Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.

Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.

Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.

Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.

Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.
Ali svejedno.
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.

Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.


I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem.


I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo...