Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.

 

Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.

I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.

Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!

Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.

 

Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.

Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

I čaše su bile prazne

I flaša razbijena

I krevet raspremljen

I vrata zatvorena

I sve staklene zvezde

Sreće i lepote

Treptale su u prašini

Nepočišćene sobe

I bio sam mrtav pijan

I lud od radosti

I ti živa pijana

Gola u mom zagrljaju.

"Čudi se svemu bezazleno, kao da si se rodio prvi put.  Ali ostavljaj dokaze iza sebe,  oprezno kao da tu postojiš poslednji put.
I voli najžešćom nežnošću, kao da živiš jedini put i nikad više.

Najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada;
umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.

U međuvremenu, izmišljam reči, vračam, od telegrafskih stubova stvaram krdo jelena."

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica,
koji za života čekao da ga proglase za vulkan...

Sad mi zaista više ničega nije žao,
i neću urlati,
ni sliniti u rukav ako sutra neko,
ko bude pozvan da nišani,
na mene prstom ne nanišani...

Dušo moja, volela bih da si tu.
Uzdahnula sam upravo duboko,
i u trenu shvatila da te želim kraj sebe,
da imam strahovitu želju da ustanem,
da ti priđem i da te zagrlim, snažno,
da ti zagrljajem dam snagu za budući dan.

Želim da spustim glavu na tvoje rame,
zagnjurim lice u tvoj vrat,
u tvoje grudi i ćutim samo tren,
mali, majušni tren,
dovoljan da ti da snage za još stotinu dana.

Isuviše dugo sam bez tebe,
bez tvog pogleda koji bi se zaustavio na meni
makar samo u prolazu,
da me pomiluje ili opomene,
svejedno, ali samo da je tu.

Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.

Ja želim da znam da li si iskren prema samom sebi ili izdaješ sopstvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.

Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.

Ja želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije lepa svaki dan.
Ja želim da znam možeš li se dići posle bola i očaja, iscrpljen, satrt do srži, i ipak krenuti dalje.

Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.

Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom i ne ustuknuti.
Ja želim da znam da li mogu da ti pružim ruku, da zatvorim oči i da pustim da me vodiš, bez straha i bez suvišnih pitanja.

Mene ne zanima kako zarađuješ za život.

Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usuđuješ da sanjaš o tome da ispuniš čežnju svoga srca.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima šta si u horoskopu i koja planeta je u tvom mesecu.

Ja želim da znam da li si dodirnuo središte sopstvene tuge, da li su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio iz straha od daljeg bola.
Ja želim da znam možeš li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju.

Mene ne zanima gde ili šta ili kod koga si učio.

Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom i da li zaista voliš društvo u kome se nađeš kada si sam.

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada ...

I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako...

Ne, pile, tebe ću teško prevariti, kad sam "takav" onda sam u stvari prosto pomalo tužan, sećaš se, no, ja to obično prezdravim na nogama, sutra ću već zviždukati niz stepenište...

S Tugom jednostavno treba umeti...

Tuga je kao starica koja prodaje karanfile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ pa će se kad tad okrenuti i otići, iako ti se u prvi mah čini da će zauvek cvileti kraj stola...

I, pazi...

Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje neće se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu...

I onda si gotov...

Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija...

I nikad te više neće zaobići...

Prošlost se navali kao planina...
Na tom ću vrhu da sazrem...
Jer samo s njega nekad nazrem...
Nas...

I vješto smislim nešto utješno...
U tom sam dobar, kažu, to najbolje znam...
Trudim se... Ne uvijek uspješno...
Tragove svoje da sam sebi zavaram...