Kad već na dva nova mesta izbije ekcem i svrbi te, svrbi... vreme je da pustiš da izađe. Onomad mi je to rekla neobična energetičarka dubokih tamnih očiju. Vreme je da pustiš sve to što čuvaš pod kožom. Tada mi se to činilo impresivno. Posebno da taj proces propuštanja vizualizujem. Poru po poru.

Nikako mu se ne bi svidelo kako me gledaš. Do koske. Prostor se s tobom uvek širi, u svim pravcima, uvek postaje Univerzum, u kom je glavna zabava donositi odluke koje ga oblikuju. I to radimo svesno i svakoj se divimo. Kafa sa ili bez? Bez. Bež ili zeleno? Bež. Apricot or apricot? Apricot. Trebalo je navići se na taj pogled. Intenzivan i uporan. Razotkrivajuć. Onaj što opipava unutrašnjost. Kad odustanem od otpora, nestane grč, i počinjem da se privikavam na njegovu prijatnost. Da, ogoljavanje je oslobađanje. U pravu si – nije tebi mesto ovde. Trebalo je da se rodiš za bar šest vekova dalje. Nestvaran si.

A ljudi su zli. Ponekad, poneki. Uglavnom su nevešti i smešni u svojim pokušajima da se pokažu, sakriju, maskiraju, odbrane kada ih niko ne napada. Ipak, ponekad su jednostavno zli. I to je jedino objašnjenje. Što je takođe jadno, mada opasno.

Komunicirati je imperativ. Kada, kako i koliko želiš. Sve ti dozvoljavam. I kada ćutiš, ti nešto komuniciraš. Skreneš li pogled, odeš li iz okvira, ne odgovoriš li na pitanje. Prosto možeš. Da ne pristaneš na isprazno ćaskanje iza debelih slojeva. Dopire li išta?

Bića sa kojima se dodirujem, vanvremenski i vanprostorno, podsete me da vredi. Da jeste imperativ. I dar. Poželim da ostavim trag, bića me inspirišu na stvaranje. Kažeš da nisam svesna koliko tragova ostavljam na sve strane. Verovatno. Ali... napisati knjigu. Ili takvo što. Stvarati. Stvoriti. Roditi.

Nisam sigurna... da li je za to potrebno još dugo i opsežno usavršavanje, vreme, građenje, sazrevanje ili prosto momenat odluke da zaroniš, da se otisneš dublje i odvažiš da istražiš? Verovatno sve skupa. 

Bahh, reči.

Bilo je lepljivo toplo. I bilo je uzbudljivo. Redovi su promicali, brzo, brže nego okoliš. Ne redovi. Čitave lančane reakcije slova. Nemir u prstima u dodiru sa koricama. Belim, jednostavno oslikanim, da maskiraju fascinantnost unutrašnjosti. Najednom, reči su svuda. Izviru iz svega što pogledam, dotaknem. Vidim ih u slikama i zvucima. Kratke su, velike, sićušne, izmišljene, menjaju oblike, krivudaju, talasaju, trepere... More reči. Moje more, moja aura, nosim je sa sobom, nosimo se međusobno.

Dok je čitala, sunčane je zadenula u dekolte lagane crvene košulje, što ga je malo razglavilo. Posmatrao sam je poduže i shvatio. Za nju nije bilo sveta, bar ne ovog opipljivog. Bila je daleko ili izvan, bila je treći lik u romanu, bila prostor, ili svetlost, ili mrak. U romanu. Bila je neuhvatljiva. Menjala je oblike, menjala je lice, boju očiju. Ako si gledao, a gledao sam, mogao si lako da vidiš tumbanja ispod naizgled mirne površine. Vuklo me je da saznam šta ju je tako pokrenulo. Koncentrisao sam se na odraz slova u tamnom staklu naočara, ali svaki put kad bih došao do kraja reda, bljesnula bi belina kože, a onda se izgubila u skrivenoj dubini dekoltea, kojoj, iskreno verujem, nema dna. Zatvorio sam oči. I sve sam video.

Pitam se je li svestan koliko je bio grub na početku. Pokušava da mi objasni ljudske odnose principima termodinamičke verovatnoće. Ne glumim da razumem. Samo se kikoćem. Tako da me čuje. Nepoznat mi je, ali ne i stran. Raznovrstan i uglavnom fantastičan. Slojevit. Muškarci bi trebalo da su jednostavni. Bocka, ali zapravo osećam samo golicanje. Bezobrazan je, i tvrdi da je to skoro neophodno. Uočava detalje. Zastane, pa se oduševi. I još mnoštvo jedno čitavo. Kako da ti ne dođe da prokleti, prekopotrebni racio 24/7 jednostavno isključiš... i opet sve krene kud poželi? Možda dođavola, kad bismo bili verujući. Ovako, samo do nekog toplog mesta...

