Ljubav

Da li je istina ono sto piše Kalevali:

"Ruka što daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono što govore u Basri:

"Ljubav je kao senka. Ako trčis za njom, nikad je nećes stići.
Ako joj okreneš leđa pratiće te".

Neko je negde rekao i hvala mu:

"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta"
Nasmej se zato ako ti kažu da si mali čovek.

Nema male sreće i male bolesti.
Nema male krađe i male smrti.
Nema malog rata niti malog poštenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga čoveka i male ljubavi.

Ne okreći nikad leđa da bi te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba.
Sećam se tvojih prvih koraka.
Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdraviš.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kičica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrćemo naglavce kao pešcani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobićeš jednog dana dublji glas. Počećeš da se briješ.
Oženićeš se i zaposliti.Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke.
A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaćeš me po tome kako naivno verujem da ću večito živeti,
opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom,
sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata.
Biće to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorili u večnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već davno bila bi zvezda.

-Miroslav Antić-

Dodje mi tako s vremena na vreme, da se prepustim pritajenoj potrebi za malo patetke, koja negde duboko u meni vapi za malo paznje. I prepustim se. Ne zamisljajuci nikoga dok prelazim pogledom preko savrseno poredjanih reci koje daju definiciju ljubavi, ceznje, strasti ili pak agonije; jednostavno citam i prisecam se emocija koje burgijaju dusu, ne srce, dok bolujemo od necijeg fizickog nedostajanja. Svesni da tu ne pomaze nista, ni lekovi ni zamena kopijom originala, jednostavno bolujemo ljubav dok istovremeno ozdravljuje nas strast. Ne zna se koja je od te dve stvari mocnija, ali kada se spoje, cine da vulkani prorade i okeani presuse, da se planine pomere i mora se od soli oslobode...Moć, je prva socijacija na Ljubav. Kontraverzno osecanje nadmenosti i zadovoljstvo zbog tudje zavidnosti, preplavi nas mimo nase volje dok ponosno koracamo laganim korakom po vrelom asfaltu, svesni svoje privilegovanosti da VOLIMO i da smo nista manje, voljeni.

A onda, sasvim neplanirano budemo ostavljeni ili ostavimo iz samo nama poznatih razloga, onom ostavljenom neprihvatljivih, i shvatimo da je nedostajanje odredjene jedinke koja nam pogledom uzburkava krv, jedino mocnije osecanje. Mocno, jer nam inspirise dusu da pisemo najdivnije stvari. Kako bi inace nastale divne pesme.

" Sto ne boli, to nije ljubav" ...

A mene boli sto tvoga oka nema.
Boli me ponekad sto ni rech mi nisi ostavio  niti me pripremio na svoj nestanak. Jednostavno si se izgubio negde izmedju vrelih letnjih jutara sa detelinom okupanom rosom i teskih ledenih taloga smrzlina, po isushenim koprivama. Nestao si negde izmedju dve nijanse sive boje raznolikih oblaka i sarenila duga koje  pojavljivase se kada kisa bi po mom ramenu rominjala. Boli me sto nisi glasno uzviknuo da sam Ja ta koju volis, da smo mi MI i da ces se vratiti brzo, gde god da si otisao, jer Ja te cekam...
I pisem Mikina slova ne bih li zadovoljila pateticnu tastinu koja opasno preti da na crtu izazove sujetu. A ti onda kao da osetis to, dodjes mi u san...i odrecitujes Miku Antica..." verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci " ...