Dok je levom rukom pridržavao ele.dizgine, desnom je izvadio pčelicafon, kako je tepao svom personalnom pametofonu. Ukucao je pitanje i na displeju su, u ljubičastim nijansama, počela da se nižu slova: „Ispod tebe je, idiote. Gledaj malo i ti, ne mogu ja sve sam! Kuća sa plavo-žutim krovom i bazenom u obliku jetre usred dvorišta.“

„Jel to što je u obliku jetre nešto bitno?“ – ukucao je pitanje.

„Ne, nego je oblik bubrega demode, majmunčino“ – odgovorio je pametofon.

„Jel to ovaj opet počinje da me zajebava? „ – pitao se, al’ nije smeo da otkuca pitanje.

„Jebem te radoznalog“ – pomisli pametofon, koji je umeo da čita misli, al’ se tada to još nije znalo.

„Samo da sad vidim šta će mi Premudra reći. Posle svraćam u mol i kupujem novi. Menjam skrndelja, ne pitam šta košta. I sat novi ću da kupim, vidi opet mi ne radi solarna baterija“ – odlučio je dok se letomobilom spuštao u dvorište, pored bazena.

Izašao je iz letećeg prevoznog sredstva i pošao prema kući.

„Druže...“ – čuo je glas iza leđa.

„Druže, sačekajte!“ – ka njemu je trčala devojka zelene kose, upletene u bičeve, sa plastičnim crvenim štipaljkama na kraju svakog biča, kojih je sveukupno imala mnogo komada.

„Ja... Imam zakazano kod Premudre. Kod drugarce Premudre“, ispravio se.  „Imo sam zakazano, oću reći. Za pet. Al mi pametofon nešto posustaje, pa sam se pogubio dolazeći vamo“, opet se ispravio. „Misim... nije posustaje, neg se nešto klinči. Više ne radi neg što radi. A i baterija mi crkla isto“, i treći put je objasni gdeo je pošao. „S oproštenjem“, dodao je i završio sa objašnjavanjem.

„A jetrena pašteta?“ – pitala je devojka.

„Izvinte?“

„A jetrena pašteta?“

„Molim?“

„A JEBENA JETRENA PAŠTETA???“

„Ša sa paštetom?“

„Jeste li poneli recepturu za nju? Takav je dogovor. Vi Premudroj tajnu kako se pravi jetrena pašteta, ona Vama prognozu o padu i rastu akcija za farme šamgarepi na Venmarsu. I ono o komentarima i blogovima.“

„Aaa... Ma jesam, bre, nemo me prepadati. Ja mislo ko zna šta sad treba duradim, kad se tako dereš. Pono sam joj, jašta sam. Nego sam pono“ – odahnu Hi.

„Kolko me uplaši“ – dodade.

„Jel su ti to prirodne štipaljke il nadogradnja?“ – još je zapita.

„Jel si zbakrom farbala kosu il ti je od spamać-kapsula taka boja?“ – završi Hi sa pitanjima.

Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam.....

Pljas!

„Ša se to čuje?“ – Hi je bio radoznao.

„Ja ništa ne čujem“ – zelenokosa nije imala odgovor.

Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......

Pljas!

„Jel ne čuješ ovo Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......

Pljas!... na to mislim. Ša li je to, ebo te lebac?“

„Ma to ovaj od prekoputa ispušta vazduh iz cepelina. Budala!“

„Jel? Al šo ’pljas’!? „

„Ako ti ne znaš, ja ti reći neću“ – odgovori zelenokosa i obrisa suzu iz oka roze boje. „’Ajde idi. Čeka te Premudra“ – tiho mu reče, već lijući suze, koje su se pretvarale u sovjetsku zelenu salatu, čim bi pale na plodno  dvorišno tlo.

Hi uđe u prohladno predvorje, sa bezbroj vrata i sa po dva reda stepenica koje su vodile i gore i dole.

„Ja ću sliftom“ – odluči.

„Lift je pokvaren!!!!!“ – zapišta pametofon preko spikerfona i na displeju, u ljubičastim nijansama, ispisa „Lift je pokvaren, samo da znaš. U slučaju da mi ne radi spikerfon!!!“

„Pa de da je nađem, koji moj? Vidi kolko vrata i basamaka ima! Kud didem?“ – ukuca Hi pitanje.

„Okreni se i idi pravo“ -  na displeju se, u vatreno crvenim nijansama, nanizaše slova.

„Šo promeni boju?“ – otkuca Hi.

„Pomagaj!!! Ja kao da imam temperaturu!!! Izgoreh!!!!!!!!!“ -   na displeju se, u nijansama plamena koji gori, nanizaše slova.

„Ono „pljas“ što se malopre čulo, to sam bio ja. Tojest, nisam to bio ja, nego mi pukla membrana. To mi bila membrana kad je puklo. Znaš? Zato nisam siguran da li mi radi spike...“ - na displeju se, u umirućim nijansama tamno sive, kilavo ne ispisaše sva slova.

„Ajaoj majko moja, sad sam ti ga dibidus najebo. I kud da mi se pokvari baš sad, kad mi najviše treba?!“ – zaarlauka Hi nečujno, da ne kvari svečanu tišinu predvorja krcatog vratima i stepenicama.

