Kada me ptice probude, znam, bicu nezna u svojim mislima i gazicu sporo uglacanim Merkator podovima, pazicu sta pricam i klimnucu glavom svakom ko je namrsten. Znam pomocicu starici kojoj se tresu ruke, da stavi hleb u torbu, propusticu na semaforu svakog ko resi da preko reda upadne, dacu cigancicima papirnatu i to ne zelenu ili zutu, dozvolicu deci da zauzmu komp svaki dan i naravno, slusacu ovu muziku dok i poslednji smisao svake reci texta ne nestane na dalekom horizontu moje cvrstine...
Slusam jutros ptice kako cavrljaju izmedju sebe i razmisljam kako je bolje da cutim jer one pametnije zbore od bilo cega sto bih ja mogla reci na glas. Osmehnem se i pomislim, s jedne strane bi tako divno bilo biti ptica i leteti visoko, uzivati u nosenju struje vazduha i biti slobodan , slobodan sve do prvog snega ili prve zamke. A na drugu stranu, kratko bi trajala ta lepota zivljenja.

I onda, tako sklupcana na levom boku, osetim ogromno nedostajanje svega tvoga...pocev od reci i modrog pogleda...