tamo amo, po Beogradu

PRVA LJUBAV

Svake godine proleće čudno deluje na mene. Onda se obično setim moje prve ljubavi i osmeh mi ne silazi sa lica.

Da li želite da čujete kako je to bilo?

Nisam sigurna odakle treba da počnem priču......

.. Elem, počeću od početka (uvek se valjda odatle i  počinje).

U sedmom razredu osnovne škole (baš je bilo davno) ja upoznam jednog dečka, sasvim slučajno, bio mi je komšija. Pošto se moje iskustvo sa momcima pre toga svodilo samo na prebijanje dotičnih (tikla sam se k’o muškarac, čak su me jedno vreme zvali ‘’Hitlerka’’) jer su bili bezobrazni i nevaspitani, ja odmah zauzmem gard prema njemu. Medjutim, dotični bude fin i pristojan i ja počnem da se opuštam. U školi saznam da je prešao kod nas jer je ponavljao sedmi razred i da se preselio kod tetke da kod nas nastavi školovanje. Tu meni odmah bude žao dečka, naročito kada sam čula da se sve to desilo jer su mu se roditelji razveli (šta ćeš, osećajna duša, to me je mnogo koštalo u životu ) i ja se ponudim da ga upoznam sa društvom i zaštitim od raznih likova. Tako počne naše druženje i razmena iskustava.

Posle izvesnog vremena on meni otkrije da mu se svidja moja drugarica i da bi ja tu mogla da poradim nešto za njega. Ja normalno pristanem i počnem da slažem priču mojoj drugarici kako je on dobar, lep (pa i jeste bio), i kako bi ona mogla malo da izadje sa njim. U medjuvremenu mi se dosta družimo da bi razmenjivali priče i strategije, tu ima dosta da se planira zar ne?

I konačno jednoga dana ja njima zakažem sastanak.

Tada sam bila jako uzbudjena kao da sam ja išla na sastanak. Ali gle čuda, dolazi prvo ona besna kao ris i kaže da neće više da ga vidi, a onda dolazi on i kaže da nema ništa od toga.

Ja zbunjena nemam pojma o čemu se radi i insistiram kod njega da mi kaže šta je u pitanju i on mi na kraju kaže da je dotičnu nazvao Ružica (šta ti je pusta navika ) i da se ona toliko zbog toga naljutila da više neće da ga vidi.

Da skratim priču, mi posle odemo u bioskop i smuvamo se, pa kad čovek već stalno izgovara moje ime da zna zbog čega

Moram da priznam da je to jedini čovek u mom životu zbog koga su mi se noge tresle kada ga vidim na kilometar (a bio je visok i stvarno se video na kilometar) i zbog koga sam svašta radila sledećih pet godina, ali se ipak nisam udala za njega iako me je prosio. Mi smo bili tako povezani da nismo morali ni da pričamo, ja sam čula šta on misli i on je čuo šta ja mislim. Voleli smo da igramo razne igre, da se pretvaramo da smo druge osobe, jednom rečju voleli smo se do bola. To je bila moja prva ljubav (kao što kažu ljudi prva ljubav zaborava nema) i sa njim sam naučila sve što znam. Bili smo mladi, bili smo ludi, bili smo nevini, ali sve smo odradili na najbolji mogući način (to sam tek kasnije shvatila ).

Evo i sada sam se sva raznežila čim pomislim na njega, ali sve to me nije sprečilo da se udam za drugoga iako smo mi tada bili zajedno, ali to je neka druga priča za neko drugo vreme i ja ću vam je možda drugi put ispričati. Od tada nisam našla osobu sa kojom bi mogla da napravim takav odnos (a možda nikada i neću), ali to me ne sprečava da i dalje pokušavam.........

{ 13:34, 9.6.2008 } { Poslao/la sabahudin, s.r. }

Jbt*e, sav sam se raspilavio čitajući ovo.
To zato što sam i ja osećajna Dušica.
Samo nastavi da tražiš, voli tebe tvoj drug i tako “nesnadjenu”.:)