Da mogu da zaustavim svet makar jedan sat, povela bih te u obilazak zvezde Danice, vrlo sarmantna gospodja; vodila bih te do Meseca da skakucemo po njegovim kraterima i stenama nepoznatih sastava. Da mogu da zaustavim svet jedan sat, vodila bih te Aladinovim cilimom u obilazak njegove staticnosti i ukocenosti svih njegovih lepota koje ljudi truju svojim samozivnostima i nemarom. Pokazala bih ti potok koji me hladi leti i poklonila bih ti vetar koji me budi zimi; odvela bih te  da probas najsladje kajsije ne svetu, zaboravljene od gazdi i neprskane godinama. Velike, socne i vatreno narandzaste. Poistovetila bih se sa ukusom istih bas tu,  u uraslom, zapustenom vocnjaku zaboravljenog od lenjih naslednika.
I zamislim, jednog dana, ko zna koliko godina posle toga, neko bi kupio taj vocnjak sa tim savrsenim kajsijama i gazio bi po mestu na kome si me voleo ceo jedan sat dok je svet bio zaustavljen. Kao da je poslednji sat. A nije...
Jos puno sata nanizalo bi se posle toga; puno sata u kojima bi bili konstantno tudji, vecito zabranjeni i tek ponekad svoji, kada utonemo u zvuk ove pesme. Kada se prepustimo jedno drugom u mislima u kojima smo sigurni od toksicnosti svakodnevice. Ja posezem za tobom, i ti za mnom i oboje se izgubimo u fantazijama koje mozda nikada nece postati ostvarena zelja. Ali nece uzeti oblik iluzije; jednostavnost nase nemoci uspece da odrzi te misli tako zivim i stvarnim da nastavicu da se budim sa tvojim rukama na mojoj kozhi. Nastavicu da setam sa tvojim pogledom na mojim usnama. Nastavicu da zivim sa tvojim glasom u mojim snovima. Miran, usporeni glas koji sapuce da zaustavice svet i povesti me do jednog udaljenog, napustenog ostrva.
Osecaj vrelog peska, dugo po budjenju, ostane na mojim ledjima...

Ugledam se u matiranom staklu; jaka, sigurnog koraka i pravih ledja, gazim kaldrmu u centru. Nasmesim se sama sebi,  onako skroz bezveze i jos vise ispravim ledja svesna da ostavljam utisak arogancije i preterane sigurnosti koja je tako iritantna danasnjem svetu. Ne trebaju mi stikle, to bi tek bio smeh. Cvrsto sa obe noge na zemlji, svakog pokreta unapred isplaniranog, blago njisucih kukova i bez namazanih usana skrecem ti pogled. Uvek uspem da ti ulovim pogled samo za sebe i uzivam u tome. Takvog pogleda nema na svetu. U nemirnijem telu, nema tako mirnih ociju. Sigurnost koja se poklapa sa mojom, zarobljena u nesigurnosti podsvesti kao produkta davnih strahova i koprcanja po neravnom tlu, prekrivenog bodljama ruza koje si cistio za mene. Simbolicnost kojom me ocaravas, numerologija u kojoj trazim direktnu povezanost sa emocijama i - strah. Plasim se da poverujem u istinitost pokazatelja i autenticnost izmedjuredovnih simbola...belih....kao andjeoska krila.

" 7 minuta da te gledam

  7 minuta da pricam sa tobom

 7 minuta da te ljubim

 7 minuta da te volim

 7 minuta da te zapamtim

 7 minuta da me zapamtis

 7 minuta da ti opet verujem

 7 minuta da te pozelim opet

 7 minuta da te pogledam svud, sem u oci

 7 minuta da ti zapamtim par izabranih reci koje mi saopstis

 7 minuta da prevarim sebe i gledam te cele noci " ...

 Ja se onda ponovo scucurim tu kod tebe i cutim. Pravim se da spavam dok ruka mi preko tvojih ledja sanja onu noc kada si prevario sebe i pruzio ruku da mi pomazis obraz . A ja sam ti utisnula poljubac u liniju zivota . . .

Kada me ptice probude, znam, bicu nezna u svojim mislima i gazicu sporo uglacanim Merkator podovima, pazicu sta pricam i klimnucu glavom svakom ko je namrsten. Znam pomocicu starici kojoj se tresu ruke, da stavi hleb u torbu, propusticu na semaforu svakog ko resi da preko reda upadne, dacu cigancicima papirnatu i to ne zelenu ili zutu, dozvolicu deci da zauzmu komp svaki dan i naravno, slusacu ovu muziku dok i poslednji smisao svake reci texta ne nestane na dalekom horizontu moje cvrstine...
Slusam jutros ptice kako cavrljaju izmedju sebe i razmisljam kako je bolje da cutim jer one pametnije zbore od bilo cega sto bih ja mogla reci na glas. Osmehnem se i pomislim, s jedne strane bi tako divno bilo biti ptica i leteti visoko, uzivati u nosenju struje vazduha i biti slobodan , slobodan sve do prvog snega ili prve zamke. A na drugu stranu, kratko bi trajala ta lepota zivljenja.

