Divlji,
Početkom osamdesetih, pozove nas kolega moga muža u posetu. Kao, on je u našoj kući više nego u svojoj, zbog „par-nepar“ režima vožnje, zbog žutih, zelenih, braon i belih papirića (režim po kome smo se snabdevali uljem, šećerom, kafom i deterdžentom), zbog prve i druge grupe potrošača koji u vremenu od - do - neće imati struje (režim snabdevanja strujom, je l’), zbog Đurđevdana koji mu je bio krsna slava (režim je, ko je im’o oči mog’o je da vidi, već počeo da ide u racq, pa su najhrabriji već uveliko slavili te godine), pa da mi vidimo gde on živi kad ode od nas.
Kolega je svirao u petočlanom orkestru sastavljenom od pevačice, harmonikaša (kolega!), bubnjara, klavijaturiste i gitariste (moj muž).Nije bio utorak a ni četvrtak, znači svi su vozili.
(Jebote, al’ sam opširna. Al’ kako da pričam, a da skapirate da je bilo dana kada automobili čiji je poslednji registarski broj bio 0,2,4,6 i 8 nisu vozili utorkom, a 1,3,5,7 i 9 četvrtkom. Ili obrnuto. A mesečno sledovanje je bilo 16 litara, naravno na bonove. Njih ne pomenuh malopre, jer sam im zaboravila boju.
Dan je bio lep i sunčan, a mi smo bili dobro.
Na kapiji su nas dočekali kolega Tine i gospođa mu.
Tine je držao „nešto“, a gospođa pogaču i so na tacnici.
Izašli smo iz kola i ja sam gospođi pružila ruku, u nameri da joj se predstavim.
„A jok. Prvo da se poslužiš“ – rekla je i odlomila parče pogače koje mi je tutnula u ruku. Momentalno sam ga ispustila, jer je bilo vrelo.
Moj muž, sav delikatan, rekao je: „Pobogu, pazi malo!“
Ja sam rekla... ne sećam se šta, al’ sećam se da je zanemeo.
Onda me muva teška sto pedeset grama udarila u nos.
Za to vreme, Tinetova gospođa je podigla žišku sa zemlje, obrisala je o kecelju, malo dunula u nju i pružila je mom mužu.
On se prekrstio, uvaljao je u so i strpao u usta.
Onda mu je Tine pružio „nešto“. Ispostavilo se običnu flašu sa rakijom, zamotanu u krpe i trake. Moj muž je rekao „Neka vam je srećna slava“ i potegao direktno iz flaše. Tek tad sam osetila pun efekat muvinog udarca, jer je malo falilo da se sručim k’o proštac. Pije iz flaše, a gadljiviji od mene.
Al’ poštuje običaje, jbga.
Uostalom, lako je njemu. Svira po svadbama i ispraćajima i prvim rođendanima, gledao šta se i kako radi, pa naučio.
Onda smo se malo divili štali, gde odvojeno spavaju ovce, krave i svinje, a odvojeno koza koja daje mleko, koje piju baba i deca. I kokošarniku na dva sprata. I levo od njega tremu. Ispod trema je bilo sve oštro, gvozdeno, nazubljeno, rogato, špicasto i zarđalo. U toj instalaciji mom mužu je za oko zapala freza. Muž: „Nisam znao da imaš frezu?“ Tine: „Imam ihahaj otkad nego joj nešto puk’o krstasti zglob jebo ga Bog pa moram čim prođe slava didem da je oteram kod majstora.“
Meni se piškilo odma’. Šapnula sam to mužu, a on me pogledao „tebisestalnoilipiškiilitijezimailitismrdi“ pogledom.
Al’ pošto se meni strašno piškilo odma’, nisam mogla da čekam da on savlada urođenu stidljivost, nego sam pitala domaćicu gde bih mogla da operem ruke, pošto sam malopre dokačila muvu.
„Evo ti ovde česme. Ček’ saću ti donesem peškir“ – otrčala je u srednju po veličini, kuću.
„Ne može ona da pere ruke hladnom vodom. Ima problema sa zanokticama“ – kaz’o je moj muž Tinetu.
„Ček’ saću joj donesem tople vode“ – otrčao je Tine u, najvišu po veličini, kuću.
„Pa što mu ne traži da mi donese nošu?“ – to sam ja pitala, kad smo ostali sami. Ako ne računam muve, pčele, ose, stršljene i obade.
