BlogOyevci:
Moji blogovi:
Neka te ne brine poneka gruba reč
kada sa mojih usana poleti,
jer srce ovo je sto puta ranjeno
možda pre tebe nekome se sveti,
nekome se sveti.
Nakon toliko godina
ponovo budan sanjam ja,
nije ni čudo
što mi je srce u barikadama.
Nakon toliko godina
opet u ljubav verujem,
spreman i dušu da ti dam,
a ništa ne očekujem.
Neka te ne brine što sam ti daleko
i onda kad sam na pedalj od tebe,
jer nisam ni sa kim na sreću naviko
uvek sam pogrešne znao da zavedem,
jer nisam ni sa kim.
Željko Samardžić
Tu noć je Tisa nadošla...
A na njoj nošnja raskošna
prstenčić
I u kosi venčić
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam...
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?"
Pišem ti pesmu devet dana,
brusim filigranske detalje,
nižem, al' ništa od đerdana
- lepo neće dalje.
Imaš li ikoga na svetu,
ili bi sa mnom na put mogla?
Hajde da menjamo planetu,
sutra dajem oglas.
Pogledaj samo šta nam rade,
na karti neba mi smo tačka.
Stavi pred krevet barikade
Taman se ludilo raščisti,
taman smo nadomak smisla,
evo ih sledeći fašisti
dok si rek'o "piksla".
Baš tebe briga, slušaš jastuk,
stiskaš tu svilu kao klešta,
misliš na neki bezobrazluk.
O, Bože, baš koješta.
Moja si pokretna fešta
Moj tajni prolaz kroz mrak
I sve bi bilo koješta
da tebe nije...
Pomisli sve što ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
Što u meni još pre rođenja,
Pre detinjstva i pre mladosti
Gori bolna i živa
Strast da svoje i tuđe radosti
Pretvaram u bol.
Ili, kada gorku ovu
Od mene dobiješ vest,
Pomisli da je isti ceo svet,
I bolnu o meni svest
Uzberi kao otrovan cvet i baci je na drum.
I pomisli samo
Kako mene nije ni bilo,
Kako sam ja samu sebe izumela
Samo da bi me ti veleo,
Samo da bih umela
Biti san tvoj o meni,
Tvoj san koji me je gorko boleo.
Nas dvoje na zemlji zavolesmo reči,
od njih je bila naša ljubav zdana;
njihova kobna moć znade da spreči
san naše noći, radost našeg dana.
Vejao je oko nas njihov behar
kao cvet sa mirisnih glogova;
svaki naš čas bio je pehar
napunjen lepotom slogova.
Bivali smo i neverni i verni,
i zli i dobri, uvek reči radi,
u srcu našem svaki zvuk je smerni
bio bog mali koji zna sreću
da sruši i zgradi.
Reči radi on znade nežno da me presreće,
i srce moje i oči da hvali,
reči radi ja bejah uzrok naše nesreće,
te prođoše večeri teške kao mutni vali.
Samo kroz zvuke bejah u snu njegovom gost,
zvuci njegovo srce predamnom prosuše;
reč bese jedini trošni most
između duše nam i duše.
Bliži besmo jedno drugom od sveg sveta,
A između nas uvek je pesma tekla
Kao reka između dva poljska cveta.
Ujutro smo se rastali. Svako svojim putem, nazad u svoje živote... tokom vikenda razmenili par sms poruka... Nekako neobično... Iste reči kao ranije, ali sad mi zvuče drugačije... sve se promenilo... kao da to više nije to... ne znam... Nekako je hladan i dalek... ili ja samo umišljam... bzvz...
A onda se pojavljuje na msn... pričamo, naravno, kao i obično, ali meni taj osećaj ne da mira... moram da pitam o čemu se radi, čini li se to meni ili šta... i onda bum, kao grom iz vedra neba... nižu se njegove rečenice na monitoru, ja čitam i ne verujem šta se dešava... otprilike ovako nekako –
«Srećko, nije da ne želim više nikad u životu da te vidim (ha, čim tako počinje, sve je meni jasno)... ali moram ti reći da ne mogu više ovako... Moraćemo da malo smanjimo intenzitet naše komunikacije (kako ovo romantično zvuči)... Znaš, nemoj pogrešno da me razumeš... sve je bilo savršeno... apsolutno sve... i ti si savršena, tačno onakva kako sam te zamišljao... da budem iskren, mislio sam kad se vidimo da će biti drugačije, da će taj osećaj da prođe, ali nije... još je jači... A ti znaš da ja svoj život ne mogu i ne želim da menjam... a ni tvoj... zato je bolje tako, razumeš, zar ne? Da malo pauziramo? Kad sam odlazio od tebe pre neki dan osećao sam se jako loše... ne mogu ti objasniti koliko... I jednostavno ne želim da se ikad više u životu tako osećam...»
Dakle, to bi bio kraj... naša priča je završena... i to preko j***nog msn-a. Na sve to ja kažem samo jedno OK. Nisam od onih koji mogu da se spuste, da mole. Ne. Neće on ni primetiti koliko i da li mi je teško. Nema šanse. Ni jedna više poruka. Ni poziv. Ništa. Takva sam ja. Znam, plakaću, ali sama. On to neće znati.
Pa sigurno sam neke dve nedelje bila u šoku i u depresiji. Srećom, imala sam dosta obaveza u to vreme, pa mi je to pomagalo da prolazim kroz dane... ali svaki minut, svaki sekund dokolice mislila sam na njega. Pogotovo kad dođe ono vreme uobičajeno za poziv... strašno.... toliko suza... I onda sam vremenom navikla, izašla par puta, što odavno nisam... upoznala neke nove ljude, zabavljala se... Ali negde u nekom krajičku srca i dalje je postojao on... i dalje ona strepnja kad čujem 'dobili ste poruku', nekako me 'štrecne' – da nije od njega...
I više od pola godine kasnije, negde na jesen, dogodi se i to – poruka koja jeste od njega... Jednostavno – 'ćao, kako si, šta radiš'... Ne verujem... nisam pametna... ali ne mogu a da ne odgovorim... i ponovo istim putem... ponovo se dopisujemo... i čujemo... ne toliko često kao ranije... možda dva ili tri puta u mesecu... samo drugarski... eto... Možda sam glupa što sam mu dozvolila da ponovo uđe u moj život... ne znam...
Prošle nedelje je trebalo da se opet vidimo. Poklopilo se vreme i mesto. Spremala sam se za taj susret... ali na kraju, u poslednji čas, odustala sam... nisam otišla... nisam mogla... nisam želela... nisam imala snage... Ne znam ni sama... U jedno sam sigurna – ne bi bilo kao pre... nema šanse... samo bi se sve opet pokvarilo... Jednostavno, suviše mnogo vremena je prošlo... da je taj poziv stigao godinu dana ranije, bila bih presrećna... letela bih... sada više ne... kasno je... i nisam otišla... bolje je tako... bolje za nas...