„Okreni se, izađi, pa opet uđi“ – iz neprimetnog ogledala se pojavi pojava Premudre.

Hi se sav štrecnu. „Jel si to stvarno ti il si samo hologram?“

„Okreni se, izađi, pa opet uđi, čuješ li šta ti govorim!“ –  ponovi pojava i puf! nestade.

Hi se okrete, izađe, pa opet uđe. Na prvom gornjem basamku levo, za gore, stajala je Premudra.

„Dobro došao, Hi. Pođi za mnom“ – reče i poče da se penje uz stepenice.

„Jel ti to ne radi lift ili...?“

„Ili šta?“

Hi odma’nu rukom: „Il ništa. Nako sam samo pito. Ko me ebe radoznalog.“

Posle nekog vremena, uđoše u ovalnu elipsastu prostoriju sa prozorima od neprobojnog stakla.

„Jel ni metak ne mož dai probije?“ – interesovalo je Hija. (A možda i Hia.)

„Jok. Daj recept!“

„Eve ti. A sad... Jel? Jel stvarno ne mož ni metak da prođe kroz nji?“

„Jebote što si dosadan. Slušaj...  oko akcija... inflacija se predviđa da bude šes’ posto. Ali ništa ne kažu za javnu potrošnju i ograničenje. Tako da ti je moj savet – kupuj! Prodaćeš lako, ako krenu nizbrdo. Ima jedna kupoprodajna agencija, drži je neki čikica – on sve to kupuje, pa malo doradi, prešmirgla, pregituje, prefarba, prelakira... i tako. Posle proda nekoj budali po trostruko skupljoj ceni.“

„Ne kaže se „trostruko skupljoj ceni“ nego „trostruko viš...“ -   na displeju pametofona se, u nevidljivim nijansama, donekle nanizaše slova.

„Je l’ to tebi nešto tako lipsavajuće pišti?“ – znatiželjno upita Premudra. „E, jebi ga, počela sam da zapitkujem k’o ti“ – iznervirano ustade i okonča audijenciju.

Na putu kući, Hi svrati u mol i kupi:

-       toalet-papir od reciklirane hartije, pakovanja dva po 18 rolni, jer je počinjala da ga muči gorušica;

-        sto grama kafe;

-        akumulator za letomobil;

-       „memorisanmemorilforte“, jer je zaboravio: 1) da pita Premudru o komentarima i blogovima,   2) da kupi pametofon i 3) da kupi sat i

-        žilet za žuljeve i kurje oči.

Pošto narednih nekoliko dana nije dolazio* na posao, Hiev menadžer je zamolio policiju da ga potraži. Policija je obila stan. Našli su baricu i u njoj dnevnik. U dnevniku je pisalo

* - Hi nije dolazio a menadžer jeste. Da nije ni on ili samo on, kako bi video da Hi ne dolazi već nekoliko dana;

Je l’ vam se desilo da u novinama naiđete na: „Nema svedoka da li je starac (54) izdahnuo na licu mesta ili se možda još nešto moglo i učiniti, da je pomoć stigla blagovremeno“?

Meni jeste. Nije lično, al’ mi pokaz’o brat.

Pažljivo isečenog, da drugi članci ne bi umanjili efekat o tužnom kraju starca, pružio mi ga jedne večeri na vratima, pre nekol’ko godina.

„Pročitaj!“

Brza i kusa kakva sam,  preletela sam pogledom i pitala: „Koji je ovaj? Je l’ ga znaš?“

„Koga je l’ znam?!

„Pa ovog starca što su ga pregazili?“

„Kog starca, budalo?“

„? “

„Šta  zijaš? Gde vidiš starca?“

Moj brat voli da popije malo više. Pomislila sam da je popio malo više, čim se tol’ko dernja.

„Vidim ga zgaženog, evo ovde!“ – kažem, upirući prstom u članak, da ne primeti da u glavi užurbano vežbam: „Ja baš pošla da mi vade krajnike, tako da nemoj ulaziti.“

„On je za tebe starac?“

„Alo, bre?! On je za mene mrtav čovek, al’ pitam te je l’ ga poznaješ?!“ – mis’im, pa nemam ni ja živce, mada ne pijem uopšte.

„Ženo!!! Vidiš li da je im’o samo pedeset četiri godine?“

„Ma ko ga jebe. Kol’ko god da ih je im’o, sad ih više nema. I ko ti je, bre, taj čiča što je rikn’o?“

„Opet ona! Čiča u pedeset četvrtoj? Kol’ko ti imaš godina?“

„Valjda znaš?“

„Znam, al’ ti reci.“

„Što da ti kažem kad znaš?“

„Dobro. Reci kol’ko ja imam godina?“

„Pedeset“ – reknem.

„Pa ’oćul’ ja za četiri godine da budem starac?“

„Pa ne znam. ’Oćeš li?“

A sad o babi.

Baba  ima veliki stan sa grejanjem na ruski gas, pogled sa dve velike terase (to mi pričala jedna njena mušterija), penziju tri puta veću od moje (to mi rek’o poštar), dvoje dece koja joj svakoga meseca pomažu da preživi (to sam čula u piljari), i dobar cug (to sam videla ispred piljare).

Iz ovoga se vidi da je reč o urbanom srpskom stereotipu: „baba = stan, grejanje skoro za dž, penzija, pogled sa dve velike terase“; „deca: = gazda & devizna kirija, bedna meseča nadoknada sa biroa, pogled na izlizane đonove i rupu na levoj čarapi, iz suterena.“

Ima i gornju i donju protezu (obe plastične i ispadajuće), naočare, šarenu suknju sa dva ogromna džepa, šarenu bluzu al’ drukše šarenu, vuneni prsluk isto šaren, crne četvrtaste poluduboke cipele,  cigaru u ustima i  pivsku flašu u ruci.

Želim da  kažem da izmišljam. Nemam ni brata, ni poštara, ni babu u komšiluku. Najbliža piljara mi je daleko.

Da ne bi bilo...

Pre nekol’ko dana, lupa neko na vrata. Provirim kroz špijunku i vidim  babu.

Ne otvaram, jer nije rekla da će doći a i ne poznajem je. Al’ virim i dalje i vidim da je počela da se pentra na prvi sprat.

Vratim se u sobu – posle 5 minuta opet neko lupa. Opet pogledam, opet baba, opet nije rekla da će da dođe, opet je ne poznajem, opet ode, al’ nizbrdo.

Kad je treći put zalupala, otvorim.

„’Di stanuje Mileva?“

„       . “

„’Di stanuje Mileva?“

„Dobar dan, gospođo!“

„’Dan. Znaš  li ’di stanuje Mileva?“

„Koja Mileva?“

„Pa Mileva, bre, ona što .................................................................“

Tu se odma’ setim o kojoj Milevi govorimo.

„Na drugom spratu.“

„’Di je to?“

„Gore“ – pokažem ka nebesima.

„Znači... sad sam ja na prvom, a ona je na drugom?“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“

„A ona je na trećem?“

„Ne, nego na drugom!“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“

„Ne znam, života mi. Slabo se snalazim. ’Di je drugi?“

„Ovako... Ovo je prizemlje, iznad je prvi, iznad prvog je drugi, a na drugom je Mileva“ – jebote, kako sam štektala.

„Je l’ mogu duđem kod tebe das odmorim, a ti trkni vidi l’ je kod kuće?“

Luda baba za medalju.

„Ne ličite mi na nekoga ko se slabo snalazi“ – zalajem.

„A na koga ličim?“

„Na onoga ko stanuje na četrnaestom!“

Ha.

Ona stvarno stanuje na četrnaestom spratu, al’ ne zna da ja znam.

Još da sam joj rekla da znam za „trodon“, bilo bi dva nula za mene.

Ali nisam. Samo sam tresnula vratima i ušla u kuću.

Preslišavala sam se kako ću joj, ako ponovo dođe da pita ’di stanuje Mileva, reći da znam da diluje „trodon“ i one smešne cigare i pilulice-smejalice i da nemo’ da se pravi luda nego nek’ obriše noge kad ulazi u ulaz. I da je pitam je l’ misli da smo tol’ko blesavi da ne znamo zâštâ  joj služe onoliki džepovi na šarenoj suknji? Za trodon i cigare i pilule, eto zâštâ. I da joj kažem da će doći maca na vratanca, pa ću i nju gledati u glavnoj ulozi filma u kom panduri pretresaju nasred ulice decu sa rukama podignutim uvis i trakeljaju im automobile i vespe, dok mi čekamo da nas puste da prođemo kolima, dok ona naslonjena na štap cirka „lav“ pivo pred piljarom.

Dragi Kojak.

Juče sam se osećao bolje.

Danas se osećam sjajno.

Nije mi ovako bilo zadnjih sto godina.

Imaš pravo na još tri želje.

Što se sankanja i grudvanja tiče, još ne mogu ništa da ti obećam.

P.S. Hvala ti na komentaru, sad se i popadija oseća bolje i sjajno.

Tvoj Deda-Mraz.

