Svadba, cirka 350 ljudi.

Mesto nadomak Valjeva.

Sala ukrasena balonima i cvecem. Sve je lepo i svi su veseli.

I onda, biser nad biserima:

"Ko je ona crna guzata, sa cije je strane?" - pita Uzicanin

"To mi je sestra, dodji da te upoznam" - odgovara Valjevac

Zemljo otvori se:)

    Aladin bi pokusao da protrlja sijalicu i ubila bi ga struja.
     
    Milosu Obilicu bi se sudilo u Hagu zbog krsenja obicaja i pravila rata i za medjunarodni terorizam
     
    Sveti Georgije bi se nasao na meti drustava za zastitu zivotinja i verovatno bi bio dekanonizovan.
     
    Filipu Visnjicu i Homeru bi se sudilo zbog kleveta i sirenja laznih vesti.
     
    Mojsije bi bio optuzen za izazivanje opste opasnostii remecenja prirodne okoline zbog epizode sa razdvajanjem mora.
     
    Cezar bi bio lustriran zbog neodgovorne politike na Rubikonu i osudjen zbog nezakonite kocke.
     
    Seherezada bi imala svoj "Dzeri Springer Show".
     
    Odisej bi se, vrativsi se kuci, suocio sa brakorazvodnom parnicom i ozbiljnom alimentacijom kao odstetom za neredovno ispunjavanje bracnih duznosti i prevaru.
     
    Juda bi radio za DB.
     
    Kraljevic Marko bi dobio trajnu zabranu na dozvolu za jahanje zbog pijanstva, kao i tuzbu zbog navodjenja zivotinja na alkoholizam i unistavanje putne infrastrukture.
     
    Sizif bi nosio koznu motorku i pevao "it's only rock and roll but I like it"
     
    Edip bi pronasao dobrog psihoanaliticara i izbegao krvavi incest.
     
    Orfej bi se drogirao i izdavao albume za "Grand Prodaksn".
     
    Arhimed bi imao jakuzi i bolelo bi ga za nauku
     
    Sveti Ilija bi radio za EPS.
     
    Kaligula bi bio predsednik skupstine.
     
    Nostardamus bi imao agenciju za proricanje i sopstveni placeni termin na TV Pinku.
     
    Tesla bi i dalje bio ispred svog vremena.
     
    Diogen bi se odusevio kvalitetom modernih plasticnih buradi (i kamp kucica) i batalio potragu za covekom.
     
    Dekart bi rekao "Mislim......Vidi, zanimljiv program na TV-u!".
     
    Hipokrat bi imao privatnu kliniku, a medicinska zakletva bi pocinjala sa:
    "Lekar je duzan da pomogne bez obzira na vrstu viskija"
     
    Filipides bi bio sampion u maratonu, a sponzor bi mu bila Nokia.
     
    Nice bi tvrdio da je bog ziv da bi opet bio u suprotnosti sa javnim mnjenjem.
     
    Frojd bi rekao: "Aman, bre, ljudi - zezao sam se".
     
    Njegos bi bio predsednik Studentskog centra Beograda

Mesto radnje: Jedno beogradsko dvoriste sa udzaricom u sredini.

Likovi: Muski glas, zenski glas i Ramadan (samo se spominje)

- Auuuuuu, sto si bre sve pojeoooo, dabogda nikad vise nista ne pojeooo, dabogda ziv ne ustaoooo!-zenski glas

- Ama ostav’ me na mir, majku ti ciganjsku.-muski glas

- Auuuuu, sad’ ce Ramadan da dodje, sta da mu dam da poooojede? – zenski glas

- Zeno, ‘oces ja da te smiravam il’ da zovem zakon da te smirava.-muski glas

Nije vic, istina ziva, ima toga jos, pricala mi prijateljicaJ

Oglas:

Plav, braon oci, 59cm, 35 kg, prijatne spoljasnosti, odan, voli prirodu, uziva u dugim setnjama, porodican tip, voli decu trazi zenku slicnih fizickih karakteristika i interesovanja.

Sifra "Podseti me sta to bese ljubav"

“Kupite mi psa” – skoro kroz jecaj sam govorila.

