tamo amo, po Beogradu

RAČUN

Posle pola veka na ovom svetu obično dolazi pravo vreme za pristizanje prvog računa života na naplatu. Kod nekoga se to možda desi malo ranije, kod nekog malo kasnije, ali obično je ovo baš ″pravo vreme.″

KELNER! Šta smo imali do sada molim vas?

- Dva propala braka

- Četiri duge  propale veze

- Troje pristojne i solidne dece

- Tri unučeta (još malih, ali se nadam da će i oni biti pristojni i solidni)

-  Dosta prijatelja od kojih samo par proverenih i uvek na stend baju da  pomognu

-  Dvadeset osam godina staža (valjda ću nekako dočekati penziju?)

-  Jedan fakultet

-  Jedan stan

-  Jedna kola (ako yugo može tako da se nazove)

-  Jedna vikendica

-  Dva klasična kredita i dve kreditne kartice pune do balčaka...

A JA, KAO I UVEK DO SADA U ŽIVOTU, SAMA PLAĆAM ZA SVE!

Kad iz ove perspektive pogledam račun, i nije toliko loše koliko mi se  na prvi pogled učinilo. Možda ću nekako i moći da se iskobeljam ih svega pod uslovom da me poslednja veza nije toliko emotivno dotukla pa da poželim da se više nikada ne vratim nazad?

Prvo što sam primetila na ovom računu su duple stavke. To mi je uvek sumnjivo? Dupla stavka može da znači samo  dve stvari, ili je nešto toliko dobro pa ste poželili da to ponovite, ili ste se grdno prešli i to – ponovo!

Dva propala braka!

Imam neki feler u sebi pa stalno biram ljude koji nisu normalni. Da stave ispred mene 1000 ljudi i od toga jednog kretena, ja ću za kretena da se uhvatim i udam. Kažu da mi je to karma. Da nisam pristojna kao što jesam sad bi vam rekla šta mislim o toj karmi!

Ovako mogu samo da kažem da mi je ″prvovenčani″ bio šizofreničar, a ″drugovenčani″ alkoholičar. Da slučajno poželim da se udam treći put, nesmem ni da pomislim šta bi  bilo u izvlačenju. S obzirom na moje godine i moje već oslabelo srce takve eksperimente više nesmem da pravim. A i moja sestra mi je zapretila da će da me zaključa u neku baraku ako samo vidi da mi tako nešto pada na pamet, i neće me puštati napolje dok mi se misli ne izbistre.

Četiri duge propale veze!

Prva je bila još u osnovnoj školi i bila je čuvena ″prva ljubav zaborava nema″. Dugih pet godina smo se borili i sa mojim roditeljima i sa njegovom tetkom kod koje je živeo. Priznajem sramno da sam ja prva popustila.

Nisam jednostavno mogla više da podnosim svakodnevne torture, praćenja, zabrane izlazaka, iskakanja iz svakog žbuna, batine...

Izlaz iz ove situacije sam ″spasonosno″ našla u prvovenčanom šizofreničaru.

Tada su već trebali nešto drastično da porade  po pitanju moje psihe. Možda bi se posle pola godine u ″Lazi″ dozvala pameti? Ali pošto niko ništa nije preduzimao, ja sam nastavila sa glupostima i nadalje.

Za divno čudo, ovde se pojavljuje moja druga veza koja je trajala tri godine i kojoj i dan danas ne mogu nikakvu manu da nađem.

A možda je u tome i bio problem?

Možda me je ta rutina uspavala pa sam poželela nešto novo i nešto ludo što će da mi digne adrenalin i da me protrese?

Ima jedna divna narodna izreka koja kaže:

″Šta je babi milo to joj se i snilo.″

Tako se i meni tada pojavio drugovenčani alkoholičar da me izbavi iz ″učmalosti″ trogodišnje divne veze i da me toliko razbije da sam bila neupotrebljiva u emotivnom smislu dobrih pet godina. Bez obzira na kraj, opet bi sve ponovila jer se tu nalzi sedam najlepših godina mojega života koje ljubomorno čuvam i vadim ih samo u pojedinim momentima da sebi  dokažem kako još uvek zbog nečega vredi živeti.

