Gubim sebe u svakodnevnim guzvama i konstantnom manjku vremena, u haoticnim redovima pred semaforima i neredovnim isplatama, u ogromnim telefonskim racunima koji se baziraju na nepoznatim osobama zeljnim dela mog vremena, u nedosanjanim snovima i vrelim jutrima tako neuobicajenim za ovo doba godine. Gubim se u mimoilaenju sa svojim zeljama i istih ostvarenjima, u nekim igrama recima koje su apsolutni kontrast svemu onome sto jesam, u nekim bezlicnim ocima koje fiksiraju moja usta ne bi li shvatili sta govorim. Gubim se cak i u piskaranju neistina na svojim blogovima i odjednom me to stvaranje iluzije klepi po sred sreda, vrati me u stvarnost i navede pravo tebi pred noge.
A ti me prigrlis kao dugo cekanu fudbalsku loptu...

I igra moze da pocne.