Kako je drsko pomisliti da mozes da se pojavljujes i odjavljujes, tacnije Nestajes, kada ti se prohte. Kakav je to bezobrazluk da umislis da mozes pisati sada, sutra, za par dana opet, Meni, a onda jednostavno prestanes, nestanes, odes ko zna gde, potrazis utehu u ko zna kome i zaboravis jednim obicnim klikom na X, da sam ikada postojala. Koja je to doza arogancije ( i molim te NEMOJ mi prosipati mudrosti platonskih ljubavi), da pises mi sve one reci a nikada nisi polozio pogled na tackice u mom oku, nikada nisi bio izlozen mom vrelom dahu i nikada nisi inhalirao miris moje koze tek tu i tamo orosene znojem zbog ubrzanog ritma koji je nemetnut necijim pogledom...

I cuti.

I ne odgovaraj.

Progutaj moj prekor i ne vracaj se.

Nije lepo voleti nekoga samo kada to tebi odgovara...

Dalje:

Odmoricu od ovog blog servisa iako mi je kudikamo drazi ( zbog gazde :D ) od bilo kog drugog, jer me stvarno iritira losha ponuda i nametanje perverznih avatara. Ustvari, vagina nije perverzija vec prostakluk - kao sto sam ranije pominjala. Ovde ima puno dece. I dozvola nekoj napaljenoj ludachi da stavlja onakav avatar, po meni nije dobra odluka. AJd da ignorisemo sve one penise i jebanja ( izvinjavam se na ovim recima, ali to se tamo zatice) sa raznih " after party -ja", neka zivi ko kako zeli, ali na naslovnoj me bas nervira gro plan zenskog polnog organa.

Eto ...

Pozdravljam prijetelje sa mog spiska prijatelja ( trep trep ) i zelim vam lep zivot ispunjen lepim stvarima :)

 p.s

Za Boga miloga KomsHo, promeni urednika naslovne - iscimam se da otvorim neki blog jer me zainteresuje napisano, a ispostavi se da je to CEO text. Tri recenice. Kao neka dubokoumna filozofija obicne misli. Zar to nije prevazidjeno?
I dalje su neki dobri textovi zanemareni jer autor nije na listi simpaticnih urednicima naslovne.
Ili mozda imaju spisak blogova koji se cita...
Nista lichno :)
Samo prijateljska sugestija.

Adio FrenDs - So Long ;)

Ne razumem zasto si posle toliko vremena, pri nasem prvom razgovoru " posle svega", morao da pomenes trece lice? Zasto si morao da pomenes Nju. Ili ne Nju, nego Bilo koju? Pitam se tiho u sebi, zasto muskarac koji je svestan svog uticaja na jednu zenu, pozeli da samo jednom recenicom unese hiljadu nemira, zagolica sujetu i tastinu i obori je sa najvecih visina pravo u neki budjavi podrum nesigurnosti...Kao da je vazno sto si ti video Nju, ili bilo koju Drugu. Ta informacija je totalno suvisna i apsolutno je bila neprikladna za nas prvi razgovor " posle svega". I glumim da me nije taklo. Ali jeste. I zato cutim i samo se tupavo smejem. Bezim od same sebe ne bih li prilepila samar alteru koji umire smejuci se negde duboko u mojoj podsvesti. Smeje se svemu onome sto demantujem, svemu onome sto precutkujem, svoj mojoj slabosti koju vesto kamufliram lajavim jezikom. Bezim kod Onih sto me uzdizu jer u ovom budjavom podrumu nesigunosti neko bure propusta. Drvo grozno smrdi kad se natopi vinom. A i ne pijem. Sam miris mi smeta. Pozelim da pozovem nekoga ko nikada ne bi pomenuo neku Drugu " posle svega". Pozelim da dodje neko i napise mi neke divnije reci od tvojih, da me uljuljka u sigurnosti mog singliteta u njegovom zivotu, da me mazi, znas onako skroz postojano, nezno i polako, kao sto ti to radis u svojim snovima. Ti! Dosta mi je vise Tebe. Previse te imam u sebi, a ti mi pominjes Nju. Kao slucajno, skroz neobavezno. Kao ja sam glupa, pa verujem da je neobavezno...kao mi smo nesto...kao...kakao. Gotovoje. Idemo dalje.

Jesam li ti ikada pricala o onoj noci kada si se drznuo, prevarivsi sva svoja moralna nacela, da me dodirnes, da me pogledas onako kako gledas moje reci dok ih ispisujem brzim prstima? Jesam li ti pricala o ludilu u meni koje je kulminiralo kada si me uhvatio za ruku i poveo dolinom? Jesam li ti pricala o haosu u glavi kada si me opomenuo da se ne naginjem  " tako", jer ces me poljubiti? Jesam li ti pricala o trenutku u kome sam shvatila da me volis? Jesam li ikada pomenula momenat u kojem privlacis moju stolicu svojoj i prelazis mi prstima preko lica, ramena, ruke, pa nazad do vrata - cutis i mazis me, jednostavno da jednostavnije ne moze biti? Jesam li ti ikada pretocila u fantasticnu pricu sve one nemire koje si probudio stiskom moje glave medju tvojim dlanovima i zahtevom da kazem nesto, bilo sta sto ce potvrditi da sam ja ONA prava, a ja bas tada zanemeh, jer sve sto mi je instinktivno padalao na pamet bilo je previse pateticno da bih izgovorila? Jesam li ti govorila koliko je tesko bilo dotaci te, gledati te, slusati te, pricati, udisati, gutati tvoje reci, a ne-imati te...ne imati Tebe...Jesam li?

