Malo od proleća
Malo od bele kiše latica
Treperi ti pod dlanovima
Dok pišeš mi
Na papiru sa širokim linijama
Kreneš da crtaš se
Da te ne zaboravim
Pa se predomisliš, i pišeš dalje
Pa se slova ponovo sliju u lik.
Kružići praznine znam da su mesta
Gde su sleteli leptiri trešnje
I nisi hteo da ih skloniš,
Poremetiš im sudbinu.
Njišem se dok čitam
Docrtavam
Čitam naopačke,
Zamagljujem kroz trepavice
I širom zatvorenih očiju
Popunjavam nedostajanje.
Malo od sunca
Malo od klizanja na žici gitare
Na mestu 1.59
Malo od klavira.
Subota je poseban dan. Iz više razloga, ne bih znala tačno kojih, a moguće da ću do kraja posta otkriti. Prosto kad kažeš subota, nekako, puna ti usta. Subote. Probaj. Subota. Nešto se proširi i produbi oko tog B. Često dan šesti pripada kreativnosti. Tada svet vidim u slikama, pokretnim, obojenim, ponekad crno-belim, ali me sivilo ne proguta, već privuče. Predmeti dobiju privilegiju života i sudbine. Sitnice postanu dramatično važne. Sitnice postanu lagano neophodne. Subota je dan van svake kolotečine. Žmigavac, pogled u desni retrovizor, momenat ili dva… i prestrojen si u Subotu. I tu vizura postane drugačija. Čini ti se da bi o svakoj toj subotnjoj sitnici mogao da stvaraš satima. Kad bi subota duže trajala.
Radosno otkriće nove radio stanice, koja te pokreće, njiše, nosi. Njene dirljive virtuelne slike u crno-belo-crvenom.
Dve nepravilne i paralelne zelene linije na novom žutom stikeru, oštrenje kreona u žurbi. Magla baci sablast na grad i dišeš vlagu. Prođeš pored mesta gde te je držao za ruku, prvi put, a ti se osećala kao da ti je to prvi put ikada da te neko drži za ruku… i tada se zamaglilo. I kažeš ...Nije mi dobro, koliko mi je dobro… beži, đavole. A njemu se svidi. U zamagljenom, sasvim je jasan osećaj njegove jačine. Snaga koja te uvuče u sebe. Bila je isto subota, puna subota, kad ti je rekao jednostavne stvari, da si lepa, da ti kosa sjaji, i kad je ćutao samo i gledao uporno, pokušavajući da te zbuni dodirom kolena ispod stola. Neprimetno. Ono od čega ti se grči stomak, i pomera. Čak i sad kad se prisećaš. Prijatno nelagodno.
Subotom i alergija koji ti izađe kao rana u borbi s kućnom prašinom, deluje ti kao ukras na koži junakinje Star treka. Simbiotični humanoid sa planete Trill, sa specijalnim neurotransmiterom, alergijom na ujede insekata i uvek hladnim rukama. Sa magičnim moćnim belegom od čela duž obe strane tela. U simbiozi spojena su sećanja, veštine, crte. Subotom je lako postati simbiotička Trillica.
Svađe subotom imaju specifične tonove. Uglavnom visoke. Koje prekida muk. Izmestiš se na tren i znaš da je besmisleno, ali doprinosi dinamici, a pravilo je prihvatiti sve što pokreće.
Misliš o trenutku u kom si postao svestan starenja. Ili je bilo više trenutaka. Nije bitno. Možda je bila subota. Kad si dete ili još i malo više, starenje ti apsolutno ništa ne predstavlja. Jer rasteš. Onda jednom, prestaneš da rasteš, a počneš da stariš. Kvalitativno drugačiji proces. To je kao da polako prestaješ ili se trošiš. Potrošan si, čoveče. A činilo se da ti kraja nema. Nije to preterano depresivno razmišljanje. Subotom, ne.
