Ujutro smo se rastali. Svako svojim putem, nazad u svoje živote... tokom vikenda razmenili par sms poruka... Nekako neobično... Iste reči kao ranije, ali sad mi zvuče drugačije... sve se promenilo... kao da to više nije to... ne znam... Nekako je hladan i dalek... ili ja samo umišljam... bzvz...

A onda se pojavljuje na msn... pričamo, naravno, kao i obično, ali meni taj osećaj ne da mira... moram da pitam o čemu se radi, čini li se to meni ili šta... i onda bum, kao grom iz vedra neba... nižu se njegove rečenice na monitoru, ja čitam i ne verujem šta se dešava... otprilike ovako nekako –

«Srećko, nije da ne želim više nikad u životu da te vidim (ha, čim tako počinje, sve je meni jasno)... ali moram ti reći da ne mogu više ovako... Moraćemo da malo smanjimo intenzitet naše komunikacije (kako ovo romantično zvuči)... Znaš, nemoj pogrešno da me razumeš... sve je bilo savršeno... apsolutno sve... i ti si savršena, tačno onakva kako sam te zamišljao... da budem iskren, mislio sam kad se vidimo da će biti drugačije, da će taj osećaj da prođe, ali nije... još je jači... A ti znaš da ja svoj život ne mogu i ne želim da menjam... a ni tvoj... zato je bolje tako, razumeš, zar ne? Da malo pauziramo? Kad sam odlazio od tebe pre neki dan osećao sam se jako loše... ne mogu ti objasniti koliko... I jednostavno ne želim da se ikad više u životu tako osećam...»

Dakle, to bi bio kraj... naša priča je završena... i to preko j***nog msn-a. Na sve to ja kažem samo jedno OK. Nisam od onih koji mogu da se spuste, da mole. Ne. Neće on ni primetiti koliko i da li mi je teško. Nema šanse. Ni jedna više poruka. Ni poziv. Ništa. Takva sam ja. Znam, plakaću, ali sama. On to neće znati.

Pa sigurno sam neke dve nedelje bila u šoku i u depresiji. Srećom, imala sam dosta obaveza u to vreme, pa mi je to pomagalo da prolazim kroz dane... ali svaki minut, svaki sekund dokolice mislila sam na njega. Pogotovo kad dođe ono vreme uobičajeno za poziv... strašno.... toliko suza... I onda sam vremenom navikla, izašla par puta, što odavno nisam... upoznala neke nove ljude, zabavljala se... Ali negde u nekom krajičku srca i dalje je postojao on... i dalje ona strepnja kad čujem 'dobili ste poruku', nekako me 'štrecne' – da nije od njega...

I više od pola godine kasnije, negde na jesen, dogodi se i to – poruka koja jeste od njega... Jednostavno – 'ćao, kako si, šta radiš'... Ne verujem... nisam pametna... ali ne mogu a da ne odgovorim... i ponovo istim putem... ponovo se dopisujemo... i čujemo... ne toliko često kao ranije... možda dva ili tri puta u mesecu... samo drugarski... eto...  Možda sam glupa što sam mu dozvolila da ponovo uđe u moj život... ne znam...

Prošle nedelje je trebalo da se opet vidimo. Poklopilo se vreme i mesto. Spremala sam se za taj susret... ali na kraju, u poslednji čas, odustala sam... nisam otišla... nisam mogla... nisam želela... nisam imala snage... Ne znam ni sama... U jedno sam sigurna – ne bi bilo kao pre... nema šanse... samo bi se sve opet pokvarilo... Jednostavno, suviše mnogo vremena je prošlo... da je taj poziv stigao godinu dana ranije, bila bih presrećna... letela bih... sada više ne... kasno je... i nisam otišla... bolje je tako... bolje za nas...

