Standardno vece...Cale gleda vesti,ja nezainteresovano veceram i citam novine..U jednom momentu paznju mi privuce dobro poznat glas...izvestavaju o nesreci Danila Ikodinovica i reporterka intervjuise lekara koji ga je operisao..Pitam caleta:"Jel to dr. Zoran Djermanov?" "Jeste,kako znas?" Kako ne bih znala...taj glas je ostao urezan duboko u moju podsvest....I odjednom flash...
***************
-Profesorka, zaista moram danas da izadjem!
-Ne mozete,doci ce hirurg da se upoznate, znate da je ostalo manje od nedelju dana do operacije.
-Znate li kada ce doci?
-Ne,rekao je u toku popodneva.
-Uh,to je sirok pojam,mozete li da ga nazovete?
-Joj M.sta cu sa vama,videcu sta mogu da uradim.
Ne podnosim bolnicu;mislim da sam definitivno bila najgori pacijent internog odeljenja.Nekako bih pregurala prepodne,ali zarobiti moju hiperaktivnu prirodu izmedju cetiri zida bilo je ravno najgoroj kazni. Dve nedelje priprema za operaciju,operacija pa oporavak...uh...
Bila sam povlastena i uglavnom koristila sve privilegije koje sam mogla da izvucem.
Hirurg je dosao u 17h kada sam vec uveliko gubila strpljenje.U sobu je usetao visok covek,u plavom ogrtacu,kose bele kao sneg i nebesko plavih ociju. Izgledao je totalno nestvarno...
-M.ja sam vas hirurg,da li ste dobro? Profesorka mi je rekla da vam se zuri,nasmejao se.
-Dobro sam doktore,samo me ne drzi mesto.
-To je sasvim normalno s obzirom na vase stanje..nego....popili ste citavu dozu Lugolovog rastvora?
-Jesam.
-Dobro,sutra vas prebacujemo na hirurgiju,a za prekosutra sam zakazao salu za operaciju.
-Ali doktore to je nedelju dana ranije nego sto su mi rekli!
-Plasite se?
-Da,nisam psihicki spremna za to.
-Bice sve u redu.
Pomislila sam,ma lako je njemu da prica,ja sam ta kojoj ce ... Nervoza je zavladala ...zgrabila sam telefon i panicno okretala brojeve najblizih..Nisam mogla da se smirim...tesili su me da ce sve biti ok,govorili kako je vreme da se zavrsi,a meni su se u glavi samo smenjivale slike mojih malih devojcica. Strah da ih mozda vise nikada necu videti bio je totalno apstraktan,a u isto vreme toliko stvaran da me je totalno obuzeo.
*********************
-M.probudite se,moramo u salu za operaciju.
-Zaboga sestro tek je sedam ujutro!
-Moramo da krenemo.
Nije mi ostavila vremena ni da se posteno rasanim;sedativi koje su mi dali prethodno vece imali su dobar ucinak;mene je zaista bilo tesko smiriti.
Sala me je podsetila na spejs satl;ljudi u zelenom sa maskama na licima,rutinski osmesi koji su trebali da me ohrabre i svetla uperena direktno u moje lice...
Jedna ruka-merenje pritiska,druga-braunila,neki cudni jastucici koje su lepili po meni da bi mi kontrolisali rad srca,gomila ljudi koji su se smenjivali i zagledali me i konacno prekid filma...
Prvo sto sam ugledala bile su nestvarno plave oci koje su se smesile ispod belih obrva;ostatak lica prekrila je maska,dok je kosa bila sakrivena ispod zelene kape. Gospode na kom sam sad svetu!?Pokusala sam da pomerim glavu;nisam uspela.
-Zasto me budite pa treba da me operisete!,uzviknula sam.
-Sve je gotovo,operisani ste,smejao se,samo vas molim da ostanete budni kako ne bi doslo do komplikacija.
Trenuci koji su usledili, ubili su svaku zelju za spavanjem.Neizdrziva bol prostirala se od vrata i obuhvatala citavu glavu. Presla sam rukom i napipala cvrst okovratnik. Zaista je gotovo....
Suze su se slivale..
-Dajte mi nesto za bolove,jaukala sam
-Cim vas prevezu u sobu,dobicete sedam boca infuzije zajedno sa analgeticima i to ce vam ublaziti bolove.
-Doktore,koliko je trajalo?
-Pa...sada je jedanaest sati. Ne brinite,ja sam zadovoljan.
Naredni sati bili su ravni kosmaru...Htela sam sve,a nisam mogla nista.Plakala sam i kada su mi sestru izbacili iz sobe. Nadljudskim naporima podigla sam prvo telo pa onda glavu sa kreveta i pojurila s za njom.
- Kako mozete,operisana sam pre nekoliko sati i vi joj nedate da me vidi!
-Takva su pravila,vi znate da ste prebaceni ovde jer na hirurgiji nema mesta.
-Ali zaboga ja nisam uroloski bolesnik!
Pola sata kasnije telefon je zazvonio. "Ne brini nista,zvali smo hirurga,doci ce popodne da te vidi"
Stigao je oko 17 i 30h. Videvsi ga na vratima,videla sam svoj spas;znala sam da je dosao da mi pomogne i izvuce me iz agonije i sumornog bolnickog okruzenja.
-Zasto placete M.,koliko ste boca do sad primili?
-Doktore nije stvar u bolovima,gladna sam,ne daju mi da jedem,niko ne sme da dodje da me vidi,oko mene su svi teski bolesnici a vi znate kako je nekoga kao mene drzati zatvorenu u cetiri zida!
-Znam,nasmejao se.Ako bih vas sutra pustio odavde,da li biste otisli u S.?
-Ne bih doktore,ostacu koliko god bude potrebno,sada sam se i ja konacno osmehnula.
-Dobro.Doci cu ujutro da vas vidim. Ako kalcijum u serumu bude makar na donjoj granici pusticu vas.To ne znaci da vas otpustam iz bolnice,iz Novog Sada ne smete da odete. I da, sutra cu vam pregledati ranu.
-Necu doktore,obecavam. A rez...koliki je?
-Videcete sutra,zagonetno se nasmesio.