Jesam li ti ikada kazala kako izgleda svet dok me vodis izmedju lezaljki pored Save, a na svakom stocicu izmedju dve lezaljke upaljena sveca se bori sa vetrom da je ne ugasi? Jesam li ti pricala o radostima koje je to tumaranje probudilo i nadi koja je zacvilela od srece...znas li da je mesec bio pun? Jesam li ti ikada pricala o onom mraku u kome sam ostavila deo sebe, da zauvek seta sa tobom pored Save, kao duh, kao bleda senka svega onoga sto jesam i svih onih emocija koje moram da naucim da potisnem jer ...ne mozes da me poljubis. Jer ne mogu biti ONA prava, sta god to podrazumevalo...jer ne mozes biti moj. Nisi mogao ni tada, mada se cesto pitam sta bi bilo onda, kada smo pre puno godina prvi put sedeli jedno pored drugog, dok si me gledao nekim cudnim pogledom zabranjenog voca. Sta bih dala da sam ti tada cula misli. Sta bih dala da sam tada poslusala sve ono sto se meskoljilo u meni kada si prisao mom autu i kazao...

Da, secas se, znam...

Jesam li ti ikada  pricala o onoj noci kada si me terao da legnem i zazmurim, a onda nastavim da ti pricam? Oboje smo se sunjali svako u svom mraku i ziveli kroz impulse mobilne mreze. Umrezeni - zar to nije parodija nasih zivota?
Jesam li ti ikada pricala o savrsenom osecaju koji si oblikovao lako kao glinu i radjao ga u meni dok sam lezala pored bazena, napecena suncem i pregorena zeljom za tobom, bas tamo i tada, bas onako kako sam ti pricala? Jesam li ti pricala kako uvek kada pricamo ja moram da cucnem ne bih li izdrzala grc u stomaku izazvan tvojim recima? Ah da, jesam, pricala sam ti to...

A ti mi nisi verovao...
Ili jednostavno nisi zeleo da verujes.
Da li me jos uvek osecas pod prstima?

Sretnes poznato lice iz nepoznatih resorsa secanja i gledas ga postojano, smeseci se kao odgovor na srdacni smesak. Osecas kako plovis unazad tunelima proslosti i klupko secanja pocne da se odvija iz trena u tren menjajuci ti pogled i razvlaceci ti osmeh ne u grimasu, vec u iskrenost jedne radosti zbog ponovnog susreta.
Isto tako i rec ume da vrati u neku proslost koja se nikada nije desila, koja nikada nije imala zelju da se desi. Rec, kao bumerang, vrati se i opali te po sred tananosti, po sred emotivne uchmalosti, a ti cak i ne shvatas - zasto?!
Odjednom, iz ledja ti rastu konci koji hrle ka njegovim rukama i postajes marioneta, svesna njegove verbalne moci nad tobom i znas,  ignorisuci sujetu, da on moze da promeni ti dusu samo jednom recju kazanom na tako specifican nacin, biranu kao poklon za zlatnu godisnjicu braka koji nikada nije krunisan pred ljudima i Bogom.
I razmisljam...
Nekoliko sati, mozda cak i ceo jedan dan - sta zeli?
Zna, da ne mogu da mu pruzim celost o kojoj sanja, o kojoj razmislja, koja ga jede zbog svoje nedodirljivosti. I zna...jos mnogo toga sto ja ne znam.
Morao je znati kako cu reagovati inace ne bi tako samouvereno poslao par svojih reci kao strele najpreciznijih strelicara, kao plameno more dugo mirnog vulkana koji odjednom resio je da se ulije u Mene i zameni mi krv u venama.
Citam i upijam svaku rec, nesvesna koliko sam gladna bila paznje koja mi je oteta. Ubijam se u radu ne bih li uspela da udarim anesteziju kricima u mojoj podsvesti koji alarmiraju zelju da se pojavis... da dodjem i zateknem par reci, recenica, mozda citav jedan post samo za moje oci i moju dusu.
Blogoye i Ja - kao dva ratna druga, bezimo i trazimo zastitu, utehu ili paznju u tudjim recima. Njemu zavisi popularnost od toga, a meni citav jedan svet flore i faune koji izgradio si u meni svojim recima.
Trazim, bez ikakvog srama, da mi pises, da me volis, da me molis da te ponovo utisnem u dusu kao onda kada si shvatio da previse sam slaba da utisnem te usnama i upijem zeljno uzvracajuci ti svojim sokovima tako vaznim za tvoj opstanak.

I gle cuda...

Vratila mi se niska bisera koji izlaze u obliku slova i mame te, dozivaju, prozivaju, zeljno isticu u masi nerealnog sveta. Vratila mi se citava vegetacija koja iz trena u tren buja u grudima, vratio mi se sjaj u zenici skriven, dugo cuvan ponovo za tvoja obracanja.
Ali, ja od blogoYa dalje ne idem - ne odlazi tamo da pises mi sve ono sto vec znam.
Dodji...
Pricaj mi ovde, ne o mirisljavim maglama, ne o istopljenim lednicima i presusenim morima; ne o vilama i pajacima koji doci ce do mene kroz maslinjak i zabavljati me da ne budem usamljena; ne o snovima u kojima hodam na prstima ne bih li ti sacuvala usnulu emociju i postedela je bola; ne o bistrim planinskim potocima i neispunjenim zeljama koje peku i bole...ne...
Pricaj mi o bolu kojem se prepustas mesecima, pricaj mi o gladi koju kontrolises fantazijama, pricaj mi o mislima koje te progone na vrhovima na kojima trazis mir i beg od mog postojanja...
Pricaj mi, o mestu na kome bi me sakrio od ovog uzasnog, uzasnog sveta...

...i u tom vrelom delu sebe, ja pronadjem tebe i pozelim da zaveje. Tu, unutra. Da zamrzne svaki pokret emocije, svaki trzaj osecanja. Tu, unutra, pozelim da utrnem i pobegnem u spoljasnjost mi napecenu suncem, natopljenu znojem, izgladnelog pogleda za tobom i vrelinom iznutra koju prospes u meni sa samo par reci. Prostih. I tako pravih da zaboli i sama pomisao da si pogresio broj.

Ludim...

