Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.

Ja želim da znam da li si iskren prema samom sebi ili izdaješ sopstvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.

Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.

Ja želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije lepa svaki dan.
Ja želim da znam možeš li se dići posle bola i očaja, iscrpljen, satrt do srži, i ipak krenuti dalje.

Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.

Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom i ne ustuknuti.
Ja želim da znam da li mogu da ti pružim ruku, da zatvorim oči i da pustim da me vodiš, bez straha i bez suvišnih pitanja.

Mene ne zanima kako zarađuješ za život.

Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usuđuješ da sanjaš o tome da ispuniš čežnju svoga srca.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima šta si u horoskopu i koja planeta je u tvom mesecu.

Ja želim da znam da li si dodirnuo središte sopstvene tuge, da li su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio iz straha od daljeg bola.
Ja želim da znam možeš li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju.

Mene ne zanima gde ili šta ili kod koga si učio.

Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom i da li zaista voliš društvo u kome se nađeš kada si sam.

Ukoliko je to na filmu – uživaj!

Ukoliko je to stvarni život – zovi hitnu pomoć!

«Znam, dušo, obeć'o sam da te neću pominjati...

Bogarati i sudbinu proklinjati...

U varoš se preseliti... Orcati i veseliti...

Obeć'o sam srca teška... Obeć'o sam... Al jebešga...»

Dosta vremena je prošlo. Ne previše, ali dosta. Trebalo je već da me prođe. Ali nije i ne znam kad će. Rekla sam i da neću više pisati blog. Ali ipak pišem. Ne onaj. Samo ne pišem na onom blogu.

I svakim postom protivurečim sama sebi. To je zato jer ni sama ne znam kako se osećam. Ludilo. Opsesija. Ko to zna. Nekih dana plačem, tužna sam, sve mi nedostaje. Nekad sam ljuta, na sebe, na njega, na sve i najradije bih ga izbrisala iz sećanja. Nekad sam nasmejana i srećna što se sve dogodilo i što je bilo tako lepo. I mislim da je u pravu što je to uradio. Uglavnom, kako god da se osećam, to znači da ipak svakog dana mislim na njega. I pišem. Šta mogu. Moram. To je jedini način da izbacim sve iz sebe i da se nadam da će proći...

Strašno... mrzim sebe što to radim... bljak... baš sam patetična...


«Gledala me jedna ista Ti... ja sam još i mog'o pristati...
Al srce...
Ono se ko jare opire... Retko ko do njega dopire...

Oprosti mi... Moja rano rana...
Oprosti mi... Srećo bogom dana...
Pod nebom je ognjeno i snežno
Al malo šta još ume da ubije nežno...
Da ni ne primetiš... Kao rani mraz...»


«Princezo, javi se... Još imam džep u kom se hladni prsti zgreju

Pošalji poruku... Da vidim jednom to pisamce na displeju

Sve mi nedostaje... Čuvam u damastu još kalup tvoga vrata

Princezo, dosta je... Dve i po godine smo taoci inata... šta ti je? «

Rešila sam i javno da priznam, kad sam već priznala sebi samoj. Ja sam jedna romantična duša. Godinama se trudim da ubedim druge, a još više sebe, da nisam. Da je sve to prevaziđeno i sladunjavo i bljak. Vreme je krajnje da priznam da ne mislim tako.
Volim da sam voljena. Volim da mi on šalje sms svako veče da mi poželi slatke snove i onda opet ujutro da bi pitao jesam li ih imala. Volim da sam mažena i pažena. Volim šetnje držeći nekog za ruku. Volim ukradene poljupce. Nežne i lagane. Volim prste u kosi. Volim poglede pune želje. Volim. Volim da volim. I lepo mi je kad znam da negde neko misli na mene, kao i ja na njega.
I nije me briga što imam preko trideset godina i dete i propali brak iza sebe.

Hoću da volim.


Izašla sam pre par nedelja sa nekim. Čovek me već duže vreme gnjavio i eto jednom sam i pristala. Ne izgleda loše. Generacija smo. Ima odličan posao. Ima dobar auto. Sin jedinac je, ima i lepu veliku kuću na periferiji grada. Sve u svemu – odlična prilika, što bi se reklo.
Htela sam samo na kafu. Ali kafa je prerasla u piće, piće u čitav provod. Sedeli smo satima. Smejali se. Vreme je prosto proletelo. Dakle i zanimljiv je. Duhovit i inteligentan. Ma sve je savršeno. Odvezao me je kući. I sad opet zove da se vidimo.
I tako. Prosto za ne verovati.

Ali... ali... ali...

Sve to meni ne znači mnogo. Jednostavno nema one iskrice, nema leptirića u stomaku, nema ničega... Možda sam glupa. Ne znam. Ali nije mi to dovoljno. Neću da budem sa nekim samo zato što je to praktično. Zato što je odgovarajućih godina, zato što živi u blizini, zato što mu ne smeta moja prošlost.

Hoću da gorim, hoću da letim, hoću da šetam po oblacima!!!

Uticaj filmova i knjiga??? Možda i jeste. Ali jedno znam – moguće je jer sam doživela. I neću pristati na polovična rešenja. Odbijam da poverujem da prava ljubav postoji samo na filmu. Ima je i u životu i pronaći ću je opet!!!

Ako nekog voliš, oslobodi ga.
Ako se vrati – tvoj je zauvek,
a ako se ne vrati – nikad nije ni bio tvoj...

A ako samo sedi i gleda TV
nesvestan da je oslobođen
znači da si se udala za njega... 

I wanna love you, but I better not touch



I wanna hold you, but my senses tell me to stop



I wanna kiss you, but I want it too much



I wanna taste you but your lips are venomous poison.



I don't wanna break these chains


Poison...
Running deep inside my veins...