Tako mu je to: promiču kroz naše male, pokisle i usrane živote neki isto tako mali, usrani i pokisli ljudi. Zastanu, malo tu postanuju, a mnogi zauvek zamaknu – ko na Ušće, ko na Lešće. A ko u Bestragiju. Nekih se sećaš godinama, druge zaboraviš nabrzinu i nehotice, kao otac R.M. svog petogodišnjeg sina Petra, na Kalemegdanu, ono nedeljno popodne, jer se žešće zapričao sa nekim M...ćima iz Guševaca i…

Tako i ja. Taman skockam da sam upamtio svu bitnu ekipu iz svog podužeg životnog opusa, a ono iznenada udare neki flešovi, pa ošamute neka naknadna prisećanja... Moša...!?

Fleš 1. ...taj moj drug Moša, pkv knjigovezac i sekač hartije, gledano poizdalje pa malo sa strane, dejstvovao je kao oni nikad neodrasli dečaci sa grupne fotke osmog šest – visoki, trapavi, mršavi, tršavi, očiju na zejtinu... I čovek mu nikada ne bi godine pogodio – tipovanje se uglavnom svodilo na: tu negde, izmedju dvadest dve i trideset šest… A on je ubrzano grabio četres osmoj, a nikad stalna ženska, a nikad trezno popodne ili veče, i nikad obrijan, i nikad picnut i smontiran, sem vikendom, kad podjemo na pecanje, na kanal Revu. Nije mu baš išla srednja škola, pa na sreću ni zanat, ali se taj sitan nedostatak nije mogao nikako uočiti na poslu jer, kad Moša sedne, podboči se i složi svoju filozofsku facu u pozi Rodenovog Mislioca, samo su odabrani mogli razumeti pravu suštinu njegovog dubokoumog zaključka: “Jes’, majke mu ga skarabudžim!” To je bilo propraćeno jako dubokim uzdahom u kom je visila neka težina, aki i mučnina, a to je ujedno bila i najduža rečenica koju bi izgovorio. Sve ostale bile su daleko kraće, dublje, sažetije, sadržajnije i ubitačnije, ali dve najčešće behu: “Je’l?” (sa produženim e, i služila je za obraćanje...), pa onda ova: “Zabijemo?” (Da popijemo? – ova je bila veoma učestana, prim. prev.).

A prozori mog ofisa...

Kako je ovo ipak samo blog a ne roman na drini turšija, te niko neće imati ni volje da čita dugačke postove, kasnije ću se, u narednom postu, vratiti na meni jako bitnu, a potresnu priču o Moši, a sad ide...

Fleš 2. (takodje mučan i potresan, skratiću). ...ejvala sam i ja kres’o u životu sve što bi na brz kres pristajalo, tako da me je danas ponekad od svega toga i blam, ali zalamalo mi se da u “punom obuhvatu” zagrabim i ponešto što vredi (i na oko i na kantar) kao što je bila Sanja S., top riba s nekih ondašnjih šarenih naslovnica, ali diskrecija mi nalaže, da pst., itd. itd...

Situacija: divno, sunčano jutro posle burne noći, mi znojavi, njena gajba, njen (sav raskupusan) krevet, a materijal – zajednički... ležimo posle bogćegaznati kog orgazma, a ja ga ne vadim, žao mi, lepo mi... Ona nežno šara noktima po mojim ledjima i vešto se poigrava s palim “herojem” koji se sav rastopio u slatkim dubinama, a ja se razbrajam i presabiravam: ko je još od riba imao tako uvežbane mišiće da ga tako žvaće? Slajka? Ma da, i ona mala Ceca iz Učiteljskog, i... Odjednom, Sanja me zgrabi s obe šake, otvori širom one njene prelepe, ogromne plave oči, zagleda mi se u facu, i upita:

–Jesi osetio? – i vidim, sva treperi u iščekivanju odgovora...

–Jesam! – kažem ja pametno, misleći sve jednako o toj vaginalnoj gimnastičkoj umetnosti.

–Koliko? – pita ona.

–Šta koliko? – pitam ja, sad već prilično zbunjen.

–Pa ljubav bre, jebote?

–Čega osetio? A, to? Ma da...

Bože, uzmi me, da me ne muče više ovi fleš bekovi, a ja ću ti se nekako već, odužiti... časna komunistička. Titova!