Ponovo sam sanjala isti san. Dolazim u svoju kucu na ostrvu Ciovo, u nekad bratskoj nam Republici Hrvatskoj. Sve je isto kao kad sam poslednji put bila '91 godine. Svaki kamen, svako drvo, isti putic ka plazi, na izbetoniranom prilazu ka moru i dalje stoji moje ime. Kao da je vreme stalo. Ali nije. U kuci me docekuju oni koji su se "ko zna cijom zaslugom" u nju uselili jos davne '94. Docekuju me na vratima. "Dobar dan,ja sam Lukina unuka". "Znamo ko si, udji sedi". Kuhinja je ista, jos uvek u uglu stoji dedina solja za bevandu. Ponudise me sokom i naseckase prsut, onim nozem kojim mi je deda godinama sekao. Razgovor je bio uctiv, bez puno intimiziranja i informacija. Seli smo na terasu. Pitala sam redom za sve komsije. U snu sam se setila i imena kojih dugo nisam mogla da se setim na javi. Dobila sam odgovor da zele da me povedu da vidim nekog. Krenula sam. Placevi koji su bili prazni i dalje su bili ogradjeni sivim kamenjem naredjanim jedan na drugi. Usli smo u komsijsko dvoriste. Ispred vrata se igralo dete. Iz kuce se cuo glas "Stigli ste". Poznat glas, jako poznat. Dugo ga nisam cula. Na vratima se pojavila davno izgubljena draga osoba. Znate, onaj neko koga ste poznavali odkad ste znali za sebe. Isti onaj Ivo koga pamtim, koji mi se smesi sa starih fotografija, plave kose, veselih ociju i osmeha. Plava brada je jedini dokaz da smo odrasli i da su prosle godine. Stajao je par sekundi na vratima i onda prisao. "A di si ti?" rece zagrlivsi me. Cvrsto ga stegnuvsi u zagrljaj nisam mogla da odgovorim, zaplakala sam, ne, zajecala sam. I u snu i na javi.