутрос, жене војника који свуда по свету „одржавају мир“ не могу да преживе са приходима које им мужеви шаљу па морају додатно да зарађују. Како не могу да напусте децу (ти вртићи код њих много скупи), оне постају сурогат мајке. Лееелеее, за то добију 20 000$.
И тако док са једне стране њихови мужеви доприносе смањењу пренасељене планете, оне удариле контру.
Нешто мислим, ипак је боље бити женско, мислим 20 000$ је ипак нека сума. А тај матерински инстинкт могу да вежбају и на преосталој својој деци.Оне то објашњавају да је сурогат мајка као и донација органа или давање крви.
пишем вам још увек под утиском разговора који је синоћ вођен у мом присуству и молим вас за мишљење.
Дошла су ми синоћ у госте два брачна пара,пријатељи. У једном тренутку поверавају се једно другом како имају проблем са децом - свако са својим сином. Пар 1(назваћу их тако ради лакшег распознавања) јада се како њихов син, дванаестогодишњак, слабо учи, мисли му лете, понаша се недорасло.Овај пар не помиње да њихов син, када су они на послу, чува седмогодишњег аутистичног брата не из неке непријатности већ зато што се то код њих подразумева.
Пар 2 се јада како је њихов 18.годишњи син ИСТИ ТАКАВ, док његова мајка, угледни педијатар, прича како су они НАПОКОН схватили да ''мора да постоји принцип казне и похвале '' при чему сам ја неми сведок да то у дело не спроводе. И једни и други су,дакле, нашли за сходно да поистовете своје синове и на тај начин умире своје родитељске бриге - дакле, ето, има још таквих.
Ћутао сам петнаестак минута не желећи да се мешам, шта год да кажем биће погрешно схваћено,
али на крају нисам издржао и узео сам у недвосмислену заштиту дванаестогодишњака који се формира у непрекидном стресу и питао његове родитеље- како њихово дете може да буде ''недорасло и неозбиљно'' када чува свога брата и брине о њему баш као и они сами? Зар су једино оцене мерило сазревања и зрелости?
Пару 2 сам рекао да они најбоље знају зашто њихово дете има присилну неурозу, због чега је несигуран у себе, са изузетно слабом концентрацијом. Ту сам ућутао да не бих још много тога рекао.
Пријатељице, био сам разочаран нама, родитељима, озбиљним људима који се неозбиљно понашамо своје грешке калемећи својој деци, својим неразумевањем њиховог унутрашњег света дебело учествујући у увећању проблема код своје деце.
Нису они криви што су такви, већ ми. Сетимо се само, од каквих смо ми родитеља и у ком времену рођени и васпитавани па ћемо наћи оправдање за оно што наши потомци чине.
Svi se raspisali o nekoj slobodi na jednom portalu, gde povremeno gostujem, pa sam se zamislila. Šta je to sloboda?
Gledamna dunavskom keju, labud pliva izmedju splavova. Lep je, vrat malo nakrenuo, slobodan je, glavu savio, ne može od onog granja niz Dunav, a možda i ne zna gde bi. Možda mu ta sloboda, da leti, odleti,sad kad je proleće i ne treba. Možda je sigurniji tu tako skučen.
Da li znakako bi živeo u pravoj slobodi?
Moji prijatelji, rodjaci, obožavaoci, stalno su težili da me nekako okupiraju, zarobe. Ja sam se borila za svoju slobodu. Možda mi je ta sloboda neophodna, da bih mogla živeti. Uvek sam se bojala da će mi neko nešto zabranjivati
Da li bih znala živetipotpuno slobodna?
Nigde mrdnula nisam od kada sam napunila dva meseca života, a promenila sam ni ja ne znam koliko država. I dok nisam znala šta je to, i kasnije, stalno se neko borio za moju slobodu. Probala sam da objasnim nekom, ko ne živi ovde, kako sam slobodna, kako živim u zemlji koja svima daje mogućnost da rade, uče, leče se, da žive pristojno, da ja ne tražim ništa više nego što imam, nisam ni gladna ni žedna, toplo mi je, mogu da odem u pozorište, godišnji odmor. Nisam htela da priznam ni sama sebi, a tek ne nekome koji nije ovde stalno istinu. Ja sa srećna, tvrdila sam. Odgovoreno mi je
Ti si potpuno slobodna???
Ako je tako, od svojih prihoda kupi avionsku kartu i putuj bilo gde preko granica svoje zemlje.
Mislila sam da vas poštedim malo mojih pisanija,ali nisam odolela. April pusti došao, zamirisalo mi morence, pa ne mogu da ga dočekam. Sva sam u mislima na putu.
Pretpostavljam i svi ostali.
Ako ovog leta krenete negde avionom, setite se ovog članka. Ako ste običan smrtnik, možda i ne vredi, ali nikad se ne zna ko je sve medju blogerima.
Ministar spoljnuh poslova Srbije Jeremić putovao malo po svetu, tek do Vijetnama, nisam neki političar, pa da ne davim o tome. Na londonskom aerodromu, katastrofa!!! Prtljag mu se izgubio! Mnogo se naljutio. Gde baš njemu da nestane od toliko putnika i toliko avijonca?
Kome da tuži te nevaljale Engleze, neće valjda da ide u Srbiju bez poklona koje je kupio familiji. I ode ti ministar na Brdo kod Kranja. Pomoćiće njemu Slovenci.
Sloveci,ga samo gurnuše u naručje šefa britanske diplomatije, neće ljudi da se zameraju direktnom intervencijom.
Malo da nastupi diplomatski incident.
Jao, ko se sve nije potresao, čak i na naslovnu stranicu Tajmsa dospelo. Ko veli šef dipomatije srpske, Jeremić,kad ne može da dodje na naslovnicu zbog nekog super izvedenogdiplomatskog posla, ni koferi nisu loši, daj šta daš. Što reče jedna naša glumica, nije važno šta piše, važno da si u novinama.Vidi se daja nisam nikakva glumica, meni bi bilo mnogo važno šta se o meni piše, a ni političar nisam, nikad ja na naslovnicu Tajmsa, nikad!
Pogadjate!
Naravno, prtljag stiže danas u Beograd, nisam baš sigurna da li specijalnim helikopterom, ali stiže!
Rok sastav Kerber jedan je od malobrojnih niških bendova koji je svoju najvecu popularnost doživeo sredinom osamdesetih. Njihova muzika svedok je neuništivosti rokenrola koji nije samo muzika vec nacin života i bunt protiv sopstvene ravnodušnosti. O interpretaciji i položaju rok muzike u Nišu govori Goran Šepa – Gale, frontmen Kerbera.
Šta za Vas predstavlja muzika koju stvarate i svirate?