Dana 06.10.2007. u 10:15 AM, zazvonio je telefon u mom zagušljivom domu.
Poskočila sam k’o da je prsnula mast iz tiganja sa cvrčećom slaninom.
Jer je na mom telefonu, preko položaja „off“ zalepljen selotejp, za svaki slučaj. Godinama. A i ne peva k’o Hari u saradnji sa Željkom.
Svici su igrali i plesali i tancovali i... zvonio je i svetleo i paliosegasio u žutoj, zelenoj, oranž i crvenoj boji. Tad sam videla, jer mi je bio na deset santima od nosa, da poskakuje mobilni.
„Ako me ikad više pomeneš u tvojim glupačkim pričama, zavrnuću ti vrat k’o piletu!“ – rek’o je neko glasom toliko izmenjenim od zdravog besa, da nisam znala da l’ se muško il’ žensko potrudilo da mi nokija proizvodi audio-vizuelne efekte u 10:15, dok napolju lišće šušti i dok mnogo pljušti.
Ujebote, ko li je ovo ’vako ljut? Gde li se nađe, u kojoj li priči? Što, i KO uopšte, čita moje „priče“? Kome će da me tuži? Da l’ ću morati da platim odštetu? I nadoknadu za pretrpljeni psihički bol? Da delim lovudžu od prodaje mojih remek-dela? Šta sad da mu kažem? Odoh da zaključam vrata dva puta i da  rezu sa "off" prebacim na "on". I da navučem rajber na balkonska vrata. Pa da donesem bajonet. Ne, prvo moram da uzmem stolicu sa terase, jer je bajonet na garderoberu i ne mogu da ga dohvatim bez stolice. Šta ako osoba koju sam pomenula u nekoj mojoj glupačkoj priči zove sa mobilnog, dok stoji ispod terase? Ili na terasi? A ja izlazim da se dokopam stolice, pomoću koje treba...? Ma jok, bre, šta stoji na terasi! Vi’š kol’ko je sati. Vinka bi do sad osam puta zvala muriju il’ bar došla da me pita ko mi je to na terasi - ne deluje joj poznato, a ona valjda nabolje i od mene zna sa kim se ja družim i ko mi dolazi u kuću. A šta ako je Vinka otišla da kupuje paprike? Ako nije tu? Ma jok, bre, šta otišla da kupuje paprike, ona petkom ide na pijac! Da, ali možda je sinoć otvorila špajz, divila se stotinama tegli sa ovogodišnjom zimnicom i užasnula se kad je videla da je zaboravila da ostavi paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda? Ne bi ta čekala do sledećeg petka ni da joj je sir k’o kajmak. Da dâ  sedam dana fore komšiluku da je provali da nije ostavila paprike punjene suvim šljivama i orasima,  u saftu od meda?!! I teoretski nemoguće. Ccc... Koga li sam olajala, kad je ’vako ljut? Al’ opet – uvek pišem kako je bilo. Ko ga yebe ako ga je pogodilo, što je to radio? Čuj, da ne pominjem nikoga! Pa o čemu da pišem? Isključivo o meni? Bilo bi vrhunski zanimljivo, nema šta. Jednog dana, oko 40 KB, o tome kako čačkam nos. Sledećeg 37, o da su mi se zapušile uši. Na komentar „Idi nek’ ti ih isperu“ odgovaram „Ne smem, mož’ da se desi da kasnije napišem kako mi je šloser ispir’o uši, pa da pobesni i zovne me na nokiju nešto posle deset da mi kaže da će da mi zavrne šiju.“ I ima još! Kad pišem o sebi, niko ne veruje. Kad pišem o drugima, propiju se zbog utiska i posledica koje na njih  ostavi ubedljiva priča. I još i ovo! Ako je danas subota, onda mora da sam budna. Dakle, ne sanjam. Neću se probuditi u znoju i predinfarktnom stanju, al' srećna što je bio samo san.
Ma, slušaj ti, ko god i gde god da si!
„Ma, slušaj ti, ko god...“ – rekla sam u prazno. Veza je bila prekinuta.

