Ok. Nije davno bilo čarobnjaka ovde, mada se nešto u zadnje vreme mnogo govorilo o mađijanju ovde. Odmah da kažem, nije lepo to. Čarati i gatati. No, no, no!

Pa za početak, ajmo malo muzike, da razdrmamo malo usnule duhove.

Laž ... sve je takva neviđena laž. A istina je da ne mogu još da stanem na svoje noge. Još uvek zagledam u mobilni očekujući poruku bar. Zaželim da čujem glas ... Svaki dan započinje onim čudnim bolom u stomaku, ono užasno nedostajanje, a potom se tokom dana razvlači u svim nijansama, ponekad popuštajući na tren, da bi se potom još žešćom silinom vratilo. I ne mogu sebi da objasnim to ... Pa bi učinio sve, samo da prođe, da me se bol mani, pokušavam, ali mi ne uspeva.

I ta majica na meni SMB boje, budi sećanja živa. Mogao bih sve da sklonim, da me ništa ne podseća, ali pomoglo ne bi. Osmeh, dodir, pogled ... sve mi još u sećanju i igra pred očima. Čini mi se da nikad prestati neće. Džaba meni sve. Mogu i sto puta da me pregledaju, leka naći neće. Ne postoji doktor za to. U njenim rukama je lek.

Lažem sebe, to je najgore.

Pokušavam da odolevam, uspeva ponekad.

Suviše kratko.

Zaborav tražim, ali ne ide.

Gde od sećanja pobeći?

Propadam.

Nestajem. Uzalud je.

Nemam snage.

Ne vidim više sutra.

Čemu?

I opet će da boli.

Baš kao i danas.

I sutra.

Pa onda čemu?

Ma da ... pokušavam. Da preživim. Nemam devet života kao mačka. Samo jedan, koji pripada drugima, deci najpre. To me još drži, nekako. I pokušavam da dišem duboko, ali ispadne onako, površno. Pa sad šta? Pa ništa. Dan pa noć, pa opet. A nisam tu. Pa gde sam? Nemam pojma.

Iznenađenjima nikad kraja ...

Uopšte ne iznenađuje što mi pao imunitet, pa se virus setio da se raspomami po meni. Temperatura me oborila rano u krevet, a onda čim je malo popustila - đipam iz kreveta ... u nevreme, gluvo doba noći. Sad nikako da me nešto vrati u krevet i međ snove, pa makar i bunilo od temperature. Samo da izdržim i ne moram do Danijela, mislim da će me u najmanju ruku slomiti, prebiti, nalupati, čim upadnem u ordinaciju ... Dakle, ne čudi mene ovaj „Come Back“ virusa i temperature niti iznenađuje, bilo je i za očekivati, sada baš nekako ... hmm. Da.

Čudi me da imam osećaj kao da me pičnuo brzi voz, nije me razneo, čak ni ogrebao, samo je protutnjao kroz mene i ode on ... ode ... Sada još vidim poslednje vagone samo, u daljini ... i imam neki impuls, potrebu da potrčim za njim (zaludnog li posla – kao da bih ga stigao), a stojim samo i gledam kako odlazi.

Sad samo se plašim da mi virus, osim što mi razara grlo i bronhije, nije i malo u „sivu masu“ zašao ... a i da jeste ... mislim baš me briga.

Pa čitam tako ... pa trljam oči ... pa ne verujem ... Mislim jbm ti život! Kako sve poprimi drugačiji ton ... Vraćam film iz prošlosti, gledam scene i zapitam se: jesam li siguran da sam baš igrao u tom filmu ... Pa onda uzmem ponovo da isčitam ... Ne vredi ... Ma to je zbog sinusa i užasne glavobolje u čeonom delu, opet ne ventiliraju, slab dotok kiseonika.

Setih se jednog filma i nasmejah: Odbegla mlada ... U jbmti :)  E Božeeee ...

A isto tako i jedne pesme danas i nisam se mogao načuditi samom sebi: Nije mene dušo ubilo, vino crveno, već je mene ubila ... Svašta! Ma sve je to od virusa i temperature :)

Aha ... kako da ne. Cvrtzzzz.