Ne mogu tačno da se setim trenutka, u minut i sekund, kad sam počeo da osećam elektricitet, treperenje. Voleo bih da ga zakucam, u vreme, u zid, prodrmam ga po potrebi. Dobro je otkriti da si još uvek sposoban za to. Dok sam vozio Keln-Enschede, oko njenih nogu su se motali leptiri. Plavi i narandžasti, osmehivala se. Video sam na trenutak Veliku Mapu. Osmehnuo sam se. Ona gleda na način koje druge žene mrze. I to volim. Izmišlja reči. Iskrena je po svaku cenu. Njena posesivnost otkriva strast. Voli kad joj kažem ime. To joj oduzima nešto od kontrole. Opet zažmurim. I kažem joj: Hajde da puštamo leptire... kao papirne zmajeve.

što se retko dešava

i teško izvodi,

dobiješ lakoću postojanja.

Dobiješ jasan obostrani osećaj

prepoznavanja drugog ljudskog bića,

i pomisliš, kad bi postojalo takvo što

kao što je prošli život

ovako bi izgledao ponovni susret

sa pređašnjim bliskim.

Makar sve to bila jevtina iluzija,

ne možeš, a da ne budeš

zamišljen

osmehnut

sunčan

i jednostavno srećan nad tom idejom.

Jednostavne sreće su najbolje od svih sreća.

Udvaranje ljupke mladosti.

Jurcanje za oblacima.

Glasno pevanje.

Ignoracija ignoracije = trampa za osmeh.

Ogledanje u drugome.

Poigravanje sa idejom naivnog subjekta.

Vedrina u koju se baciš.

Svesno disanje.

Prisutnost.

Punoća postojanja.

I najkomplikovanije stvari su vrlo jednostavne.

Povremeno u tom pojednostavljavanju uspem.

Zapravo, sve češće.

Rastem, iznutra.

A onda posle, niotkuda, banu neke smešne ptice,

koje baš nemaju nikakve veze sa smislom života,

osim možda njihovog ličnog.

Gledam ih i jasno mogu da sinhronizujem priču

oslikam blesavo užurbano šljapkanje

ptičiju salatu od reči

fantastičnu radoznalost

panično il’ manično

ružičasto ludilo

i slepu ptičiju lojalnost u dinamici jata.

Prava je šteta što se ne dadoh u redatelje.

It was one mighty day.

volim kad sretnem nekog na ulici
a on se smejulji
osmehuje
kezi
kad više ne može da se suzdrži
od misli, slika, dodira.
pogléda u stranu
u pločnik
u poneko lice takođe
i nasmeši mu se
široko
naiđe na čuđenje
o, tako retko na osmeh.
ipak, svejedno je,
jer je, taj,
nasmejani,
potpuno intro
i samo ga vazduh u mehurićima
i gravitacija u tabanima drže za zemlju.
volim kad sretnem tako nekog na ulici
i smišljam njegove okidače
kaleidoskope njegovih misli
stvarnih tačaka
i nestvarnih predela
koji se rastapaju iz njih.
pogađam reči
zaljubljenost u rukopis,
u pakovanje.
kladim se da bi se blesirao tu
na sred mokrog, sjajnog pločnika
smešnim plesom
kreveljio
i ozbiljio.
kladim se sa sobom da sam u pravu,
a ja volim da sam u pravu.
što volim da sretnem baš tako nekog!
lepo se vidi da bezbrižno spletkari sa sobom,
može,
jer pobeđuje u svakom slučaju,
jer je tako sebe definisao.
redefinisao.
ako se malo zagledaš
u to lice
videćeš
slobodu kako se migolji u uglu usana.
a ta slika te dodirne.
ne može drugačije.
volim
volim da sretnem nekog takvog,
a danas

ja sam bila s druge strane
susreta.

Deni D. je umro. Umro je sam. Sat vremena pre toga ju je zaprosio, da tragedija bude veća. Ona mu je dala novo srce, nakon što mu je zaustavila staro. Badava. A Deni... ah, Deni D. je tip za koga bi se udale mnoge. Ali eto... neka se uda Ona. Zašto pobogu nije mogao da ostane živ, kad je već pristala, pa makar se nikada više ne pojavio u seriji, nek se zna da su živeli happily (ever) after. A lepo sam rekla da neću gledati više tu seriju, čak dva puta sam to rekla, pred svedocima, samo se stresiram bez razloga. Osim toga, bio si u pravu, glavna glumica ima nekako riblje oči i/ili usne, i iritantno razmaženi glasić. Sarkazam dr. House-a, on the other side... hmmm...:)