Jeste me ona odgajila i odškolovala i ovu kuću ne bi imo da nije bilo nje i njenih para, ali ljudi – što je mnogo, mnogo je.
Kad sam pito Mirjanu da se uda  za mene, prvo me pitala: "De ćeš  babu?“
„Na Floridu ću je! S nama, eto de ću je. Ovo je njena kuća, od njene dedovine i očevine je napravljena“, reko sam.
Mirjana nije tela da joj sedne u krilo i uzme slatko i vodu, na dan svadbe.
„Što nije tela? Ne bi je ja jebala“, pitala me baba uveče. Pogan jezik ima.
„Ko je jebe da joj sedam u krilo“, rekla je Mirjana kad smo legli.
Glava mi bila evo ovolka. Od muzike od dreke od pijanih od pucanja od jabuke od mladinog belila. Ruzmarin mi probio košulju i rakrvario mi grudi na dva mesta. Špenadla ona, što su mi zakačili ruzmarin s njom.
„Bilo pa prošlo. Nisi tela i tačka. Spavaj sad, treba sutra raščistiti sav onaj lom“, reko sam pomirljivo, dok me vato san.
Ujutru, kad sam usto, baba je sedela ispred ugašenog televizora i jela grisine.
„Očiju ti, Vidoje, upalder taj televizor.“
„Što ga ti ne upališ? Što jedeš grisine pobogu baba? Pored onolkog jela što nam ostalo od svadbe?“
„Numem dupalim. Upali da vidim je l’ spala Titu temperatura.“
U jebem ti sunce! Samo me nešto preseče prekopola. Oktobar devedesetosme a ona brine za Titovu temperaturu.
„Šta to pričaš, Milenija, leba ti? Što nisi uzela nešto da doručkuješ ko žena, nego jedeš slane štapiće? Čuješ šta te pitam?“
„Upali mi televiziju, čuješ šta ti kažem!“
Upalim televizor. Milošević, Milutinović, Solana, Kosovo, NATO, prognoza vremena... Ne pomenuše Titovo zdravlje.
„Kazali na početku. Juče  rekoše da mu je bolje u odnosu na preključe i da je stabilno, al’ da nije dobro.“
„Baba, a je l’ tebi dobro?“
„Meni jeste, što pitaš?“
„Onako. Reko, da... boli li te nešto?“
„Boli me duša za Njim.“
„Kojim njim, Milenija?“
„Za njim Titom. I srce i duša me bole što mu otfikariše nogu. I de mu je sad žena? De, pitam te? Dok je vado po belom svetu valjo joj je. A sad je nigde nema. Gospođa majorica. Bosančura.“
Odem u sobu, pa probudim Mirjanu i kažem joj da je baba od jutros malo čudna.
„Ona je luda od kad je poznajem. Pusti me da spavam.“
E jebi ga. Što sam se ženio, ako nemam razumevanje i pomoć kad mi treba.
Zovnem Spasića, ispričam mu, a on se upiša od smeja. Jedva izgovori da joj je to šok zbog moje ženidbe i da će je za dan-dva proći.
Vratim se u kujnu, ona jede smoki. Otkud nama grisine i smoki, da mi je znati. Nikad to nismo imali.
„Baba, ženo, de više nalaziš te kesice?“
„Ete tamo u toj šarenoj artiji. Uzmi i ti, da vidiš nije loše.“
Na zamrzivaču, u raskupusanoj šarenoj hartiji, bilo je pakovanje flomastera, bojanka, tabla „eurokrema“ i čestitka „Dragom Filipu srećan polazak u prvi razred žele kum Jovo, kuma Dara i kumica Teodora.“
Jovo i Dara? Jovo mi kolega, a Dara mu žena. On se juče napio ko jegulja. Živo me zanima šta je Filip našo kad je otvorio poklon? Mikser?
Dobro, nema veze. Pripremili ljudi poklone unapred, pa izmešali. Nije čudo, svi misle samo na bombardovanje.
„Dajder mi još jednu kesicu ovoga, Vidoje. Mrtva sam ti gladna.“
„Oćeš bre da ti postavim, da doručuješ ko čovek. Je l’ baba? Oćeš li?“
„Neću. Oću još ovoga. Idi mi kupi novine, da vidim šta kažu za Tita.“
„Oću. Al ako Mirjana ustane, nemo počinjati oko sedenja u krilu. Nemo kad te molim.“
„Koja Mirjana kad ustane?“
Posle su nas bombardovali, pa smo uveli demokratiju, pa smo se Mirjana i ja razveli, pa sam osto bez posla, pa sam dobio šećer, pa se ispodešavalo sto jada i čuda, al babu je šok još držo.
Kupovo sam joj, kolko sam mogo, lekove za pamćenje. Uzme ih u ruku,  stane na kapiju i nudi decu: „Odi uzmi bombonu blago meni.“
Jebem ti babu i do babe. Ona će potruje  komšisku decu a ja ću dodgovaram, kako okreneš. Pošto je neuračunljiva i pošto ja vodim brigu o njoj.
Jedan dan, kad sam kontroliso šećer, priča mi neki čovek da je i sa njegovom ženom bilo tako, al da su joj pomogle neke ruske nekcije što se primaju na nernom. Al mora da se leži. Reko pa kako joj je sad, on kaže pa sad je umrla, al bila je super ozdravila što se toga tiče. Nego progutala ključ od sardine pa joj polenulo te se zadavila.
Tad sam rešio da prevrnem zemlju i nebo ako treba  al da babu stavim na nerno da isprima te nekcije. Ona bre nanizala više od deset ključeva od sardina, kroz one rupice na njima, na kanap. Metar, onaj što se automatski odvrće, isto kroz rupicu, okačila. Isto i njega na kanap. I perorez. I još štošta. Sve to nosi oko pojasa. Jednom se, dok smo ručali, otkači metar i  izlete skoro dva metra. Zamal mi oko ne izbi. Kad bi pojela sve sa kanapa, mogo bi da je prodam u staro gvožđe za debele pare, leb je ne jebo pošašaveli. Pokušavo sam i lepim i ružnim, ubeđivo je i molio, al neće da se rastane od kanapa pa to ti je.