Drugačije vidiš ljude subotom. Subotom san koji srećan sanjaš sam… ima ljude. Tu je neki čudan kameni prah, kao… kao žuti kokain. Samo što nije. Kad ga udahneš, dimenzije stvarnosti se promene. U njoj možeš da vidiš ljude sa svojim istim telima u prostoru, ali kod nekih samo, vidiš i žute obrise od dima, koji im obavijaju tela i izdužuju se malo iznad njih. A žuti dim ima lice. Kad nekoga tako vidiš, onda znaš da on ima dušu (u nedostatku boljeg izraza) i da si sa njim povezan. Obratiš mu se u sebi, ili sasvim sasvim tiho, kao mislima, a on, iako prostorom daleko, čuje, osmehne se i kaže – Hej…
Ona priča... Jedva čekam to i to, da napunim baterije, onda ću biti k’o nov... meni je apsolutno strana. Tako posle nekih intenzivnih događaja, ja potonem, na unapred nepredvidivu dubinu. Postexitovska depra, postmorska depra... moraću da se pozabavim time. Ili ne. Zapravo, shvatiš da si se na sebe sasvim navikao, da odobravaš sebi da činiš stvari u svom vremenu, svojim tempom, na svoj način, i to daje jedan novi mir. Možeš da budeš tačno onakav kakav si. Blagodeti Prihvatanja. Neko vreme govoriš sebi da prihvataš stvari kakve jesu, ali to je samo uvežbavanje i priprema, jer usput postaviš dovoljno uslova da ne osetiš mir. I dok se pripremaš, pogrešno misliš da bi potpunim Prihvatanjem mogao dosta da izgubiš, da ćeš tako pristati na previše kompromisa, da se prostor time ograničava. Da ćeš se skučiti i trpeti. Prirodno, tome pružaš otpor, što troši previše energije. Matematika je jasna.
Prihvatiš.
Čudo. A ja odavno nisam doživela takvo čudo. Otvara ti se jedan potpuno Novi svet. Nema onih umišljenih granica, samo ogroman prostor, kroz koji istog trenutka dobiješ poriv da trčiš, trčiš iz sve snage, bez straha, jer znaš... da mu kraja nema.
Puna sam ljubavi. Koja se stalno obnavlja, a ja tačno znam šta ću s njom.
A more-sunce-plaže... čist hedonizam. Seks-hrana-sanjanje. Savršena rutina, i činiš sve da je ničim ne poremetiš, a to je lako ako se krećeš na onaj svoj način, svojim tempom. Svaki zalazak, sumrak na plaži. Talasi govore, a mi ćutimo. I maštamo o istom. Ništa ne bi valjalo kad bi moglo da se prepriča... a ne može.
Uverena sam da bolju knjigu za leto nisam mogla odabrati. Ako ste nekada čitali nešto moje, i svidelo vam se, ili ste se prepoznali u stilu, misli, emociji, smatram da postoji značajna verovatnoća da će vas impresionirati M.V.Ljosa Don Rigobertovim beležnicama. Životna filozofija u kojoj su individualnost i sloboda prioriteti i imaju isto značenje, uživanje jedini pravi smisao života, vaseljene i svega ostalog, prefinjenost, preslikavanje umetnosti na pano stvarnosti, omamljujuć erotski senzibilitet do perverznog, inteligencija i vrhunski sarkazam... i rekoh previše. A nisam je još ni dovršila. Vrati me kroz vreme i prostor poneko zrno peska ostalo među stranicama.
Mislila sam sinoć o tebi. O tvom telu. Koje se fetusno sklupčalo oko mog. Goli, umotani u oblak. Poezija.
A neke ptice postaše beskućnice zbog nas, pa se useliše tebi pod pazuhe, meni međ' grudi. Moj se struk ugiba pod tvojom rukom. Moje u tvome krilu. Toplo međunožje.
I telo - pokret prekriven kožom.
Oblik koji se pretvara u dodir.
Jer sve se pretvara u dodir, dok lutamo ispitujući naše oblike. Naše oblake.
Lagani trzaj, pred san, kad se otisnemo od stvarnog.
Ne znajući šta ono drugo sanja, svako svoju plovidbu plovi. Na kom ludom instrumentu bejasmo strune mi, i ko je... majstor, koji nas drži u ruci?
Svejedno.
Sad je sasvim svejedno.
