“Kupite mi psa” – skoro kroz jecaj sam govorila.

„Pas nije za stan” – kategoricno je tvrdio tata.

„Ali ja hocu zlatnog koker spanijela, on je mali, moze za stan”

„Ne dolazi u obzir, to je ogromna obaveza” – ljutito odgovara mama.

„Ali mama molim te. Mogu da se brinem o njemu” – molecivo ja.

„Ma na kraju cu ja da zavrsim setajuci ga, a tvoja majka hraneci ga” – govorio je tata.

„Ma ne tata, ja cu da ga hranim, cesljam i setam, nista ne brinite” – sigurna sam bila ja.

Ovo je bio razgovor koji se godinama i bezbroj puta vodio u mojoj porodici.

Ja sam bila od one dece koja su vecito zelela da imaju pasa, a u nedostatku svog, dovodila su lutalice kuci da bi ih nahranilia i okupala. Koliko je samo maminih ruckova zavrsilo ispred zgrade. Vecito sam pravila kucice za lokalne lutalice i sakrivala ih od sintera koji su dolazili po pozivu „besnih” komsija.

Konacno moju zelju nisu ispunili roditelji nego baka koja je sa mnom sklopila tajni pakt da mi poklon za 13-i rodjendan bude pas. Sve smo isplanirale. Nasla sam u oglasu najbolju odgajivacnicu u to vreme koja se nalazila u Kuli. Pozvala sam ih i rekla da zelim musko stene kokera. Desetak dana pre mog rodjendana mama je nekako volsebno saznala za moj plan da umesto u skolu sednem u autobus i odem u Kulu. Nije dolazilo u obzir da idem sama i pored svih protivljenja posla je sa mnom. Stigli smo u Kulu i nasli se ispred lepe prizemne kuce sa velikim dvoristem iz kog je dopirao lavez pasa. Sacekala nas je gospodja drzeci u rukama zlatnu pufnu kojoj su svetlele oci i nos kao tri braon dugmeta. To je bila ljubav na prvi pogled, uzela sam ga i konacno, moja najveca zelja je bila ispunjena. Vilson kako se zvao ili Vili kako smo mu tepali ziveo je sa nama vise od 14 godina. On me je uvek ispracao i docekivao prvo u/iz osnovne, pa u/iz srednje skole i na kraju u/sa fakulteta. On je bio taj koji me je preslisavao istoriju i geografiju, sa njim sam kao setala a ustvari spijunirala decka u koga sam ludo bila zaljubljena. On je bio taj koji je prisustvovao mom prvom poljubcu sa momkom za koga sam se kasnije udala. Na zalost nije prisustvovao svadbi. Dan kada ga je tatin prijatelj odveo da ga uspavaju nikad necu zaboraviti. Dijagnoza je bila takva, nije moglo nista vise da se uradi. Starost je ucinila svoje.

Proslo je vise od godinu dana. Blokove sam zamenila stanistem na drugom kraju grada. A razgovor sa pocetka price ponovio se, samo druga strana nisu bili roditelji.

„Debeli, ‘ajde da kupimo kuce” – treptala sam ja.

„Ma ne dolazi u obzir, kuce nije za stan”.

„Ali ajde, plizzzzzz”.

„Ma ne pada mi na pamet, znas da ih volim, ali dlake ce biti svuda po kuci”

„Debeliiiiii, ja cu da sredjujem za njim”

I tako, iznova i iznova.

Onda jednog kisnog novembarskog dana vracajuci se sa posla u ulici ispred moje kuce zatekla sam zlatnog retrivera koji je onog trenutka kad me je video krenuo u beg.

„Kuco stani” – najumiljatijim glasom sam rekla.

Stao je i pogledao me. Rep mu je bio spusten i potpuno savijen izmedju zadnjih nogu. Plasi se, vidim. Cucnula sam da bih se spustila na njegovu visinu.

„Ej, dodji, nemoj da se plasis”. Prisao je polako, ispitujuci i mene i okolinu.

I ovo je bila ljubav na prvi pogled. Obostrana. Onako prljavog i uplasenog sam ga dovela kuci. Okupala i nahranila. Kao da sam se vratila mnogo godina unazad.

„Debeli, idem da oblepim bandere. Onaj ciji je sigurno ce videti i docice da ga uzme” – rekla sam zeleci suprotno, zeleci da ostane kod nas.

„Dobro, neka ostane dok mu ne nadjemo gazdu”

Bandere su bile oblepljene, oglas je bio dat. Proslo je vise od nedelju dana, javilo se dvoje ljudi na ciju nesrecu a na moju srecu nije bio njihov. Nismo mu davali ime da se ne bi preterano vezivali (koji apsurd, ja sam se vezala za njega onog trenutka kad je mi je prisao), zvali smo ga prosto „Kuce”. Vreme je prolazilo niko nije dolazio po njega. Vec smo sve vise bili sigurni da ga je neko ostavio, da je bio kupljen kao igracka koja je posle par meseci porasla.. I konacno smo ga i zvanicno usvojili i nazvali Bobi. Od tada je proslo vise od dve godine a Bobi je od prljavog, izgladnelog i mozda napustenog psa postao srecan i „debeo”J. A dlake, usisivac ne sklanjamo iz hodnika.