Mora biti da ludim, jer sa zdravom pameću je nemoguće u ovoj meri misliti na nepostojeće, nepoznato i neizvesno. Osećam kako višak Njega lučim kroz znoj  i ližem sama sebi trag soli sa ramena. Čeznem za dodirom nepoznatih ruku koje me rečima miluju, diktiraju mi tempo pokreta i ritam disanja, uzdižu me i spuštaju kao pero goluba. A onda sve utihne...nebo dobije boju njegovog nestanka i ja gledam, a ne vidim, tražim a ne pronalazim odgovore na lavinu pitanja; lavinu koja prži sve pred sobom i ne ostavlja iza sebe života...
Ronim kroz sopstvene izgovore loših ljubavnika, tešim se citatima iz drugorazrednih filmova i padam klasu za klasu niže svaki put kad dohvatim se telefona. Zašto sve moje ljubavi moraju da počnu tragično, a završe se komično?
Sećam se svoje najduže veze, ne najlepše niti najstrastvenije, ali prve i najduže. Smuvao me je pričom o marsovcima koji ce naići kad se najmanje budem nadala brzinom sedam milijardi ziliona i ja ih neću ni videti, ali znaću po zelenom tragu u vazduhu da su to baš ti marsovci...da ne zalazim u detalje. U toj vezi sam naučila šta je ljubav, šta je dobar sex, šta je ljubomora i šta je prevara. Neko ne nauči sve to za ceo šivot, a ja sam naučila za godinu dana. Ostavljao me je sistematski, sasvim lagano, kao pravi dzelat kome je naredjeno da smrt bude spora i bolna. Godinama sam patila za njim, iako sam negde duboko u sebi bila zahvalna nebesima što je agonija koliko toliko završena. Trag je ostao ma koliko sam ga raznim sredstvima spirala.
Svaki sledeći je bio novo iskustvo, bezuspešan pokušaj pronalaženja druge polovine. Sećam se kako bih tamo negde u najosetljivijim godinama, posmatrala jabuku rasečenu na pola razmišljajući kako bih verovatno i ja morala da se prepolovim , da bih pronašla svoju drugu polovinu. I petnaest godina kasnije to mi polazi za rukom. Osećam da sam napokon polovna, izolovane emocije koja mi je odnela polovinu od čoveka u čijem se obliku još uvek krećem. Istina je, čovek je satkan 70% od vode i 90% od emocija. A ja sam dehidrirala emotivno. Prepolovljena. Od mene je ostala samo ona polovina koja ima potrebu da rečima priziva duhove prošlosti, lepa sećanja i nove, tudje ljude, željne mojih sokova...
Neka čula uživaju - to je nova parola.

Ludim...

... ali osećam da sam pronašla.

Sebe.

U njegovim očima...

Potopicu ruke u zlatnu i bojiti te po platnu svoga uma dok ne dobijem savrsene obrise muskarca mojih potajnih zelja...
Zatim cu zaroniti do laktova u bakarnu i iscrtati ti obrve i oci, usne i ruke, duge noge i lepa stopala...
Odmah potom bez ispiranja uronicu u bronzu i dovrsiti tvoj lik, staviti akcent na stomak i ledja i tek ponegde zasenciti sivom napeti misic u trenutku zagrljaja...
Pogled cu ti iscrtati ugljem a od zvezda stresti malo prasine da bih docarala zivot koji kruzi oko zenica...
Jarko narandzastom cu ocrtati energiju u rukama i svakom pokretu koji cini se miran a ipak tako pun zivosti i odsecnosti, stavljajuci do znanja cak i slucajnim prolaznicima da napravljen je iz nekog razloga, sa nekim razlogom i zbog necijeg prisustva u mislima...
Za osmeh cu morati da ukradem najlepsu nijansu sive, onu koju koriste u slikanju bisera na neznim vratovima cuvenih grofica...
Kljucne kosti cu istaci potapanjem  svih deset prstiju u med...laganim pritiskom tela uz telo, blagim pokretom spustanja niz kicmu, uvijanjem oko struka i maznim uzdizanjem do vrata i usana, utisni se u mene...

...a onda cu te tiho zamoliti, bojom zrelih maslina, da ne budes obican, monoton i prolazan; kristalno cistom bojom morske soli, preklinjacu te da budes postojan u mojim mislila i ostavis pecat na mom telu, nevidljiv nemastovitim ocima; laganom bojom peska cu ti narediti da svojim mislima klizis mojim butinama i sapnuti ti da se ne plasis, sada cu poceti sebe da slikam u tvojim ocima...
...zazmuri...

