Poslednje skretanje levo dovelo nas je do zida od stare cigle. Jedan pogled na njega dovoljan je za – ovo nekim čudom stoji i - da je vetar malo jači… Sa drvenih klupa prislonjenih uza zid, prekrivenih izlizanim ćebadima, pogled se može zaustaviti na jutru nekadašnje bašte, sadašnje puste i suve zemlje. Tri sive ćurke. Masivne stubove ispucale boje koji nose trem. Podalje, dve iskrivljene, neobrađene grane čija je sudbina biti merdevine. Dva reda svele beživotne loze, koja više neće rađati. Iza debelih zidova te oronule švapske kuće u talasima dolazi teški lelek. Za nekim ko je bio daleko. A sada još dalje. Tako daleko, da se ne vrati, nikad više. Uglavnom gledamo u prljave, izlomljene, plavo bele pločice na podu, dok nas podilazi jeza. Da li postoji Nešto iza Ništa koje preostaje?

Morala sam na tom mestu biti. Potom sam morala sa tog mesta otići. Potpuno. Udahnula najdublje, pa otpustila u jednom izdahu nagomilanu lepljivu smešu od užasa, tragedije i sirotinje. Sela za volan dok mi aprilsko sunce miluje desni obraz i otisnula se u prostor pretežno nepoznat i pogodan za osvajanje. Sa Jedine frekvencije samo note note, bez priče. Transglobal Discotheque. Samba, salsa, jazzy, funk… donose nove vibrirajuće osećaje pod kožom, koji pokreću, te lupkaš prstima o volan, i sanjaš telo u tom ritmu. Plavetnilo se hrabro borilo, ali modro je prevladalo i drugi obraz dotaknu mi srebro meseca, almost perfect circled. S vetrom na trepavici, snom na rubu usne, počelo je da me svrbi iza ušiju. Noćni pupoljci. Potrljam o rame i otvore se. Više od jednom bejah pogrešno shvaćena kad pokušah da objasnim kako osećam moć. Setih se toga u momentu dok jačim pritiskom na gas moje biće dobija ubrzanje. Na otvorenom putu zaista možeš osetiti kako mrvi ti se pod zubima veliki zalogaj slobode. Sada si Ovde. I taj osećaj dobio je jasan oblik.