Stigao je ranije nego sto sam ocekivala. Jednim potezom skinuo okovratnik u odveo me pred ogledalo. Da sam bila u stanju,skakala bih od srece. Rana je bila natecena i krvava ali je rez toliko precizno uradjen da sam samo mogla beskonacno da mu se zahvaljujem. Pustio me je da idem,kalcijum je bio nizak ali bez tendencije opadanja iako sam povremeno osecala trnjenje ruku i grceve u misicima.
Na sledecem ultrazvuku kod moje profesorke saznala sam da je operacija perfektno uradjena i to bez ikakvih posledica,da su glasne zice potpuno ocuvane,kao i sve paratiroidne zlezde.
Pola godine kasnije,podseca me na to tanka bela linija u dnu vrata duzine pet cm i sirine dva milimetra i dobro poznat glas nestvarnog carobnjaka Dr.Zorana Djermanova. Dugujem mu zahvalnost do kraja zivota.
Pametni ljudi su odavno rekli da nista ne treba planirati,jer kad nesto isplaniras do detalja obavezno se izjalovi. Tako smo Dragi i ja sada trebali biti na putu za Prestonicu,verovatno euforicni i olaksani bar za pola kilograma na temperaturi od +/- sezdeset stepeni.Mozda bi pili kaficu na nekoj usputnoj, mega opremljenoj pumpi,ja bih verovatno razmisljala gde da se docepam higijenski prihvatljivog resenja da izvucem iz torbe sve one krpice spremljene za "jednom u zivotu" spektakl, sminka bi sigurno promenila agregatno stanje ,pa bih i nju morala na adekvatan nacin upristojiti ili zameniti novom,po mogucnosti vodootpornom,Dragi bi koristio sva moguca sredstva da povrati koliko toliko razumnu temperaturu tela dok bi strpljivo cekao da princeza zavrsi sa svim onim muskarcimatotalnonerazumljivim stvarima,uzbudjenje bi raslo iz casa u cas da bi kulminiralo nekoliko sati kasnije, naravno, na koncertu "POLICE".Tu bi doslo do prekida bilo kakve komunikacije,razgovarali bi samo jezikom muzike,da bi na kraju katarzicni i srecni sumirali utiske na putu do kuce.
Umesto toga,sedim u zamracenoj sobi kljukajuci se antibioticima sirokog spektra i gutajuci tablete za bolove, Dragi je na putu za pedijatriju sa malom mrvicom koju je jos juce napao bezobzirni virus manifestujuci se u obliku dosadnoiritirajuceg kaslja i sprecio je da uziva u blagodetima klimatskih promena i novom bazenu,i jedino sto je izvesno jeste da gubimo kilazu:Dragi zbog temperature,ja zbog smanjenog apetita.
Ono sto nam preostaje jeste da pojacamo muziku,pustimo masti na volju i zamisljamo kakav bi bio osecaj da uzivo mozemo da cujemo NASU pesmu,za koju Dragi kategoricno tvrdi da me opisuje od pocetka do kraja.Zamisljamo ili gledamo na You Tube...
-Zasto smo svi mi na istoj IP adresi?
-Sta te muci?
-Muci me to sto od ovih lokalnih hiljadu korisnika,poznajem njih devet stotina devedeset i devet,a neko mi vrslja po blogu u sred noci!
-Hahahahaha,e pa to je tako draga moja,svako mesto ima jednu IP adresu.
-Aha, tebi je smesno,meni nije.
-Pa sto pises blog,kad te nervira sto ga ljudi citaju?
-Alo bre Pecinko, (tako od miloste zovem naseg administratora,s obzirom da je u stalnom sukobu sa suncevim zracima),da hocu da ONI znaju o cemu razmisljam,onda bih lepo uzela megafon,stala na sred ulice i prosipala sve sto mi padne na pamet. Ili mislis da je prijatan osecaj kad sretnes nekoga,a taj bolje od tebe zna kako se osecas?E pa meni nije! Zato i ne pisem na nasem sajtu,ali izgleda da se korisnika ********mreze ne mogu resiti.
-Hahahahahah,ti si skroz luda.A da napravim ja jedan blog samo za tebe koji ces jedino ti moci i otvoriti,i citati i pisati,ahahahahahah
-Samo ti zajebavaj,i ovako samo po vremenu posete znam da TO nisam ja. A nisi ni ti,jer nemas pojma koji je moj blog,a nije ni tvoja zena jer ona u to vreme uveliko spava...nije ni Dragana..i....tu se krug onih lokalnih koji znaju za blog zavrsava.Osim tebe,naravno:P
-JA NEMAM POJMA????hahahahahah,pa zaboga ja sam ADMINISTRATOR. Sutra ujutro cu ti reci i koji je blog i na kom sistemu pises i kada si se logovala.
-Aha,samo probaj,u stvari ne brinem,ima mehanizama kojima cu da ti doskocim,he,he
-Imas ti srece sto ja nemam vremena sad da se zamajavam sa tim.
-Bolje da nemas vremena,jos mi samo fali da mi svaka kafa sa tvojoj zenom presedne zbog "posalica"
-Jel ti stvarno hoces da vidis ko ti vrslja po blogu,mislim mogu to lako da otkrijem?
-Znas,kad bolje razmislim,ne zelim da znam...ovako kad sretnem tu osobu makar mirno prolazim pored nje,mozda i zastanem,porazgovaramo...i pojma nemam sta joj se vrzma po glavi...ako saznam ko je,definitivno se necu ponasati opusteno...tako da....MA TO SI TI KRIV! KO JE VIDEO DA TI PRVI KOMSIJA BUDE ADMINISTRATOR!
-HAHAHAHAHAHA,KAFICAAAAAAAA:)
Ne znam da li ste primetili ali "EXTRA" postaje EXTRA popularna rec:)))) Da ne kazete da nisam u trendu,predlazem vam da pogledate ovaj EXTRA spotic:)) kissss...
Svaki covek nosi u sebi "gorki talog iskustva"(D.KIS).Ranjeni ,kakvi jesmo,ostaje nam samo zlatna krletka materije iz koje je nastalo ono sto zovemo-zivot. Ono sto vlada svakim pojedincem,neprecizno smo nazvali razumom,smatrajuci ga za sistem opsteprihvacenih normi;ono sto se kosilo sa tim normama,talozili smo u dubinama nase savesti strogo pazeci da nasi izdanci ne ponove iste izlete u nerazumno. A iznad svega toga letela je pravda;pakosno uzivajuci u nasoj zabludi,pretila je da iz visine posalje bumerang svih nasih iskustava u nesto izmenjenoj i podmladjenoj formi. Zabranjeno postaje isprobano i zeljeno,a dozvoljeno se pretvara u dosadno. I tako ono sto smo nazvali razumom,stvara u nama osecaj krivice zbog izrazite nesposobnosti da tumacimo cudne puteve sudbine...