Treća veza od tri godine mi je bila ″lekovita″.

Tačnije, služila mi je kao vraćanje u život posle pijančenja mog drugovenčanog da bi koliko-toliko ostala normala zarad dece. Prekinula se bez većih problema posle njegovog pitanja: ″Da li ja treba da te prosim od oca, muža ili dece?″

Četvrta i poslednja veza me je emotivno totalno dotukla i ostavila je neizbrisive posledice. Skoro četiri godine sam u njoj uvek tražila nešto više, pokušavajući da zavirim iza paravana, čak i kada sam osećala da je tamo u njegovom srcu praznina. Mislila sam kao i sve glupače da mogu da je popunim svojom nežnošću i ljubavlju. Kad je on na to odgovarao grubošću i nehajem, pokušavajući da mi pokaže da mu nije stalo, ja sam uglavnom te jasne znake tumačila njegovom nervozom, umorom, bolešću, problemima, čime god, samo ne istinom:

DA NISAM VOLJENA!

A ljubav je smisao moga života. Šta nam drugo u životu preostaje kad izgubimo osećanja? Bez ljubavi ništa nema svrhe i sve je samo praznina!

Nikada nisam dozvoljavala da aveti prošlosti i senke tuđe izdaje natkriju našu vezu. Nažalost, druga strana nije bila tako velikodušna.

Mislim da do kraja života neću uspeti iz ovoga da se izvučem. Već unapred žalim jadnika koji će možda, ali samo možda, imati hrabrosti da se pojavi i pokuša neki oporavak.

A lepo su mi svi pričali i upozoravali me, a ja glupača nisam htela da slušam...

Troje dece!

Ova stavka se definitivno ponavljala iz zadovoljstva

Prvi put slučajno, drugi put planirano a treći put rutinski. Svaki put je bilo prelepo i izuzetno iskustvo. Bilo je tu problema, lagala bih kad bi rekla da ih nije bilo, ali je uvek bilo mnogo lepših trenutaka nego onih loših. A iz ovako lepih momenta može da sledi samo nešto još lepše, a to su...

Tri unučeta (za sada)!

Petar, Đorđe i Magdalena.

Kad im samo imena izgovoriš a tebi oko srca sve milo.

Nikako mi i dalje nije jasna konstatascija da se unučići više vole nego deca. Moram da priznam da iz prve ruke mogu ovo da osporim (bar što se mog iskustva tiče), ali i da kažem kako ljudi brkaju neke pojmove.

Ne može više da se voli ono što ti nisi rodio nego ono što jesi, ali možeš da mu posvetiš više vremena i imaš više živaca, što se obično brka sa većom ljubavlju. Ovo je takođe stavka povezana sa velikim zadovoljstvom, pa očekujem da će u budućnosti još dosta puta da se ponavlja.

Dva kredita i dve kreditne kartice!

Ovo je definitivno najveća pizdarija koju sam u životu uradila

Ajde što sam se jednom ugovnala, ali što sam sve ponovila i to u još gorem obimu ne mogu sebi da oprostim. Nadam se da će me tresnuti neki zgoditak na LOTOU jer je to jedini način da se iskobeljam iz ovoga.

Šta........ treba da uplatim listić? Pa što ne reče da to tako funkcioniše?

KELNER, ako nešto nađeš na ovim karticama koje imam kod sebe slobodno naplati. U suprotnom se ″nosi″ sa svojim računom dok nisam odlučila da se i ja ″nosim″ tamo gde mi niko neće više ništa tražiti.

PRVA LJUBAV

Svake godine proleće čudno deluje na mene. Onda se obično setim moje prve ljubavi i osmeh mi ne silazi sa lica.

Da li želite da čujete kako je to bilo?

Nisam sigurna odakle treba da počnem priču......

.. Elem, počeću od početka (uvek se valjda odatle i  počinje).