I onda, tako sklupcana na levom boku, osetim ogromno nedostajanje svega tvoga...pocev od reci i modrog pogleda...

Reči, reči, reči, pravilno napisane, pravilno poredjane, znaci interpunkcije u opticaju, savršena forma, zavodljiv ton, osmeh i mekane jagodice na prstima, kockica po kockica mozaik isplivava na površinu, oči braon žute, čudne tek toliko da pogledu daju notu neodoljivosti, usne mekane, prefrigane. Klavikula izbačena, tek pri udisaju naglašena, mami, krade oblizivanje usana. 5:09, budna sam, smešim se samoj sebi, volim se, igram se rečima, slažem ih, redjam kao sedam slonova sreće, menjam ih, udvaram se sinonimima, tek po koju kap parfema kanem na neku imenicu, pazim da sve zgusnem u redove i ništa ne ostavim da izmedjuredova izgubi pravilnost intonacije. Vraćam se u krevet, koža još uvek topla, ruke izmedju butina i udobnost pod vratom vraća me u svet snova...
Kako je lako igrati se rečima, a opet kao da hodaš po smrtonosnim oštricama.

Ja ne znam ko si ti. Ponekad ne znam ni ko sam ja. Nemam omiljenu pesmu, niti omiljeni film. U spomenarima sam uvek lagala da su mi tog perioda najpopularniji glumci bas Moji, omiljeni. Nikada nisam bila taknuta tužnom baladom, niti sam nekada slušala popularnu Azru ili Zabranjeno pušenje. Ekatarina The Big mi je uvek bila narkomanska grupa sa ne baš očaravajućim pesmama i na njihove koncerte sam išla samo zato što su svi išli, a onda bih zbunjeno, poluzainteresovano posmatrala sve te upaljene dzointe oko sebe i svetlosnom brzinom reakciju na hemijski proces izazvan istim. Tek kasnije sam shvatila da je nemoguce da tako brzo upadnu u dobro rapoloženje ili apsolutni bedak ' to je samo podsvest igrala tricky games sa njima. Šta dete zna šta je trava ili shit...
Probala sam marihuanu jednom, tamo preko bare naravno, pušila sam je kao cigaretu na opšte zgražavanje tri ortaka koji su je voleli više od rodjene majke. Jedan je govorio da će ćerku nazvati po njoj - Marihuana. Kasnije sam čula da mu se ćerka zove Maria Ana - valjda je to najbliže što je mogao da složi a da ne bude očigledno.
Nisam nikada volela momke za kojima je ludovalo pola grada. Nisam volela ni one lepotane, previše uštogljenosti su nosili svojim teškim koracima kojim su koračali kroz život, u  skroz pogrešnom ritmu. Nisam nikada volela poznate parfeme renomiranih modnih kreatora i tek kasnije u životu sam shvatila da je Mijaki poznat. A ja sam ga izbunarila dok je krčio sebi put ka vrhu. Da ne grešim dušu, moram da priznam da mi je Djordjo  uvek bio tajna ljubav i jedini presedan u svoj mojoj negaciji modnim trendovima i trnovitom putu do ostvarenja jedne Unikatnosti i karakternog originala koji nazvaše kratko i jasno - Ana.
Prva knjiga koju sam pročitala od korice do korice i ekŠli, shvatila i zapamtila o čemu se radi, je  Dnevnik Jedne Ane i čuveno menjanje imena A N A po padežima. Posle toga nastaje jako dug period zatišja mog literalnog uzdizanja, sve do Onjegina i Tatjane. I dan danas znam napamet oba ;Tatjanino pismo Onjeginu. Kao da sam ga ja pisala. Samo od mog Onjegina ni O.
Nikad nisam puštala kosu zato što je to IN, niti sam se šišala zato što je Arkan Ceci otfikario svu kosu u napadu ljubomore i besa. Bože sačuvaj da me je nekad privlačio trend i moda. Mama je uvek gundjala kako bi volela da makar jednom ne odskačem od sve ostale dece koja su kao štancana defilovala ulicama grada Čikaga. Dobro de, Nisha.
Prvi momak, tačnije momak koji me je prvi poljubio bio je klasična baraba koja se smucala po fliperanam i luna prkovima, uvek sa previše Djani'ja oko vrata i kožnom jaknom iz Švice koju mu je, narvno, devojka poslala. Ali to se tek kasnije saznalo. Mislim to, da ima devojku u Švici. Ljubio se kao pravi i nije balavio ni malo. Imao je pune usne, mesnate i sočne i usadio mi baš takve preferencije. Mada s godinama shvatiš da nije to bas toliko važan faktor u anatomskoj jukasti, baš kao što je i ' veličina ' precenjena.
Ne volim rastanke i bežim što dalje od njih. Ne plačem pred drugim i najjače izgledam kada sam najranjivija. Imam par  desetina maski, za sve prilike i neprilike, i rado ih menjam, u zavisnosti od raspoloženja. Ne pijem (više), ne pušim ( više ) i ne flertujem baš sa svakim ko nasedne na moju igru rečima. Prodajem dušu djavolu za par grama emocija koje me promene i vrate u prvobitni oblik Žene, sa osećanjima. Nikada nisam nekoga volela jer je taj neko voleo mene, ali kao  po pravilniku Deset Božijih Prokletstva, uvek sam bivala voljena više nego što sam volela one koje sam trebala, a manje od onih koje sam uzdizala do neosvojivih tronova neostvarenih snova.
Bitanga i princeza mi je oduvek bio neodoljivi spoj, ali vremenom sam morala da se pomirim sa činjenicom da sam ja, eh, ipak Bitanga..
Treba mi princ...
...ili su veće šanse da nadjem belog konja za male pare, u jaha[ju]ćem stanju?