***********************
Bili smo proizvod vremena;istok nas je vukao korenima,a zapad mamio mogucnostima.Vreme,koje nas je stvorilo,na volseban nacin nam je vracalo udarac,zlatnu sredinu pretvarajuci u osrednjost. Nas gard je bio prilicno jak sve do trenutka kada bi drakonski zakoni nasih predaka,kao jedina zaostavstina,poceli da kolaju krvlju. Tada bismo beatifikovali sami sebe i ponosno kretali u borbu sa vetrenjacama. Generacijski jaz pojavljivao se iskljucivo u smislu pro forme;bez potrebe da zavirimo u proslost,postajali smo svesni da je nagon za prezivljavanjem duboko urezan u svaku poru koze zadebaljale od iskusenja. Jedino nam je preostajalo da kreiramo pravila...Od uspesnosti zamisljenog koncepta,zavisilo je celokupno vidjenje realnosti. Na neki nacin bili smo umetnici; autenticnost i originalnost svakog napravljenog koraka bila je gotovo opipljiva;ponoviti postupak pripadalo je domenu naucne fantastike...
(nastavice se)
Saturday, June 14, 2008 - Blagodeti zivota u centru ili kako zastititi slusni aparat
Prohladno vece..
Vetar zanosno raznosi miris lipe...
Sedim u dvoristu...
Razgovaram...
Svezinu vazduha razbijam dimom cigarete...
Blazeni mir...
Tisina...
Uzivanje...
U neko doba,cestice harmonije rasprsuju se poput pene od sapunice...
I shvatim da je petak...
I da zivim u centru...
I da ce narednih sest sati da me proganjaju taktovi nacionalne razbibrige..
I da necu moci da spavam...
I da je jedini nacin da sprecim atak na mozak,da sama odvrnem muziku...
Izbor za veceras je:
Dido - Here With Me
I didn't hear you leave
I wonder how am I still here
And I don't want to move a thing
It might change my memory
Oh I am what I am
I'll do what I want
But I can't hide
I won't go
I won't sleep
I can't breathe
Until you're resting here with me
I won't leave
I can't hide
I cannot be
Until you're resting here with me
I don't want to call my friends
They might wake me from this dream
And I can't leave this bed
Risk forgetting all that's been
Verovatno jos uvek nisam dostigla onu fazu zrelosti da razlucim sta je to sto je nedostojno trosenja moje dragocene paznje,tankih nervnih zavrsetaka i svih ostalih cinioca koji iscrpljuju i usmeravaju energiju u destruktivnom pravcu. Ako je to premisa,zakljucak je da nisam zrela,bar ne u smislu kontrolisanja sopstvenih emocija.Nije da ne radim na tome,ali je procenat uspesnosti na zavidno niskom nivou. Mada, jos uvek nisam pronasla relevantnu skalu po kojoj bih se orijentisala.
Na negativne nadrazaje iz okruzenja reagujem erupcijom burnih emocija;privilegiju da me vide u takvom stanju imaju samo ljudi koje volim i koji,paradoksalno,ispastaju zbog toga.Medjutim,moram priznati da se i taj krug,shodno napretku mog sazrevanja,drasticno suzava.Sve vise pritiskam kocnice,ne zeleci da ih opterecujem svojim unutrasnjim previranjima.U stvari se citav krug svodi na samo jednog coveka;onog koji zna kako i zbog koga disem i koji je zaokruzio smisao zapocet najbolim dogadjajem u mom zivotu-radjanjem dece.
Dakle,realni razlozi za akumuliranje tudjih frustracija,ne postoje;ako sagledam sopstveni zivot u najkracim crtama,vidim beskrajni okean ljubavi u kojem plivam iz dana u dan. U taj okean se ulivaju i sve ostale dobre stvari koje mi se dogadjaju;saldo je sledeci:imam trideset godina,dve predivne male devojcice i coveka kojeg volim i koji me voli iznad svega,gomilu planova koje tek treba zajednickim snagama da realizujemo,normalnu i zdravu porodicu koja se drzi i funkcionise skoro cetrdeset godina sa svim svojim razlicitostima,vrlinama i manama,nekoliko pravih prijatelja i jos gomilu onih koje jako malo deli od prethodno navedenog epiteta,genetika je bila prema meni veoma blagonaklona i svela pojam "iskompleksiran" u domen stranih reci i izraza,a samim svojim sklopom postedela me i svih posledica sa kojima se zene neizbezno suocavaju nakon sto odluce da svoj zivot podare nekom malom bicu...sve u svemu,trebalo bi da me nista ne dotice....ali...i geni ponekad vole da se igraju,malo mutiraju,sale se,preplicu onako kako im najvise odgovara...Zasto im je odgovaralo da me pretvore u hipersenzibilnu osobu,kojoj je jedini nacin da se izbori sa preosetljivoscu unutrasnji monolog,ne znam.;verovatno zbog toga sto niko nije savrsen....
Sto ne pises o lepim stvarima? Aha,evo krecem da pisem spontano i bez razmisljanja,posto je to danas na ceni,ako slucajno nekoga povredim sa tim nema veze,jbg.nisam razmisljala mora mi se oprostiti,znate ja pisem sve sto mi padne na pamet pa samim tim imam pravo da radim sta god hocu a druge....ma ko jebe!
Saturday, June 7, 2008 - Where the Streets Have no Name
I want to run
I want to hide
I want to tear down the walls
That hold me inside
I want to reach out
And touch the flame
Where the streets have no name
I want to feel sunlight on my face
I see the dust cloud disappear
Without a trace
I want to take shelter from the poison rain
Where the streets have no name
Where the streets have no name
Where the streets have no name
We're still building
Then burning down love
Burning down love
And when I go there
I go there with you
It's all I can do
The city's aflood
And our love turns to rust
We're beaten and blown by the wind
Trampled in dust
I'll show you a place
High on a desert plain
Where the streets have no name
Where the streets have no name
Where the streets have no name
We're still building
Then burning down love
Burning down love
And when I go there
I go there with you
It's all I can do
Our love turns to rust
We're beaten and blown by the wind
Blown by the wind
Oh, and I see love
See our love turn to rust
We're beaten and blown by the wind
Blown by the wind
Oh, when I go there
I go there with you
It's all I can do...
