11 March 2008 - OPREM DOBRO!!!
 za sliku odgovara Nemiri...
OPREM DOBRO!!!
NI EVROPA NI KOSOVO
Nakon kapitulacije izrečene putem, prvog kanala, medijske javne kuće Srbije, sada već, bivši premijer zaputi se, pravo, u prostorije DSS-a.
Zgrada Vlade Srbije, ostade pusta i tužna. Samo firmopisci počeše da čakeljaju po vratima, brišući imena bivših ministara i nazive bivših ministarstava. U kabinetu predsednika, jad i beda. Na sve strane stoje spakovani koferi, oborene slike Vladimira Putina, prazne hranilice za mačke i nekoliko, razbacanih, bedževa sa natpisom: "Kosovo je Srbija!"..
Bivši ministri, organizovano, otišli u prostorije DSS-a, češkaju se po bedževima i piju čaj od žalfije. U vrh sovre sedi Koštunica i kukiča. Pored njega Veljo, leleče.
"Kako ćemo sad, voljeni premijeru?", upita Bubalo.
Voja spusti naočare na nos, popreko pogleda ka bivšem ministru i reče:
"Pa isto kao i do sada.".
Na to se Velja brecnu, pocrvene kao bulka i zareža:
"'Bem ti baba Simanu i onog, šifrovanog, Dinkića. Samo da ih vidim, pa ću ih. zdušno, pobacam kroz prozor, bre! A i onaj nedorasli Božidar, može da mi puši...".
"Nemoj tako, Veljo!", opomenu ga Voja: "Moraš više ličiti na mene, stoti put ti kažem. Ajde probaj onaj tik koji sam ti juče pokazao, videćeš da pomaže.
U tom, Velja napući usta, zatvori levo oko, reče: "Hup!" i pljunu Lončara u čelo. Lončar zaplaka ko beba. Naumov mu gurnu maramicu, potapša ga po ramenu i namignu Samardžiću. Samardžić ustade i reče:
"E, ja ovako više neću da se igram! Odoh ja kući!".
"Čekaj, Slobodane, dolazi Vučić sa sve konstruktivnim predlogom!", zavapi, bivši, voljeni premijer.
"Šta sad on 'oće, nagnam ga na rezoluciju?!", mrzovoljno, upita Velja.
"Pa, valjda hoće da se dogovorimo o novoj vladi.", odgovori Bubalo.
U tom momentu Voji ispade staklo iz naočara i bućnu u šolju sa čajem. Velja udari šakom o astal i uzviknu:
"Ovo više ne može ovako, 'bem ti birače, nesreće jedne, doakaću ja njima. Ja sam ministar, bre!".
Odjednom, na vratima se pojavi Ristivojević. Počeša se po bedžu, ošinu pogledom sve prisutne i sitnim glasom prošapta:
"Došli ovi da im vratimo odela, džipove i sve ostalo!".
"Zar to nije naše!", uprepasti se Velja.
"Eh, nije, sve smo to iznajmili.", odgovori mu Voja.
"'Oće li nam, barem, gaće ostaviti?", upita Lončar.
"Neće.", tužno, saopšti Ristivojević.
NI KOSOVO NI EVROPA
Za to vreme, na livadama podno Oplenca, mir. Ptice cvrkuću "Bože pravde". Iza, tek procvetalog, takovskog grma izviruje novi - stari predsednik, Boris Nejaki, zvižduće "Odu radosti" i crta Kosovo u pesku.
Nedaleko od njega, na lipovom panju, sedi, sada već, bivši podpredsednik vlade, Đelić, češka se po glavi i kontemplira.
Ispred njih sede Đilas i Dinkić i igraju "Monopol".
"Proglasi li Voja, napokon, tehničku vladu?", upita Boris.
"Proglasi!", u molskoj terci, odbrusiše Đilas i Dinkić.
"Pa jesmo li mi štogod nadležni u takvoj vladi?", opet, upita Boris.
"Nismo, o predsedniče naš!", nastaviše Đilas i Dinkić.
"A jesu li Vojini šta nadležni u toj vladi?", nastavi Boris.
"Nisu!", odgovoriše, sada u durskoj terci, Đilas i Dinkić.
"A ko je nadležan?", zbunjeno, upita Boris.
"Đorđe Vukadinović!", uzviknuše Đilas i Dinkić.
"Pa, šta nam je činiti?", zabrinutim glasom, upita Boris.
"Svako nek se drži svoga ministarstva, pa u kampanju, svim silama.", pobednički, zaključi Đelić.
"I Vojini će isto tako!", razočarano, reče Boris.
"Mogu da probaju, ali, pare su kod nas!", veselo, procvrkuta Đelić.
"Šta ti misliš Dinkiću?", zainteresovano, nastavi Boris.
"Pa, trenutno jurim karticu za izlazak iz zatvora, a Đilas me zajeb'o kupovinom Telekomunikacija.", promrmlja Dinkić, zagledan u tablu.
"Ma, ne pitam te za "Monopol" bre, nego za izbore!", nervozno, povika Boris.
"A to... Pa ništa... Idemo u koaliciju. Opet!", mirnim tonom, zaključi Dinkić.
"Misliš li da će nas biti dovoljno?", zabrinuto, nastavi Boris.
"Pa, ne znam... Moramo da pitamo Čedu.", reče Dinkić, uvežbanim pokretom, bacajući kockice.
"Šta se mora nije teško.", zaključi Boris, nastavljajući da zvižduće "Odu radosti".
NI EVROPA NI SRBIJA
Nekako u isto vreme, u Zemunu opšte narodno veselje. Zgrada Magistrata sija ko aleksandrijski svetionik. Okreću se prasići, vari vruća rakija i prede vuna.
Vučić olabavio kravatu, zagrlio jednom rukom Pop-Lazićku, drugom rukom Krasića. Objašnjava im kako je lepo biti ministar. Iz džepa mu, tesno spojen sa rezolucijom, viri nacrt, najnovijeg, sporazuma sa narodnjacima.
Toma se uozbiljio, obukao narodnu nošnju, zategao opanke i počeo da sitno tancuje kolo. Premijersko kolo, naravno.
Iznad njih ogromna slika njihovog druga predsednika, kako sedi u haškoj sudnici i pobedjuje belosvetske krvopije. Sa druge strane, nešto manja, slika Vladimira Putina.
"Kako ide Tomo?", veselim glasom, povika Vučić.
"Oprem dobro!", kratko, odbrusi Toma.
|
