Miris zene...
Oduvek su me plasile zene koje koriste teske parfeme, one puderaste ili uzasno opore, koji ostaju u vazduhu mnogo duze nego lagani, letnji parfemi. Kao po pravilu, te zene imaju duge rascupane, ili natapirane, kose, vole da nose ili ekstremno uske stvari ili ekstremno dugacke. Jedna polovina tih zena prikriva svoju starost i mlitavost koze, dugackim ciganskim suknjama uz koje nezaobilazno idu narukvice koje zvece i ogrlice koje skrecu  pogled sa uzaludno masiranog, omlitavelog vrata. Neosporna je lepota koja se nazire pod talogom pudera koji eto, paradoksalno, sada vise otkriva nego sto prikriva. Ali one sebe i dalje vide u odrazu ogledala od pre 20tak godina.
Malopre je pored mene prosla jedna takva zena. Nanina komsinica Irena. Secam se da, dok sam bila dete, kad god bih je videla,  zastajala bih i divila se njenoj crnoj kosi do pola ledja, savrseno nanetoj sminci o kojoj sam tek kasnije razmisljala kao bespotrebnosti, o stiklama  koje su se meni cinile kao krov sveta, o savrsenim noktima uvek uskladjenim sa karminom. Divljenje je potom smenjivao strah zbog mutnog pogleda i teskog parfema. Ta tezina mi je izazivala neki haos u glavi, asocirala me na teske brokate i satensku posteljinu, na kasnije shvaceni, razvrat i blud i apsolutnu emotivnu frigidnost prema bilo cemu i bilo kome. I to sve zbog sopstvene opterecenosti lepotom Bogom datom.
Nikada nisam shvatala egocentrike i narcisoide. Cemu lepota ako je ne poklonis nekome da uziva u njoj? Zamisli samo kada bi majka Zemlja sebicno cuvala svoje lepote i stitila ih nemogucnoscu pristupa...
Komsinica Irena je ostala neudata. Bez dece.
Druga osoba koju znam, je jedno vreme bila prisutna u mom zivotu. Poslovno. Uvek nasmejana, ocarana Opium-om od koga mi se grcio zeludac, primecena od celog sveta cim bi krocila iz kuce na asfalt u nekoj omiljenoj joj, tigrastoj kreaciji sa hiljadu nekakvih tigrastih detalja i safari senkama koje su jadni kapak pritiskale prevelikim brojem nijansi. Svi su bili " srce" ili " dusa" ili secer" i svaki problem je bio resiv. Desilo se jednom, da odem do nje da joj odnesem nesto i svratim na kafu. Ocekivala sam stilski namestaj i teske zavese koje blokirale su predivan pogled na reku, ali, s obzirom da zivi sa roditeljima i bratom, nisam ocekivala posluzenje kafe u sobici od 2 kvadrata prezatrpanoj senkama, karminima i lakovima na sve strane, starinskim prekrivacima koji su mi se u etno radnjama cinili cak simpaticni, garderobom koja je na brzinu cusnuta uz osmeh i mirisom...uzasnim teskim mirisom pudera, parfema i samoce.

Ne znam odakle mi averzija prema teskim parfemima. Mozda zbog komsinice Irene, mozda zbog klaustofobije koja me prati od malena. Sirina i svezina, jednostavnost i cistota su stvari na kojima se ja baziram. Ako bilo sta od toga izostane, disbalansiram se i izgubim orjentaciju u prostoru. A onda nastane panika. Ne volim haoticnost. I klonim je se koliko god mogu, ali na zalost je neizbezna. Kao i zene mutnih pogleda koji im nedozvoljava da vide pravu sliku stvarnosti. Zar nije to najgora iluzija?