Mozda mi je lokalni Koperfild postavio koprenu na oci pa mi se prividjaju neke stvari ili zaista treba da se zapitam do kojih granica ide moja preosetljivost.Mozda bih trebala da je posmatram kao upozoravajuce signale koji su tu da me zastite,ali nikako da razumem kako da se zastitim od sebe i shvatim da mi otvorenost zaista skodi.Jebeni iluzionista u stalnoj potrazi za odjekom duse...Dosta mi je jeftinih ljubavnih romana u kojima je vazno sve ono sto nisam,taloga povrsnosti koji okupiraju stvarnost i pretvaraju sustinu u paradokse,glasnih poklica javnosti i odobravanja onoga sto mislim i osecam. Ukoliko se vratim desetak godina u nazad,shvatam da su sve moje veze funkcionisale po principu bezgranicnog udovoljavanja, dok se moje JA sakrivalo i trudilo da bude sto neprimetnije kako se druga strana nikada ne bi osetila ugrozeno, ne daj boze zrtvovano zarad mojih zelja i prohteva. Sretala sam se sa sobom veoma cesto ali samo u trenucima usamljenosti,jer je naravno bilo nevazno kako se osecam,pa je samim tim i prezentacija nezadovoljstva bila neprihvatljivo resenje;zabasuriti sustinski deo sebe bilo je mnogo jednostavnije;posledice nisu bile vidljiive i manifestovale su se samo kao oziljci koje sam vremenom zabetonirala pa osim dojma neravnina nisu ostavljale drugi utisak. Najjednostavnije resenje bilo je da se izbegavam i u tom domenu smatrala sam se uspesnom,sve dok jednog dana nisam naprasno pobegla iz sebe i rekla "DOSTA!".Nisi dosla na ovaj svet da budes svrha tudjeg zivota vec da prozivis i ispunis svoj;mozes da dajes ali samo onoliko koliko primas,neophodna ravnoteza za ocuvanje stabilnosti duse.Nenaviknuti na ispoljavanje moje licnosti,polovine su ostajale zatecene;odjednom su svi izvori sa kojih su crpili hranu za svoj ego poceli da presusuju,a oni gladni,zedni,besni i zbunjeni borili su se da ne izgube tlo pod nogama. Sujeta prefarbana ogorcenoscu,nije im dozvoljavala da uvide prostu cinjenicu:da su davali mnogo manje nego sto su primali i da je i meni isto tako potrebna ljubav, paznja,briga,razumevanje i oslonac u svakom pogledu. Moji problemi bi se resavali recenicom:"Jaka si ti,ne brinem ja za tebe izvuci ces se".I izvlacila sam se jer o konkretnoj pomoci nije bilo govora,pa mogu ja sve i da brinem o njima,i da resavam svaki njihov problem kako bi im vratila osmeh na lice.i da tesim,i da mazim, i da pazim,i da razumem,i da ljubim,i da volim,i da oras[polozim,kako onda ne bih mogla da resim sopstvene probleme! A za sve to vreme niko te posteno ne pita ni kako si jer se podrazumeva da si dobro,a cak i da nisi resices ti to.Sada mi je jasno da su me okruzivali egocentricni tipovi kojima je jedino bilo vazno ono sto dobijaju od mene i osecali su se jako dobro zbog toga,recenice tipa :uz tebe,da nije tebe...bla,bla,bla,...pa volim te zato sto mi je uz tebe ovako ili onako...postale su rutina,jer je moje bice sluzilo iskljucivo sluzilo za zadovoljavanje njihovih potreba.ALO BRE,DA LI ME IKO VOLI ZBOG MENE??? I STA U STVARI ZNATE O MENI???
Tako sam se posvadjala sa prosloscu i definitivno odlucila stavim tacku na mazohisticki vid iscrpljivanja i rasipanja moje licnosti.
".....Da ne poludim,da ne mislim,da ne cujem i ne vidim...da ne izgorim u sjaju tom...idem tamo gdje je sve po mom..."
Cudno je koliko ljudi malo cene sebe...danas je najjeftinije kupiti neciju dusu gladnu iluzija...napisati nekoliko smislenih redova,upakovati u sareni celofan nadanja i zamka je postavljena...Kasno lovac shvati da je on zapravo lovina...kada se upetlja toliko da ga senke trofeja sablasno proganjaju...
Tuesday, May 27, 2008 - DA NE ZABORAVIMO...ILI STA DECA BOLJE ZNAJU OD NAS?
Jednačenje suglasnika po zvučnosti je glasovna promena u srpskom jeziku u kojoj se šumnici koji se razlikuju po zvučnosti jednače tako što se prvi suglasnik skupa zamenjuje njegovim parnjakom po zvučnosti jednakim drugom suglasniku skupa.
U srpskom jeziku se suglasnici prema zvučnosti dele na:
Promena iz bezvučnog u zvučni suglasnik se naziva ozvučavanje. Primeri:
p prelazi u b (top—tobdžija);
t prelazi u d (svat—svadba);
s prelazi u z (gurati—zgurati);
š prelazi u ž (za dušu — zadužbina);
ć prelazi u đ;
č prelazi u dž (svedočiti—svedodžba);
k prelazi u g (burek—buregdžija).
Ovako izmenjena osnova se naziva ozvučena osnova a prefiks — ozvučeni prefiks.
Bezvučni suglasnici f, h i c nemaju zvučne parnjake, pa glasovna promena izostaje kada se oni nađu ispred zvučnog suglasnika; naravno, ovo se ne odnosi na situaciju kada se zvučni suglasnik nađe ispred nekog od njih, kada redovno dolazi do promene (kao što se vidi iz nekih od primera u prethodnom delu).
Jednačenje se nikad ne primenjuje na suglasničke grupe ds i dš: odstupiti, podšišati,odspavati...
U nekoj meri ni suglasnik đ ne jednači se ispred s (kao u primeru vođstvo), ali ovaj suglasnik se vrlo retko nalazi u takvom položaju pa i ne možemo govoriti o sistemskom pravilu.