„Jes pa da dođe neki drogeraš i siluje me dok ti vadiš krv po varoši. Čime da se branim? Ne znaš ti kaki su oni. Najviše vole da jebu babe. Pišu novine da upadaju u pó bela dana u kuće sa babama i jebu ih dok ne pocrkaju.“
Joj mene veselniku!
Pitaj ovoga, raspitaj se kod onoga, i na kraju mi rekoše da je dovedem u sredu.
Izokola joj to saopštavam da će dide da legne u bolnicu. Reko: „Baba, pomozi mi il sad il nikad. Moraš! Vidiš da si luđa od struje!“
„Neću bre. Idi ti, i tako si dokon. Po vasceli dan vadiš krv od dosade. Tako su i Titu rekli, da će samo malo da prilegne, da mu poslušaju pluća. Pa vidi šta poradiše sa čoekom.“
Tim rečima, ovoga mi krsta. Jebem ti život u pičku. Ista ta Milenija, koja je devet dana sedela obuvena i obučena pored mog kreveta u bolnici u Beogradu, kad sam bio ranjen u Bosni. Ni trenula nije za tih devet dana. Jebo je Tito da je jebo. Na kurac mi se popela s njim. Imo sam šes godina kad je umro, dve manje nego kad su mi poginuli keva i ćale.
„E“, reko, „onda ništa. Ja ću didem da nađem privatno stan a ti gledaj šta ćeš. Al nemo da me neko zove da mi kaže da ti nije dobro. Nek zovu Tita. A i kuću pódaj njemu, jebo te on. Il je nosi u grob, jebala te kuća i kad si je skućila.“
Svađasmo se i psovasmo ko kočijaši, al na kraju pristade.
Teo sam da crknem kad sam je ostavljo. Tolko ako neko misli da sam jedva čeko da je strpam u ludaru. Pet puta sam polazio i vraćo se da je pitam treba li joj još nešto i oće li da jede i da l nešto nismo od kuće zaboravili da ponesemo. Ona ubijena u pojam, kaže ništa samo mi donosi novine ako možeš, da pratim kako je Titu. Tek tamo sam vido kakih sve slučajeva ima. Umivena i očešljana i u čistoj spavaćici, ona među njima došla ko neka normalna žena, samo kad ne bi pričala nebuloze. Sinoć mi rekla: „Kaži ’dragička’, rodiću ti sestru“, dok sam joj seko nokte na nogama. Jutros se svađasmo, neće dobuče ono što sam joj izneo, kaže oće da je u tome saranim. E reko ima dobučeš ko bela lala, a ne da misle da si neka jadnica i bedotinja ako nisi tačna u glavu.
Okrenem čiču da mu javim da sam je ostavio u bolnici. Javi se strina, kaže stric ti pijan ko majka a i zabole nas guzica oko babe, kad će tebi sve dostavi.
Jebalo te moje nasledstvo, mislim se. Da je bilo ko što nije i da me Loki ispoštovo i sredio nam papire za Austriju, ihahaj bi ja sa babom bio tamo. Ne bi pogledo ni kuću ni ništa. Ona mi mesecima sedela pored kreveta kad sam se vratio iz vojske, kad sam bio ranjen. Budio sam se na svaki šum i skako, a ona sedi na šamlici i drži ruku preko mene i govori „Tu je baba, sine. Šššš, ne boj se.“ Mogo sam sto puta da odem negde, al nisam teo bez nje. Ako misliš da je zbog kuće, zajebala si se. Nego što je volim i što samo nju imam. I što je dobar čovek. Pa nek je najluđa na svetu, ima da je lečim i da se raspitujem gde šta mož da joj pomogne. I sa Mirjanom sam raskanto zato što je ismevala sa komšikama. Mi smo priprosti ljudi i nismo školovani ni za dvaesti akamoli za dvaesprvi vek, al se ne smejemo ničijoj muci. Mene nikad nije bilo sramota kod ljudi što je baba šenula, samo mi bilo žao i plašio sam se da joj neko ne naškodi dok nisam kući. Ne onako kako je ona mislila pa nosila one alačuge na kanapu oko struka, nego... ma da joj ne kaže ni ružnu reč. Zaklo bi ga na mestu. Jesam ja njoj reko da nosi kuću u grob i da je jebala kuća i Tito, al bio sam iznerviran i sav u želji da pristane da legne u bolnicu da joj daju nekcije. I ranije sam umo da poludim pa da joj svašta kažem, al me nikad nije držalo dugo. Skuvam joj kafu ili čaj sa lipovim medom i zovnem je. Ona dođe te se pomirimo. Pa i baba je mene odvajala od života kolko me tukla dok sam bio klinac. Vezivala me za bagrem i još me zajebavala da mi je lepa debela ladovina, čim pomisli da ću da napravim neko sranje. Pretio sam joj da ću da se ubijem ako me još jednom udari ili zaveže i da ću dostavim poruku da sam se ubijo zbog babe. Kad se izmirimo, ona kaže ne bi valjda stvarno to uradio, a ja kažem ma jok bre Milenija, napiso bi znajte da se nisam ubijo zbog babe. Zato što nemam oca i majku, zato je ona mene bila. Da ne postanem uličar. Toga se mnogo plašila i stalno me molila da ne kradem ili da se ne opijam ko čiča.
Sad sam se stvarno nado iz duše da će joj te nekcije pomoći i da će opet sve biti ko pre. Nije ona ni tolko matora. Sedamdesetdve godine nisu neka staros, mož da živi komotno još najmanje deset a možda i više.
Pošo sam da one njene stvari što sam vratio iz bolnice stavim na svoje mesto u regal, kad je zazvonio telefon.
Javio sam se.
Posle sam stvari stavio preko stolice, da ih sutra odnesem u mrtvačnicu da joj ih obučemo. Seo sam na stolicu i zaplako sam se.