Nego da mi zasviramo malko ...

A sad treba da te pustim zar ne? Zato što te volim? I kada budem znao da negde drugde uzdasima strasti dušu lečiš, da drugome osmeh daješ, nežne reči na uši šapućeš, govoriš mu ono što si meni govorila, kuneš mu se kao što si se meni u ljubav klela, srećan treba da budem?

Samo se pitam zašto? Zašto si ovo, zašto si ono ... i nemam odgovor.

Znala si da stojim na ivici litice, ledjima okrenut provaliji, da krecem da padam. Pruzila si ruku i dugo, dugo moju drzala, uveravajuci me, da pad i ne mora biti tako izvestan, da ljubav pobedjuje sve, da je vazno voleti samo … Verovao sam ti … Pomalo naivno … A onda … lagano najavljivano, dakle bas iznenada i nije bilo … ipak svoju ruku si povukla. Pad neminovan je. I dok padam, moje oci tvoje gledaju i osmeh lebdi na mom licu. Ja ti oprastam … ne umem da mrzim. A i znao sam kraj. Pisalo je medju zvezdama. Jos onoga dana.

A da si jednostavno uzela pištolj i ubila me?

Ti jednostavno ni ne znaš šta si učinila ...

Čitam danas u novinama: neka japanska firma odlučila da svojim zaposlenima slomljenog srca daje slobodne dane za oporavak ... kažu, kad se dobro isplaču kod kuće, na posao kasnije dolaze rasterećeni. Slomljeno srce, bolest. Pa da. Meni takvo bolovanje nije potrebno. Uđem u svoju katakombu, tamo ionako neko retko svrati i mogu da tugujem do mile volje. Čak i da upalim komp i pogledam šta ima po blogovima. Možda i da se okačim na MSN. Ali ... Ne ide mi to. Samo sedim i buljim ispred sebe. Onda me trgnu, telefonom: „ Ajde dođi, trebaš nešto hitno ...“ Pa sam ljut! Šta me njakaju koji qrtz. Onda se setim japanaca. Ma u pravu su. Ne valjam ni sebi, a kamoli drugima ovakav.

Gledam u sat ... kad će kraj radnog vremena. Zidovi firme me stiskaju isuviše. Jedva dočekam i sjurim se niz stepenice pa u auto. Vožnja me jedino opušta, ali sam dosta rasejan, pa vozim oprezno. Samo bi mi još neko sranje na putu trebalo. Najzad uđem u kuću ... paaaa ... se zapitam gde sam to došao, u još gori pakao i koliko ću još izdržati. Iz jednog stresa u drugi. I nigde mira nemam. Stislo me, baš stislo. Sve mi nešto krenulo nizbrdo. Ruke mi hladne. Iz očiju očaj viri.

Sve prolazi?

Sedim … buljim … blejim …

Pokušavam da živnem. E pa ne ide. Ne ide to tek tako. Nije dovoljna samo želja izgleda, niti volja. Sinoć me opet spopala jeza i opšta slabost i malaksalost. Probudio sam se jutros slomljen. Morao bih do lekara ... a sa njim opet se sresti ... da opet počne da mi objašnjava kome sam sve potreban ... A pita li se on ko je meni potreban? I da li je to moguće? I kako, te i da li uopšte(!), sam u stanju da se izborim sa tim? Naravno da nisam, kad iz te nemogućnosti mi se i imunitet urušava ... Na posao sam došao neobrijan, zapušten, bez snage, bez volje.

Pogledam sa vremena na vreme na mobilni ( debilni, kako smo nekad zvali to čudo) ... Pa mislim, kako je sve uvek drugačije ... Prevrnuo sam poruke dok sam jutros pio kafu u restoranu. Neke su me nasmejale ... na nekima su se i oči ovlažile, osvežile sećanja, na taj dan, događaj ... ma da, najbolje da mi se suza u oku vidi, tu, u restoranu ... gde svi nešto merkaju. A onda pomislim – ko da me zabole za to. Mo’š  misliti ... Uhvatim pogled poznanice iz daleka ... Samo me je sa razumevanjem nastavila gledati ... Shvatila. Ma da, ne mo’š tugu sakriti.