Na sastavu složenica kod kojih se oseća pauza između delova jednačenje se ne primenjuje (kako u pisanju tako u izgovoru): politbiro.
Jednačenje se ne vrši ukoliko bi se time dobila dva ista suglasnika čijim bi se daljim uprošćavanjem došlo do neprihvatljive okrnjenosti prvog formanta: podtačka (ne „pottačka“, niti „potačka“ jer bi izgledalo da je prefiks po-), subpolaran (ne „suppolaran“, niti „supolaran“ jer bi izgledalo da je prefiks su-).
U prefiksima ad-, dis-, juris-, trans- i post- ne dolazi do jednačenja: adherencija, disgresija, jurisdikcija, transgresija, postdiplomac.
U novijim tuđicama vrlo često ne dolazi do jednačenja: dragstor, nokdaun, brejkdens, gangster.
U stranim vlastitim imenima suglasnici s, z, š i ž po pravilu se jednačnje, ali ipak ostaju neizjednačeni kada bi njihovo jednačenje povuklo i jednačenje susednog suglasnika: Potsdam, Pitsburg (jer bi jednačenje izazvalo i pretvaranje t u d, čime bi se dobili neprihvatljivi oblici „Podzdam“, „Pidzburg“).
Ostale suglasnike u neslovenskim imenima vlastitim ne treba jednačiti: Vašington, Redford, Tbilisi.
a) složenice koje imaju samo jedan akcenat i u kojima se prvi deo ne menja, na primer: Beograd (Beograda, Beogradu), goloruk, parobrod, pismonoša, bezdušan, jugozapadni, prepoloviti, izvući;
b) nazivi stanovnika naselja iako se imena tih naselja sastoje od dve akcentovane reči i pišu se odvojeno; na primer: Novosađanin (prema Novi Sad), Belocrkvanka (prema Bela Crkva), Bjelopoljac (prema Bjelo Polje);
v) prisvojni prodevi izvedeni od naziva mesta ako se sastoje od dve akcentovane reči, npr. gornjomilanovački (prema Gornji Milanovac), južnoamerički (prema Južna Amerika), krivopalanački (prema Kriva Palanka);
g) rečca ne uz imenice i prideve s kojima srasta u složenice, na primer:
d) imenice prepodne i popodne kad označavaju u celini vreme dana pre 12 sati ili posle 12 sati, na primer: Celo popodne/prepodne smo te čekali. Ali, kad se ovim izrazom označava neki trenutak pre ili posle 12 časova, piše se rastavljeno, npr.: Doći ću sutra pre podne, odmah posle doručka.;
e) rečca naj- u superlativu opisnih prideva, na primer: najlepši, najlakši, najbolji, najjači, najjednostavniji.
S crticom između prvog i drugog dela pišu se polusloženice, ako svaki od sastavnih delova čuva svoj akcenat i ako se prvi deo ne menja po padežima. Tako se pišu:
a) višečlani nazivi mesta, na primer: Herceg-Novi (iz Herceg-Novog, u Herceg-Novom), Ivanić-Grad;
b) dve imenice od kojih jedna određuje drugu, a zajedno označavaju jedan pojam, na primer: baš-čaršija, radio-amater, rak-rana, auto-put, general-major, general-potpukovnik;
Rastavljeno se pišu:
a) rečca ne u odričnim oblicima glagola, na primer: ne znam, ne veruju, ne dolazimo, ne pitaj, ne može; izuzetak su odrični glagoli neću, nemam, nemoj, nisam;
b) odrične zamenice niko, ništa, nikoji, ničiji, nikakav kad se upotrebljavaju s predlogom, na primer: ni za koga, ni sa kim, ni u čijem, ni pred kakvim, ni za kojim;
v) rečca li uz glagole u upitnim rečenicama, npr. Hoćeš li doći? Veruješ li mi? Znaš li to? i u upitnim rečenicama sa da, na primer: Da li bi mi pomogla? Da li imaš novca?
Today is gonna be the day That they're gonna throw it back to you By now you should've somehow Realized what you gotta do I don't believe that anybody Feels the way I do about you now Backbeat the word was on the street That the fire in your heart is out I'm sure you've heard it all before But you never really had a doubt I don't believe that anybody feels The way I do about you now And all the roads we have to walk along are winding And all the lights that lead us there are blinding There are many things that I would Like to say to you I don't know how Because maybe You're gonna be the one who saves me ? And after all You're my wonderwall Today was gonna be the day? But they'll never throw it back to you By now you should've somehow Realized what you're not to do I don't believe that anybody Feels the way I do About you now And all the roads that lead to you were winding And all the lights that light the way are blinding There are many things that I would like to say to you I don't know how I said maybe You're gonna be the one who saves me ? And after all You're my wonderwall I said maybe You're gonna be the one who saves me ? And after an You're my wonderwall Said maybe You're gonna be the one that saves me You're gonna be the one that saves me You're gonna be the one that saves me
Wednesday, May 21, 2008 - KO STANUJE U MOJOJ KOZI?
Glava mi se raspada na hiljadu delova. Mogu moje mozdane vijuge da podnesu mnogo toga,ali ocigledno ne mogu da podnesu toliku kolicinu sugestija i saveta...I koliko god da dajes sve od sebe,na kraju uvek ispadne da si mogao drugacije ili bolje...Alo bre ljudi,koliko vas stanuje u mojoj kozi? JA treba da slozim sve kockice tako da niko ne bude ostecen i da izbalansiram sve aspekte zivota,JA treba da donosim odluke,JA treba da izvrnem sopstveni zivot naopacke da bih svojoj deci obezbedila sigurnu buducnost...Kako onda svi bolje od mene znaju,ususkani u udobnost sopstvenog zivota,sta i kako treba da radim?
Ponekad mi zaista dodje da eksplodiram;mislim da se istog trenutka ospem kada cujem najstrucnije savete onih koji zivot gledaju samo na filmu.... Ti majstori teorije znaju cak i sta je za MOJU DECU najbolje... Stekli su materinski osecaj zatvarajuci oci kad slucajnu na ekranu nalete na scenu porodjaja. Sa daljinskim u rukama,mnogo toga se nauci...i kako izgledaju neprospavane noci,i kako boli osecaj bespomocnosti kada ti se dete previja od bolova,i kako izgleda zrtvovanje po svim pitanjima radi samo jednog osmeha tih malih stvorenja...