Cini se kao od rodjenja da sam prokleta smenjivanjem monotonije i bezbrojnog spleta dogadjaja i dogadjanja. Ima dana kada mogu da osetim plutanje kroz vreme, kada mogu da se zakunem da u pojedinim trenucima sve stane i samo se cuje moja unutrasnja vriska i vapaj da se NESTO napokon dogodi da se NEKO napokon dogodi. Bas meni.
A onda krenu dogadjanja i nizu se dogadjaji jedan za drugim, desavanja kao niske bisera, ljudi koju pokusavaju da pronadju mesto u mojim mislima, citav haos i guzva, prava jedna bitka oko mog pogleda i nesnosno nadmetanje i verbalno macevanje, oko moje paznje. I onda ja zivim i disem i koracam cvrsto kao konjica koja ulazi u tek osvojeni grad. A alteri mi klicu, sujeta likuje, a ja nista manje izgubljena nisam. Jer znam da je sve to jos jedna farsa... Obmana. Iluzija. Fantazija. Ima izraza hiljadu - ali samo jedno znacenje. Laz. Zavaravanje sebe i svih onih kojima je varka potrebna da preguraju jos jedan dan pogubljeni medju zvezdama, tako zeljni paznje i pripadanja.
Desava mi se da pisem o nekim ljudima iz proslosti, o nekim mastanjima o ljudima koji nemaju pojma da su ikada prospartali mojom glavom, o nekim ljudima koji su mi se desili i ostavili trag koji ne boli vec jednostavno tamo negde u meni pociva. Sve dok se ne pojavi stranac sa glazurom preko jezika. Stranac koji usmeri snop paznje bas u mom pravcu, bas kao da zna da mi je prekopotrebna da se trgnem i ponovo pogledam  u ogledalu zadovoljna, sa sjajem u ocima.
U periodu kada me, iako ne priznajem, opkoli monotonija, ja gutam knjige. Ne citam, nego gutam. Kao pregladnela zver zeljna socnog obroka. I ne daj Boze da neko pokusa da mi otme vreme koje sam odvojila za likove iz knjige, ne daj Boze da neko pokusa da uznemiri moje spokojstvo dok gubim se u tamo nekim fabulama, vec apsolutno poistovecena sa glavnim likom i skupljene snage za dramatican kraj ili srecan zavrsetak.  Opasana bedemom nedostupnosti, pocev od telefona, uzivam u tim trenucima. Jedino sto me usreci izmedju dve knjige je kupovina sledece. Cvrstina i glatkoca korica u rukama mi unese prekopotrebni mir zbog saznanja da me za par minuta ceka nova avantura.
A onda se pojavi Neko.
Nemam pojma ko. Neko ko je takodje opasan monotonijom ali ne voli da cita knjige. Neko ko je pukom srecom ( ili nesrecom) resio da usmeri svoj laser k meni i presece me na pola, odvoji me od knjige i razdrma. Prva reakcija- podsmeh. Pa to jos nikom nije uspelo! Druga reakcija - bes! Urnisacu ga verbalno...Treca reakcija - 77 sms poruka za pola sata. Postoji li zena koja moze odoleti takvoj zainteresovanosti? Pa moras se makar zapitati: Sta mu je toliko interesantno na meni? ... Na meni? ... Ali nije me video?
I onda se klackam izmedju knjige i uzvracanja paznje, izmedju odgovornosti i zabusavanja na poslu, izmedju uzdaha i urlika, izmedju lazi i istina, izmedju prepustanja i uzdrzavanja...Skoro da mogu osetiti kanjon koji mi se otvara u dusi u takim situacijama. I znam da cu popustiti, jer adrenalin se vec oslobodio u krvi. Upozorenje za opasnost polako se pojacava tamo negde u mozdanim vijugama. Zaglusuje me huk sopstvenih nadanja da ta pretnja dolazi od savrseno negovanih ruku sa savrsenim noktima i dovoljno jacine da uzvrati svim mojim napadima.
Osmeh...
I ogromna energija...
Dobrodosao u moj svet !

  Svako ima odredjeni trenutak koji priziva, doziva, ocekuje, trenutak kome se radujemo, koji provociramo, insinuiramo, mamimo, iziskujemo, iskamcimo od dosadnog zivota koji napokon popusti i dopusti nam da ostvarimo taj posebni trenutak, samo nama prepoznatljiv po nekom pecatu. Moj omiljeni trenutak ima pecat spoznaje. Tacnije, balansira izmedju iscekivanja i spoznaje. Trenutak koji deli sve kako jeste od svega kako nikad ponovo biti nece. Trenutak pre prvog poljubca.
  Onaj trenutak u kome on priblizava glavu  i fiksira pogledom usne, vec poluotvorene usne, nabrekle od iscekivanja i radoznale, trenutak u kome udises njegov miris i brzinom svetlosti skeniras tempo kojim ti prilazi ne shvatajuci vaznost usporenosti koja produzava taj trenutak, razvlaceci ga u jednu famoznu vecnost, zauvek urezanu u centar za memorisanje tih Specijalnih trenutaka koji cine zivot vrednim zivljenja.
  Odmah po inhalaciji njegove koze, nastaje potreba za vizuelizacijom svakog pokreta koji bi ucinili trenutak jos magicnijim. Ispunjenje tihe molitve da jos malo oduzi sa igrom, da prvo rukama isprovocira svaku celiju i zategne svaki nerv, da izazove lucenje kriticne doze endorfina, i tek onda da lagano spoji usne, ispitivacki, a opet vrlo sigurno, dok vec sledeceg trenutka jezicne kvrzice krenu da se maze. Ispitujes ukus i upijas socnost tudjeg mesa, gutas tudje sokove od kojih postajes sve zedniji ili pak upravo suprotno - dok ne osetis apsolutni gubitak kontrole razuma ili nepodnosljivu mucninu u stomaku.
  I onda znas...
  Odmah posle tog prvog poljupca znas...Sve. Citav univerzum se otvori nad tobom dok pred ocima ti titra zavidan dijapazon emocija, a pod nogama trazis tlo koje je, mozes se zakleti, tek tren pre toga bilo bas tu i cvrsto podupiralo tvoje tabane. U prvoj pauzi, identicno kao u pozoristu kada igra najpopularnija predstava, hvatas dah i pokusavas da dodjes sebi i dozoves se pameti. A pamet uhvatila dzadu...ne konstatuje te pamet, jer sklopila je pakt sa dusom zeljnom svega onoga sto iz srca mili - osecanja se sire kao izlivena reka iz korita i maze ti nerve zategnute do pucanja.
  I onda dodje trenutak davanja. I primanja. I ti osetis uzavrelu krv u venama koja slavi Zivot...i Ljubav. Prepustis se rukama totalnog stranca koji je uspeo da te ucini prioritetom svog postojanja. Uzivas u trenutku, koji za sobom nize bezbroj sitnih trenutaka koji zajedno cine savrseni mozaik u cijem se obrisu nazire dva lika...spojena u prvom poljupcu.
  Miris lavande ti ispuni pluca i ubrzano udises ne bi li pocela dusa da ti mirise njegovim udasima. Neznost te jezi sigurnim, cvrstim stiskom i osecas da si nekome Bitna, da bi neko klonuo od tuge kada bi tog trenutka nestala ili kazala nesto sto kosi se sa pravilima savrsenih trenutaka. I cutis...I uzivas...I dajes, nerazmisljajuci vise da li podjednako primas. Iskljucujes sve nevaznosti iz tog trenutka u kome ponovo ozivljavas i punim plucima udises pobedu nad samocom. Ljubis i ne razmisljas o nicemu do slatkoci njegovih usana i mirisu njegove koze. Poklanjas mu se kao unikatna tkanina kojom ce se obaviti kada oseti breme zivota da ga pritiska. Sigurnost u njegovom pogledu te mami da se svijes tu kao ptica premorena od dugog leta. 
   Tricavih par sati, dana, meseci ili godina zivis od secanja na taj trenutak prvog poljubca, bas tamo, tako i sa Njim. To te ispunjava sve dok jednog dana ne shvatis, da se ne secas ukusa njegovih sokova...
  Izazov ti se podsmehne i monotoniju radoznalost zagolica. Boris se da zarad tog secanja ne posustanes i ostanes dosledna svim onim izmedju dva poljupca, izgovorenim recima u ciju si istinitost verovala svim srcem. 
Ali...
  Adrenalin trazi lansiranje, nove usne zeljne tvojih brazdi na usnama, ustreptalo srce od nekog novog pogleda, strast u nekim drugim ocima.
Tesko je zaboraviti samo onaj trenutak u kome on beskrajno sporo priblizava svoje usne tvojima...pogled kojim ispitujes hiljadu raznobojnih tackica i spoznaja toliko razlicitih nijansi jednog pogleda.
 

