Da mogu da zaustavim svet makar jedan sat, povela bih te u obilazak zvezde Danice, vrlo sarmantna gospodja; vodila bih te do Meseca da skakucemo po njegovim kraterima i stenama nepoznatih sastava. Da mogu da zaustavim svet jedan sat, vodila bih te Aladinovim cilimom u obilazak njegove staticnosti i ukocenosti svih njegovih lepota koje ljudi truju svojim samozivnostima i nemarom. Pokazala bih ti potok koji me hladi leti i poklonila bih ti vetar koji me budi zimi; odvela bih te  da probas najsladje kajsije ne svetu, zaboravljene od gazdi i neprskane godinama. Velike, socne i vatreno narandzaste. Poistovetila bih se sa ukusom istih bas tu,  u uraslom, zapustenom vocnjaku zaboravljenog od lenjih naslednika.
I zamislim, jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu na kome si me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije...
Jos puno sata nanizalo bi se posle toga; puno sata u kojima bi bili konstantno tudji, vecito zabranjeni i tek ponekad svoji, kada utonemo u zvuk ove pesme. Kada se prepustimo jedno drugom u mislima u kojima smo sigurni od toksicnosti svakodnevice. Ja posezem za tobom, i ti za mnom i oboje se izgubimo u fantazijama koje mozda nikada nece postati ostvarena zelja. Ali nece uzeti oblik iluzije; jednostavnost nase nemoci uspece da odrzi te misli tako zivim i stvarnim da nastavicu da se budim sa tvojim rukama na mojoj kozhi. Nastavicu da setam sa tvojim pogledom na mojim usnama. Nastavicu da zivim sa tvojim glasom u mojim snovima. Miran, usporeni glas koji sapuce da zaustavice svet i povesti me do jednog udaljenog, napustenog ostrva.
Osecaj vrelog peska, dugo po budjenju, ostane na mojim ledjima...