Početak priče nije baš najprijatniji!...

Subota, 08.12.'07., pored glavne pošte, u 16 časova, u glavnoj ulici, na trotoaru leži beživotno telo pokriveno nekim neprovidnim najlonom. Neka žuta traka je vezana za uličnu svetiljku da spreči prolaznike da prilaze. Bespotrebno, ionako svi u širokom luku zaobilaze scenu, kao da se stide. Pored stoji jedan policajac sa motorolom u rukama. Po nogavicama pantalona preminulog koje vire ispod najlona bi se reklo da je u pitanju neki penzioner...

Ne znam zašto, to me podsetilo na jednu situaciju od pre četrnaest godina...

Radio sam sve i svašta u životu, ne stidim se posla. Tada sam bio u jednom komisionu, "No1" u Dušanovoj, prodavac. Popodnevno zatišje, lep sunčan ali prohladan dan. Ređam neke drangulije po policama kad se odjednom otvoriše ulazna vrata. U radnju je ušao stariji čovek koga nije lako opisati.

Na prvi pogled, siromašan, u izlizanom, izbledelom odelu. Cipele čiste, ali pred raspadom. Kosa blago zamašćena ali uredno začešljana. Lice neobrijano par dana. Ali držanje i oči! Izbijali su ostaci nekog ponosnog držanja izvučeni s mukom negde iz dubine bića.

(Kao kad bi ste u Parizu pre devedeset godina sreli nekog skoro pa prosjaka i po držanju shvatili da je u pitanju neko plave krvi kome je Oktobarska revolucija uzela sve sem golog života, časti i ponosnog držanja.)

Bez i najmanje trunke snishodljivosti i ruganja, najljubaznije moguće, poželeo sam dobar dan i pitao mogu li da pomognem nešto. Za trenutak, ali samo za trenutak, oči su mu zaiskrile kao kad dete uđe u poslastičaru, da bi se u sledećem momentu smirile i susrele sa mojim. Video je da sam ozbiljan i počeo se raspitivati za jednu jaknu. Naravno da sam odmah znao da ništa neće kupiti, ali smo nekako obojica krenuli sa scenom iz "Doručka kod Tifanija"...

Skinuo sam jaknu sa lutke i pridržao je da proba. Nije mi bilo teško da sa rafova skidam rukavice, šalove... Da bi se odlučio oko deodoransa dao sam da poprska po sebi... Učinio sam sve što je u mojoj moći da se na trenutak oseti, ako ikako može, kao u "onim" danima kada mu još nije (očigledno) oduzeto ono što je imao... Sve sem ponosa... Obojica smo nekako znali šta i zašto onaj drugi radi... "Igrali" smo se tako čedrdesetak minuta kada je odlučio da pođe. Naravno da ništa nije kupio. Najiskrenije sam mu poželeo ugodan dan i da nam ponovo dođe. Pogledao me je pravo u oči iz kojih je, čini mi se, izbijala zahvalnost i neka ponovo probuđena radost. Rukovao se sa mnom i uzdignute glave, sa blagim osmehom izašao iz radnje... Baš sam se osetio nekako... zadovoljno... lepo...

Još nisam do kraja zatvorio vrata, kad su "graknule" gazdarice (suvlasnice) iz dna prostorije: "...pa jesi li ti normalan??... šta gubiš vreme sa tom bedom??... od vrata se vid'lo da ništa neće da kupi, nikad od tebe trgovac... nemaš osećaj za mušteriju!..." ...Kroz glavu mi je prošlo "eh, bedo ljudska", a rekao sam: "ja možda nemam osećaj, ali vas dve nemate dušu!"... samo su me zblanuto gledale... Dao sam otkaz posle tri dana i otišao da radim na drugom mestu...

Kakve to veze ima sa početkom priče? ...Pa ima... vrlo slične, skoro iste pantalone boje zemlje, izlizane ("usijane") ali uredne, slične cipele... U poslednje vreme, nažalost, ponosni umiru tako... sami... neki i na ulici... previše ponosni, drže do obraza, časti, ne kukaju, ne mole, ne svađaju se, ne otimaju... preživeli su hiperinflaciju i ostale nevolje rasprodajući porodične materijalne vrednosti...

Trebalo je dva dana da se oporavim od prizora i sećanja i da napišem ovo.

I opet imam utisak da nešto važno nisam rekao. O ponosnim ljudima kojima je nekako sve oduzeto...

...