"  U svetu postoji jedno carstvo,
   U njemu cruje drugarstvo,
   U njemu je sve lepo
   U njemu je sve nezno
   U njemu se Sve raduje " ...

  Odrasla sam uz Branka, ma koliko pokusavali da ga naprave negativcem, ja sam sigurna da je on zasluzan za jedan divni deo mog detinjstva. U tome mu je pomagao vitez Koja i Pera detlic, Hajdi i Strumfovi sa sve Gargamelom, Acim i Mica i jedna Tacna vaga. Naravno, sve to ne bi bilo tako upamtljivo da nije bilo bakine kajgane i pohovanog hleb sa sirom po kome je komsika Dara postala poznata u kraju. Obavezne nedeljne posete pozoristu lutaka ili setnja Niskom Banjom su takodje obelezja tog divnog perioda. Dekin polonez koji je bio tezak tri tone, ali samo Moj deka ga je imao, prevozio me je od mesta do mesta i ostavio u nekom mozdanom sefu trenutak u kome sedim na sredini zadnjeg sedista, laktovima navaljena na oba prednja i brojim isprekidanu liniju autoputa.
  A onda odjednom odrastes. Prestane da ti bude vazno sve sto ti je do juce tkalo zivot, i dobijes neki novi centar sveta i smisao koji je visok 190, tezak tu negde oko idealnog i mirise bogovski dobro - na Djanija, naravno. Pred ocima ti samo promicu njegove usne koje izgovaraju ovo ili ono, njegove ruke koje posezu za ovom ili onom, njegov hod koji cini se, dokazuje da je bio u nekom od prethodnih zivota bengalski tigar, neustrasiv i tako samouveren da su cak i lovci bezali od njega. Prvi pogled koji mi je uputio ostao je takodje u tom sefu nezaborava. Klecanje kolena i pocetak spoznaje jednog drugacijeg sveta, ne tako sigurnog i fantasticnog kao detinjstvo, ali svakako posebnog i uzbudjujuceg.
  Zar zivot nije kao univerzum? Istrazujes razlicite planete, otkrivas na kojoj ima zivota, a na kojoj nema, neke te uplase pa pobegnes, neke te oduseve svojom klimom i florom i faunom, neke su previse daleke, ali uzivas u njihovoj lepoti sa distance, neke ti se raspadnu pred ocima i pratis delice kako se rasipaju po beznadju, a ne mozes da mrdnes. Ukopana trenutkom u kome shvatis da jednog dana svemu dodje kraj, pokusavas da demantujes to, ali ne ide. " Sve sto je lepo ima kraj " - rece neko, to se posle i recitovalo i pevalo, a niko poreklo tome ne zna. Samo se zna da je to istina; ljubav i zivot, dve najlepse stvari, imaju kraj. I svaki kraj obelezi jedan segment nas. Dok ne dodjemo do poslednjeg segmenta u kojem mi  nekome svojim krajem, ne obelezimo kraj necega...
  Kada sam srela Njega, alfu i omegu ljubavi, savrsenog u svom nesavrsenstvu koje je bilo vesto sakriveno stilom i sarmom i nezapamcenom harizmom, Njega koji nije izgovorio pogresnu recenicu, koji se nije nasmejao bez razloga, koji je znao sve od mezazoika pa sve do najdaljih Nostradamusovih prorocanstva i verovatnoce da se ispune ili ne, shvatila sam koliko jos moram raditi na sebi. Jednostavno nisam pronalazila reci kojima bih parirala jednom takvom mozgu. A on je uzivao u mojoj tisini, sasvim neshvatljivo pronalazeci neku interesantnost u meni cutljivoj i vec nasmesenoj kao posledica facijalisa od predugog smeskanja. Upijala sam njegove price, njegova putovanja, dopustala da me povede u Australiju, a onda da se nasukamo na nekom ostrvu koga nema na mapi sveta, uzivala sam da se veremo po Mont Everestu i prezivimo nezapamceno nevreme, da menjamo gumu u sred sicilijanske nedodjije tik ispred kamenjara iza koga se krio The Padre. Vodio bi me u famozne sopinge po Vol Stritu i ronili bi nocu po najudaljenijim morima sa cudnim imenima, poznatim samo lokalnom stanovnistvu obliznjih sela gde bi iznajmili kolibu od blata i trske. Kada bi pricao o ljubavima i zgodnim stjuardesama koje cini se, nikada ne bi obratile paznju na njega takvog, gubila bih tlo pod nogama, a on bi se gubio u sjaju u mojim ocima. Savrseno smo kompenzovali Mladost koju sam mu pruzala, za Iskustvo koje je delio sa mnom.

- to be or not to be -

Tako bih volela da sam nezna, krhka, da izazivam saosecanje svojim laganim hodom i tuznim ocima, da ostavljam za sobom miris tek ubranog zumbula i da pocrvenim pod tvojim pogledima. Tako bih volela da sam negovana i svilenkasto nezna, da sam savrsenog tena i linija tela, da mi je hod mekan kao oblak i da njisem kukovima tek toliko da zemlja ne prestane da se okrece. I jos bih volela da su mi ruke savrseno oblikovane i grugi dovoljno oble da posegnes za njima bez kontrole, da su mi usne pune i socne i da osmehom te ocaram kao vestica skrivena u telu andjela.
Mozda bi onda ispunio sebi zelju i kazao  mi Volim te ...

