Friday, May 9, 2008 -
Radjamo se ciste i nevine duse, okupane radoscu, prepuni bezuslovne ljubavi, iskreni i jednostavni, a opet tako posebni i jedinstveni.Koracamo kroz svet osmehom sve dok se prvi put ne sapletemo o kamen sazrevanja i korak postaje oprezniji,hod nesigurniji,a mi zabrinutiji.Nakon svakog kamena nit sa sustinskim se istanjuje i samo kroz magnovenje vidimo obrise onoga sto nas je nekada cinilo...
Godine spoticanja stvaraju talog iskustva kojeg se ne odricemo,iz kojeg ucimo i kojem se vracamo uvek kada se pred nama ispreci nova prepreka koju trebamo savladati.Prasina gorcine i tek poneki kristal srece zarobljen u telu odrasle osobe vode nas kroz buducnost formirajuci ciljeve,dok zapravo tezimo samo jednom-povratku sebi i praiskonskoj harmoniji...
Mnogi od nas nikada ne dostignu cilj; ostaju zarobljeni u vrtlogu proslosti, sputani u nesposobnosti da prepoznaju ono cemu teze jer nauceni su da iza osmeha traze skrivene namere, da procenjuju tezinu svake izgovorene reci, da svet posmatraju kroz prizmu prethodnih iskustava.U toj tamnici duse, prostor za neke nove impresije smanjuje se srazmerno dubini oziljaka koje ponosno nosimo kao dokaz zrelosti, gde svetlost gotovo i da ne dopire, osim u tragovima koji nam donose nesigurnost. Jer ususkani smo u godinama zidane bedeme, daleko od sebe samih ali sigurni od svih nepredvidjenih okolnosti...
I onda se, jednog dana, susretnemo sa snaznim odsjajem istine i ubuzme nas neodoljiva zelja da mu se prepustimo, da nas povede na put spoznaje izgubljenog, sa jednim jedinim ciljem -konacnim oslobadjanjem iz stecenih okova razuma...
Jer realnost je ono sto se razvija u nasem umu,samo je potrebno promeniti koncepciju misli uz otvoreno srce i dusu...
|