Elem, Sanjiva se udaje u subotu. Uzbuđenje je pregolemo. Devojačko veče je prošlo u najboljem redu, bez muškog striptiza, ali sa dosta potencijalnih, koje smo mogle da u toj ulozi zamislimo. Postalo je dinamično kad smo se umešale u masu. A masa starija... na opšte oduševljenje, ne osećasmo se kao nečije tetke, strine ili nedajbože profesorke. Kad sam ugledala one prosede u separeu na ulazu, došlo mi je... došlo mi je da im sednem u krilo, od radosti, reče Udata. Prevrnut je svaki detalj planiran za subotu, a raspredalo se i šire, onako ženski... Ima ta šminkerka koja dolazi, profi, šminkala za MTV... ona radi i nokte, devojke joj dolaze iz daleka, kako bi im ona nadograđivala nokte i slikala po njima, i to radi 16 sati dnevno. Počela je da drži i časove, kurs nadogradnje i manikira. I obrće strašnu neku kintu na tome. Uveravaju me kako je to veoma in, to je biznis sad, skoro umetnost. Slušam i zamišljam. Jednorog u oblacima. Mrtva priroda. Tajna večera na deset puta 5cm produženih noktiju. Mona Lisa - večita zagonetka long lasting laka. U pet nijansi. I rekoh... čekaj malo... da li mene neko ovde...? Reći ću samo da me zabrinjava ono što postaje uobičajeno i prosek, i pomalo rastužuje.

A danas sam bila u Velikom Pohodu na još veći Spisak stvari za subotu. Provela sam puno radno vreme u shopping-u, i doživela prosvetljenje. Sve moje predrasude o devojakama čiji se život deli na planiranje shopping-a i odlazak u shopping, na kreme pre i posle solarijuma, na potragu za smislom u crtanju po noktima, ili nečim što mi je još uvek nepoznanica, a sigurna sam da bih i za to imala neku vrstu... nerazumevanja... Ljudi,... srušile su se. Ući u toliko objekata, probati toliko komada odeće, boriti se s aždajama od prodavačica, sa zmijama od konkurencije... ljudi, krvnički je to posao! Izgleda bezazleno, lepršavo, uživancija... ali to je zapravo jedno bojno polje, gde opstaju samo najjači. Zaista, na kraju više nisam govorila, samo sam hodala, hodala, ne bi li sve to prestalo i nestalo. I zato, za sve namontirane ribe koje se bore za goli život, u tom moru šljokica, sjaja, kiča, praznoga prestiža - ništa manje od beneficiranog radnog staža!

ps. muzička pratnja, posebno birana za Udatu

Dobro, možda bih ja i bila vrlo ''nepažljiv izbor''. Moja priroda dvostruke vode je naprosto takva, nesigurna. Ona je okean i suša. I oseka i plima plima plima. ''Pažljivim izborom'' se možda i može smanjiti verovatnoća za povredu, ali ne i ukloniti. Uvek ti ostaje prostora za brigu. Uostalom, toliko je različitih načina kojim te neko može povrediti. Čini mi se beskrajno mnogo. Ili... kojim možemo sebe sami povrediti, da budem preciznija. Dakle... verovatnoća je jedan vrlo nezgodan igrač. Jedan od onih ''kad-se-najmanje-nadaš''. Suština je u tome da proceniš koliko gubiš, a koliko dobijaš kojom vrstom izbora.

Kako sve to izgleda, zavisi od tvoje rešetke, kroz koju primaš i daješ. Tvoje rešetke kroz koju vidiš svet, da li je ona sva pod pravim uglom, od kovanoga gvožđa, pomalo zarđala, ali očito izdržljiva. Ili možda, samo možda, bi pomislio da, ne sad, ali jednom, upotrebiš turpiju koju sam ti doturila, kao slučajno, iz dosade. Ako ti se učini u jednom trenutku da je previše četvrtast taj svet, previše ćoškast, i poželiš oble, fine linije, ili druge boje. Sastružeš par slojeva. Najednom, moći ćeš da vidiš i oblike drugih rešetki, drugih svetova. Postaćeš svestan drugačijih Istina. Verovatno ih nećeš odmah prihvatiti kao moguće, ali polagano. Lakše ćeš i lepše živeti u Velikome svetu sa mnogo različitih Istina, umesto što svoju proglašavaš Jedinom Vrhunskom. Obećavam Ti. Sumnjam da je Veliki svet spreman da legne u tvoj kalup Istine. Možeš i da pokušaš. Samo nemoj predugo da istrajavaš u tome, posebno ne meni u inat.