I? Pa ne znam ... nije lako.

Eh, pa da se piše, kad već ništa pametno nema drugo da se radi ...

Mislim ima, ali ne radi mi se baš! Ceo dan sam primoran da radim nešto „pametno“, pa kad se sjurim kući, samo leblebarim. Nemam snage, a ni volje nizašta ... A i što bih? Za koga? Čemu?

Okrene se tako sve, naopačke, izvrne, ispremesti. Malo ti bude krivo, a onda pustiš sve neka Dunav nosi. Neka nosi. I odnese ...

Samo bude mi krivo, što znam da sve prolazi, ama baš sve i imam osećaj i da život moj, a kad bi i 150 godina trajao, malo bi mi bilo, jednostavno „prolazi“ kraj mene. Sve ono što bi znalo radost doneti, meni je na zagonetni način onemogućeno ... Znam kako bi trebalo, ali uvek se pojavi neko „ali“.

A hteo bih, zaista bi hteo, da živim i dišem, imam volje, snage, osmeh i sve ono što radost donosi ...

Možda ... možda opet ... jednog dana. Strpljivo samo, progovara mi glas negde iz moje unutrašnjosti. Da, nada, to nada se zove.

E baš u q... krasni!

Normalni svet, sad je u gradu, ili čeka bar prijatelje neke na večeru, sedeljku i tako to. O da, znam to, bilo nekad. A ja ušao tek sad u kuću ... Već dva dana radim po ceo dan. U pola osam ujutro odem, u pola devet uveče se vratim ... Život mi se pretvorio u dinamiku koju ne mogu da ispratim. Dogovaram se za termine, kojih se kasnije uopšte ne sećam ... Kontaktiram sa nemamPojmaKoliko ljudi u toku dana, a ubijte me ako znam sa kim sam, kad i šta razgovarao ... opšte ludilo. A sve zbog love. Prokleta li je, ali jedino sa njomčovek može sebi da kupi privid slobode ... Smešno, ali tako. Neću da elaboriram to. Mrzi me.

Parkiram auto u dvorište i ništa ne vidim. Kučići mi se oko nogu motaju i baš bi se igrali, a ja, samo mi krevet i krpe pred očima. Odlazim do kapije i pogledam malo gore, u jbt, pun mesec! E pa nazdravlje. Sad, spavanja biće ili neće? A „ono“, biće ili neće? Pitanjima nikad kraja ... Srećan Vam vikend!   

Ponedeljak ima jednostavno svoju filozofiju, svoj ritam i svoj red u neredu. Ovaj grad je postao suviše tesan, kroz saobraćaj se probiti i stići na vreme na posao, postala je prava umetnost. A da ne okrzneš nekog, ili neko tebe kolima, pogotovo. Još i ova dosadna kiša, sve još gorim pravi.

Ma uspeo sam ustati na vreme. Zahvaljujući onom mom leškarenju juče. Jbt, pa tri puta sam spavao ( hehe ), ma ako ... posle onog umora od subote, valjda mi je i bilo potrebno. No, otkud ona potreba za pelinkovcem sinoć? Mislim, uopšte ne pijem! Ali valjda i to spada u život, opuštanje uz doping. Neko troši ovo, neko ono ... Srećom pa nemam običaj da trošim loša pića, te nekih posledica u vidu mamurluka, jednostavno: nema ( opet smajli ).

Nego, hteo sam o snovima. Imam tako jedan. Ne. Dva. Ma jok. Tri.

Prvi : da uspem da zaradim, pa uštedim za advokata. Da onoj farsi od bivšeg braka, dam i formalni pečat, da je kraj. Pita me neko: „I šta time dobijaš?“ Ama baš ništa. Značaj je u simbolici. Neću ni zakonski da pripadam onoj rospiji ( hm, o „pokojnicima“ sve najlepše? Ma daj ... ).