Prošlost me nikad nije uznemirila. Jednostvno sam je prihvatila kao nužno zlo, kao nešto što ne može da se promeni i svaki put kad pokuša da me uznemiri ja je primirim molitvom iako nisam zagriženi vernik. I ona se stiša. Ućuti. Shvati i ona, da ne može mene da promeni svojom postojanošću . Shvati, da ne može da utiče na sadašnjost ili budućnost iako bi se rado malo tamo prebacila i ponovila se. I onda u toj svojoj nemoći, počne da me tišti...
Prolazim kroz neki čudan period koji bih nazvala Apstrakcijom. Sudaraju mi se savršeni doživljaji i grozna iskustva; sudaraju mi se ljubav i mržnja i ja osećam da sam na nekakvoj raskrsnici, da moram da rešim kojim ću putem da krenem - u jednom pravcu me čeka neizvesnost, nesigurnost i ljubav, u drugom me čeka monotonija, laž i prevara, u trećem me čeka ogromna nepoznanica i mukotrpan rad, a u četvrtom sasvim obično ništavilo i plima koja bi me ponela ko zna gde. Kako izbrati kuda ću? Linija manjeg otpora sugeriše da ostanem gde jesam i nastavim da tapkam u mestu, ponekad da potrčim tečkim nogama, ali u mestu. Ponekad da skočim, opet u mestu. Ponekad jednostavno da čučnem i sklupčam se oko sopstvene ose, zauzmem tako sigurnu pozu fetusa i ostanem tako par sati u tom istom mestu. Dok bol ne prodje...
On mi govori lepe stvari, divne stvari, daje mi sebe, daje mi ljubav, daje mi nežnost, poklanja mi pažnju, zavodi me sistematski, uvlači se ispod kože neosetno, On ne boli...A onda se Prošlost uvredi mojim unutrašnjim zadovoljstvom i potencijalnom srećom koja bi je bacila u drugi plan i krene da mi kroz njegove reči vraća neka druga lica, izobličena i nakazna, neiskrena i agresivnog pogleda, pohotnog i nedvosmislenog; lica zveri koja su nanjušila sirovo meso, pregladnela i krvoločna. I ja prepoznam ta lica i te reči, ustuknem i pustim suze da teku nadajući se da će sprati sram sa mog obraza zbog poistovećivanja jedne tako čiste emocije, sa pokušajima drugih da ukradu od sumornog im života, par sati moga šarenila. 
Nemam rešenje za svetske probleme niti usadjeno herojstvo u sebi. Obična kao i svaka žena, raspravljam sa svojim alterom šta ću i kako dalje, tražim najbolje solucije da preživim kao žena, da ne klonem i ne padnem na kolena.
Ostavila sam lep vikend za sobom. Ne lep - divan.
Ostavila sam divnu osobu za sobom i vratila se u svoj svet. Kako objasniti jednom izvoru Ljubavi koji me mami da potopim umorne tabane, izostanak želje za tim zbog mogućeg zamućenja jedne takve bistrine? Kako odoleti slatkom ukusu na jeziku? Kako ne voleti ... nemoguće je.

Kompletan uvod u psihoanalizu

Pa kaze:

"Nastavljajuci poredjenja misli sna sa ociglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakojake stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni, na primer da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje znacenje. A u toj tacki zaostrava se suprotnost medicinskog i psihoanalitickog shvatanja sna do jedne zestine koja se inace retko dostize. Po prvom shvatanju san je besmislen zato sto je dusevna aktivnost u snu izgubila svaku kriticnost; po nasem shvatanju, medjutim, san postaje besmislen onda kad neka kritika, sadrzana u mislima sna - sud " to je besmisleno " -  treba da bude predstavljena. "

Citam ja tako Sigmunda, pa razmisljam, sto je zajebano kad dodjem na tablic, a tebe nema tamo. Pa onda nastavim da citam Sigmunda, prijaju mi u ruci njegove tvrde korice, glatke, lepo odradjene, svashta u sebi kriju. Na primer, kaze Sigmund, da san ne treba tumaciti po sanovnicima niti po simbolima koje je neko nekada nekako definisao po sopstvenom nahodjenju, vec se trebamo oslonti na Osecaj koji ostane kada se probudimo.
A meni jutros bas bilo lepo kad sam se probudila.
Steta sto se ne secam sta sam sanjala...

E Sigmunde, Sigmunde...bas mi se dopadas.

