Slavica je bila milo dete. Kao jedinica rasla je okružena ljubavlju i pažnjom. Majka joj je doživela nekakve komplikacije prilikom porođaja, tako da su doktori mogli samo da konstatuju da će Slavica ostati njeno jedino rođeno dete.

Od momenta kada su je uneli u kuću, po povratku iz porodilišta bila okružena ljubavlju, ali su lagano i neprimetno, vremenom, razne obaveze počele da odvlače roditelje od kuće i neposrednu pažnju su zamenili neki drugi načini izražavanja ljubavi. Ma koliko pokušavali da je razmaze poklonima, nisu uspevali. Sve igračke i slatkiše ona je uvek nesebično nudila i delila sa drugom decom. Druga deca su naravno volela da budu u njenom društvu. Oči su im se caklile dok su grabili čokoladu ili neku igračku. Ustvari, voleli su slatkiše i igračke. I naravno da nijedno dete nije primećivalo na tom otvorenom licu da, dok daje, iskreni osmeh prate duboke, ali i nekako tužne, prelepe oči. Nadala se da će jednom da ukrsti pogled sa nekim drugarom ili drugaricom a ne da njihove razrogačene oči budu upiljene samo u slatkiš ili igračku. Naravno da niko nije primećivao da onako nasmejana i nesebična ustvari pati za bratom ili sestrom, za nekim vršnjakom ko je neće voleti samo zbog igračaka.

Kao izuzetno inteligentna i radoznala nije nikad imala problema sa školom. Učenje je doživljavala kao igru. Uvek joj je bilo malo ono što joj je učiteljica objašnjavala na času. Htela je da sazna još: kako, zašto, otkud... Ubrzo je igračke zamenila knjigama. A kako u njenoj sobi više nije bilo igračaka, tako su se isprva proredile, a zatim i prestale  posete „prijatelja“. To joj, izgleda, nije puno smetalo. Imala je svoje „tvrdo ukoričene prijatelje“ koji su se direktno njoj obraćali, „gledali je u oči“, vodili sa sobom u avanture, otkrivali joj svoje tajne... I, što je najvažnije, bili su uvek tu za nju! U svako doba dana ili noći. Rano je shvatila da je najveći poklon koji može nekom da se da: svoje vreme. Taj poklon ništa materijalno ne može da zameni po vrednosti. A od kada nema igračaka, ni njeni školski drugovi nisu „imali vremena“ za nju. Zamenili su ih „papirni prijatelji“, izmaštani prijatelji, najverniji prijatelji... 

Vrlo brzo je sa knjiga za malu decu prešla na „ozbiljnija“ dela. Pročitala je nekoliko knjiga za stariju decu o životima slikara i odjednom razumela ona golicanja i drhturenja ispod kože kada bi sedela zagledana u neki lep pejsaž... Bila je umetnik, slikar u duši a da toga do tada nije bila svesna.  Ono što su „crtkali“ u školi nije bilo baš podsticajno za nju, ali ono što je pročitala u knjigama... kao da je razbilo katanac na nekom kovčežiću, otvorilo ga i oslobodilo sadržaj da izleti napolje.

„Neću ovo! Volela bih da imam pribor za crtanje. Ali neki ozbiljan, a ne flomastere u trideset i dve boje. I neki blok za crtanje. Sa pravim papirom za crtanje.“

Stajala je ozbiljnog lica, onako „loknasta“, dok je krupnim očima gledala zapanjene roditelje. U ispruženoj ruci je držala Barbiku, koju je upravo izvadila iz šarenog papira, kojim se umotavaju pokloni.

„Kako ne shvataju...“ -  razmišljala je - „...da se odavno ne igram sa lutkama? Pa ja polazim u treći razred! Ja sam već velika!“

Naravno da je odmah dobila slikarski komplet kao da je upisala umetničku školu. U velikom paketu je bilo svega: od olovaka svih tvrdoća, od 7B do 7H, gumica, ugljena, pastela, tempera... do desetak vrsta najkvalitetnijeg papira za svaku tehniku. Novac, naravno, za njene roditelje nikada nije bio problem.

Sva srećna, istrčala je ispred kuće i počela da skicira cvet u bašti. Zatim je prešla na jedan lepo oblikovani žbun, pa na neku ptičicu na grani velikog hrasta. Iznenađujuće dobro je napredovala u tehnici. Njena učiteljica je rekla da „ima oko“, i da ima „laganu ruku“, i da „ima osećaj“... Pred zaključivanje ocena na kraju trećeg razreda, na dvočasu likovnog su dobili kao temu: proleće. Dok su ostala deca razmišljala šta da naslikaju ili se mučili sa visibabama ili ljubičicama, Slavica kao da je celog života čekala na taj dan. Smešak joj nije silazio s lica dok je od izmišljene scene u glavi stvarala sliku. Olovka u ruci je prosto letela po papiru, prateći pogled razigranih, krupnih očiju. Loknice su joj sve vreme veselo igrale oko glave. Skicirala je scenu a onda otvorila tempere...

Na kraju drugog časa, učiteljica poče da skuplja radove. Stade pored Slavice i zagleda se u sliku.

„Baš lepa slika...“ -  pomisli - „...ovo mora da se urami i da ide na zid u foajeu.“

„Baš si ovo lepo naslikala, dušo. Baš ti je lep ovaj potočić... i ova livada... i lepo si naslikala, vidi se da je sunčan dan, a nema sunca na slici... hm, baš topla slika. I ovo troje dece... baš su lepo predstavljeni... i baš se lepo drže za ruke i kao da se igraju, a nigde nema igračaka... Ova curica u sredini, to si ti, dušo?“

„Jesam.“

„A ova dvojica dečaka što se s njom drže za ruke?“

„To su moja dva brata: Siniša i Slaviša.“

„Ali, dušo, ti nemaš braće... „

„Sad imam!“ – odgovori mirno Slavica.

(nastaviće se...)