Drugi: želeo bih da sredim onu gajbu, opremim tako da istočno krilo bude celina za sebe, sa svim što je potrebno za udoban život. Uf, to će da traje ... Ali imam jaku, zaista jaku želju ...A i nije potrebna neka baš velika lova ...

Treći: e ovaj! Taj se provlači već odavno. Oduvek. Da imam neki noćni klub. Samo zbog muzike, parfema i dima pomešanih u pravilnom odnosu ( 90% parfema, 10% dima, jer jbg, gosti vole i da puše). Ništa ne može da me pokrene kao muzika. Zahvaljujući sreći, ona mi je bila i posao vrlo dugo. Rekao bi neko da sam uspeo spojiti posao i zadovoljstvo, ne baš potpuno, ali ipak jesam. Sad radim samo za svoju dušu ... Ah, ne smem dalje ...

E sad, što više pišem, pojavljuju se novi snovi, nove želje, sve bi nešto u prvi plan ... Aman zaman, snovi moji, polako bre! Postovi nisu za dugačka pisanija ( i opet smajli).

-         Hej maleni ... – u prolazu „strašni“, „ gadni“ lik zvani ... e tu se ćuti, da se vlasi ne dosete.

-         Aaaaa? – iz stanja svemirskog.

-         Hteo si da nešto pišeš? – sa prezirom.

-         Ahaaammmm ... – naivno i dečije.

-         Šta? – ljubopitljivo.

-         O čudovištima! – sa prizvukom strašnog.

-         Hahaahaaaa ... e ludo – blesavo -  maleno! – iskreno nasmejan u potrazi za časom viskija.

Beše tako jedna muzika: Put Your Light’s On, tako nekako ...

E da, blesavo - maleno. Zarobljeni dečak u telu odraslog muškarca? Aham. Povedu se neke očajnice za tim. Bude im zanimljivo, naročito ako su prethodno ostavljene bile, pa konačno nabasaju na nekog ko ima emocija u izobilju i naivno ih pokazuje. Jedno vreme im možda i interesantno bude, svi ti izlivi nežnosti, SMS poruke do besvesti, dugi razgovori u noć, spremnost da se zaobiđe svaka realnost i prepreka, ali kad tad iz sna se probude princeze uspavane i postaju ono što su zaista: samo žene. A onda ko rukom odnešena, čarolija nestaje, neka mračna ruka je odnese, a onaj dečak ostaje ko popišan, po koji put, jer ipak on večito u ljubav naivno veruje i ne želi da shvati da je to za bajke. Nikad odrastao, a ipak živi. I nije strašno, u njemu živi i onaj drugi sa početka priče, taj koji sve probleme rešava, taj koji je uvek u poslednjem trenutku, malog dečaka za rame hvatao, kad god ovaj počne da tone. Taj koji zna da životima lutaju čudovišta, psiholabilne osobe kojima je hospitalizacija nužno potrebna, ali nema mesta ni u zatvorima, a kamoli u bolnicama. Opasnost vreba sa svih strana, svi maske nose, ali problem nije u maskama, već u očajničkoj potrebi svakog ljudskog bića da voli, a pogotovu bude voljen. U toj svojoj potrebi sklon je idealizovanju do besvesti i čim se pojavi osoba približno ravna idealno zamišljenom drugom ja suprotnog pola (one izopačene namerno preskačem), idealizovanju nema kraja. A onda ... posle izvesnog vremena dođe do prekida filma. Iz ovog ili onog razloga. A najviše čudi što ne postoji više komunikacije, koja je bila dignuta na nenormalni nivo. Obe strane ćute. Kako je to moguće? A dešava se stalno.

E sad ako je i ovo kukanje, onda nek ide sve u PM! (Private Messenger)

Ipak: petak je, dan za m...k. Dakle gasite kompove i napolje! U divljinu, po lovinu. Ja neću. Sutra opet radim.

Mislimmmm ... j..o  ja ovo (da ne psujem, možda ima dece) !

