Pod jedan - romantika
Juče me nešto krenula inspiracija, na svakom blogu po jedan post. Imam želju da i na ovom, romantičnom, ispričam jednu priču. Mada možda i nije romantična. Priča, mislim... A možda i jeste, otkud znam...
Bilo je to nekada davno, pre dve godine. Tada sam ja bila neka druga ja, neka drugačija, samu sebe ne poznajem... Valjda... Jebemliga... Izašla sam iz jedne duge, desetogodišnje agonije, počela ponovo da dišem, osvestila se, progledala... ma sve u svemu, oslobodila se sto kilograma suvišne težine u jednom trenu... jednom reči – razvela se :))
I šta bih drugo, naravno, nego na net, pa na čet... I upoznam jednog... lika :)) Ja sam ovde gore, kad se gleda na karti (mapi), a on skroz tamo negde dole južno. I tako. Ne bih ni znala da nam je toliko velika ova naša mala država, da eto, silom prilika ne uzeh da merim i nađoh da nas razdvaja preko tri stotine kilometara. Al nema to veze. Moderna tehnologija čuda čini, pa se mi eto upoznali, skontali i zgotivili bez obzira na tu silnu kilometražu. Noći provodili zajedno. Često. Skoro svakog dana... osim vikendom... jer on je neki muzičar, pa vikendom svira, ne četuje. Nema veze, i radnim danom je dovoljno... Nekad i previše...
Chatovali smo tako, pa nekih pola godine. U međuvremenu razmenili brojeve mobilnih, pa se ponekad i čuli. Razmenili i fotke... Joj, to je tek poseban doživljaj bio, ja mislila on gitarista, neki roker, faca, pa sigurno lep ko upisan... kad ono... blagi užas... al nema veze – nisam ja površna žena, ne gledam ja ljude kako izgledaju fizički... Dobro, ajde, gledam, al nije mi to bitno ni presudno. Bitno je to što se mi kontamo, što pričamo kao da se sto godina znamo, misli čitamo jedno drugom, rečenice završavamo... Ma divota jedna... A osim toga, tu su i oni kilometri... računam, baš me briga kako izgleda, nećemo se ni sresti u RL...
Eee, kako sam pogrešila... Ne uzeh ja u obzir da je čovek muzičar, putuje svuda po svetu... ajde, dobro, možda ne svuda po svetu, ali svuda ovde po okolini... bližoj i daljoj... Ali nikako put da ga dovede i do Novog Sada...
Razmenimo mi posle izvesnog vremena i brojeve fiksnih telefona... Veza napreduje, nema šta... Sad ne samo da chatujemo, nego se i čujemo. Svako veče u osam. Zakazan razgovor. Drugarice hoće da me ubiju, gde god da sam, šta god da radim, ja u osam moram da idem kući, jer će da zvoni telefon... Pričamo po sat, dva... Nikom nije jasno šta mogu da pričam dva sata svaki dan telefonom sa čovekom koga i ne znam... oči mu u životu nisam videla... ali eto, ja mogu... I tako nekako je prošlo celih devet meseci od prvog našeg kontakta... Devet meseci... eeeejjjj... pa mnogo je to bre... Više me nije ni briga, ali zaista, za to kako izgleda... Toliko mi je postao blizak i drag... I nerviram se... što sam i počela da pričam sa njim... i taj glupavi jug, što mora da bude tako daleko, dole, južno... mogli su ga i negde bliže staviti... pih...
Eto, to je taj romantični deo priče. A pošto piše u naslovu bloga da će da bude romatičan, erotičan i patetičan, sutra prelazim na ove ostale oblasti... a neću ni da bude predugačak post... nisam od onih koji smaraju na sto strana... dosta i ovo... u svakom slučaju, hteli vi to ili ne, zanimalo vas ili ne – nastavak sledi...
Iskuckaj svoje misli...
Iskuckane misli:
Treba imati poverenja u ljude i na daljinu.
Ja zamalo, ali sasvim ozbiljno, skoro sam sa jednom Crnogorkom
ostvario vezu realnu, jedino je pocela ona da tvrdi da je stara za mene,
i da je umorna za moje zahteve, sta ces 35 godisnja matematicarka. ;)
A ja tek sad cu imati 21.;)
Ali su ove virtualne ljubavi LEGENDARNE :D Hail.
Guinevere, romantika je do sad, al ima i dalje ;)
Almsivi, pa jeste, legendarne su... šteta za tebe i matematičarku crnogorku ;)