U sedmom razredu osnovne škole (baš je bilo davno) ja upoznam jednog dečka, sasvim slučajno, bio mi je komšija. Pošto se moje iskustvo sa momcima pre toga svodilo samo na prebijanje dotičnih (tikla sam se k’o muškarac, čak su me jedno vreme zvali ‘’Hitlerka’’) jer su bili bezobrazni i nevaspitani, ja odmah zauzmem gard prema njemu. Medjutim, dotični bude fin i pristojan i ja počnem da se opuštam. U školi saznam da je prešao kod nas jer je ponavljao sedmi razred i da se preselio kod tetke da kod nas nastavi školovanje. Tu meni odmah bude žao dečka, naročito kada sam čula da se sve to desilo jer su mu se roditelji razveli (šta ćeš, osećajna duša, to me je mnogo koštalo u životu ) i ja se ponudim da ga upoznam sa društvom i zaštitim od raznih likova. Tako počne naše druženje i razmena iskustava.

Posle izvesnog vremena on meni otkrije da mu se svidja moja drugarica i da bi ja tu mogla da poradim nešto za njega. Ja normalno pristanem i počnem da slažem priču mojoj drugarici kako je on dobar, lep (pa i jeste bio), i kako bi ona mogla malo da izadje sa njim. U medjuvremenu mi se dosta družimo da bi razmenjivali priče i strategije, tu ima dosta da se planira zar ne?

I konačno jednoga dana ja njima zakažem sastanak.

Tada sam bila jako uzbudjena kao da sam ja išla na sastanak. Ali gle čuda, dolazi prvo ona besna kao ris i kaže da neće više da ga vidi, a onda dolazi on i kaže da nema ništa od toga.

Ja zbunjena nemam pojma o čemu se radi i insistiram kod njega da mi kaže šta je u pitanju i on mi na kraju kaže da je dotičnu nazvao Ružica (šta ti je pusta navika ) i da se ona toliko zbog toga naljutila da više neće da ga vidi.

Da skratim priču, mi posle odemo u bioskop i smuvamo se, pa kad čovek već stalno izgovara moje ime da zna zbog čega

Moram da priznam da je to jedini čovek u mom životu zbog koga su mi se noge tresle kada ga vidim na kilometar (a bio je visok i stvarno se video na kilometar) i zbog koga sam svašta radila sledećih pet godina, ali se ipak nisam udala za njega iako me je prosio. Mi smo bili tako povezani da nismo morali ni da pričamo, ja sam čula šta on misli i on je čuo šta ja mislim. Voleli smo da igramo razne igre, da se pretvaramo da smo druge osobe, jednom rečju voleli smo se do bola. To je bila moja prva ljubav (kao što kažu ljudi prva ljubav zaborava nema) i sa njim sam naučila sve što znam. Bili smo mladi, bili smo ludi, bili smo nevini, ali sve smo odradili na najbolji mogući način (to sam tek kasnije shvatila ).

Evo i sada sam se sva raznežila čim pomislim na njega, ali sve to me nije sprečilo da se udam za drugoga iako smo mi tada bili zajedno, ali to je neka druga priča za neko drugo vreme i ja ću vam je možda drugi put ispričati. Od tada nisam našla osobu sa kojom bi mogla da napravim takav odnos (a možda nikada i neću), ali to me ne sprečava da i dalje pokušavam.........

ZAR OPET!

  Još uvek je u mojoj svesti sveže sećanje na 90-te godine kad se pretakao benzin po ulicama i kada niko nije bio siguran da li će ujutru zateći prethodnog dana sipani benzin u rezervoar. Tako su žive slike tog vremena u mojoj glavi da sam jutros ostala skamenjena konstatacijom da mi je neko istočio ceo rezervoar benzina. Kao da mu taj čin bezobrazne krađe nije bio dovoljan, uspeo je da mi ukrade i poklopac od rezervoara i ostavi upaljena svetla koja samo čistom slučajnošću nisu ispraznila akumulator.

  Šta reći o ovom postupku? Da li se to 90-te polako prikradaju nazad u želji da nas dokrajče?

  Polako vraćam film unazad i pitam se kako smo sve to preživeli i ostali čitavi.....pardon, živi, čitavi sigurno nismo jer potvrdu toga vidimo svaki dan na crnim hronikama.

  Jurnjava za benzinom koji se kanistrima švercovao iz Rumunije, čekanje redova za ulje i šećer, mešenje hleba, jurnjava za dilerima da se što pre kupe marke dok još može neka da se kupi, urlikanje sirena, to su bile godine izolacije, sukoba, uništavanja ljudskih prava, nasilja nad ljudima, siromaštva, ekonomskog i tehnološkog zaostajanja, kaljanja slike Srbije u svetu i ugleda ovog naroda u svetu. ......

  Bože kako me je ovaj čin krađe podsetio na to vreme i stvorio strašnu paniku u mom organizmu. Da li se to danas  Srbija opet nalazi na istorijskoj raskrsnici?  Dokle više?

Emocionalni vampiri

Da li ste nekada čuli za izraz "emocionalni vampiri"? Ne, taj izraz nema veze s Kejt Bekinsejl i filmom "Podzemni svet", ni s Drakulom, niti bilo kojim bićima iz mašte. Taj izraz odnosi se na prave žive ljude - nakon komunikacije s takvim ljudima, osećate se više isceđeno i u emotivno mnogo gorem stanju nego da vam je vampir iz horor priče isisao litar krvi. O kakvim se to ljudima radi?

To su ljudi skloni tome da emotivno ucenjuju sve oko sebe. Jednim delom, njihov stav je da ako od vas ne dobiju ono što hoće (neku stvar ili uslugu), vi ste sebična i loša osoba; drugim delom, oni stalno zahtevaju vašu pažnju i da se vi brinete o njima i emocionalno da ulažete u odnos s njima - ili ste, opet, sebične i loše osobe koje samo na sebe misle. Verovatno znate bar jednu takvu osobu? Ja lično imam veliko iskustvo sa takvima.

To može biti neko iz vaše škole ili komšiluka, recimo. Možda su vam neki drug ili drugarica takvi, a možda i vaše dete. Oni su stalno puni priča o tome kako puno čine za vas i kako i vi treba da učinite to-i-to za njih (takav razgovor je naročito čest ako na neki njihov zahtev odgovorite sa "neću" ili "ne mogu"). Takođe, večito su puni priča o tome kako im je grozno, kako im se ovo ili ono loše desilo, i od vas očekuju da ih pažljivo i saosećajno slušate, da se složite sa svime što kažu (osim ako kažu nešto negativno o sebi, onda treba da ih uveravate da su divne i predivne osobe) i da ih tešite. Šta uraditi s takvima? Bež"te od njih! Ništa vam oni ne pružaju, samo vas "cede" i iskorišćavaju i nikada vam ništa neće ni pružiti. Sklonite se od njih i nađite prave prijatelje.

Teža je varijanta ako vam je član porodice takav, a i to se dešava. Život s emocionalnim vampirom je ogavan - bez preterivanja. Stalno vas tera da se osećate krivim, kao sebični, samoživi skot koji samo na sebe misli i iskorišćava sve oko sebe. Pošto se radi o članu vaše porodice, nekada čak majci ili ocu, može da bude veoma teško objektivno proceniti da li vi zaista samo sebe gledate ili vaša mama ipak preteruje.

Šta u toj drugoj varijanti? Prvo pokušajte pažljivo da procenite da li je kritika koju čujete na svoj račun tačna. Može vam pomoći ako na papir stavite šta sve vi pružate toj osobi, šta sve radite za nju (uz njen zahtev ili bez njega), a šta ona pruža vama. Već po broju stavki ko šta za koga radi moći ćete da vidite da li ste stvarno takav sebičnjak. Ako zaključite da ipak niste sebični, možete pokušati da se argumentovanim nabrajanjem suprotstavite tom članu svoje porodice. Nažalost, može se desiti da to ne uspe; tada vam preostaje da se trudite da sačuvate živce - i da se ne stidite da kažete "ne" kad verujete da je pred vas postavljen preveliki zahtev.

Hoće li ova druga taktika funkcionisati? Hoće. Emocionalni vampiri nisu jaki, zato stalno i "cede" sve oko sebe. Jednom kada ta osoba shvati da ste stekli otpornost na njene pokušaje (a shvatiće ako u svom odbijanju budete dosledni i ako postavite jasne granice dokle može da se ide), odustaće i preći će na "ceđenje" nekog drugog.