Naradiš se na poslu, umoriš, svratiš u servis za metalnog ljubimca, dođeš kući, unutra mračna, neprijateljska atmosfera, sve protivnici jbt., pomisliš: sad bi možda i odmarati se valjalo, ali ono obavveeeezeeeee.

Sve se nešto nakupilo. Soba u neredu, papuče platnene potopljene u deterdžent jedno osam dana već, farmerice i majice plaču u horu u korpi peeeerrriii meeee, broj čistog veša smanjio se na kritičnu vrednost ... nema druge, moraš prati brajko moj. Srećom pa nisam morao da kuvam danas deci. Njeno visočanstvo bivša se smilovala pa skuvalo nešto. Pomučila se jadna. Šta ćeš. A one pletenice joj baš lepo stoje. Ko devojčica neka. Khm, khm devojčica, da, od malo previše leta, sramota me i da kažem. Da nije smešno bilo bi tužno. Sve gore i gore. Kad će već jednom da digne sidro, pitam se ...

Negooooo, uf, od sutra i u drugu firmu. Odmah posle dugog i zamornog posla. I pitam se dokle ću tako izdržati. A da me bar kod kuće sačeka nešto ... Bar da mi ponekad nešto kaže, da zaigramo partiju karata uveče, možda pomazi, možda spremi klopicu neku finu, o drugim stvarima ne smem ni da mislim. Zajebana stvar matoraca, više i nismo neki konji za trku, a činjenica je da nam ipak neko treba. Da ne kenjam previše, situacija je nimalo ružičasta. A baš bi prijao i neki seksić. Ajaaaoooo, tek sad me ufatila muka. Kud se samo te rabote sad setih.

Pih, i nije neki post ...

I evo nas opet, minus fazo dobar dan!

Koliko sam te željan, nisi trebala ni dolaziti. Skoro si me napustila. Koji ćeš mi đavo opet!

Ali ... ne da se ona. Tiho i nenajavljeno, neočekivano, samo me zaskoči, iznenadi. A dan i nije bio loš. Odrađivao sam neki posao, neku prezentaciju, unosio podatke, birao fontove, dizajnirao, smišljao. Vodio dijaloge u vezi posla, konverzacija, malo proveravao šta ima ne netu, kuckao neke SMS-ove, tešio jednu bolesnicu na MSN-u ... Sve bez veze.

Svaki dan isti, monotonija. Kolotečina. Isti roman, isti junaci, ista fabula. Samo se moj odnos prema romanu menja. Nekad ravnodušan, a nekad jednostavno tužan. Ne umem ja to, da živim kao sav ostali svet. Znam da ima i gorih života, gorih sudbina, ali mene izgleda muči nedostatak endorfina. Želim ispunjenost, sreću, prijateljstvo, razlog za ulazak kroz vrata, želju da se sutra opet probudim.

I šta? Ništa pametnije ne umem da smislim, nego da kuckam u tastaturu. Ponekad pomogne, znam.

Ponedeljak je zaista grozan! Nekako sam se ipak otrgao u današnji dan. Uspeo da se obrijem čak, mada sam sa zakašnjenjem ustao. Sa blagim optimizmom ušao u firmu. Bez obzira što me sin odrao za 500 dindži usput, onako, bez najave. Nema veze što mi je još juče, sasuo niz uvreda u oči, ali lova mu treba, za knjigu. A kao otac, naravno da sam dužan da pokrijem troškove. Ali baš me nervira to dovođenje uza zid!

Isto tako i u mom „second life“-u. Ni tu baš nije sve kako treba. Ni sa moje, a ni sa drugih strana. Znam da uzrok nije u okolini, mahom krivac sam ja, sa izvesnim udelom i drugih. Hehe, to drugih, nekako zvuči ... onako. Ovde bi mogao smajli, ali glupi „text procesor“ to pretvara u veliko slovo „J“, pri objavljivanju posta.