Pogled mu se zalepio za sam desni ugao oka, i malo je zastao, čak se u svom nemiru smirio. Potom jače stisnuo kapke, skinuo naočare, i pokušao da se vrati. Luta pogledom oko mene, iza mene, traži nešto, mrmlja. Pitam je l dobro. Odgovara, mada ne baš na moje pitanje. V., koliko nas ima ovde, koliko ima ljudi u sobi? Je l troje? Ili više...? Hm? Opet se vrati, kontakt. Pokazuje kao da mu neko stoji s desna, pojavi se, pa ode. Nervira ga. Boli ga glava. Gleda desno, gleda iza. Uznemiren je. Otcepljenje.
Moje prve licem-u-lice halucinacije.
Na izlazu iz grada ulaz u oluju. Grumeni leda i preteće nebo naokolo. Jel se plašiš? - pita me. Zar sam toliko očigledna... osmehnuh se, možda nešto i rekoh. Ja se ne plašim, samo bi bilo dobro da stanemo i sačekamo, brzo će to. Mora da je majka. Po osećaju, ako ne po funkciji. Razmenile smo još koju, i tu se nešto desilo. Osetiš prisustvo.
Utonula sam u pisanije. U iskustvo. Raspravu o smislu i smeru, i... kuda ćeš? I kako? Samo kratki i blistavi momenti koji ti pomognu da ostaneš jednom tačkom povezan sa stvarnim. Kad u pisanju naiđe jabuka, crvena, sočna, podigoh pogled, na drvo savijeno od težine ploda. Jabuka, crvena. Ti momenti. Zbog kojih si slobodan da uroniš još dublje. Da dotakneš ono što se ne dotiče. I da se ne plašiš. Oživiš intuitivno i pružaš se.
Napisah naslov, autora i godišnje doba, i pružih joj na izlazu. Svideće ti se. Nije se iznenadila, osmehnula se. Podelila sam ga, jer ga tako samo ima više. On je deljiv do beskonačnog, on se umnožava.
Vedro je, nebo je opet otvoreno.
A ja... se jedva krećem. Usporeno, kao na snimku, svaki korak mi je teži, i sa ovo malo svesti ulažem krajnji napor da napravim novi i novi, do tačke B. Imam utisak da se to spolja primećuje. Ali drugačije i ne može. Ne mogu da shvatim šta mi se dešava. Pokušavam pogrešno. Shvatanje nije taj proces.
Hipnotisana sam. To je onaj čudni osećaj koji nastaje preraspodelom kontrole. Utihnuo je Kritički izvršilac. Nisam ni primetila kad si ga isključio.
Kad već na dva nova mesta izbije ekcem i svrbi te, svrbi... vreme je da pustiš da izađe. Onomad mi je to rekla neobična energetičarka dubokih tamnih očiju. Vreme je da pustiš sve to što čuvaš pod kožom. Tada mi se to činilo impresivno. Posebno da taj proces propuštanja vizualizujem. Poru po poru.
Nikako mu se ne bi svidelo kako me gledaš. Do koske. Prostor se s tobom uvek širi, u svim pravcima, uvek postaje Univerzum, u kom je glavna zabava donositi odluke koje ga oblikuju. I to radimo svesno i svakoj se divimo. Kafa sa ili bez? Bez. Bež ili zeleno? Bež. Apricot or apricot? Apricot. Trebalo je navići se na taj pogled. Intenzivan i uporan. Razotkrivajuć. Onaj što opipava unutrašnjost. Kad odustanem od otpora, nestane grč, i počinjem da se privikavam na njegovu prijatnost. Da, ogoljavanje je oslobađanje. U pravu si – nije tebi mesto ovde. Trebalo je da se rodiš za bar šest vekova dalje. Nestvaran si.
A ljudi su zli. Ponekad, poneki. Uglavnom su nevešti i smešni u svojim pokušajima da se pokažu, sakriju, maskiraju, odbrane kada ih niko ne napada. Ipak, ponekad su jednostavno zli. I to je jedino objašnjenje. Što je takođe jadno, mada opasno.
Komunicirati je imperativ. Kada, kako i koliko želiš. Sve ti dozvoljavam. I kada ćutiš, ti nešto komuniciraš. Skreneš li pogled, odeš li iz okvira, ne odgovoriš li na pitanje. Prosto možeš. Da ne pristaneš na isprazno ćaskanje iza debelih slojeva. Dopire li išta?