A onda pomislim, Ma da...to ne bih bila ja. Ne bi voleo mene ovakvu kakva jesam, ovu mene koja te drzi pokraj sebe u mislima dugi niz godina. Ovu mene koja opsuje kad se najmanje nadas i iznervira brze od zvuka. Ovu mene koja flertuje sa svima, a ne daje se nikome. Ovu mene koja slatko laze, a ipak samo istinu zbori kada te pogleda plavim ocima. Ovu mene koja ti se na ruke bacila i pod dlan podmetnula, dok mesec je gledao svoja posla i cuvao zvezde od radoznalih pogleda. Ne bih bila ja, bezobraznica dugog jezika koja recima privlaci ili odbija, mazi ili kaznjava, hvali ili vredja, prica o davnim i dalekim ljubavima, o nesagledivim srecama ili razornim tugama. Ova ja koja celog zivota bezi od proseka, otima se sablonima i semama, batrga se ustaljenim normama i laznim moralima! Ova ja o kojoj svi sve znaju, a opet ne zna niko nista. Ne bih bila ova ja, na koju mislis mesecima. Zbog koje ne spavas nocima ili upadas u  zamku vesto ispletenu snovima. Ne bih bila Ja, jednostavna i komplikovana , nedokazana i uzasno istrajna u ljubavi koju osecam...

Iako postoji sansa da to uopste nije ljubav vec samo neispunjena zelja koja provocira moju tvrdoglavost i izaziva jarca u meni, izvlaci mu rogove kojim ce probosti sve postavljene zidine tvojih principa i docepati se ispunjenja svoje zelje u trenutku u kome mesec tone u duboku reku.

Poljubi me ...

Postoji trenutak u svacijem zivotu, kada shvatimo da nam Neko treba, da taj neko mora da bude Onaj pravi, da taj neko mora da bude Samo Jedan koji ce znati voleti, davati, ljubiti i sa tobom plakati. Taj Jedan mora prepoznati da si bas ti ta devojka ili bas ja ta zena, kojoj je potreban bas On da je uhvati za ruku i povede po toplom pesku sa njegovim dlanom preko njenih ociju samo da bi ona uzivala u dodiru toplog peska na njenim tabanima. Taj Jedan bi morao osetiti kada je potreban samo zagrljaj, samo jedna rec, samo miran pogled, samo  nezan dodir, samo cutanje, tisina koja ucutkuje drugu tisinu tako bucnu i nametljivu.
A onda se nekako uvek, sasvim ocekivano, nadoveze i onaj drugi trenutak u kome potvrdjujemo intuicijsko biranje Njega Jednog, trenutak kada uhvatimo sebe kako se tiho molimo da se ne probudimo sa osmehom na licu i shvatimo da je On san. Neostvarenost. Ceznja. Potreba! Trenutak u kome stavljamo sve na kocku: saberemo sve i dobijemo zbir 20, igramo protiv krupije-a u kazinu Zivota, on ima Asa, koje su sanse da izvuce stiha i uzme nam poslednju nadu da izadjemo kao pobednici?
Treci trenutak koji po nepisanom pravilu sklizne na bisernoj ogrlici sudbine, bi mogao da se nazove Fatalni trenutak, jer bas u njemu shvatimo svu fatalnost naseg loseg ili dobrog izbora. A dobri izbori su tako retki.  Vrednost: neprocenjiva. U tom trenuku se obicno zateknemo kada posle vise sati i dalje buljimo u " od negde" poznati lik u ogledalu, sa natecenim kapcima i crvenim ocima. Taj trenutak takodje zna da se zavuce u samu srz koja se cesto drzi duboko u grudima. Trenutak, u kome shvatimo svu pogresnost ili tacnost neke prorocice iz nase proslosti koja je za par desitina dinara predvidela sva dogadjanja. A ti se onda pojedes do kosti od krivice sto joj  nisi verovala da ce bas tog meseca ( dan retko pogode ), bas te godine,  naici bas On koji ce znati prepoznati neznost u tebi, ili mozda meni, ili njoj i njima, koji ce znati sagledati enormnost unutrasnje lepote kamuflirane sa par kilograma viska i nekoliko kapi kopije poznatog parfema, sa drskim pogledom koji proverava dobrocudnost i iskrenost tvog osmeha tako neodoljivog i privlacnog...

To su trenuci raskrsca, skretnica, prekretnica, trenuci koji nas ponekad navedu u jednosmerne ulice ili Under construction bulevare prekopane uzduz i popreko. To su trenuci u kojima prepoznajemo sebe u necijim ocima i shvatimo koliko smo divne, pozeljne, privlacne, a ujedno tako jednostavne i iskrene, da je blagi dodir domalim prstom, tek povrsinski preko donje usne - ocekivana neminovnost. 
E tek tada dodje onaj glavni trenutak u kome se jednostavno prepustis... 

Sutra je bas taj datum. Simbolican. Nekome vrlo lican.
Volim da pronalazim simboliku u stvarima koje  mnogi ne primecuju jer se menjaju sa svakim pomeranjem planete. Recimo, ljudi koji su rodjeni 8.8.`98., imaju bas dosta razloga da veruju da ce im sutrasnji dan doneti nesto drugacije; ne kazem Bolje ili Gore, samo drugacije. A drugaciJost je pravi blagoslov.
Ja sam rodjena na velikog sveca ( one koji u crkvu idu samo za veliki petak, neka ne mori pitanje Na Kog Sveca?) i oduvek sam volela da razmisljam da me to cini posebnom. Ne ekstra, sokantno posebnom, ali na odredjeni nacin posebnom. Recimo, nikada nisam volela da imam nesto sto SVI imaju, nego nesto sto SVI nemaju! Ali, moja mama je mislila drugacije, tako da sam imala cipele koje vecina devojcica ima, shishala sam se kao i vecina njih ( paz, valjda ga zato ne podnosim!), nosila garderobu kakvu je nosila vecina iako sam imala komade iz grcke  koje sam iskukumavcila babi, kakve nije imao Niko. E ja sam to volela : da imam sto nema niko...ostadoh takva do dana danasnjeg.
Sabloni me zgrazavaju, rutina takodje, monotoniju prezirem, melanholiji uspesno odolevam. Ogroman osmeh i zlatan zub !
Tako sam volela i momke koje niko ne voli. Sve devojcice ( ili devojke ) bi se potukle oko naj - in - frajera - baje- do - jajA, a ja bih zijala sa strane da vidim koji je decko najmanje interesantan pa da mu pridjem.
U 7om osnovne sam tako prisla jednom Desimiru. Upiskio se u gace. Do dan danas je ostala misterija ZASTO je tako reagovao na moj prilaz. Kaze, prejeo se lubenice dan pre toga. Ja mu verujem. Za ostale ne znam....