„Pas nije za stan” – kategoricno je tvrdio tata.

„Ali ja hocu zlatnog koker spanijela, on je mali, moze za stan”

„Ne dolazi u obzir, to je ogromna obaveza” – ljutito odgovara mama.

„Ali mama molim te. Mogu da se brinem o njemu” – molecivo ja.

„Ma na kraju cu ja da zavrsim setajuci ga, a tvoja majka hraneci ga” – govorio je tata.

„Ma ne tata, ja cu da ga hranim, cesljam i setam, nista ne brinite” – sigurna sam bila ja.

Ovo je bio razgovor koji se godinama i bezbroj puta vodio u mojoj porodici.

Ja sam bila od one dece koja su vecito zelela da imaju pasa, a u nedostatku svog, dovodila su lutalice kuci da bi ih nahranilia i okupala. Koliko je samo maminih ruckova zavrsilo ispred zgrade. Vecito sam pravila kucice za lokalne lutalice i sakrivala ih od sintera koji su dolazili po pozivu „besnih” komsija.

Konacno moju zelju nisu ispunili roditelji nego baka koja je sa mnom sklopila tajni pakt da mi poklon za 13-i rodjendan bude pas. Sve smo isplanirale. Nasla sam u oglasu najbolju odgajivacnicu u to vreme koja se nalazila u Kuli. Pozvala sam ih i rekla da zelim musko stene kokera. Desetak dana pre mog rodjendana mama je nekako volsebno saznala za moj plan da umesto u skolu sednem u autobus i odem u Kulu. Nije dolazilo u obzir da idem sama i pored svih protivljenja posla je sa mnom. Stigli smo u Kulu i nasli se ispred lepe prizemne kuce sa velikim dvoristem iz kog je dopirao lavez pasa. Sacekala nas je gospodja drzeci u rukama zlatnu pufnu kojoj su svetlele oci i nos kao tri braon dugmeta. To je bila ljubav na prvi pogled, uzela sam ga i konacno, moja najveca zelja je bila ispunjena. Vilson kako se zvao ili Vili kako smo mu tepali ziveo je sa nama vise od 14 godina. On me je uvek ispracao i docekivao prvo u/iz osnovne, pa u/iz srednje skole i na kraju u/sa fakulteta. On je bio taj koji me je preslisavao istoriju i geografiju, sa njim sam kao setala a ustvari spijunirala decka u koga sam ludo bila zaljubljena. On je bio taj koji je prisustvovao mom prvom poljubcu sa momkom za koga sam se kasnije udala. Na zalost nije prisustvovao svadbi. Dan kada ga je tatin prijatelj odveo da ga uspavaju nikad necu zaboraviti. Dijagnoza je bila takva, nije moglo nista vise da se uradi. Starost je ucinila svoje.

Proslo je vise od godinu dana. Blokove sam zamenila stanistem na drugom kraju grada. A razgovor sa pocetka price ponovio se, samo druga strana nisu bili roditelji.

„Debeli, ‘ajde da kupimo kuce” – treptala sam ja.

„Ma ne dolazi u obzir, kuce nije za stan”.

„Ali ajde, plizzzzzz”.

„Ma ne pada mi na pamet, znas da ih volim, ali dlake ce biti svuda po kuci”

„Debeliiiiii, ja cu da sredjujem za njim”

I tako, iznova i iznova.

Onda jednog kisnog novembarskog dana vracajuci se sa posla u ulici ispred moje kuce zatekla sam zlatnog retrivera koji je onog trenutka kad me je video krenuo u beg.

„Kuco stani” – najumiljatijim glasom sam rekla.

Stao je i pogledao me. Rep mu je bio spusten i potpuno savijen izmedju zadnjih nogu. Plasi se, vidim. Cucnula sam da bih se spustila na njegovu visinu.

„Ej, dodji, nemoj da se plasis”. Prisao je polako, ispitujuci i mene i okolinu.

I ovo je bila ljubav na prvi pogled. Obostrana. Onako prljavog i uplasenog sam ga dovela kuci. Okupala i nahranila. Kao da sam se vratila mnogo godina unazad.