Bića sa kojima se dodirujem, vanvremenski i vanprostorno, podsete me da vredi. Da jeste imperativ. I dar. Poželim da ostavim trag, bića me inspirišu na stvaranje. Kažeš da nisam svesna koliko tragova ostavljam na sve strane. Verovatno. Ali... napisati knjigu. Ili takvo što. Stvarati. Stvoriti. Roditi.
Nisam sigurna... da li je za to potrebno još dugo i opsežno usavršavanje, vreme, građenje, sazrevanje ili prosto momenat odluke da zaroniš, da se otisneš dublje i odvažiš da istražiš? Verovatno sve skupa.
Bilo je lepljivo toplo. I bilo je uzbudljivo. Redovi su promicali, brzo, brže nego okoliš. Ne redovi. Čitave lančane reakcije slova. Nemir u prstima u dodiru sa koricama. Belim, jednostavno oslikanim, da maskiraju fascinantnost unutrašnjosti. Najednom, reči su svuda. Izviru iz svega što pogledam, dotaknem. Vidim ih u slikama i zvucima. Kratke su, velike, sićušne, izmišljene, menjaju oblike, krivudaju, talasaju, trepere... More reči. Moje more, moja aura, nosim je sa sobom, nosimo se međusobno.
Dok je čitala, sunčane je zadenula u dekolte lagane crvene košulje, što ga je malo razglavilo. Posmatrao sam je poduže i shvatio. Za nju nije bilo sveta, bar ne ovog opipljivog. Bila je daleko ili izvan, bila je treći lik u romanu, bila prostor, ili svetlost, ili mrak. U romanu. Bila je neuhvatljiva. Menjala je oblike, menjala je lice, boju očiju. Ako si gledao, a gledao sam, mogao si lako da vidiš tumbanja ispod naizgled mirne površine. Vuklo me je da saznam šta ju je tako pokrenulo. Koncentrisao sam se na odraz slova u tamnom staklu naočara, ali svaki put kad bih došao do kraja reda, bljesnula bi belina kože, a onda se izgubila u skrivenoj dubini dekoltea, kojoj, iskreno verujem, nema dna. Zatvorio sam oči. I sve sam video.
Pitam se je li svestan koliko je bio grub na početku. Pokušava da mi objasni ljudske odnose principima termodinamičke verovatnoće. Ne glumim da razumem. Samo se kikoćem. Tako da me čuje. Nepoznat mi je, ali ne i stran. Raznovrstan i uglavnom fantastičan. Slojevit. Muškarci bi trebalo da su jednostavni. Bocka, ali zapravo osećam samo golicanje. Bezobrazan je, i tvrdi da je to skoro neophodno. Uočava detalje. Zastane, pa se oduševi. I još mnoštvo jedno čitavo. Kako da ti ne dođe da prokleti, prekopotrebni racio 24/7 jednostavno isključiš... i opet sve krene kud poželi? Možda dođavola, kad bismo bili verujući. Ovako, samo do nekog toplog mesta...
Ne mogu tačno da se setim trenutka, u minut i sekund, kad sam počeo da osećam elektricitet, treperenje. Voleo bih da ga zakucam, u vreme, u zid, prodrmam ga po potrebi. Dobro je otkriti da si još uvek sposoban za to. Dok sam vozio Keln-Enschede, oko njenih nogu su se motali leptiri. Plavi i narandžasti, osmehivala se. Video sam na trenutak Veliku Mapu. Osmehnuo sam se. Ona gleda na način koje druge žene mrze. I to volim. Izmišlja reči. Iskrena je po svaku cenu. Njena posesivnost otkriva strast. Voli kad joj kažem ime. To joj oduzima nešto od kontrole. Opet zažmurim. I kažem joj: Hajde da puštamo leptire... kao papirne zmajeve.
volim kad sretnem nekog na ulici
a on se smejulji
osmehuje
kezi
kad više ne može da se suzdrži
od misli, slika, dodira.
pogléda u stranu
u pločnik
u poneko lice takođe
i nasmeši mu se
široko
naiđe na čuđenje
o, tako retko na osmeh.
ipak, svejedno je,
jer je, taj,
nasmejani,
potpuno intro
i samo ga vazduh u mehurićima
i gravitacija u tabanima drže za zemlju.
volim kad sretnem tako nekog na ulici
i smišljam njegove okidače
kaleidoskope njegovih misli
stvarnih tačaka
i nestvarnih predela
koji se rastapaju iz njih.
pogađam reči
zaljubljenost u rukopis,
u pakovanje.
kladim se da bi se blesirao tu
na sred mokrog, sjajnog pločnika
smešnim plesom
kreveljio
i ozbiljio.
kladim se sa sobom da sam u pravu,
a ja volim da sam u pravu.