Bilo bi lepo kada bi sutra, 8og 8og 2000Osme, tacno u 20h, zakucao na moja Londonska vrata...
Ali...

Ne biva, I guess...
Ne biva...

Zapita se covek ponekad, od cega je ovaj internet Beg?
Sebe smatram covekom, pa se veceras upitah od Cega? A onda se okrenem iza sebe i ugledam samocu, prazninu savrseno sredjene sobe, udahnem miris usamljenosti koji me opusta kada se smiri celodnevna gungula oko mene. Sedim i kuckam, ne moram da pricam,  ne moram da objasnjavam rukama ili da ubedjujem ocima u istinitost izrecenog. Jednostavno sedim i gledam u monitor dok ruke pisu sta god je tog trenutka aktuelno u glavi. I tako plutam po sopstvenom zivotu vec jako puno godina - moj komp i ja. Pobednicka kombinacija.
Vec imam i svoj krug prijatelja. Vecinu sam ih upoznala u real. I volim ih jako. Ostale odbijam od sebe jer verujem da sam probrala najkvalitetnije. Druga klasa me nikad nije zanimala. O shkartu koga ima u izobilju, da ne pricam.

Cyber svet okrugao i u stalnom pokretu, ocarava svojom brzinom. Upoznas nekoga, posaljes sliku i vec sledeceg trenutka si zaljubljen! Ili si nekog vec zaljubio u sebe. Skidaju se zvezde sa neba, pomeraju brda i planine, obecanja pljuste na sve stane, ljubav cveta, cveta , cveta i dok dignes glavu sa tastature - ljubav vec precvetala. Opale latice i klonuo vrat. Zajebana je ova svakodnevica. Mustra nas vec godinama, a mi naivni pa nasednemo na njeno mustranje.

E nece moci!
Anti rid oko ociju i usana, pakovanje u kosi, namazani nokti. Jutarnji tus i utezanje u sorc i majcu - pa na posao. Mladost dolazi iznutra, a ne lepota. Osim mozda Lepote poroka koji definitivno dolazi iznutra.
Kako sam uspela da skrenem sa teme?

Sta ja znam, spava mi se valjda. Vec sam jednom nogom u svetu snova. Sad cu da odem i drugom i to vodoravno. Jos jedan zestoko emotivan dan za mnom. Ima li kraja tome? ...

Nismo se odavno igrali. :)
Prozovite prijatelje, ljude koje volite, ljude koje postujete, ljude koji vam ulepsavaju dane u ovom kockastom svetu, ljude sa kojima godinama odrzavate kontakt, ljude koji znaju da cute sa vama, ljude koji znaju da shvate vase cudne potrebe da nekada jednostavno budete ono sto jeste.....i vole vas zbog toga.
A onda kada ih prozovete, napisite 5 reci koje vas asociraju na njih: jedna da bude godisnje doba, druga voce, treca boja, cetvrta deo odece i peta emocija.

Da probamo? :)

Shljivka - jesen, breskva, bordo, suknjica, ljubav :)

OkoZmije - zima, dinja, bela, jakna, sigurnost :)

skinsejver - leto, narandza, plava, kupaci, strast :)

Elfish - prolece, kivi, zelena, tunika, postovanje :)

ShArGaRePiCa - leto, jagoda, zuta, haljina, sreca :)

I tako dabome :)

Zanimljiva noc za mnom ostala da cuci tamo negde iznad Save.
A sve je pocelo kao hiljadu i jedna prica vec ispricana, poneka na platno prebacena, a neka u knjigu izlivena. Neplanirano, ne mogu reci bas spontano, vec vise onako opusteno, ali planski biranim fontom cudne sive boje koja ponekad izbledi do nevidljivosti.
Posle puno dana, meseci, drznucu se da kazem i godina, napokon sam mu prisla blize od pogleda. Ili sam makar mislila tako.
Gledala sam ga preko stola uzivajuci u njegovoj besmislenoj prici o jos besmislenijim stvarima, ali on je jedini na svetu koji ume besmislenost da uvije savrsenim sarenim papirom preko koga obmota savrsenu zlatnu masnu tako da unutrasnjost svega toga postane totalno nebitna jer je satisfakcija vec pri samo vizuelizaciji, nepodnosljiva. Pricao je i pricao, a ja sam se samo smeskala mirna i srecna zbog jednostavnosti tog trenutka koji smo delili. Osetila sam da ce mi ponuditi vise, da ce mi dati jedan delic sebe, da ce mi dozvoliti da jedem kriske narandze tik pred njegovim nosom, a nece posegnuti ni za jednim parcetom samo i iskljucivo zato sto previse uziva posmatrajuci me dok zubima odvajam mesnati deo narandze, a usnama ne dozvoljavam ni jednoj kapi soka da sklizne niz bradu, na tlo.
Noc je bila savrseno vrela i pomalo vlazna, ali cak ni guzva i galama je nisu cinili nista manje podnosljivom nego sto je vec bila.
A smesno je to sto sam na putu do njega razmisljala kako mi samo treba ruka u ruci, samo osecaj pripadanja bez ikakve fenomenalne neponovljive uzasno goruce strasti i osecaja privlacnosti koja se poistovecuje sa najjacim  magnetima. Samo sam zelela emociju. Samo dodir bez potrazivanja. Prisutnost, bez uslovljavanja. Dugo zeljenu zelju - bez ostvarivanja.
Nadala sam se da nece ni On osetiti potrebu da me " rastrgne", da me ima bas tu i bas pred svim tim ljudima koji su krisom gledali dva ludaka u noci kako ne obracaju paznju na ostatak sveta. Bezbrizni spolja, uzasno nemirni iznutra stvarali smo dogadjaj o kome cemo pricati mesecima; dogadjaj kojim cemo se hraniti kada pregladneli od nedostatka emocija pozelimo da se scucurimo u neki ugao secanja.