Pa da nastavim... Dakle(m), devet meseci je sve to tako trajalo... A onda je jednostavno postalo nepodnošlljivo. Preko telefona sam samo mogla da kukam – dođi, dođi, dođi... ni on ni ja nismo više mogli da podnesemo nedostatak fizičke blizine. Kao za inat, iako je ranije često dolazio da svira u NS, sa svojom grupom, tih dana je išao svuda, sve dalje od mene, a nikako bliže...

Bila je Nova Godina, prošla uz uobičajeni telefonski poziv, ali i uz obećanje. «Uskoro ću doći!!! Sigurno!!!» I zaista, tu negde tih prazničnih dana, zazvoni telefon, u neuobičajeno i nedogovoreno vreme. «Srećko, pogodi gde sam... Na putu za NS, uveče sam tu...» Ispostavilo se da neki drugi bend, njegovi prijatelji, imaju svirku kod nas, pa je bilo mesta i za njega sa njima... Tako da zaista dolazi... YESSS!!!

 Joj da ste samo videli moju paniku... Šta da obučem... Koje farmerice mi najbolje stoje... A gore... nešto sexy... dekoltirano... al biće mi hladno... ma nema veze... zabole me baš i za zimu i za sve... Pa onda sve na brzinu, lak za nokte, šminka, frizura... uh... muke su to... :))

I tako, sredim se ja, krenem, kad ono neka kiša se spustila, ma kao kliše iz lošeg ljubavnog filma, ali zaista je bilo tako... Januar, a kiša lije, pljušti, kao usred leta. Dobro je, bar nije hladno. Stižem onako mokra (iz principa nikad ne nosim kišobran) i ulazim u predvorje kluba gde nastupaju njegovi prijatelji. Ulazim da se sklonim sa kiše, sa namerom da bacim još jedan pogled na ogledalo pre nego što uđem... Ali jeste, staklena vrata, a on sedi odmah tu, da me ugleda čim stignem... Vidim i ja njega... Uh... izgleda mnooogooo bolje nego na slici (nikad ne verujte fotografijama)... Kad me je video, ustane i krene prema meni. Ja zaboravila i ogledalo i kišu i sve... stojim onako glupavo pokisla, od moje frizure ni traga, samo neke froncle od kose... šminka ko zna kako izgleda... voda se cedi sa mene... Blagi užas...

A on se široko osmehuje i prilazi mi... grli me čvrsto... Meni neobično... To je neko koga već toliko dugo znam, a opet ga ne znam... čudan osećaj... Njemu nije čudno... Uhvati me oko struka i podigne (mora, viši je od mene bar za glavu) i ljubi me... i vrti me u krug... a možda me i nije vrteo, možda se to meni u glavi vrtelo... ko zna... mada, kad je prestao da me ljubi i kad me je spustio primećujem čudan pogled njegovih kolega, koji se odjednom prave da ne gledaju u nas, već nešto kao rade, nameštaju one instrumente, probaju :))

Sedeli smo tu satima, uz kafu i crno vino, pričali, zezali se, smejali se... ma kao da se znamo sto godina... Svirka njegovih kolega je već uveliko počela i bila u punom jeku... Ne pitatajte šta su svirali... nemam pojma... ništa nisam čula ni videla... samo njegove oči... i osmeh... i čula sve izgovorene (a i neke neizgovorene) reči...

Dođoh do onog dela posta u kom bih trebala da opravdam ovaj naslov koji sam mu dala... ali ipak ću vas razočarati... neću vam ispričati šta se kasnije dešavalo... tokom noći... kada smo ostali sami... iza zatvorenih vrata sobe... Neću vam reći koliko čarobno je bilo... neću ispričati ništa o poljupcima, dodirima, uzdasima... Ne, nećete saznati šta se događalo tada i tamo, kako smo dočekali zoru, umorni, presrećni, zaspali jedno drugom u naručju... ne, to vam neću ispričati, to možete samo da naslutite...