Umorna sam vise da znam sve i shvatim svakoga. Umorna sam od potrebe da pripadam i odbijam, umorna sam i od lepog i od ruznog i od laznog i stvarnog, cak ponekad gubim granicu koja sve to razdvaja. Ili spaja?
Umorna sam od secanja i previshe ljubavi koju sam imala, koju sam dobijala i tako cesto izrabljivala, ponekad iznudjivala a ponekad grubo odbijala shvatavsi tek kasno, da je ta bila vredna moga pogleda. A ja sam glavu okretala.
Umorna sam i od usiljene spontanosti i od citata poznatih filozofa. Umorna sam od plagijatora i kopija originala, od umisljenih faca koje masu svojim diplomama kao pokricem za sve gluposti koje napisu ili urade, za sve lose odnose i bezuspesne erekcije. Umorna sam i od mladih devojaka koje srljaju u propast tako ocigledno, a u ocima im onaj isti cudan sjaj koji sam verovatno i ja imala nekad kada sam mislila da je to ta prava ljubav i dozivotna sreca.
Umorna sam i od razmisljanja kao sto je ovo jutros; vozim se, rano je, vrucina jos ne obara, i razmisljam da li muskarci i zene uopste razmisljaju o  nekim stvarima kada rese da imaju decu ili im se to neplanirano dogodi? Da li uopste pre nego krenu da vode ljubav sa nekim razmisljaju o tome da mogu stvoriti zivo bice koje ce povuci na njih klempave usi ili dugacak jezik, malo kose ili maljavost po ledjima; da li razmisljaju da ce preneti nekom neduznom bicu svoju pohlepu ili gramzivost? A onda shvatim, da cak i da razmisljaju, briga ih. I dotuce me to.
Umorna sam i od neuspeha i od dugova i dugovanja, od pogresnih ulica i slucajnih ulazaka u pogresan smer. Umorna sam od pogresnih reci i uzaludnih ocekivanja samo jedne jedine reci koja ce dati i malu naznaku da si shvacen/a. Umorna sam i od pogresnih pesama i od neizgovorenih lazi posluzenim nedvosmislenim pogledima. Umorna od sebe, teska drugim ljudima...

A onda  se pojavis Ti...

I sedimo tako i pricamo, kasno u noc, o nekim sasvim obicnim stvarima. Razmenjujemo strahove i nadanja, iskustva i poraze, ohrabrujemo se kao zene zenu kojoj treba podrska, tesimo se kao prave i zeljne samo malo paznje i iskrenog, neznog pogleda, smejemo se posalicama i odjednom ja kazem :

' Znate, imam ja svoj blog. Svratite nekad, procitajte me."

A one me gledaju belo, ne znaju sta je blog. Nasmesim se i okrenem na salu cineci razgoracenim ocima simulaciju zaprepastenosti koja bi trebala da ih posrami zato sto ne znaju sta je to blog. Obajsanjavam da je to on - line dnevnik, parce weba na kome mozes pisati sta god pod nekim pseudonimom ili ne. One me gledaju, zainteresovane su ali strano im je totalno.

" Sad cu da donesem lap, nemamo net ali imam fleshku. Spremite se za hiljadu i jednu pricu" , smeju se. Misle zajebavam se.
Iznosim lap na sto, pola je noci, ponoc tek malo prosla i ne cuje se nista osim nas tri. Bockam fleshku i otvaram svoje nekadasnje tekstove lepo upakovane u zute fascikle. Otvaram nasumicno jedan i dopustam im da me citaju. Moju svest i podsvest sukobljene na neutralnom tlu. Moje iskrenosti i lazi u vecitom dvoboju na svetoj zemlji koju ne bi smeli kramponima nagaziti. Unele se, gutaju mi reci, skoro da mogu da cujem kako im moje reci otvaraju apetit za nekim sirovim mesom kojeg se u svakoj drugoj situaciji  gade. Uvaljena u stolici, po prvi put gledam reakciju na svoja slova. Zapanjena sam, ali i zabavljena. M. se okrece prema meni i kaze " Jesi ti sigurna da si ovo ti pisala?" , smeskam se i kazem da nisam bas najsigurnija jer uvek kada to pisem osetim kao da me neko zaposedne.  Gutaju moje price, moje fantazije i savrseno oblikovane iluzije,. Upijaju deo po deo mene nesvesne da sam sve to Ja. Trude se da povezu ono malo sto znaju o meni, sa ovim ogromnim remek delom svega onoga sto jesam i sokirane su. Mogu da im cujem misli, sasvim jasno odjekuje zbunjenost i odusevljenje. Posle svake price podignu zamucen pogled i pogledaju me u sasvim novom svetlu. Da, to sam ja, samo sam se malo promenila.

" Au", kaze D., " od ovoga moze da se rikne", i tu krece smeh zbog njenog francuskog R smestenog u reci Rikne.
Kasno je, vreme je da se spava. Sklapam lap i uzivam posmatrajuci im poglede jos uvek zarobljene u tahomi.

"Laku noc devojke" ...
" Ma da, laku noc ' ...