„Išla si u vece kad smo pošli.“
„Pa šta?“
„Pa je l’ možeš da sačekaš?
„Pa do kad? Dok naprave kupatilo?“
„Ne nego dok uđemo u kuću.“
„Pa je l’ vidiš da mi ne daju da mrdnem od česme?
„Zato što misle da ’oćeš da pereš ruke.
„Pa što im ti nisi rek’o šta ja ustvari ’oću?“
Tine i gospođa su se vratili, ona sa peškirićem sa resama, on sa plavim emajliranim bokalom, iz koga je izlazila para.
„Ovaj... a je l’ mogu prvo da odem do vecea, pa ću posle oprati ruke, da ne perem dva puta?“ – bila sam ojađena i očajna, dok sam to pitala. I popuštala mi je pamet i sve ostalo.
„Što ne kažeš bre naši smo što si stidna ’aj ’vamo da ti pokažem ’de je klozet imaš i gore kod mame al’ joj ne radi kazanče nego mora da se sipa iz bureta a imaš i kod nas al’ nam pukla šolja od mraza pa poplavi kad se pusti voda sve danas ćemo sutra ćemo da je promenimo al’ ne možemo da nađemo istu boju a moja žena neće običnu ne slaže se sa pločicama i kadom idi ti s njom Milanka pokaži joj ’de se vrši nužda“ – jebem te živote da te jebem!!! (ja, u sebi).
Jeste, baš tako je izgledalo.
K’o dukat žute daske, tri pakovanja toalet-papira, ni sedam-osam muva, veliki prorez na vrhu vrata prekriven mrežom za komarce. Nije smrdelo.
Ali nisam piškila. Samo sam neko vreme stajala unutra, da ne bi posumnjali.
Oprala sam ruke vodom koja se malo ’ladnula, obrisala ih peškirčetom, i uz „Eto vidiš! ’Ajmo sad unutra“ ušli smo u najveću kuću.
Ne znam kako stoji stvar sa vama, ali ja kad vidim više od dva para obuće na patosu, dobijem želju da onima koji su to tu ostavili prebijem noge.
I još. Ne znam kako je kod vas, al’ kod nas se kuća u kojoj se slavi malo uljudi pred slavu.
U predsoblju je bilo neobično mnogo kondura, čizama, tralja, natikača, redom potpećenih nekad cipela i nazuljalki. Pomislila sam kako se nešto i nisu pretrgli u uljuđivanju kuću pred slavu.
Međutim...
Ušli smo u kuhinju, gde je, iz rerne „smederevca“ starija žena sa teget maramom na glavi, vadila proju.
„Mama ovo je moj kolega Aco i njegova žena znaš onaj Aco što ja spavam kod njega utorkom kad ne smem da vozim pošto sam paran i što spavam kod njega kad vežbamo a kad nemamo struje znaš onaj što ja sviram s njim zajedno što svira gitaru znaš prič’o sam ti o njemu sto puta što mi don’o remen iz Beča na poklon ovo mu je žena.“
„Očiju ti, Tiosave, idi vidi da l’ je ko ’ranio đeda. Il’ je žedan? Laje pa mi lepo probi uši odjutros. E što mi je milo što sam te upoznala samo tako. Moj Tile tebe mnogo ’fali“ – rukovala se ona sa mojim tol’ko ’faljenim mužem, pa pruži i meni ruku: „A ti si mu mlada? Ako, ako. Imaš dobrog čo’eka, moj Tile ga strašno ’fali. ’Ajte deco u sobu, ode on da vidi je l’ je đed gladan“ – te tako odmarširasmo u sobu. Ja sam usput razmišljala što li deda laje, što lepo ne kaže da je gladan. Onda sam se setila da ni meni niko nije branio da lepo kažem da mi se piški, pa sam prestala da razmišljam. Onda je ona rekla „A možda zato što je naučio da bude pušten, pa mu sad čudno što je u kućici, a ’vol’ki narod nadolazi“ – i ja sam sebi čestitala na mudroj odluci da prestanem da razmišljam. Pošto mi očigledno nešto i ne ide. Kad nisam skapirala da je Đed kuče, a ne nečiji deda.
U sobi je bilo mnogo stolova, nasloženih u obliku ćiriličnog slova P (П). A tek naroda... ne pitaj.