Nije bezveze ona stara,ako vec ne mozes(ili neces) da mi pomognes,onda nemoj ni da mi otezavas...samo se retko ko toga pridrzava...Meni je izgleda najbolje da stavim mozak na rezervu i pustim da me povlace kao lutku na koncu....
It is born to Neuilly-sur-Seine in 1900 and is one of the more popular French poets of XX the century. The young knows André Breton, Raymond Queneau and the surrealist and enters to make part of this group, interested from the populista art. In the 1928 discosta from these and the Groupe Octobre is attended, one teatrale company of left.
Its reputation is but due to the poetica production, where Prévert close gives to free course to the unusual imagination in one style to the language speech and the daily life. Its preferred topics are the love, the freedom, the dream and the fantasy, the compassion, the humour, the satira against the powerful ones, the adversity for the social oppression.
Between its collections of backs of greater happening, Words (1945), the rain and beautiful time (1955), Trees (1976); in Italy they have been published, beyond to these, several anthologies like the leaves dead women (from the title it of one its celebre poetry), Poetries of love and Poetries .
It dies to Paris in 1977.
TA LJUBAV...
Ta ljubav....Tako silovita... Tako krhka,Tako nezna....Tako ocajna....
Ta ljubav....Lepa kao dan....Losa kao vreme....Kad je vreme lose....Tako istinita....
Tako lepa...srecna i radosna.... I tako sirota....
Sto drhti od straha kao dete u mraku....Tako sigurna u sebe....
Kao spokojan covek usred gluve noci....
Ta ljubav koja je plasila druge...terala ih da govore...Terala ih da blede....
Ta ljubav uhodjena....Jer smo ih uhodili...
Gonjena ranjena, gazena, dotucena, poreknuta ,zaboravljena.... Jer smo je gonili ranili gazili dotukli porekli zaboravili....
Cela ta ljubav
toliko ziva
I suncem okupana...
To je moja ljubav...tvoja... Nekog kog nema vise.... To nesto uvek novo
A sto se ipak promenilo nije.... Istinito kao biljka... drhtavo kao ptica... Vrelo i zivo kao leto...
Mi oboje mozemo otici i doci....
Zaboraviti i nastaviti san....
Probuditi se patiti ostariti... zaspati opet... Sanjati smrt... Probuditi se radovati se i smejati...podmalditi se....
Ljubav nam ostaje tu....
Tvrdoglava kao mazga
Ziva kao secanje
Glupa kao kajanje..........
nezna kao uspomena........
hladna kao mermer.....
Lepa kao dan.... slabasna kao dete..............
Gleda nas i smesi nam se...i govori nam bez reci.........
Slusam je edrhteci
I molim je
zbog tebe....
zbog mene....
preklinjem je..
Zbog tebe, zbog mene i svih koji se vole
I koji su se voleli nekad.....
Zovem je
Zbog tebe zbog mene i svih drugih
Koje i ne znam....
Ostani tu
Gde jesi
Tu gde si bila
Ostani tu i ne mici se... ne idi....
Mi voljeni
Zaboravismo te....
Ali ti ne zaboravi nas
Jedino smo tebe na svetu imali
Ne dozvoli da postanemo hladni
Dalje stalno dalje............
bilo gde
Javi nam se
kada prodje na rubu cestara
U sumi secanja
Izroni odjenom.....
Pruzi nam ruku i spasi nas............
Radjamo se ciste i nevine duse, okupane radoscu, prepuni bezuslovne ljubavi, iskreni i jednostavni, a opet tako posebni i jedinstveni.Koracamo kroz svet osmehom sve dok se prvi put ne sapletemo o kamen sazrevanja i korak postaje oprezniji,hod nesigurniji,a mi zabrinutiji.Nakon svakog kamena nit sa sustinskim se istanjuje i samo kroz magnovenje vidimo obrise onoga sto nas je nekada cinilo...
Godine spoticanja stvaraju talog iskustva kojeg se ne odricemo,iz kojeg ucimo i kojem se vracamo uvek kada se pred nama ispreci nova prepreka koju trebamo savladati.Prasina gorcine i tek poneki kristal srece zarobljen u telu odrasle osobe vode nas kroz buducnost formirajuci ciljeve,dok zapravo tezimo samo jednom-povratku sebi i praiskonskoj harmoniji...
Mnogi od nas nikada ne dostignu cilj; ostaju zarobljeni u vrtlogu proslosti, sputani u nesposobnosti da prepoznaju ono cemu teze jer nauceni su da iza osmeha traze skrivene namere, da procenjuju tezinu svake izgovorene reci, da svet posmatraju kroz prizmu prethodnih iskustava.U toj tamnici duse, prostor za neke nove impresije smanjuje se srazmerno dubini oziljaka koje ponosno nosimo kao dokaz zrelosti, gde svetlost gotovo i da ne dopire, osim u tragovima koji nam donose nesigurnost. Jer ususkani smo u godinama zidane bedeme, daleko od sebe samih ali sigurni od svih nepredvidjenih okolnosti...
I onda se, jednog dana, susretnemo sa snaznim odsjajem istine i ubuzme nas neodoljiva zelja da mu se prepustimo, da nas povede na put spoznaje izgubljenog, sa jednim jedinim ciljem -konacnim oslobadjanjem iz stecenih okova razuma...
Jer realnost je ono sto se razvija u nasem umu,samo je potrebno promeniti koncepciju misli uz otvoreno srce i dusu...
Postoje razmisljanja koja nisu konstruktivna; unapred odredjena da nas nigde nece odvesti, a u isto vreme neophodna da bi racionalni um prihvatio sve one iracionalne stvari koje nas uznemiravaju. Nakon pocetne konfuzije, pomirimo se sa cinjenicom da se stvari jednostavno -dogadjaju. Analiticki um zahteva razloge; u stvari je svaka reakcija odgovor na zacetu misao koja se razvija sve do momenta materijalizacije.Reakcija ce, logicno, dovesti do posledice, cija konotacija zavisi iskljucivo od strukture zacetih misli. Jednostavno, ono cemu podsvesno tezimo, ostvarice nam se.