Dosla sam pre par sati sa jezera. Zaletela sam se da okacim odmah i slike, ali morgen - nema ih na fleshki koja je trebala biti dom za nove uspomene. Nema veze, drugi put.
Necu pricati kako je bilo jer bilo je exta super fenomenalno,  ugojila sam se tri kila i uspela da transportujem kuci 16oro dece zive i zdrave, sa par poderanih kolena i jednom shljivkom na oku, tako da suvisno je reci bilo sta drugo osim - dome slatki dome, blogoYe slatki blogoye i krstarice slatka krstarice.
Nikome nisam posebno nedostajala sto je odlicno jer ja jako slabo obradjujem nedostajanje svoje malenkosti bilo kome ko kao po pravilu, ima onizi iq pa mu valjda zato nedostajem. Ali dobro, sto bi rekla moja pokojna baba, bog da joj dusu prosti, " svaka rupa nadje zakrpu".
Shvatila sam da od svih ljudi na ovoj planeti, deca su jedino u shta se treba ulagati i cemu treba teziti . odrasli ljudi su ...me raocarali. Treba uciti od dece i uciti decu da svoju originalnost i " sirovost" zadrze i kad silom prilika postanu odrasli. treba im objasniti bogatstvo koje nose svojom spontanoscu i britkim umovima jos uvek ne sagorenim hidrogenom i ostalim opasnim kiselinama koje penetriraju u nas Um, i to ne samo kroz kozu glave. Treba im skrenuti paznju na neodoljivost njihovih jednostavnih zakljucaka i zavidnost odraslih na njihovu moc da stvari vide onakvim kakve stvarno jesu.
Uzivala sam.
Bila sam stroga, autoritativna ali i nezna prema razuzdanim hormonima. Ucila sam ih i ucila od njih - davali smo jedni drugima ono sto smo spremili za trampu pre nego smo krenuli: ja njima moje iskustvo, oni meni svoju dobru volju.
I postigli smo cudo.

I cudnu bliskost.

A rekoh necu pricati nista. Lepo sam planirala da ogovaram Gocu Trzan koja  upravo promovise svoj novi album u jezivoj kombinaciji lose izabranog stila i uzasne shminke ( na zalost), mada, nekako mi se cini da sam prerasla to "nuzno zlo"  u vidu tematskog ogovaranja ljudi koje apsolutno ne poznajem i koji nicim ne doticu savrsenu kruznicu moga takovanog zivota sa velikim Ž.

Odoh da gledam Mel Gibsonovo remek delo. Kazu da je film do yaya.
Kako je uopste nastao izraz " do yaya" ?

... pa razmisljam o tome, koliko li zena sada gleda fudbal jer mora?
Evo recimo moja svekrva - imaju jedan TV i gleda se ono sto se Njemu gleda. Onda cuti i gleda i jos u neko doba pocne da komentarise. Kao da se razume u fudbal ili politiku. Jedino muziku kad slusaju, sto ce biti samo nedeljom kada na RTS1 pustaju izvornu, onda cute ili eventualno prokomentarisu kako izgleda pevaljka, a ima godina koliko i oni.
Ne znam...
Mi imamo TV u svakoj sobi, a Boga mi i u kuhinji sam zakacila plazmu - ima se moze se. Onu malu naravno, ne kucni bioskop. Ali zakacila sam je u gornjem desnom uglu, puca pogled od sporeta. Savresno docarava sliku mlade ( drznucu se da kazem i perspektivne) moderne domacice - mmd, skraceno. Ajd sad, ovo mlada je diskutabilno jer kazu da su MLADI samo do 25te. Ja se osecam mlado, izgledam mlado i razmisljam mlado - dakle, mlada sam. Moz` mi pljune pod windows ko misli drugacije. Godine su ionako samo broj koji krivi sliku.
A onda...
...dodje mi pa razmisljam, koliko zena uopste, radi nesto, upravo sada protiv svoje volje. Bas sada. Bas u sopstvenim kucama. Koliko njih kuva, a ne kuva im se, ali moraju jer ujutru rano idu na posao, koliko njih gleda program koji mora jer nema drugi TV, koliko njih pije kafu a ne pije im se ali u drustvu je sladje, koliko njih seta, a noge im otpadaju od celodnevnog spacirena kojekude, koliko njih se ljubazno smeska, a ne smeska im se, koliko njih glumi pateticnost ne bi li postigla neki cilj ( suze su obavezne, naravno), koliko njih odlazi u krevet, a ne spava im se, koliko njih vodi ljubav, a ....
Bem ti zensko...
Kazu da je jedino gore od BITI zensko - biti Lepo zensko.
Prokleta je lepota.
I tako prolazna...