„Jebem vam ’lebac što Đedu niko nije sip’o vode treba li da lipše na današnjeg sveca“ – za nama je ušao i Tine, i čvrknuo po glavi dva dečačića, koji su u stavu „mirno“ stajali pored „singerice“ prekrivene heklanim miljeom, na kojoj je, pobodena u zelenu flašu, gorela slavska sveća. Na „singerici“ je još bio buket jorgovana i mnogo kila pržene i nepržene kafe i šećera u kockama. I tridesetak kutija ratluka. Bilo je još svašta, al’ nisam uspela da popamtim, jer je počelo upoznavanje, a i zato što sam ’tela da crknem od ljubomore kad sam pomislila kol’ko će bonova za šećer i kafu da im ostane, pa da ih menjaju za bonove za gorivo.
„Ovako... Idite gore prođite u vr’, samo da Žikec ustane i pomakne klupu, da možete da prođete... Ovo ti je Žikec moj pašenog iz Sokolića Žikec, ovo su Aco i njegova...“
Onda je pala viljuška. Žikec je poš’o da je u’vati, al’ slabo je uspeo. Uspeo je da obori klupu. Klupa je nogarčićem udarila mene u nogu. Primetila sam da je Žikec u čarapama. Nije mi bilo jasno zašto je u čarapama, al’ nisam mogla da smislim ništa kao razlog. Videla sam da je i Tine u čarapama, a i njegova majka. Tad sam shvatila četiri stvari odjednom; da samo moj muž i ja nismo u čarapama, da je to dobro, jer je moja cipela malo, ublažila udarac klupe, da je obuća iz predsoblja, delom, vlasništvo prisutnih u sobi i da mi je grešna duša što sam pomislila da nisu uljudili kuću pred slavu.
„Neka, nemojte ustajati, sešćemo do Vas“ – rekao je moj muž, nakon što smo se upoznali sa Žikecom i vratili klupu u prvobitan položaj.
„Mama nosi ovo operi pa donesi“ – pružio je Tine majci viljušku. „Ćude bre kak’i ovde da sedite gore u vrhu sam ja vas planir’o ovde će da sednu neki što još nisu došli ima mnogo slavaca u selu pa su se podelili da kasnije dođu ’aj prolazite...“
Žikec je opet ust’o i mi smo prošli do sledeće klupe.
„Ovo je moja svastika Žikecova žena iz Sokolića ovo je Aco a ovo njegova...“
„Ovo je njihov mali ima sve petice a ovo je onaj čika Aco što ti je zimus doneo...“
„Ovo im je mlađi sin još ne ide u školu parnjak onog mog...“ – pokaza na manjeg od dvojice ukipljenih pored singerice. „U sedam dana su se rodili što ti je život... Ovo ti je moj tast on ti je veliki...“
Neću više. Ako su oni bili okrutni, ne moram ja.
Seli smo u vr’.
„Eto vidiš ’ajmo sad da se poslužite nikog više ne čekamo ko je doš’o doš’o ko nije dobro doš’o kad dođe“ – rekao je domaćin, a zatim održao slavski govor. Iz koga ni jednu jedinu reč nisam upamtila, pa ne mogu da ga prepričam.
Milanka, njena svekrva i još jedna gospođa su počele da unose...
Prvo žito i vino. Pa slatko i vodu. Pa kafu. Pa „ko će šta da popije?“ Pa „ko je za još jednu kafu?“ (Jebi ga, lako im je kad su podobijali onol’ku kafu da je kuvaju svaki čas.) Pa „je l’ ko za vruću rakiju, časkom će žene da skuvaju?“ (Što da ne skuvaju sa onol’kim šećerom na singerici!)
Sedim ja tako na vr’u, s leve strane moj muž opušteno ćaska sa namrgođenim tipom, a sa desne Tinetova ujna srče drugu kafu i puši više nego ja. I ne progovara ni jedne. Hvala joj na tome. Pošto sa mnom niko ne priča, opet počinjem da razmišljam:
Od kad li ovaj narod sedi ovde?
Mora da su mrtvi gladni.
Da l’ im duva od nogu?
Mora da im duva, čim meni obuvenoj duva.
Da l’ se kome piški?
Kad li će da nam daju da nešto jedemo?
Šta mi je sve ovo trebalo?
P.S. Na rastanku sam od Tinetove mame dobila jabuku, što se dâ videti na slici.