Nemoguce je spreciti bujicu misli i emocija i ocekivati ispunjenje.Pokusamo li zaustaviti reku, dobicemo samo bezivotnu,ustajalu vodu ciji ce nam mulj, vremenom, potpuno promeniti percepciju sopstvenog odraza. Da bi disala,reka mora da putuje i ona to i cini; milijarde malih providnih kapljica noseci u sebi zivot, ruse pred sobom sve prepreke, beskompromisno tezeci sjedinjenju sa svojim morem - beskonacnim prostranstvom mogucnosti. Dopustimo li reci da nas ponese svojim tokom, mozemo ocekivati da cemo stici do cilja;ukoliko je zarobimo strahujuci od stena koje ce nas mozda razbiti na hiljade segmenata, jedino sto nam sleduje jeste da provedemo ostatak zivota brckajuci se sa zabama i punoglavcima u bljutavoj bari.
Reka ne pita sa kog je izvora potekla i zasto; onog trenutka kada se ulije u more, sav put koji je presla postaje nevazan.....
Kazaljke na zidnom satu ordinacije odbrojavale su svakodnevnicu; metalni sjaj okvira čudnog oblika stvarao je vizuelne efekte otkucaja koji su poprimili težinu koju nisu posedovali, emitujući rezak zvuk paranja tišine. Bio je to stari sat , pohodi u antikvarnice redovno su rezultirali pražnjenjem novčanika; kasnije zadovoljstvo glancanja i poliranja nije se moglo meriti količinom potrošenog novca. Volela sam stare , napuštene stvari; u sebi su krile su život, nevidljiv ali ipak prisutan, isijavajući dušu, oplemenjivale su prostor.
Odlučih da se povinujem; ritmički nagoveštaj časovnika da je vreme dolaska sledećeg pacijenta još uvek daleko od moje stvarnosti, usporio mi je um. Zaronih u senke; igrale su svoju igru, uvek jedinstvenu i neponovljivu; u predvečerje prolećnog dana interpretirale su borbu sunca u zamiranju i vetra koji je mirisao na kišnu i prohladnu noć. Čudan nemir rastakao se mojim telom pri naglim vremenskim promenama. Voljna da mu se oduprem, kreirala sam beskrajna prostranstva prekrivena suncem, ušuškana u harmonični oreol muzike. Primirila sam sopstveni puls; imaginarna oaza mira koju sam stvorila poništila je sve turbulencije i na čas pomislih da sam spremna. Taj ustaljeni ritual lišavanja negativnih impulsa otklanjao je sve pretnje stabilnosti i koristila sam ga češće nego što sam želela. Sat je signalizirao da se bliži vreme povratka; zadiranje u sopstvene okvire iziskivalo je više vremena: moje je bilo ograničeno jednoličnim kretanjem kazaljki.
Energično otvaranje vrata prekinulo je dilemu; nagli povratak u svesno stanje činio me je prilično nervoznom, pa ipak,potisnuh svoje nagone i usredsredih se na posao.
Dobar dan. Ja sam gospođa Pavlović. Imam zakazano za sedamnaest časova.
Sedite, rekoh i zagledah se u lice koje me je tako bučno otrgnulo od snova.
Napori da joj odredim godine nisu urodili plodom; umesto sredovečne žene koju sam očekivala nasuprot meni sedela je vanvremenska osoba: fizionomija deteta i pogled mudraca stvarali su u meni nedoumicu: kako početi. Poput neprobojnog plašta njeno telo bilo je obavijeno setom; slutila sam da se ispod svega krije ogromna snaga koju je ona iz samo njoj znanih razloga sputavala i pretvarala u ništavilo. Na meni je bilo da spoznam te razloge i pomognem joj da se oslobodi balasta koji je ograničavao energiju koja je uprkos svemu izbijala na površinu.
Kako se zovete ?, upitah da bih razbila tremu koja je gradila zid odbojnosti kako prema meni tako i prema mestu na kojem se našla.
Zovem se Iris. Imam dvadeset osam godina. Udata sam. Majka dvoje dece. Diplomirani pravnik. Radim u osiguravajućem društvu.
Bujica rečenica ničim izazavanih podsetila me je na školarca koji deklamuje pesmicu koju ne oseća ,a koja ga spašava od društvenog neprihvatanja.Bila je u grču, činilo se da je razgovor koji još nije ni počeo zamara i da ne želi da od mene stvori saveznika.
Opustite se , Iris. Tu sam da vas saslušam.
Mislila sam da ste tu da mi pomognete.
Između ostalog, ali prvo moram da saznam u čemu je problem.
Kada bih znala zbog čega sam ovde, rado bih vam rekla, bila je iskrena.
To ne zna niko od nas , Iris. Čak i ja sumnjam u svrsishodnost mog prisustva ovde. Kako bi bilo da krenemo od početka?
Mislite od mog detinjstva?
Ne, mislim od trenutka koji vas je naveo da potražite moju pomoć.
Bilo je više takvih trenutakaako se te stvari mogu svrstati u tako malu vremensku dimenziju. Moj život je sazdan od perioda mirovanja i perioda ludila. Sada je nastupilo ovo drugo, došlo je vreme da vas potražim.
Potražili ste me svojom voljom?
Niko ne zna da sam ovde, ako na to mislite. Slika koju prezentujem svojim bližnjima je veštačka tvorevina, moje ludilo je dobro kontrolisano.
Šta za vas predstavlja pojam ludosti?
Kada bih to znala, vi mi ne biste bili potrebni.
Grešite, Iris. Moja uloga nije da vas osudim, već da vam pomognem da shvatite sebe i svet koji vas okružuje.
Ne znam da li mi je poverovala, bilo mi je potrebno njeno prihvatanje a još sam bila daleko od cilja. Zapalila je cigaretu i pogledala me prodornim zelenim očima. Bedemi kojima se ogradila pružali su čvrst otpor; kao da je očekivala da na parče papira napišem presudu i smestim je u neku psihijatrijsku ustanovu. Gusta smeđa kosa pričvršćena na potiljku u kombinaciji sa neobaveznom garderobom odavali su utisak nemarne osobe, iako takvo maskiranje nije moglo prikriti lepotu koja je izvirala iz svakog dela njenog bića. Dok sam posmatrala kako nervozno iščekuje sledeće pitanje pretvarajući se da je cigareta jedino što je interesuje, razmišljala sam na koji način da je navedem da se otvori. Naslućivala sam obrise nečeg tako poznatog iako nisam mogla da dokučim čega; morala sam da je privolim da oseti poverenje, da premosti jaz koji je osećala, a u isto vreme, da je isprovociram da bih procenila njene reakcije.