...ali jako je ruzno kada neko oblikuje sebe prema onome sto ima ili bi voleo da ima. Jako je ruzno ako neko vozi mercedes a nosi kineske patike. Jako je ruzno ako neko vozi novi PeugeoT a koristi kopiju Armani Code-a. Jako je ruzno ako neko ne govori engleski a ide na Kanarska ostrva i na plazi izvadi svez paradajz i papriku da " zamezi. Jako je ruzno ako neko vozi bmw a  razgovara NOKIA-om 3310. Jako je ruzno ubrizgavati stil kroz mali otvor dezodoransa koji pak, ostavlja beli trag na crnoj sintetickoj majcici. Jako je ruzno hraniti sujetu preticanjem fiTje koji jedva ide. Jako je ruzno kanalisati frustraciju kroz falsh D&G. Jako je ruzno izdizati se na 18 cm plastikarije i imitirati cat walk sa poslednjeg Fashion Week-a u Rimu. Jako je ruzno staviti Pupinu sminku i obuci helanke sa buvljaka. Jako je ruzno ofarbati se u plavo a ostaviti crne obrve. Jako je ruzno lagati, a znati da su u lazi kratki prsti. Jako je ruzno zavoditi sa papilotnama na glavi i zaprskom koja se siri kucom. Jako je ruzno pricati o knjigama na osnovu odgledanih filmova istih naslova. Jako je ruzno posetiti De Vinchijevu izlozbu original falsifikata i raspravljati o tome a da pritom ne znati nista o njegovim ljubavima. Jako je ruzno setati ulicom sa cigaretom u rukama i prkosno izbaciti grudi jer Ti se moze da pusis ulicom jednog grada kroz koji ce mozda, sasvim slucajno, svratiti neko ko je nekada procitao Matiju Beckovica. Jako je ruzno smejati se napadno laznim osmehom pokrica neshvatanja izrecene sale. Jako je ruzno ismejavati sve one koji sigurna sam, greskom dobise oblik tela asimetrican dusi. Jako je ruzno okretati glavu od onih kojima treba pomoc, a onda se udobno uvaliti u koznu fotelju ispred plazma TV-a, takozvanog kucnog bioskopa. Jako je ruzno ignorisati cigancice na semaforima koji iritiraju, ali ne vredjaju svojom sudbinom. Jako je ruzno izvaditi par hiljada evra da bi platili pice devojci ciji roditelji rade u propalim drzavnim firmama. Jako je ruzno opravdavati sve komunizmom, socijalizmom i napokon demokratijom koja nikako da se rasiri kao korov po plodnom zemljistu lepe nam Srbije. Jako je ruzno pricati o politici na osnovu teksta u Skandalu. Jako je ruzno opravdavati ljubitelje Grand produkcije i pozivati se na ljudska prava. Jako je ruzno voleti lazno Spanske serije jer ceo komsiluk gleda. Jako je ruzno slusati Mocarta i Betovena, Strausa i Baha samo zato sto klasika otkriva klasu i ukus - ali miris uvek oda. Jako je ruzno vredjati ljude cija lica ne vidimo, cije oci ne znamo da li poprime tuznu senu dok se mozda, prepoznaju u nekim uvredama. Jako je ruzno biti nesto sto nisi. A jos gore ubedjivati druge da to stvarno jesi...
Razmislite o tome...

  Pocinje mi jutro sa sakom problema u najavi. Mobilni s teskim uzdahom izbacuje pozdravnu poruku, a svaki cip mu vec jeca od muke sto nece prestati da zvoni. Nekom glupom melodijom koja se dopada svima sem meni. Zasto je ne promenim? Mozda nikada necemo saznati...
  Jutros u 8:00, sunce je peklo kao u podne. U sred Jula meseca. Vec rutinsko nanosenje zastitnog faktora, pocinje da me iritira. Ne vidim nikakvu zastitu i postajem sve tamnija i tamnija, a jos ni jun nije zapoceo. Ne valja to. Ne ljustim se, ali pojavice mi se pege. Licicu na zvezdu spanske sapunice, a mozda i pene. Kacket koji je vec odavno postao letnji neizostavni deo autfita ( ko ne zna sta je " autfit", sta me briga :P), steze mi glavu, ali ne skidam ga. Stiti mi oci. U protivnom bih oslepela do sada.
  Bore vise i ne brojim. Sazivela sam se sa njima i ne primecujem ih dok mazem Sebamed q10 over 35. Tjah...biti zensko je ponekad takav smor. Muskarci sa svakom borom postaju muzevniji, harizmaticniji, zreliji, seksipilniji, a zenama se pojavi jedna bora i ona je - matora! Gde je tu pravda? Nema je, naravno.
  Mislim da su pravdu izmislili prevaranti. Isto kao sto su moral izmislili nemoralisti. Zar se Bog ne bi pobunio kada je Bordzija postao papa? A mozda se i pobunio, na neki svoj nacin, nama neshvatljiv, kroz citanje istorije. Kakvog li je mirisa bio vazduh u Bordzijinom vrtu?
  Posle prve i jedine prepodnevne grupe, dan se nastavio igrama bez granica. 11 skola, milijarda dece. Ili se po galami makar moglo zakljuciti da ih ima milijardu. Prva igra se igra napolju. Gubimo, ali nema veze. Vazno je ucestvovati, kaze nastavnik a ja potvrdno klimam glavom i razmisljam kakve li trbusnjake krije ispod te majce. Znamo se odavno. Jos dok je sankerisao u Irskom pabu i stalno izvijao vrat da vidi koja to zenska pije JD sa tri kocke leda. Govorio je tada, da obozava zene koje piju JD, a ja nisam nikada za shodno nasla da pridjem sanku i zavodljivo popijem jedan pred njim. Bez reci. Cisto cefa radi. Ali jebiga, tada nije bio celav i zgodan kao danas. I nije imao bore koje ga cine tako...Mozda nikada necemo saznati Kako.
  Igre se zavrsavaju oko 13h i iznurena deca dobijaju nagradu - opravdani izostanak skole. Sta ces vise?!
Dolazim do kuce, presvlacim se i krecem na popodnevne casove. Od 16h do 20h. Masala! Kao da mi dusmanin pravi raspored. A ne ja sama...ili nas to dovodi do zakljucka da smo sami sebi najveci dusmani? Ma ne, previse sam umorna, a onda pesimizam krene da me opkrhava. Necu mu dozvoliti.
  Tus.
Kako to dobro zvuci.
Gledam u crvenu vodu koja napokon odnosi sa moje koze taloge i taloge sljake koja danima, mesecima, godinama, decenijama ( ! ) gusi moje pore i farba moje carape. Ziveo ariel! Doskocila sam makar carapama. Sad su biserno bele. I to bez ATje-a. Da ne verujes...
Razmisljam, kako je tisina blagodetna.
Ramisljam, ne ide mi se na krstaricu. Dugo nisam pisala. Onako, za svoj merak.
Pustam ruke i krece naslov :
" Jos jedan sasvim obican dan" ...
...a ptice ne pevaju Aleluja.
 