Tu ćeš, onda, negde ugledati i moju rešetku, i prepoznaćeš je, sigurna sam. Ugledaćeš i onaj jasan deo u kom ja ne pripadam, jer nisam stvar, ne može me niko posvojiti, kupiti. Videćeš, lepo piše: ja, mazzapsycho, slobodno sam i posebno biće, odvojeno od drugih, ali povezana, sa svojim takođe slobodnim saputnicima koji naiđu usput, možda se po volji i zadrže. Mi delimo stvarnost. Svako je u Toj stvarnosti slobodan da se predomisli, ode, ne deli više. Da li to može da boli? Naravno da može. Da li postoji varijanta u kojoj nikad ne zaboli? Ne. Osim ako utrneš ili se lišiš mogućnosti da se vežeš. Čime se zapravo vrsta bola samo menja, a intenzitet je isti ili jači. I onda... koji je od onih izbora bolji? Nije toliko bitno.

Svaka je rešetka napravljena kao potpuno logična, i zaista verujem da kroz tvoju stvari izgledaju onako kako kažeš da ih vidiš. No, to nije moja realnost. Ne postoji univerzalna formula ljubavi, samo moja, tvoja, njegova... a rešetke su, o tako različite. Kad se nađu dve kompatibilne, one mogu da traju u nedogled i žive u potpunoj patologiji. U uverenju da to jeste ljubav. Verovatno i jeste. Pitanje je koliko zdrava. Ima ponešto i privlačno u toj patologiji... ljubomorisanje, pa se tu rasplamsa strast, pa ucenjivanja, pa uslovi, dokazivanja... silna neka reket osećanja... čudesa, koja za sobom uglavnom ostavljaju mizeriju i pustoš. Kako bilo...

Voda nikom ne pripada. Mogu je piti, kupati se u njoj, za njom čeznuti, ili se u njoj utopiti. Granice moje slobode određujem samo ja. Ono što je dobro s ''nepažljivim izborima'' poput mene, upravo jeste taj ukus slobode, na mojim gležnjevima... Želiš da probaš?  

e

zamisli sad...

samo zamišljaj

jedan prosečan radni dan

ispunjen obavezama

mislima, planovima, projektima...

konstrukti, konflikti, ideje, strukture

koje ti crtaju vertikalne linije na licu

i daju izraz napetog, zabrinutog, umornog.

zima je

a zimi brzo padne noć

sećaš se...?

popiješ s prijateljem toplu čokoladu

gustu

kao puding

a onda

sedneš za volan

sama si

i voziš

60mph

u momentu

kad promiče poslednja ulična svetiljka

na izlazu iz grada

stopiš se s noći

uzme te

i voziš u nju

sve u jednom momentu

i baš tad

na radiju počne ovo...

dopire polako do tebe

izvlači te iz ljušture

i plešete kroz noć

grlite se

osmehuješ joj se

i sve je u redu

najednom osetiš

da je dobro

sasvim

sasvim dobro.

''... napiši mi ono što nikada nikome nisi ...''

jubilej.

Kažu da je vreme relativno.

Čak, da ne postoji.

Posebno ne ovakvo veštačko kakvim ga mi smatramo.

Ne izgleda tako u 5.10.

Počelo je kao fascinantni seeingthrough jedne duše krhke, koja se nije opirala.

I čudila se pomalo pitanju: da li ti smeta?

Usledilo je razgledanje spolja.

Ovo je dan potpune ne-kritike za druge.

Savršeno je nebitno da li si narcis, ili okrutan, ili ti je IQ sobne temperature, kad ne greju.

Danas sam mogla da te prihvatam, tvoje prisustvo.

Glupo ćaskanje, površnost, prazninu čak.

Skromnost, nemogućnost da izađeš iz sebe, razmetljivost.

Potom sam odsekla kosu.

Pregledala grudi.

Darovala bez povoda.

Da li je druga strana brige – nebriga?

Ili spokoj, mir..?

Svakako radost kad se energetski snopovi upletu,

povuku parčiće prošlosti i iznesu ih na svetlost dana i Sunca.

Vidiš da su neki ostali jadni, ali da su umeli doneti veliko, doprineti čudima.

Ili si sam sebe upregao i teglio te gromade, neopravdano ih pripisujući drugima...?

Najednom, shvatiš da je bol imala smisla.

Ako ni zbog čega drugo, onda zbog jedne pesme koja je danas došla tvojom zaslugom do stotine hiljada ljudi.

I ako su samo pojačali radio u kolima, u dugoj koloni,

ili klatili glavom u ritmu,

Osmehnuli se bar...

sve Ono je imalo smisla.

I na kraju dana je sasvim lako pevušiti u supermarketu

i plesati tango između rafova

između dva snižena artikla

praćena gunđanjem jednog namćora.