I, samo da napomenem – nije ovo sve, ima još... ostao mi je i treći deo priče, onaj patetični... o tome neki drugi put, za sad nek ostane na happy end-u...

Juče me nešto krenula inspiracija, na svakom blogu po jedan post. Imam želju da i na ovom, romantičnom, ispričam jednu priču. Mada možda i nije romantična. Priča, mislim... A možda i jeste, otkud znam...

Bilo je to nekada davno, pre dve godine. Tada sam ja bila neka druga ja, neka drugačija, samu sebe ne poznajem... Valjda... Jebemliga... Izašla sam iz jedne duge, desetogodišnje agonije, počela ponovo da dišem, osvestila se, progledala... ma sve u svemu, oslobodila se sto kilograma suvišne težine u jednom trenu... jednom reči – razvela se :))

I šta bih drugo, naravno, nego na net, pa na čet... I upoznam jednog... lika :)) Ja sam ovde gore, kad se gleda na karti (mapi), a on skroz tamo negde dole južno. I tako. Ne bih ni znala da nam je toliko velika ova naša mala država, da eto, silom prilika ne uzeh da merim i nađoh da nas razdvaja preko tri stotine kilometara. Al nema to veze. Moderna tehnologija čuda čini, pa se mi eto upoznali, skontali i zgotivili bez obzira na tu silnu kilometražu. Noći provodili zajedno. Često. Skoro svakog dana... osim vikendom... jer on je neki muzičar, pa vikendom svira, ne četuje. Nema veze, i radnim danom je dovoljno... Nekad i previše...

Chatovali smo tako, pa nekih pola godine. U međuvremenu razmenili brojeve mobilnih, pa se ponekad i čuli. Razmenili i fotke... Joj, to je tek poseban doživljaj bio, ja mislila on gitarista, neki roker, faca, pa sigurno lep ko upisan... kad ono... blagi užas... al nema veze – nisam ja površna žena, ne gledam ja ljude kako izgledaju fizički... Dobro, ajde, gledam, al nije mi to bitno ni presudno. Bitno je to što se mi kontamo, što pričamo kao da se sto godina znamo, misli čitamo jedno drugom, rečenice završavamo... Ma divota jedna... A osim toga, tu su i oni kilometri... računam, baš me briga kako izgleda, nećemo se ni sresti u RL...

Eee, kako sam pogrešila... Ne uzeh ja u obzir da je čovek muzičar, putuje svuda po svetu... ajde, dobro, možda ne svuda po svetu, ali svuda ovde po okolini... bližoj i daljoj... Ali nikako put da ga dovede i do Novog Sada...

Razmenimo mi posle izvesnog vremena i brojeve fiksnih telefona... Veza napreduje, nema šta... Sad ne samo da chatujemo, nego se i čujemo. Svako veče u osam. Zakazan razgovor. Drugarice hoće da me ubiju, gde god da sam, šta god da radim, ja u osam moram da idem kući, jer će da zvoni telefon... Pričamo po sat, dva... Nikom nije jasno šta mogu da pričam dva sata svaki dan telefonom sa čovekom koga i ne znam... oči mu u životu nisam videla... ali eto, ja mogu... I tako nekako je prošlo celih devet meseci od prvog našeg kontakta... Devet meseci... eeeejjjj... pa mnogo je to bre... Više me nije ni briga, ali zaista, za to kako izgleda... Toliko mi je postao blizak i drag... I nerviram se... što sam i počela da pričam sa njim... i taj glupavi jug, što mora da bude tako daleko, dole, južno... mogli su ga i negde bliže staviti... pih...

Eto, to je taj romantični deo priče. A pošto piše u naslovu bloga da će da bude romatičan, erotičan i patetičan, sutra prelazim na ove ostale oblasti... a neću ni da bude predugačak post... nisam od onih koji smaraju na sto strana... dosta i ovo... u svakom slučaju, hteli vi to ili ne, zanimalo vas ili ne – nastavak sledi...