Kazu da mi je iskrenost mana, a ja sam bila ubedjena da je to vrlina. Pozelela sam da saznam zasto bi to bila mana. Kaze moja sestra, " Ludaco, pa ne zele svi da znaju istinu o svemu", kaze moja mama " Pa takvo je vreme cerko, mnogi prezivljavaju begom od istine, ne igraj se Boga".  Zamislim se ja tu, ali za svaki slucaj okrenem i moju Andjelu da je priupitam sta ona misli o tome. Kaze moja Andjela, " sto si ti cudna zena! U ovo vreme sponzorusa, koristorublja, foliranja, fenseraja i silikona ti bi da budes s ljudima iskrena?" ... Ona ima tu losu naviku da mi odgovara pitanjima. I uvek u njenim pitanjima pronadjem sve odgovore. Ali...
...i dalje ne kapiram zasto istina toliko zna da uvredi, povredi, odbije nekoga od dobre namere.
Pokusala sam jednom da lazem. Sebe, naravno. Zivela sam u lazi par godina cak. I nije mi bilo lepo, jer nocu kada utihne sve, kada skines sa koze stroku nagomilavanu satima i odecu iznosenu od celodnevnog kretanja, sklupcavanja i istezanja, kada zazmuris i upadnes u ona dva minuta pre nego utones u san, i pozelis da izgovoris kratki Oce nas, shvatis da si jos jedan dan proveo kao " neko drugi". A naporno je biti neko drugi. Treci. Cetvrti.
Prestala sam da lazem sebe na svoju dobit, a tudju stetu. Godinama sam trpela posledice te iskrenosti, ali zato danas jesam svoja. Iako nije tajna da volim da se dam onome koga pozelim jako, jako. Da volim. Da mastam. Tesko prastam, ali umem. I to se nauci s godinama. Na putu do pronalazenja sebe, moras nauciti da prastas. Takodje prvo sebi, a onda lagano i drugima. I onima koji zasluze i onima koji ne zasluze. Sve ih svedes na isti racun. Kuca casti. Budite ljudi.

U skladu sa svojom " manom", moram na samom kraju ovog obracanja manjini koja me cita, da sve manje ovde pisem, jer se sve manje prijatno osecam. Sta mi smeta? Sve vise mi smeta zapostavljanje nekih ljudi koji jako dobro pisu, ali nikad ne osvanu na naslovnoj - jer se jedni te isti vrte u krug ili se novi  - ili makar pod novm nickovima, caste naslovnicom radi dobrodoslice. Smeta mi onaj avatar " slobodoumne" vagine koju vide i deca od 14, 15 godina ( a svi znate da ih ima) kada otvore stranicu. Smetaju mi i te pornografske slike koje su zakacene na tom blogu. To nije niti slobodumlje niti umetnost - to je prostakluk. Izvinjavam se autoru tog bloga na svom javno kazanom misljenju, ali s obzirom na " sirinu" koju ona poseduje, nece se naljutiti svakako. Smeta mi i sve vise negerigstrovanih budala koje vredjaju i omalovazavaju tudje postove. Smeta mi neka cudna zategnutost koja vlada od kad nema moje ceje, lazarice i jos nekih ljudi koji dodjose i jos brze odose jer je dozvoljeno bilo jednoj umisljenoj budali da drami po serveru.

Eto, to su sitnice zbog kojih i ja manje pisem. Cak sam pocela opet da pisem na mojblogu iako mi je grozan sa onim dizajnom. Trazim se negde opet. Ne znam ni sama zasto. Mozda je to samo prolazna faza. Mozda mi zao sto mi bilo sta iz cyber sveta, ovih dana ne nedostaje. Mozda samo treba da se naviknem na ispunjenost zivota i prihvatim to tako kako jeste...

Pozdravljam vas :)