Miris zene...
Oduvek su me plasile zene koje koriste teske parfeme, one puderaste ili uzasno opore, koji ostaju u vazduhu mnogo duze nego lagani, letnji parfemi. Kao po pravilu, te zene imaju duge rascupane, ili natapirane, kose, vole da nose ili ekstremno uske stvari ili ekstremno dugacke. Jedna polovina tih zena prikriva svoju starost i mlitavost koze, dugackim ciganskim suknjama uz koje nezaobilazno idu narukvice koje zvece i ogrlice koje skrecu  pogled sa uzaludno masiranog, omlitavelog vrata. Neosporna je lepota koja se nazire pod talogom pudera koji eto, paradoksalno, sada vise otkriva nego sto prikriva. Ali one sebe i dalje vide u odrazu ogledala od pre 20tak godina.
Malopre je pored mene prosla jedna takva zena. Nanina komsinica Irena. Secam se da, dok sam bila dete, kad god bih je videla,  zastajala bih i divila se njenoj crnoj kosi do pola ledja, savrseno nanetoj sminci o kojoj sam tek kasnije razmisljala kao bespotrebnosti, o stiklama  koje su se meni cinile kao krov sveta, o savrsenim noktima uvek uskladjenim sa karminom. Divljenje je potom smenjivao strah zbog mutnog pogleda i teskog parfema. Ta tezina mi je izazivala neki haos u glavi, asocirala me na teske brokate i satensku posteljinu, na kasnije shvaceni, razvrat i blud i apsolutnu emotivnu frigidnost prema bilo cemu i bilo kome. I to sve zbog sopstvene opterecenosti lepotom Bogom datom.
Nikada nisam shvatala egocentrike i narcisoide. Cemu lepota ako je ne poklonis nekome da uziva u njoj? Zamisli samo kada bi majka Zemlja sebicno cuvala svoje lepote i stitila ih nemogucnoscu pristupa...
Komsinica Irena je ostala neudata. Bez dece.
Druga osoba koju znam, je jedno vreme bila prisutna u mom zivotu. Poslovno. Uvek nasmejana, ocarana Opium-om od koga mi se grcio zeludac, primecena od celog sveta cim bi krocila iz kuce na asfalt u nekoj omiljenoj joj, tigrastoj kreaciji sa hiljadu nekakvih tigrastih detalja i safari senkama koje su jadni kapak pritiskale prevelikim brojem nijansi. Svi su bili " srce" ili " dusa" ili secer" i svaki problem je bio resiv. Desilo se jednom, da odem do nje da joj odnesem nesto i svratim na kafu. Ocekivala sam stilski namestaj i teske zavese koje blokirale su predivan pogled na reku, ali, s obzirom da zivi sa roditeljima i bratom, nisam ocekivala posluzenje kafe u sobici od 2 kvadrata prezatrpanoj senkama, karminima i lakovima na sve strane, starinskim prekrivacima koji su mi se u etno radnjama cinili cak simpaticni, garderobom koja je na brzinu cusnuta uz osmeh i mirisom...uzasnim teskim mirisom pudera, parfema i samoce.

Ne znam odakle mi averzija prema teskim parfemima. Mozda zbog komsinice Irene, mozda zbog klaustofobije koja me prati od malena. Sirina i svezina, jednostavnost i cistota su stvari na kojima se ja baziram. Ako bilo sta od toga izostane, disbalansiram se i izgubim orjentaciju u prostoru. A onda nastane panika. Ne volim haoticnost. I klonim je se koliko god mogu, ali na zalost je neizbezna. Kao i zene mutnih pogleda koji im nedozvoljava da vide pravu sliku stvarnosti. Zar nije to najgora iluzija?