što volim da sretnem baš tako nekog!
lepo se vidi da bezbrižno spletkari sa sobom,
može,
jer pobeđuje u svakom slučaju,
jer je tako sebe definisao.
redefinisao.
ako se malo zagledaš
u to lice
videćeš
slobodu kako se migolji u uglu usana.
a ta slika te dodirne.
ne može drugačije.
volim
volim da sretnem nekog takvog,
a danas
Deni D. je umro. Umro je sam. Sat vremena pre toga ju je zaprosio, da tragedija bude veća. Ona mu je dala novo srce, nakon što mu je zaustavila staro. Badava. A Deni... ah, Deni D. je tip za koga bi se udale mnoge. Ali eto... neka se uda Ona. Zašto pobogu nije mogao da ostane živ, kad je već pristala, pa makar se nikada više ne pojavio u seriji, nek se zna da su živeli happily (ever) after. A lepo sam rekla da neću gledati više tu seriju, čak dva puta sam to rekla, pred svedocima, samo se stresiram bez razloga. Osim toga, bio si u pravu, glavna glumica ima nekako riblje oči i/ili usne, i iritantno razmaženi glasić. Sarkazam dr. House-a, on the other side... hmmm...:)
Elem, Sanjiva se udaje u subotu. Uzbuđenje je pregolemo. Devojačko veče je prošlo u najboljem redu, bez muškog striptiza, ali sa dosta potencijalnih, koje smo mogle da u toj ulozi zamislimo. Postalo je dinamično kad smo se umešale u masu. A masa starija... na opšte oduševljenje, ne osećasmo se kao nečije tetke, strine ili nedajbože profesorke. Kad sam ugledala one prosede u separeu na ulazu, došlo mi je... došlo mi je da im sednem u krilo, od radosti, reče Udata. Prevrnut je svaki detalj planiran za subotu, a raspredalo se i šire, onako ženski... Ima ta šminkerka koja dolazi, profi, šminkala za MTV... ona radi i nokte, devojke joj dolaze iz daleka, kako bi im ona nadograđivala nokte i slikala po njima, i to radi 16 sati dnevno. Počela je da drži i časove, kurs nadogradnje i manikira. I obrće strašnu neku kintu na tome. Uveravaju me kako je to veoma in, to je biznis sad, skoro umetnost. Slušam i zamišljam. Jednorog u oblacima. Mrtva priroda. Tajna večera na deset puta 5cm produženih noktiju. Mona Lisa - večita zagonetka long lasting laka. U pet nijansi. I rekoh... čekaj malo... da li mene neko ovde...? Reći ću samo da me zabrinjava ono što postaje uobičajeno i prosek, i pomalo rastužuje.
A danas sam bila u Velikom Pohodu na još veći Spisak stvari za subotu. Provela sam puno radno vreme u shopping-u, i doživela prosvetljenje. Sve moje predrasude o devojakama čiji se život deli na planiranje shopping-a i odlazak u shopping, na kreme pre i posle solarijuma, na potragu za smislom u crtanju po noktima, ili nečim što mi je još uvek nepoznanica, a sigurna sam da bih i za to imala neku vrstu... nerazumevanja... Ljudi,... srušile su se. Ući u toliko objekata, probati toliko komada odeće, boriti se s aždajama od prodavačica, sa zmijama od konkurencije... ljudi, krvnički je to posao! Izgleda bezazleno, lepršavo, uživancija... ali to je zapravo jedno bojno polje, gde opstaju samo najjači. Zaista, na kraju više nisam govorila, samo sam hodala, hodala, ne bi li sve to prestalo i nestalo. I zato, za sve namontirane ribe koje se bore za goli život, u tom moru šljokica, sjaja, kiča, praznoga prestiža - ništa manje od beneficiranog radnog staža!