- pravi kraj -

U utorak uveče umal nismo oči povadili. Neće da se kupa. Reko baba pa to je osnovni red, da se neko okupa kad ide u bolnicu, zbog pregleda i svega što ga tamo čeka. Ona neće pa neće. Kaže oće da joj se upale pluća, ladno je. Na jedvite jade je nagovorih, te smandrljasmo kupanje i sečenje noktiju. Iz ušiju sam joj izvadio najmanje dvesta grama masti. Reko baba pa što li sam ti kupovo ove beblje štapiće, kad vidi štaga si čudâ imala ušima. Ona kaže da ne serem. Odma me čula, tako da sam odahnuo s te strane, pošto sam teo da zamolim na nernom da dođe lekar za uši da je pogleda, pošto slabo čuje. Znači to joj bilo zato što su joj se bile napunile sa masti.

Ujutru joj izvadim šta će dobuče za bolnicu i spakujem joj šta će da ponese. Neće dobuče teget komplet što sam joj kupio na čekove u prvom maju Pirot. Kaže to joj ukopno odelo i neće da ga aba po bolnicama. Huj. Obukoh joj ga ipak i očešljah i sve je požurivah da stignemo pre vizite. Kurčila se i zajebavala me sve dok ne leže u krevet. Posle se sva snevolji i reče. „Oćeš li mi donositi novine, da vidim kako je Titu?“ „Oću bre baba, svaki dan ću dolaziti i donositi sve što kažeš, samo isprimaj ta ruska govna i ozdravi. Pa da te vratim kući i da živimo ko ljudi. Oćeš da sad trknem da ti kupim jednu pljeskavicu, ko zna kad ovde dele da se jede?“ „Neću“, odmanu rukom. Još sam jednom proverio da nismo šta zaboravili, vrteo se po sobi i ispod oka gledo one žene što leže s njom. Ajoj kake su, daleko bilo. Milenija među njima prava gospođa, ko učiteljica. „E“, reko, „sad ja odo da kupim ovaj lek aminalon što mi rekla doktorka, pa da piješ i njega od sutra. Aj zdravo baba.“ A ona kaže „Sagni se da ti nešto šanem.“ Sagoh se a ona me poljubi i veli  „Babino zlato.“ Jedva sam pogodio vrata dizađem sa nernog. Ovolka mi knedla bila zatisla grlo a pred očima mi igralo ko da ću da se onesvestim. Samo podaj bože da joj bude dobro i da opet bude ko što je nekad bila. Nisam ti nikad ništa tražio al sad te eto molim iz srca.
Čim sam stigo kući, zovnuo sam strica da mu javim da mu je majka u bolnici, al me strina ladno odjeba i reče da ih boli guzica za babu.
Nema veze. Nek Milenija ozdravi i dođe kući, a ostali...  nek im bude po zasluzi.

- kraj za one koji vole hepiend -

*Atajlo

Prošlog ponedeljka sam se izvinila.
Od tada do danas sam čitala blogove, pisala blogove i odgovarala na komentare na mom blogu (baš tim redosledom). I – dobro – malo zapenila jednog dana, ne sećam se koji beše u pitanju.
Danas vam se opet izvinjavam.
Zato što je ponedeljak, zato što kiša nije obišla Kragujevac, zato što vam se omacila mačka, pa ne znate šta ćete sa mačićima, a mrzi vas da idete do najbliže vode, zato što ne živite u Kragujevcu, Kraljevu ili Jagodini, pa da voda dođe kod vas, zato što je Ana pobedila i zato što je i Novak pobedio (ovo se odnosi na Švajcarce i Ruse, u slučaju da ih ovde ima ), zato što su mi blogovi k'o pesmice, zato što su mi pesmice bez rime, zato što mi slova idu ulevo, zato što sam ep pokušala da zipujem u blog, zato što ću vas (psihiko, 'fala ti na ideji!) zamoliti da odgovorite sa „da“ ili „ne“ na sledeća pitanja, a koje ću odgovore (opa!!!) iskoristiti kao smernice za „šta dalje da radim, koji moj?“ gde „dalje“ počinje od trenutka kad ovo što pišem postavim kao blog (kad ovo pomenuh, moram da kažem i sledeće; piše da imam 16 blogova, a u arhivi, na istom mestu, dva-tri reda niže, stoje naslovi četiri ili pet. Mora da je zbog zipovanog epa, šta mislite? Ili nije?)

A N K E T A

 U cilju saznavanja „šta dalje da radim, koji moj?“

 PITANJA:

1. Ko se kome prvi obratio, besmisleno ili nudeći srebrnu vodicu kao univerzalni lek?
2. Ko je mirno pisao, zato što mora negde da piše?
3. Ko je ostavio prvi komentar?
4. Ko je napis’o drugi komentar?
5. Ko je tražio malu šalu?
6. Ko je rek’o „keks“ ili „prijateljstvo“, svejedno? I „’Aj’ se malo zezamo, ništa lično i sve opušteno“?
7. Ko je rek'o da nema veze što su slova ulevo?
8. Ko je rek'o da se niko nije naučen rodio?
9. Ko je rek'o da nije važan izgled nego forma?
10. Ko je rek'o „Niko ne sme da nas bije“?
11. K'o je kome prvi rek'o „zdravo“? (Možda ne baš kao „zdravo“, al' kao pozdrav. Ako uopšte shvatate. Ako išta shvatate.)
12. Koga da pozdravim?
13. Kome da se obratim za pomoć i savet u vezi što svaki (OK, skoro svaki) put moram da prepoznajem i upisujem debilna slova, a uredno sam ulogovana (dobro, ne uvek, ali u 80% slučajeva jesam!, a kad hoću da dodam komentar. Svejedno gde. Gde god, slova stoje i čekaju da budu prepoznata.)
14. Ko je ovde lud?
15. Ko je ovde lud?
16. Ko je ovde zbunjen?
17. Pod 16. ću ja da odgovorim, da se ne mučite. Ja sam zbunjena.I na pitanja 14 i 15. ću odgovoriti. Ja sam luda, i u tom i takvom duševnom stanju postavljam pitanje broj 19.