7 minuta me je posmatrao

7 minuta mi je pricao

7 minuta me je ljubio

7 minuta me je voleo

7 minuta me je pamtio

7 minuta sam ga pamtila

7 minuta mi je verovao

7 minuta me je zeleo

7 minuta me je gledao svud, sem u oci

7 minuta je pamtio par reci koje sam izgovorila

7 minuta je pokusavao da prevari sebe, da me gleda celu noc...

...nije uspeo....

Ali bilo je to nezaboravnih 77 minuta prepunih emocija, prepunih svega onoga za cim sam vapila, za cim sam zudela. Dao mi je neznost sa naznakom strasti i odmah potom dopustio mesecini da razvuce moj pogled po  povrsini Save. Osecala sam hiljadu reci kako mu prolaze mozdanim sinama, ali cutao je. Ucutao je i mene i bas tada, tu u tom polumraku sa odsjajem zelen svetlosti iz obliznjeg bazena, shvatila  sam  koliko je ogromna moc samokontrole koju poseduje, ali ujedno i njenu razornost na sve ono sto sam mislila da sam davno izbacila iz sebe. Osecajnost ne moze da se otkloni hiruskim putem. I to je cela istina.
Sedam u kola i krecem kroz kasnu noc. Pustam radio nasumice i trazim odgovarajucu pesmu za laganu voznju kroz Beli Grad. Volim Beograd nocu. Njegova nocna smirenost mi uliva neku cudnu prijatnost koja uzivanje uzdize do najviseg nivoa. Pesma krece....

....a sa njom i suze.
Cije prokletstvo ja ispastam?

Da mogu da zaustavim svet makar jedan sat, povela bih te u obilazak zvezde Danice, vrlo sarmantna gospodja; vodila bih te do Meseca da skakucemo po njegovim kraterima i stenama nepoznatih sastava. Da mogu da zaustavim svet jedan sat, vodila bih te Aladinovim cilimom u obilazak njegove staticnosti i ukocenosti svih njegovih lepota koje ljudi truju svojim samozivnostima i nemarom. Pokazala bih ti potok koji me hladi leti i poklonila bih ti vetar koji me budi zimi; odvela bih te  da probas najsladje kajsije ne svetu, zaboravljene od gazdi i neprskane godinama. Velike, socne i vatreno narandzaste. Poistovetila bih se sa ukusom istih bas tu,  u uraslom, zapustenom vocnjaku zaboravljenog od lenjih naslednika.
I zamislim, jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu na kome si me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije...
Jos puno sata nanizalo bi se posle toga; puno sata u kojima bi bili konstantno tudji, vecito zabranjeni i tek ponekad svoji, kada utonemo u zvuk ove pesme. Kada se prepustimo jedno drugom u mislima u kojima smo sigurni od toksicnosti svakodnevice. Ja posezem za tobom, i ti za mnom i oboje se izgubimo u fantazijama koje mozda nikada nece postati ostvarena zelja. Ali nece uzeti oblik iluzije; jednostavnost nase nemoci uspece da odrzi te misli tako zivim i stvarnim da nastavicu da se budim sa tvojim rukama na mojoj kozhi. Nastavicu da setam sa tvojim pogledom na mojim usnama. Nastavicu da zivim sa tvojim glasom u mojim snovima. Miran, usporeni glas koji sapuce da zaustavice svet i povesti me do jednog udaljenog, napustenog ostrva.
Osecaj vrelog peska, dugo po budjenju, ostane na mojim ledjima...

Ugledam se u matiranom staklu; jaka, sigurnog koraka i pravih ledja, gazim kaldrmu u centru. Nasmesim se sama sebi,  onako skroz bezveze i jos vise ispravim ledja svesna da ostavljam utisak arogancije i preterane sigurnosti koja je tako iritantna danasnjem svetu. Ne trebaju mi stikle, to bi tek bio smeh. Cvrsto sa obe noge na zemlji, svakog pokreta unapred isplaniranog, blago njisucih kukova i bez namazanih usana skrecem ti pogled. Uvek uspem da ti ulovim pogled samo za sebe i uzivam u tome. Takvog pogleda nema na svetu. U nemirnijem telu, nema tako mirnih ociju. Sigurnost koja se poklapa sa mojom, zarobljena u nesigurnosti podsvesti kao produkta davnih strahova i koprcanja po neravnom tlu, prekrivenog bodljama ruza koje si cistio za mene. Simbolicnost kojom me ocaravas, numerologija u kojoj trazim direktnu povezanost sa emocijama i - strah. Plasim se da poverujem u istinitost pokazatelja i autenticnost izmedjuredovnih simbola...belih....kao andjeoska krila.

" 7 minuta da te gledam

  7 minuta da pricam sa tobom

 7 minuta da te ljubim

 7 minuta da te volim

 7 minuta da te zapamtim

 7 minuta da me zapamtis

 7 minuta da ti opet verujem

 7 minuta da te pozelim opet

 7 minuta da te pogledam svud, sem u oci

 7 minuta da ti zapamtim par izabranih reci koje mi saopstis

 7 minuta da prevarim sebe i gledam te cele noci " ...

 Ja se onda ponovo scucurim tu kod tebe i cutim. Pravim se da spavam dok ruka mi preko tvojih ledja sanja onu noc kada si prevario sebe i pruzio ruku da mi pomazis obraz . A ja sam ti utisnula poljubac u liniju zivota . . .