„Debeli, idem da oblepim bandere. Onaj ciji je sigurno ce videti i docice da ga uzme” – rekla sam zeleci suprotno, zeleci da ostane kod nas.

„Dobro, neka ostane dok mu ne nadjemo gazdu”

Bandere su bile oblepljene, oglas je bio dat. Proslo je vise od nedelju dana, javilo se dvoje ljudi na ciju nesrecu a na moju srecu nije bio njihov. Nismo mu davali ime da se ne bi preterano vezivali (koji apsurd, ja sam se vezala za njega onog trenutka kad je mi je prisao), zvali smo ga prosto „Kuce”. Vreme je prolazilo niko nije dolazio po njega. Vec smo sve vise bili sigurni da ga je neko ostavio, da je bio kupljen kao igracka koja je posle par meseci porasla.. I konacno smo ga i zvanicno usvojili i nazvali Bobi. Od tada je proslo vise od dve godine a Bobi je od prljavog, izgladnelog i mozda napustenog psa postao srecan i „debeo”J. A dlake, usisivac ne sklanjamo iz hodnika.

Nekad:

A SADA:

DA CENIMO DOBRO URAĐEN POSAO:
- Ako cete da se tucete, idite napolje - upravo sam obrisala pod.

O RELIGIJI:
- Moli Boga da ne ostane fleka na stolnjaku!

O LOGICI:
- Zato sto sam ja tako rekla, eto zasto!

O VIDOVITOSTI:
- Uvek nosi cist ves, za slucaj da zaglavis u bolnici.

O IRONIJI:
- Samo nastavi da se smejes i dacu ti razlog da places

O APSURDIMA:
- Zacepi ta usta i jedi veceru!

O NEMOGUCIM MISIJAMA:
- Pogledaj samo tu prljavstinu na tvom vratu!

O METEROOLOGIJI:
- Kao da je tornado prosao kroz tvoju sobu!

O PREUVELICAVANJU:
- Rekla sam ti milion puta - ne preuvelicavaj!

O KRUZENJU MATERIJE U PRIRODI:
- Ja sam te donela na svet, ja mogu i da te odnesem!

O VELICINI SVETA:
- Milioni dece nemaju srece kao ti, da imaju ovako divne roditelje

Specificnosti srpskog jezika su brojne, ali ovo su tri najegzoticnije:

Na 3. mestu je specificno za srpski jezik - proslo neodredjeno vreme - predstavnik je rec ONOMAD. Npr. - Onomad sam isla na pijacu da kupim jaja.

Na 2. mestu se nalazi buduce neodredjeno vreme koga prestavlja rec JAKOM. Npr.  - Stojane ka' cemo da beremo kukuruz?, - Jakom cemo Milenija ima vremena.

1. mesto drzi najoriginalnija tvorevina - proslo vreme u buducnosti. Cesto se susrece u situaciji kada recimo srpski seljak juri prase po sljiviku. Prase skici, bezi, seljak ga juri, kliza se po blatu, pada, nervira se, i utrenutku kada ga je skoro uhvatio za zadnje noge, prase skikne i smugne kroz zicu u komsijino dvoriste. Tada seljak baci sajkacu, pljune i skuje jezicku paradoksalnu konstrukciju proslog vremena u buducnosti koja je prikladna jedino u datom trenutku. Dakle, seljak kaze

JEBO SAM TE KAD TE STIGNEM!

P.S. Ovo je sms poruka koju sam dobila od drugarice. Fora je stara ali mi uvek izmami osmeh.

     Oduvek sam mislila da se nikad necu preseliti iz blokova. Uvek sam sebe dozivljavala kao blokovsko dete. Mnogo solitera, ulice i brojevi rasporedjeni tako da i nemaju smisla. Ma, mislim da u saobracajnoj skoli postoji poseban predmet "Kako se snaci u savskim blokovima". Ali mi klinci iz kraja, znali smo svaki ulaz svaki prolaz. Ti prolazi su sluzili da se krijemo od matorih i pusimo pljuge ili se kao nesto francuski ljubimo. Nasi roditelji su bili prilicno zabrinuti, jer kraj u kome smo odrastali i nije bilo bas idealno mesto za odgajanje dece. I to narocito kad udju u pubertet i kad bi sve da probaju.       

