... o romantici... erotici... patetici...

Pa da nastavim... Dakle(m), devet meseci je sve to tako trajalo... A onda je jednostavno postalo nepodnošlljivo. Preko telefona sam samo mogla da kukam – dođi, dođi, dođi... ni on ni ja nismo više mogli da podnesemo nedostatak fizičke blizine. Kao za inat, iako je ranije često dolazio da svira u NS, sa svojom grupom, tih dana je išao svuda, sve dalje od mene, a nikako bliže...

Bila je Nova Godina, prošla uz uobičajeni telefonski poziv, ali i uz obećanje. «Uskoro ću doći!!! Sigurno!!!» I zaista, tu negde tih prazničnih dana, zazvoni telefon, u neuobičajeno i nedogovoreno vreme. «Srećko, pogodi gde sam... Na putu za NS, uveče sam tu...» Ispostavilo se da neki drugi bend, njegovi prijatelji, imaju svirku kod nas, pa je bilo mesta i za njega sa njima... Tako da zaista dolazi... YESSS!!!

 Joj da ste samo videli moju paniku... Šta da obučem... Koje farmerice mi najbolje stoje... A gore... nešto sexy... dekoltirano... al biće mi hladno... ma nema veze... zabole me baš i za zimu i za sve... Pa onda sve na brzinu, lak za nokte, šminka, frizura... uh... muke su to... :))

I tako, sredim se ja, krenem, kad ono neka kiša se spustila, ma kao kliše iz lošeg ljubavnog filma, ali zaista je bilo tako... Januar, a kiša lije, pljušti, kao usred leta. Dobro je, bar nije hladno. Stižem onako mokra (iz principa nikad ne nosim kišobran) i ulazim u predvorje kluba gde nastupaju njegovi prijatelji. Ulazim da se sklonim sa kiše, sa namerom da bacim još jedan pogled na ogledalo pre nego što uđem... Ali jeste, staklena vrata, a on sedi odmah tu, da me ugleda čim stignem... Vidim i ja njega... Uh... izgleda mnooogooo bolje nego na slici (nikad ne verujte fotografijama)... Kad me je video, ustane i krene prema meni. Ja zaboravila i ogledalo i kišu i sve... stojim onako glupavo pokisla, od moje frizure ni traga, samo neke froncle od kose... šminka ko zna kako izgleda... voda se cedi sa mene... Blagi užas...

A on se široko osmehuje i prilazi mi... grli me čvrsto... Meni neobično... To je neko koga već toliko dugo znam, a opet ga ne znam... čudan osećaj... Njemu nije čudno... Uhvati me oko struka i podigne (mora, viši je od mene bar za glavu) i ljubi me... i vrti me u krug... a možda me i nije vrteo, možda se to meni u glavi vrtelo... ko zna... mada, kad je prestao da me ljubi i kad me je spustio primećujem čudan pogled njegovih kolega, koji se odjednom prave da ne gledaju u nas, već nešto kao rade, nameštaju one instrumente, probaju :))

Sedeli smo tu satima, uz kafu i crno vino, pričali, zezali se, smejali se... ma kao da se znamo sto godina... Svirka njegovih kolega je već uveliko počela i bila u punom jeku... Ne pitatajte šta su svirali... nemam pojma... ništa nisam čula ni videla... samo njegove oči... i osmeh... i čula sve izgovorene (a i neke neizgovorene) reči...

Dođoh do onog dela posta u kom bih trebala da opravdam ovaj naslov koji sam mu dala... ali ipak ću vas razočarati... neću vam ispričati šta se kasnije dešavalo... tokom noći... kada smo ostali sami... iza zatvorenih vrata sobe... Neću vam reći koliko čarobno je bilo... neću ispričati ništa o poljupcima, dodirima, uzdasima... Ne, nećete saznati šta se događalo tada i tamo, kako smo dočekali zoru, umorni, presrećni, zaspali jedno drugom u naručju... ne, to vam neću ispričati, to možete samo da naslutite...

I, samo da napomenem – nije ovo sve, ima još... ostao mi je i treći deo priče, onaj patetični... o tome neki drugi put, za sad nek ostane na happy end-u...