BlogOyevci:
Moji blogovi:
Neka te ne brine poneka gruba reč
kada sa mojih usana poleti,
jer srce ovo je sto puta ranjeno
možda pre tebe nekome se sveti,
nekome se sveti.
Nakon toliko godina
ponovo budan sanjam ja,
nije ni čudo
što mi je srce u barikadama.
Nakon toliko godina
opet u ljubav verujem,
spreman i dušu da ti dam,
a ništa ne očekujem.
Neka te ne brine što sam ti daleko
i onda kad sam na pedalj od tebe,
jer nisam ni sa kim na sreću naviko
uvek sam pogrešne znao da zavedem,
jer nisam ni sa kim.
Željko Samardžić
Tu noć je Tisa nadošla...
A na njoj nošnja raskošna
prstenčić
I u kosi venčić
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam...
Pišem ti pesmu devet dana,
brusim filigranske detalje,
nižem, al' ništa od đerdana
- lepo neće dalje.
Imaš li ikoga na svetu,
ili bi sa mnom na put mogla?
Hajde da menjamo planetu,
sutra dajem oglas.
Pogledaj samo šta nam rade,
na karti neba mi smo tačka.
Stavi pred krevet barikade
Taman se ludilo raščisti,
taman smo nadomak smisla,
evo ih sledeći fašisti
dok si rek'o "piksla".
Baš tebe briga, slušaš jastuk,
stiskaš tu svilu kao klešta,
misliš na neki bezobrazluk.
O, Bože, baš koješta.
Moja si pokretna fešta
Moj tajni prolaz kroz mrak
I sve bi bilo koješta
da tebe nije...
Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
Što u meni još pre rođenja,
Pre detinjstva i pre mladosti
Gori bolna i živa
Strast da svoje i tuđe radosti
Pretvaram u bol.
Ili, kada gorku ovu
Od mene dobiješ vest,
Pomisli da je isti ceo svet,
I bolnu o meni svest
Uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum.
I pomisli samo
Kako mene nije ni bilo,
Kako sam ja samu sebe izumela
Samo da bi me ti veleo,
Samo da bih umela
Biti san tvoj o meni,
Tvoj san koji me je gorko boleo.
Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.
Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.
Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.
Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.
Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce predamnom prosuše;
reč bese jedini trošni most
između duše nam i duše.
Bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
A između nas uvek je pesma tekla
Kao reka između dva poljska cveta.
Kad pomislim da će kao pene nestati
I hridi ove, gde se jutros moja tuga
Meša sa gorkim mirisom pelena,
Kuda ću minuti ja kao svila zračna
Samo, ispod plavih maslina i lovora zelena.
Kad pomislim da je sve ovo što me boli
I večno tako se čini, samo senka nestalna
I da će i more ovo, i zvezdu, i planinu snežnu
Odneti vreme kao i čoveka,
I suzu njegovu zemaljsku i radost nežnu:
Mirna bih i gorka na pesak ovaj legla
I večito na njemu ostala,
Ne tražeći ničemu na ovoj zemlji lek.
Na kraju biće opet jedno isto
Sve, ma čime se ispunio vek.
I što bih onda činila ma šta
Da mi radost dođe ili tuga prestane,
Kada sam proleća jednog u maju postala
Samo zato da me opet nestane.
D. Maksimović
Prošao je oktobar.
Ulica poslednji put kisne na sirotom suncu.
Sedite malo kraj mene, kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo srećno doba.
Sedite malo kraj mene...
Dozvolite mi da posle svega
Dalekom nekom dečku napišem jedno pismo,
Onako malo nostalgično.
«Dečko,»
- kazaću -
«dečko,
sve je
sve je
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
Prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
Sve je
Sve je
Spokojno...»
Ovde, kod mene,
Dani imaju opor ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše,
Čudno,
Spokojno...
Nemam volje ni da živim, ni da se ubijem
Ti me svakako razumeš:
Sve je
Sve je
Sve je gotovo.
Uplašeno sam pijana,
I prazna,
I sama.
Možda mi nećeš verovati:
Ja nisam za tobom bila,
Onako obično, dečije, zanesena,
Dozvoli da se zato zbog nečega u sebi
Nasmešim u ovu jesen,
Pomalo krišom,
Kroz suze,
Pomalo demodirano...
Ja, tvoja najnežnija veštica među pesnicima.
Ja, tvoja najsurovija pesnikinja među vešticama!
M. Antić - sa nekim izmenama
...da jednom kad u noć se probudi
sjaj mesečev ga sa neba pobudi
da skrušen dođe do mene...
Osveta moja biće meka
jer srce moje ga čeka
i danju i noću bez promene...
Desanka Maksimović