Pismo
Prošao je oktobar.
Ulica poslednji put kisne na sirotom suncu.
Sedite malo kraj mene, kao kraj groba.
Minut pošte za moje preminulo srećno doba.
Sedite malo kraj mene...
Dozvolite mi da posle svega
Dalekom nekom dečku napišem jedno pismo,
Onako malo nostalgično.
«Dečko,»
- kazaću -
«dečko,
sve je
sve je
sve je gotovo.
Ovde opet cveće pokojno
Prodaju razliveno u parfemske flaše.
I sve je,
Sve je
Sve je
Spokojno...»
Ovde, kod mene,
Dani imaju opor ukus piva i dosade.
Ponekad kaplju kiše,
Čudno,
Spokojno...
Nemam volje ni da živim, ni da se ubijem
Ti me svakako razumeš:
Sve je
Sve je
Sve je gotovo.
Uplašeno sam pijana,
I prazna,
I sama.
Možda mi nećeš verovati:
Ja nisam za tobom bila,
Onako obično, dečije, zanesena,
Dozvoli da se zato zbog nečega u sebi
Nasmešim u ovu jesen,
Pomalo krišom,
Kroz suze,
Pomalo demodirano...
Ja, tvoja najnežnija veštica među pesnicima.
Ja, tvoja najsurovija pesnikinja među vešticama!
M. Antić - sa nekim izmenama