Poezija i misli...

Jedne ve�eri u suton

Sat, 15 May 2010 15:16:00 +0200

Nebesa behu mutna i razdrta,
Studen u nemoj sobnoj polutami;
I dopiraše iz samotnog vrta
Muzika kiše. Mi smo bili sami.
Hujaše negde vetar oko vile
Pesmu o tuzi. I ja gledah tako
Na njenom �elu i licu od svile,
Gde mutno ve�e umire, polako.
Mi besmo nemi; ali mi se �ini
To ve�e da smo u �utanju dugom,
Sami i tu�ni u hladnoj tišini,
Svu povest srca rekli jedno drugom.
I tajne misli bolne i zloslutne,
I strah od patnja kojih nema više...
Slušaju� tako te ve�eri mutne
Vetrova pesmu i muziku kiše.

Jovan Du�i�

Spiram te se kozhe

Wed, 24 Mar 2010 16:25:00 +0100

Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Pero Zubac

Sputnik ljubav (Haruki Murakami)

Wed, 20 Jan 2010 17:25:00 +0100

S koliko god ne�nosti i mudrosti negovali taj naš odnos tananog prijateljstva, ono nije moglo da potraje zauvek. Ono što smo imali u rukama, bilo je kao samo produ�ena slepa ulica. To mi je bilo sasvim jasno.

Zimsko jutro (Vojislav Ili�)

Fri, 08 Jan 2010 16:37:00 +0100

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trs�ani krov, U daljini gube se brezi
I kru�e vidokrug tavni.

U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao ve�, �ivosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvu�nim remeti glasom
Taj mir u �asu milom.

Il' kadkad samo tek zvi�danje jasno se �uje
I te�ak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameci pse, poguren u polje �uri,
Pokriven koprenom belom.

Svuda je pustoš i mir. No�na se kandila gase
A sve�i, jutarnji dah, prele�e doline mirne,
I šum se razle�e blag, kad svojim studenim krilom
U gole gran�ice dirne…

Ne boj se, tu sam (Marija �imokovi�)

Fri, 27 Nov 2009 15:57:00 +0100

Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz sme�urane puteljke suncokreta

unila s pa�njom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vi�u�i tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me �uješ
da li me �uješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih izme�u ka�iprsta i palca
onemo�ala od �e�nje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slu�ajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na �eljezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispo�etka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravi�nost onih
što ve� putuju
da li �e ih sa�ekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tra�e�i blizinu sveta neke uboge porodice
sa �utim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve po�inje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako �e i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slu�ajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s ve�eri rastu ispod liš�a
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim to�kom u
lampašu
a kestenje po�inje da diše otvaraju�i se...

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?

Branje Kupina (Sylvia Plath)

Thu, 19 Nov 2009 17:25:00 +0100

Niko na putu, nishta, nishta do kupina,
Kupina s obje strane, premda uglavnom na desnoj,
Aleja kupina, shto spushta se u zavojima, i more shto se
Talasa na njenu kraju. Kupine
Krupne ko jagodice palca, i nijeme kao ochi
Od ebanovine u zzivici, nabrekle od
Modro-crvenih sokova. Po mojim ih prstima rasipaju.
Nisam trazzila to krvno posestrimstvo; mora da me vole.
Prilagodjuju se mojoj boci za mlijeko, sploshcujuci se.

Iznad nas lete chavke u crnim, kakofonichnim jatima,
Komadici izgorjelog papira shto se obrcu na vjetrovitom nebu.
Samo njihov glas prosvjeduje, prosvjeduje....
Ne vjerujem da ce se more uopshte pojaviti.
Visinske, zelene livade zzare se kao iznutra zapaljene.
Stizzem do grma kupina tako zrelih da je grm muha,
Shto su plavo-zelenim trbusima i staklastim krilcima
Sachinile kineski paravan.
Medna svetkovina kupina ih je omamila; one vjeruju u raj.
Josh jedan zavoj, i kupinama i grmlju je kraj.