Pitala qma šta zapravo hoću  ... e pa dugo sam razmišljao, iako znam odgovor iz prve. A onda sam postao svestan, da bi ta moja imaginarna ličnost iz snova, u najmanju ruku, morala da bude pičnuta u glavu, ako bi se samnom, ozbiljno u koštac uhfatila. I to saznanje me strefilo u glavu, onako posred čela. I sad, opet sam skenjan, a nije me niko skenjao, do sam sebe.

I šta mene briga za maraton?

Jbt, u ovoj državi svako sebi daje za pravo da ometa ili zaustavlja saobraćaj! Te se taxisti nešto uskurče, pa hajd da zajebavamo ceo grad, stanu na sred centralne raskrsnice, pa sve trube, mašu, jebu kevu nekom tamo. Pa onda neki šoferi nekih autobusa, hajd i mi da malo protestujemo, pa nastane kolaps. A to što neko mora na posao, da odradi nešto hitno, jer za lovu se radi, a od love se hrane deca i plaća sve redom – e baš to nekog zaboli baš! A o onima koji žure, ne daj Bože,  kod doktora, da ne pričam. Ma bitniji su njihovi problemi, naravno. A vi sportisti, hoćete da trčite? Pa trčite u krug ! Pa ko više krugova napravi. Al na nekom stadionu. A jok, volite bulevare. Pa oni su pravljeni za saobraćaj, alo bre! A ne ..., spektakl je to. Aha ... vidim! Vasceli narod izašao na ulice, da ih bodri. Kako da ne. Malo morgen. Da nije bilo jadno promrzle policije na svakih 50 metara, da paze da neki nervozni vozač ne uleti na prazan bulevar, ko zna dal bi ih neko i gledao. Mada moram priznati, one policajke su baš simpatične bile. Žensko, pa još ima pištolj i pendrek. Hehe, uzbudljivo malko ...

A nije to ništa. Tek radovi na putu, e to je prava poslastica. Raskopaš grad do besvesti u sred oktobra, jer ko će leti da radi. Ma da ... Vrućina bila opaka. Sad je hladnije, može čovek da se smrzne, ali srećom, rade gospodski, od 7 do 15. Koliko će radovi da traju? Ma koga to briga. Njih nije.

A može i drugačije. Znam da može. Viđao sam to u udaljenijim gradovima. No nije to svet za nas! Mi imamo dušu, a oni ne. Oni su hladni i umišljeni, ne druže se ni sa kim, ružni su, a mi lepi, oni su glupavi, a mi pameeeetniiii. Njihove žene se samo sa našim delijama krešu, jer smo mi tobož poznati ... šta? A i celi svet samo nama zavidi. Zato su svi protiv nas. Pa tako malo malo, kuju zavere neke. Utrnu mi lakat.

Ma nisam zle volje, nego ajd da našvrljam nešto.

A onda je seo da piše ...

E pa mogao bih baš! Al’ sam večerao i ode mi inspiracija u nepovrat. Pobegla krv u stomak, ima preča posla. Moj tast bivši ( jerbo, ako imam bivšu suprugu, onda sigurno imam i bivšeg tasta) imao je običaj da kaže: u se, na se i poda se. Jbt kakva filozofija! Nije da nije u pravu, nego sam više sklon fantaziranju i emocijama ... Takav tip čoveka. Taj famozni ja. Pun nekih zaludnih želja i sa jednim velikim problemom: muka mi je da gledam, kako mi život jednostavno protiče kraj mene. Svaki dan obaveze, frka, problemi, rešavanje istih. Kukaju na sve strane. Treba ovo ono, a onda uzmem čarobni štapić u ruke i PUFFFF! Eto, izvolite, na. A jel pita neko, šta meni treba? A? Ma ne, ma ti si bre ... ono ...  E pa nisam! Samo ličim možda. Vrlo možda.

I čemu sve, ako u meni nemir podrhtava? Gde je odmorište? Kuda ode smeh? Kuda radost? A da ipak popijem jednu, ili nastavim da čitam blogove, pa da se uverim, da ni drugima nije lako. I šta ja onda imam da kukam? Pa baš!