Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»

A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.

- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.

Al' da budu na cvetiće.
- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.
- Da me mrze sve komšije.

- Da ne uđe ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetića,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Jesi l moje?
Najmoje?
- Jesam tvoje.
Najtvoje.

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.

"Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.

Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.

Zar to ne liči na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.

Zar to ne liči na slobodu?"

 

Prošao je oktobar.

Ulica poslednji put kisne na sirotom suncu.

Sedite malo kraj mene, kao kraj groba.

Minut pošte za moje preminulo srećno doba.

Sedite malo kraj mene...

Dozvolite mi da posle svega

Dalekom nekom dečku napišem jedno pismo,

Onako malo nostalgično.

«Dečko,»

- kazaću -

«dečko,

sve je

sve je

sve je  gotovo.

Ovde opet cveće pokojno

Prodaju razliveno u parfemske flaše.

I sve je,

Sve je

Sve je

Spokojno...»

 

Ovde, kod mene,

Dani imaju opor ukus piva i dosade.

Ponekad kaplju kiše,

Čudno,

Spokojno...

Nemam volje ni da živim, ni da se ubijem

 

Ti me svakako razumeš:

Sve je

Sve je

Sve je gotovo.

Uplašeno sam pijana,

I prazna,

I sama.

Možda mi nećeš verovati:

Ja nisam za tobom bila,

Onako obično, dečije, zanesena,

Dozvoli da se zato zbog nečega u sebi

Nasmešim u ovu jesen,

Pomalo krišom,

Kroz suze,

Pomalo demodirano...

Ja, tvoja najnežnija veštica među pesnicima.

Ja, tvoja najsurovija pesnikinja među vešticama!

M. Antić - sa nekim izmenama

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli?
Po kojoj znaš koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima,
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

M. Antić

I

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda

koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare prošlosti,
baš kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu na neko bivše rame,
i zagledaj se pažljivo u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.

Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produžili
to što se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguće je voleti prvi put
u ovoj večnosti.

...Govorim s poštovanjem o jednoj ludoj kapljici, koja se, usamljena, penje uz vodopade i stravično se muči da uzleti u nebo.

 

Ta kap u sebi, jedina, nosi uspravnu misao. Sve ostalo je bujica.

 

Kap ne zna da nije moguće da se teče uz vodopad. Niko joj nije objasnio. I zato uporno nastavlja, lepa u svom neznanju.

 

I sve je bliže vrhu...

M. Antić

 

I moj život je vodoskok u vodopadu sveta!!!