Jedino shto sad dolazi jest more.
Izmedju dva brezzuljka jurnuv, nenadan se vjetar usmjeri na me,
Cushkajuci me utvarnim rubljem po licu,
Ovi su brezzuljci suvishe zeleni i svjezzi a da bi okusili so.
Slijedim kozju stazu izmedju njih. Posljednji me zavoj dovodi
Do sjeverne strane brezzuljka, a ta je strana narandzasta stijena
Koja ne gleda u nishta, nishta, osim velikog prostora
Bijelih i kositrenih svjetala i buke kao da kovachi srebra
Kuju i kuju nepodatnu kovinu.

Daleko u nama

Tue, 03 Nov 2009 14:46:00 +0100

Di�emo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmi�e nedosti�na pred nama
�uješ li metak
Koji nam oko glave oble�e
�uješ li metak
Koji nam poljubac vreba

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pu�ini �aja u šolji
R�a što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklup�ana u dnu ogledala
Da li �u mo�i da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga tre�a je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neo�ekivani ponor
Izme�u naših re�i
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li �u mo�i
Na ovom nepo�in-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova

Uznemirena šetaš
Podo�njacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage re�i me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tu�no
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Ve�e nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama

No�ima nestaje tama
�eli�ne grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prose�enim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule

Bdiš mi u bori izme�u ve�a
�ekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana no�
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Ve� su poplo�ale
Ceo nebeski svod

Nad mirnim vodama
Zubate o�i lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Ku�e nam se kriju
Iza uskih le�a
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu

Na raskrsnicama
Podo�njaci dana
Sre�u nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce �e s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih o�ivim
Senka mi je sve te�a
Neko joj vezuje krila
O�i otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
No� me iznenadna tra�i
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali

Otrovni zeleni
�asovi marširaju
Preko našeg �ela
Putujemo iz tela
�utanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Izme�u o�nih kapaka
Ste�em ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim

Kako dugmadima ovim
Tu�anim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bi�uje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Re�i nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od �ivog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim liš�a da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku

Ku�e su izvrnule
Gorke d�epove soba
Da ih vihor pretra�i
Du� naših rebara
Uli�ne svetiljke
Svla�e haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu ve�eri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na klju�nja�e su ti pale

Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom �icom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih re�i
Otrovna kiša ve�nosti
pohlepno nas ujeda

Ruše se stubovi koji nebo dr�e
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek �amimo
U kamenom �utanju
Kroz o�i kroz �elo
Re�i �e nam prolijati
Razbe�ali se dani
Zar da dovek �ekamo sunce
Da nam se kroz rebra za�uti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istr�ali smo iz grudi

O�iju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz o�iju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Ne�ne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem preno�ilo

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Liš�e ne opada
Na nebu tvojih re�i
sunce ne zalazi

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj sme�oj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne �ekaš

U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na plo�niku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom le�aj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te obla�im

Dan ti bogat u naru�ju
Nosim
Mlade jele du� pogleda
Sadim
Gradovima tvog �utanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
No� vitku ti preko pasa
Lomim
Bri�ne zore sa krovova
Zovem

Mladost nam lista
Zelena du� svojih ulica
Obrazi ku�e sjaje se
Kada pro�emo
Stopalima našim
Plo�nici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznena�enja
Hranimo sa dlana

Iz tvojih dlanova
Piju �ivu vodu ptice
Plave i sme�e ptice
Koje nam iz o�iju izle�u
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakora�io
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje prese�ena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Izme�u nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne �ujem
Izme�u nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje tra�e
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš prega�en
Ruku sam ti dao
Ti je ne ose�aš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja tra�i
Moje o�i
Uve�e se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo

Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom be�e
I prsti se klone moga �ela
Na kome se svet zapalio
Re�i su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva le�a okre�u
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
�ujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa o�i zaklapam
Idem
Od jedne slepoo�nice do druge
Gde si

Patos sam �ut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Liš�e sam suvo
Du� ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku �ujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene

U ovoj no�i bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti

Me�u dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
�asovi sa kojima sam samovao
Di�u se pred tobom
Sa sne�nih stolica

Pod o�nim kapcima
Spavaju ti ljubi�ice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ru�nim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na �elu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno liš�e
Mome stablu od pepela

Ovo su ti usne
Koje vra�am
Tvome vratu
Ovo mi je mese�ina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i svi�u
Jabu�ice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama

Sa tela sumrak svla�im
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi za�u�en lista
Senka iz sunca ni�e
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu �arobnu lampu

Vasko Popa

Ti govoris...