Dobro, možda bih ja i bila vrlo ''nepažljiv izbor''. Moja priroda dvostruke vode je naprosto takva, nesigurna. Ona je okean i suša. I oseka i plima plima plima. ''Pažljivim izborom'' se možda i može smanjiti verovatnoća za povredu, ali ne i ukloniti. Uvek ti ostaje prostora za brigu. Uostalom, toliko je različitih načina kojim te neko može povrediti. Čini mi se beskrajno mnogo. Ili... kojim možemo sebe sami povrediti, da budem preciznija. Dakle... verovatnoća je jedan vrlo nezgodan igrač. Jedan od onih ''kad-se-najmanje-nadaš''. Suština je u tome da proceniš koliko gubiš, a koliko dobijaš kojom vrstom izbora.
Kako sve to izgleda, zavisi od tvoje rešetke, kroz koju primaš i daješ. Tvoje rešetke kroz koju vidiš svet, da li je ona sva pod pravim uglom, od kovanoga gvožđa, pomalo zarđala, ali očito izdržljiva. Ili možda, samo možda, bi pomislio da, ne sad, ali jednom, upotrebiš turpiju koju sam ti doturila, kao slučajno, iz dosade. Ako ti se učini u jednom trenutku da je previše četvrtast taj svet, previše ćoškast, i poželiš oble, fine linije, ili druge boje. Sastružeš par slojeva. Najednom, moći ćeš da vidiš i oblike drugih rešetki, drugih svetova. Postaćeš svestan drugačijih Istina. Verovatno ih nećeš odmah prihvatiti kao moguće, ali polagano. Lakše ćeš i lepše živeti u Velikome svetu sa mnogo različitih Istina, umesto što svoju proglašavaš Jedinom Vrhunskom. Obećavam Ti. Sumnjam da je Veliki svet spreman da legne u tvoj kalup Istine. Možeš i da pokušaš. Samo nemoj predugo da istrajavaš u tome, posebno ne meni u inat.
Tu ćeš, onda, negde ugledati i moju rešetku, i prepoznaćeš je, sigurna sam. Ugledaćeš i onaj jasan deo u kom ja ne pripadam, jer nisam stvar, ne može me niko posvojiti, kupiti. Videćeš, lepo piše: ja, mazzapsycho, slobodno sam i posebno biće, odvojeno od drugih, ali povezana, sa svojim takođe slobodnim saputnicima koji naiđu usput, možda se po volji i zadrže. Mi delimo stvarnost. Svako je u Toj stvarnosti slobodan da se predomisli, ode, ne deli više. Da li to može da boli? Naravno da može. Da li postoji varijanta u kojoj nikad ne zaboli? Ne. Osim ako utrneš ili se lišiš mogućnosti da se vežeš. Čime se zapravo vrsta bola samo menja, a intenzitet je isti ili jači. I onda... koji je od onih izbora bolji? Nije toliko bitno.
Svaka je rešetka napravljena kao potpuno logična, i zaista verujem da kroz tvoju stvari izgledaju onako kako kažeš da ih vidiš. No, to nije moja realnost. Ne postoji univerzalna formula ljubavi, samo moja, tvoja, njegova... a rešetke su, o tako različite. Kad se nađu dve kompatibilne, one mogu da traju u nedogled i žive u potpunoj patologiji. U uverenju da to jeste ljubav. Verovatno i jeste. Pitanje je koliko zdrava. Ima ponešto i privlačno u toj patologiji... ljubomorisanje, pa se tu rasplamsa strast, pa ucenjivanja, pa uslovi, dokazivanja... silna neka reket osećanja... čudesa, koja za sobom uglavnom ostavljaju mizeriju i pustoš. Kako bilo...
Voda nikom ne pripada. Mogu je piti, kupati se u njoj, za njom čeznuti, ili se u njoj utopiti. Granice moje slobode određujem samo ja. Ono što je dobro s ''nepažljivim izborima'' poput mene, upravo jeste taj ukus slobode, na mojim gležnjevima... Želiš da probaš?
Pascal Renoux