     Postojalo je jedno mesto "buvara" u kojoj su se svi skupljali, i dobra deca iz kraja a i lokalni mangupi. Lokalni mangupi su dolazili da shmekaju devojcice i da maltretiraju decake. Najomiljeniji vid maltretiranja je bilo famozno "shetanje patike" i "lajanje na velikog nindzu" koji se pojavljuje u igrici. Sad vecina tih mangupa nije medju zivima. Secam se koliko smo bili sokirani kad smo jednog od njih videli kako se drogira. Secam se koliko smo mi devojcice bile sokirane kada se jedna iz naseg drustva "smuvala" sa njim. I kako je posle bila sa svima iz te ekipe. Pravilo "tvoja devojka, nasa devojka", sprovodilo se uvek i sa svima. Medjutim cinjenica da je devojka lokalnog mangupa, bila je mnogo primamljivija od posledica. Uci u ekipu riba koje nose "koledzice", bila je privilegija samo mangupskih devojaka. Pamtim njih 4-5 koje su imale iste koledz jakne, crne sa zelenim rukavima. I bile su glavne ribe u skoli. 

     U to vreme je bio aktuelan "Triton" i takmicenja u brejk densovima. I danas se slatko smejem kad se setim koraka. Tada ako nisi znao "slow motion" korak Djoganija, uopste nisi bio u fazonu. Cesto smo drugarice i ja sedeli na keju preko puta ulaza u "Triton" komentarisale i ismejavale nove modele "zicanih" kajseva, dukseve uvucene u farmerke ili trenerke i lakom "zacementirane" shishke. Mi smo slusale neku drugu muziku i bile su nam bitne druge stvari. Cekale smo polazak u srednju skolu i prvi izlazak u "KST". Dobile smo obecanje od roditelja, kad upisemo srednju skolu moci cemo da se vikendom vracamo nocnim prevozom.

     Uh, to je za nas bio dozivljaj ali i prica za neki drugi post.

     Ponovo sam sanjala isti san. Dolazim u svoju kucu na ostrvu Ciovo, u nekad bratskoj nam Republici Hrvatskoj. Sve je isto kao kad sam poslednji put bila '91 godine. Svaki kamen, svako drvo, isti putic ka plazi, na izbetoniranom prilazu ka moru i dalje stoji moje ime. Kao da je vreme stalo. Ali nije. U kuci me docekuju oni koji su se "ko zna cijom zaslugom" u nju uselili jos davne '94. Docekuju me na vratima. "Dobar dan,ja sam Lukina unuka". "Znamo ko si, udji sedi". Kuhinja je ista, jos uvek u uglu stoji dedina solja za bevandu. Ponudise me sokom i naseckase prsut, onim nozem kojim mi je deda godinama sekao. Razgovor je bio uctiv, bez puno intimiziranja i informacija. Seli smo na terasu. Pitala sam redom za sve komsije. U snu sam se setila i imena kojih dugo nisam mogla da se setim na javi. Dobila sam odgovor da zele da me povedu da vidim nekog. Krenula sam. Placevi koji su bili prazni i dalje su bili ogradjeni sivim kamenjem naredjanim jedan na drugi. Usli smo u komsijsko dvoriste. Ispred vrata se igralo dete. Iz kuce se cuo glas "Stigli ste". Poznat glas, jako poznat. Dugo ga nisam cula. Na vratima se pojavila davno izgubljena draga osoba. Znate, onaj neko koga ste poznavali odkad ste znali za sebe. Isti onaj Ivo koga pamtim, koji mi se smesi sa starih fotografija, plave kose, veselih ociju i osmeha. Plava brada je jedini dokaz da smo odrasli i da su prosle godine. Stajao je par sekundi na vratima i onda prisao. "A di si ti?" rece zagrlivsi me. Cvrsto ga stegnuvsi u zagrljaj nisam mogla da odgovorim, zaplakala sam, ne, zajecala sam. I u snu i na javi.