Sun, 01 Nov 2009 18:33:00 +0100

Ti govoriš o tvojim godinama, o tvojoj kosi od
bijele svile.
Pogledaj svoje ruke latice oleandra, lûk tvoga
vrata je sama ljupkost.
Volim pepeo na tvojim trepavicama, i tvoje o�i od
zagasita zlata i tvoje o�i
Sunce na rosi od zelena zlata na jutarnjoj travi
Tvoje o�i u novembru kao more svitanja oko tvr�ave u Goreji.
Koliko snage u njihovim dubinama,koliko blaga sa
karavelâ ba�ena bogu od ebana.

Volim tvoje mladena�ke bore, te sjene koji boji
bojama
pozne ru�e tvoj septembarski osmijeh, to
Cvije�e u uglovima tvojih o�iju tvojih usana.
Tvoje o�i i osmijeh, miomirisni balzam tvojih ruku i
baršun krzna tvog tijela
Neka me o�aravaju dugo u Edenskome vrtu
�eno s dva lica, jednim od same �estine, drugim od
same nje�nosti.
Ali usred studenog doba
Kada se crte tvog lica uka�u jasnije tvoji obrazi
uleknutiji tvoj pogled veoma dalek, moja Gospo
Kada se brazdama izbrazda, kao polja u zimu,
tvoja ko�a
tvoj vrat tvoje tijelo pod teretom umora
Tvoje tanane prozirne ruke, dosegnu�u blago moga
dugotrajnog traganja i sunce iza duge no�i
tjeskobe
Slap i isti taj napjev, �ubor izvorâ tvoje duse.

Do�i, no� klizi ne�ujno preko bijelih terasa, i ti
�es do�i.
Mjesec miluje more prozirnim pepelom svjetlosti.
Daleko, po�ivaju zvijezde nad ponorima no�i
Otok se proteze nalik na Mlije�ni put.
Ali osluhni, �ujes li? Kako se od Kap Manuela na
mahove uzdi�u talasi lave�a
I kakva ne�uvena glazba dopire od restorana luke i
zatona, opojna kao san
Draga!...

Leopold Sedar Senghor

Jutra sa Leutara

Sat, 17 Oct 2009 16:55:00 +0200

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi do�ivimo više nego što do�ivimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi �ove�ji �ivot. Najve�i deo naših nesre�a bile su zato �isto imaginarne ili bezmalo preterivane, a �itave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne do�ivite, nikada niste ni do�iveli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš �ivot izgleda na�injen od hiljadu �ivota, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju li�nost, �ovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urodjeni mra�ni strah od �ivota. Što �ovek du�e vremena �ivi u društvu, on sve više �ivi u strahu; i osamiti se, to zna�i u mnogom pogledu, le�iti se od straha. Usamljen �ovek je jedini �ovek oslobodjen. I samo�a je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen �ovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pe�inski �ovek se jedino bojao ja�e �ivotinje nego što je on, dok današnji društveni �ovek �ivi u strahu od hiljadu prividjenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od prividjenja nego strah od stvarnih mogu�nosti.

Jovan Ducic

Pesma danu koji odlazi

Mon, 12 Oct 2009 18:40:00 +0200

Kako mi je teško
da te pustim da odeš, dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vra�aš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
mogu�a ostvarenja
nemogu�ih minuta.

U predve�erje
Persej ti kuje okove.
Ti be�iš na breg
ranjavaju�i noge.
Ne mogu te privu�i više
ni moje telo, ni moj pla�,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što dr�i
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!

F.G.Lorka