Gubim sebe u svakodnevnim guzvama i konstantnom manjku vremena, u haoticnim redovima pred semaforima i neredovnim isplatama, u ogromnim telefonskim racunima koji se baziraju na nepoznatim osobama zeljnim dela mog vremena, u nedosanjanim snovima i vrelim jutrima tako neuobicajenim za ovo doba godine. Gubim se u mimoilaenju sa svojim zeljama i istih ostvarenjima, u nekim igrama recima koje su apsolutni kontrast svemu onome sto jesam, u nekim bezlicnim ocima koje fiksiraju moja usta ne bi li shvatili sta govorim. Gubim se cak i u piskaranju neistina na svojim blogovima i odjednom me to stvaranje iluzije klepi po sred sreda, vrati me u stvarnost i navede pravo tebi pred noge.
A ti me prigrlis kao dugo cekanu fudbalsku loptu...

I igra moze da pocne.

Ja podrzavam musku tezu da zene ne znaju da voze. Procentualno su mnogo gori vozaci od muskaraca, ali zato kada se jedno musko, koje ne zna da vozi, nadje u saobracaju, napravi haos kakav nijedno " ne zna da vozi" zensko nikad nije napravilo. Kako sam ja magarece srece  u svemu, tako sam i u saobracaju, pa jutros zakasah iza jednog " ja vozim A4" baje koji ne da nema pojma da vozi, nego mi se na trenutak ucinilo da me njegov audi tuzno gleda i sapuce " eh, a kako je tek meni" .
Moj bes je kulminirao kada me je na +32 u autu bez klime, zaglavio na najvecem bulevaru bez ikakve mogucnosti izlaza sa vrelog asfalta, zato sto je resio da se prestroji. A niko da stane i propusti skota.
Otvorim ja prozor, jer inace vec ceo minut kasnim, a trebala sam stici 10 minuta ranije, i zaurlam da i sebe prepadnem:
" Vozi bre, skote!"
Crvena stop svetla su mi odmah ukazala da nisam bas najsrecniji epitet zalepila gospodinu iz A4 -a, ali sta je tu je sad. Dva metra i 120 kila cistog sala, namrgodjeno do granice koja se opisuje samo i iskljucivo mojim zabezeknutim pogledom prozetim nevericom, krenulo je prema mom prozoru. Otvorenom naravno. Glupo je bilo da pokazem da sam se uplasila.
" Nesto ste dobacili, gospodjice?"
Oh, dodje mi da ga poljubim za ovo Gospodjice, ali je toliko oznojen bio da jednostavno kompliment takve prirode nije mogao to da anulira.
"Ja?"
"da, Vi"
"A da, jesam. "
" A sta ste dobacili, nisam najbolje cuo?"
" Kazala sam Vozi bre, skote"
"Aha...u tom kontekstu ja sam skot, jel?"
"Pa otkud ja znam ko je za volanom bio, ali brate, nema pojma da vozi. "

Smesak. Dramska pauza.

" Uzeo sam od kuma kola, da mu ih prevezem do majstora, kocnice su nesto u kvaru, zato sam tako  sporo vozio."
" Ma pusti ti mene, kasnim na posao, zato sam nervozna. Nisam mislila nista licno."
"Ma da, obicno muskarci psuju zene, a ti eto, mozes da se pohvalis da si napljuvala muskarca."
"Ma neee...nisam ja u tom fazonu. Samo cu na blogu da napisem " ( Kezz:D)
" Na kom blogu?"

Shvativsi da on zna sta je Blog, rekoh da se salim i nestadoh brzinom svetlosti.
Nisam ja za te spontane kombinacije, a u slucajnost ne verujem.

Tako da....dabome:)
De ste bre, blogeri/ke?)

Nisam ga videla od te veceri.
Prekinuli smo svaki kontakt onog trenutka kada mi je kazao da me voli.
A nije smeo.
Nisam ni ja smela da ga zaljubim u sebe.
Ali jesam.
I to onako kako se zaljubljuju klinci u prvu devojku koja im se ucini ostvarenjem decackih snova. Ili onako kako devojke zaljube pismima momke kojima su centar sveta. Ostvarenje vojnickih snova.
Mislila sam, procice s godinama. Ne znam da li vremenski period od 6 meseci spada u prolaznost ili ne.
Meni je tih 6 meseci izgledalo dugo kao ceo jedan zivot.
Savrseni zivot, uljuljkan u harmonicnu iskrenost osecanja koja su se nesebicno delila i proticala dvosmerno. Po ceo dan. I celu noc.
Sve ono sto sam kao devojka krala od momaka i skladirala u hangaru secanja, odjednom se naslo u Njemu. Sve ono dobro. 
Ne znam da li je neko nekada imao onaj osecaj  da moze imati nekoga U sebi,  ili biti u nekome, non-stop?
Mi se nismo razdvajali. Zavisili smo jedno od drugog do fizicke boli.
Te noci mu je bio rodjendan.
Znala sam da ne smem rizikovati, ali morala sam samo na kratko da ga vidim i pozelim mu se.
U  nekom od sledecih zivota.
A on me je jako, jako zagrlio i kazao da me voli. Decackom naivnoscu se nadao da ja to vec nisam primetila.
A onda je nestao...
Sve do juce, kada smo se sudarili izmedju dva rafa. Totalno nespremni. Postavljeni tu kao na sceni, podlegli refleksnoj reakciji koja je obostrano bila ... samo smesak u uglu usana.
I zivot je nastavio da tece.
I zemlja da se okrece.
Samo jos snova da se resim...