Čega se stidite, Iris?, s a oprezom postavih dvosmisleno pitanje, željno iščekujući odgovor.
Stidim se sebe, reče i rukom obrisa suzu koja je izdajnički zaiskrila u uglu zelenog oka.
Objasnite mi. Da li ste nekoga uvredili, nešto napravili?
Njen prezrivi pogled uverio me je da sam na pravom putu.Kretala sam se ka zabranjenoj teritoriji i nadala da me neće prozreti. Moje nade su bile kratkog veka, pronicljiva, kakva je bila, odgovorila mi je rečenicom koja me je vratila na početak:
- Mrzim sebe i sve ono što predstavljam.
Istog trenutka ustala je sa stolice i napustila ordinaciju, bučno kao što je i došla. Nije imalo smisla da je zaustavljam. Iskustvo mi je govorilo da će se vratiti iako nisam mogla da predvidim dalji razvoj događaja. Iskreno sam želela da joj pomognem; nešto u toj mladoj ženi bilo mi je tako blisko i iako je bila poslednji pacijent tog dana slutila sam da me čeka nemirna noć.
Dugogodišnja praksa naučila me je da se distanciram, da ostavim pacijente ispred vrata svog doma, iako je u samom početku to bilo gotovo nemoguće. Saživela bih se sa njima, smatrajući da je jedini način da im pomognem taj da se potpuno unesem u njihove probleme i osetim ih stvarnim.Neretko, takvo ponašanje vraćalo bi mi se kao bumerang; želeći nekako da mi se oduže davali su sebi za pravo da se upliću u moj privatni život i remete teško stečeni mir.Dugo mi je trebalo da ih odviknem od toga, da im objasnim da taj deo svog života ne mogu da im podredim , da mogu sama da brinem o sebi. Mnogi me nisu razumeli, tumačili su to na način da želim da im uskratim prijateljstvo, jer onaj koje znao najskrivenije tajne njihove duše, morao im je biti prijatelj. Filantropska priroda, podgrejana vaspitanjem nije mi dozvoljavala da se otrgnem ,sve dok moj suprug jednoga dana jednostavno nije rekao –dosta. Bila sam mu zahvalna, odlučnost je bila jedna od njegovih vrlina koja je nadomeštala moju kolebljivost.
Kao što sam i očekivala, noć nije donela predviđeni mir. Nakon mnogo godina, Iris je bila prva osoba koju nisam ostavila zaključanu u ordinaciji. Na neki čudan način , činila me je nervoznom. Nasilna borba da se opustim samo je otežavala put u nesvesno. Želela sam da zaspim polako, ušuškana u sigurnost svog doma, za koji mi je dugo trebalo da ga prihvatim kao konačno prebivalište. Sada sam poznavala svaki njegov kutak, mrzila ga i volela istovremeno, u zavisnosti od toga šta mi je u kom trenutku predstavljao. Bio je raj, ali i tamnica, utočište ali i okean pun nepredviđenih vrtloga. Stvorila sam ga sama, vođena nekim praiskonskim instinktom podstaknutim nekim višim silama na koje nisam mogla da utičem, kako sam često volela da mislim, iako nisam mogla zanemariti ni udeo sopstvene volje u kreiranju stvarnosti, tako da sam, htela to ili ne, bila prinuđena na prihvatanje. Konačnost me je plašila ,ali u isto vreme ispunjavala spokojem.
Iris me je progonila podmuklo; zapravo ništa o njoj nisam ni znala osim što sam prepoznala neku iskru, koju sam mogla da osetim kao deo nečeg stvarnog, tako bliskog meni samoj.Prevrtala sam se po krevetu, želeći više od bilo čega da se vrati, da mi dozvoli da otkrijem tu nit koja nas je povezivala,koja mi nije dozvolila da je ostavim iza sebe.
Kiša je nemilosrdno ispirala zemlju. Sakrile smo se pod nadstrešnicu stare nemačke kuće koje su pružale dovoljno zaklona za sve nepredviđene situacije i tajne poduhvate.Ulaz sa večito zaključanim vratima, misteriozno je čuvao tajne u koje nismo mogle da proniknemo iako smo se trudile da saznamo što više informacija o pravim vlasnicima: Naseljeni za vrema cara Josipa II, 1786 godine, ploveći Dunavom 320 časova,poreklom iz Lotaringije; njihovo naseljavanje stajalo je Austriju 500 forinti; uživali velike društvene povlastice… Potomci proterani četrdeset pete godine,izuzetno bogata i velika porodica, imali su poslugu….blago su zakopali negde u podrumima koji su podsećali na lavirinte. Ništa nisu poneli sa sobom. Kćerka im se obesila u nekoj od beskrajnih soba…Magija mračnih tajni razbuktavala je maštu,nadovezujući se na priče starih meštana
Magnetna privlačnost i tajanstvenost kapije navodila nas je na ozbiljne razgovore
Šta ćeš biti kad porasteš?
Biću pevačica; imaću svoj bend, začaraću ih muzikom… Ili ću biti pisac,otkrivaću nepoznate svetove ljudskih dusa
A ti Helena?
Mislim da ću biti profesor.
Bea je zamišljeno pratila naš razgovor,neodlučna kao i uvek teško se izjašnjavala o velikim životnim pitanjima.
Ne znam čime ću se baviti, jedino što znam jeste da ću biti dama, prava dama…
Kiša je i dalje uporno padala; rastrojena u polusnu, lebedeći između sećanja analizirala sam postignuto: otkrivati nepoznate svetove ljudskih dusa, maštanje trinaestogodišnjakinje odredillo mi je budućnost. Koliko sam to zaista želela u formi u kojoj se sada bavim, nisam mogla da ocenim. Onostrano me je privlačilo. Iris je krila onostrano. Ja sam bila onostrano.
It is born to Neuilly-sur-Seine in 1900 and is one of the more popular French poets of XX the century. The young knows André Breton, Raymond Queneau and the surrealist and enters to make part of this group, interested from the populista art. In the 1928 discosta from these and the Groupe Octobre is attended, one teatrale company of left. 
,a nekima...
..