18. Volite li da lažete, da budete neiskreni, da igrate „mentalne igrice“, da zloupotrebljavate tuđe poverenje?
19. Mislite li da je živeti po formuli „Ja pa ja“ drsko, bezobrazno, sebično i da treba jednom već da bude i zakonski sankcionisano?
20. Mislite li da su ljudi čiji je životni moto „Ti pa ti, vi pa vi, oni pa oni, ceo svet pa ja, ako nešto ostane, a ako ne ostane, nema veze, ko mene jebe“ normalni ljudi, koje svakodnevno srećete i ne zaobilazite u širokom luku?
21. Da li, kad imate para, stanete na ulicu i delite ih:

a)    prolaznicima za koje sumnjate da su gladni ili žedni?

b)   prolaznicima koje ošacujete kao gole ili bose?

c)     prolaznicima po čijim vam se izrazima lica učini da su nesrećni?

d)    prolaznicima na čijim licima vidite tugu?

e)    prolaznicima na čijim se licima vidi da su luđi od alkalne baterije sa starokineskim pedigreom?

f)      slučajnim prolaznicima?

Da li eventualni ostatak novca date ostalim prolaznicima, bez obzira kako izgledaju, zbog jer  „svi smo mi samo mali, obični ljudi, kojima je jedan dan dobar, a drugi je loš i zbog toga zaslužujemo da nam neko nepoznat, na ulici, dâ koju kintu, tek onako, u stvari ne onako, nego zato što smo mali, obični ljudi?

23. Imate li negde nekoga koga ste povredili i kome dugujete izvinjenje, ali ne umete da se izvinite, ne umete pa ne umete, a bolujete li bolujete zbog nanete povrede?
24. Postoji li u vašem životu neko ko vas je povredio i ko bi trebao da vam se izvini, ali vam to izvinjenje nikako ne stiže, jer je dotični neosetljiva stoka bez repa?
25. Volite li kompilacije na kojima u prvoj pesmi on nju otera u tri pi*ke materine, kaže joj da je kurva i drolja i đubre i fuksa lažljiva i da će je ubiti pa robijati, ako mu još jednom prismrdi na prag, u drugoj on svog anđela moli da mu se vrati, da mu zagreje ruke, da ga čuva od svega što mu preti, da je bio slep kod očiju, da ništa od svega što se o njemu priča nije istina, nego ako je interesuje, neka pita njega lično, u trećoj ona predlaže da on oficijelnu mu ribu pošalje da mu kupi cigare, a da ostane sa ovom, koja je došla na tu ideju, bar pet minuta (ne, ne „bar“. Pet minuta! Dovoljno. Ne znam zâšta dovoljno, al’ nije ni važno. Znam da vi znate sve što ja ne znam); Njoj više ne treba. Za tri minuta pokazaće mu da je za njega najbolja i da ono što ona ume ne ume ni jedna. I da joj nije hića. Nisu bitne obaveze ni brak ni reč ni venčanica ni papir, samo kvalitetno kresanje - dooobar svrš. Da mu pokaže šta, zapravo, gubi, time što život troši na onu što je otišla da pazari  cigare. Poslednja dva minuta ćute, jer je pokazna vežba završena u prethodna tri. U ta dva minuta osoba A muškog pola pati i pita se „Šta sad da radim, grdan ja?“ a osoba B – žena koja ti za tri plus dva minuta pokaže sve što nisi znao, a nisi znao koga da pitaš da ti pokaže, seiri zbog duboke i iskrene nedoumice i konfuzije  osobe A i popravlja svoju ukupnu pojavu, menčice načetu u prva tri minuta.
26. Da li ste se nekad primili, kao internet zavisnici, na samo jedan od miliona sajtova? Da li ste na njega odlazili toliko redovno, da su po vašoj prvoj poseti u toku dana mogli da navijaju sat, koji im i pored toga nikad nije radio tačno? Da li su vas klali i davili i do ozbiljnog razmišljanja o suicidu dovodili likovi-nikovi privatnim porukama (ne osvrćući se na vašu, više puta ponovljenu, izjavu da ne volite razmenu pp, a nisu se obazirali, jer su znali da lažete repom mašući, k’o keruša u teranju), mejlovima sa ponudama da dođu u vaš grad, da vi dođete u njihov grad, da se sretnete na neutralnoj teritoriji, da se okumite, da se potucate, da se spanđate, da budete prijatelji do groba, k’o Oto i Moto? Da li su u svojim postovima pisali panagerike o vama i vašoj briljantnosti i neponovljivosti, o tome da imate ubedljivo najbolje fore na net-nebu, da li su ostajali gluvi i neumoljivi na vaše molbe da to ne rade, jer to što pričaju nema vezesmozgom, a da ste vi još uvek, u kakvoj-takvoj vezi sa tom sivom, gnjecavom masom? Da li su vas citirali, prepisivali, da li su ojhali i ojkali nad vašim postovima, balavili i žvalavili? Da li su vas pet puta dnevno pitali jeste li to nešto ljuti, a vi odgovarali da niste, a oni onda nastavljali da teraju k’o i do tad, nemajući ni toliko mozga ili skrupula da se zapitaju „Kako me nikad ne pita zbog čega pitam je l’ ljuta/ljut? Samo kaže „nisam“ i to je to“.

Da li ste mislili da govore istinu i da je sve to tako? Da li ste, dalje, jednog dana, iz opravdanih ili ne razloga, propustili da odete u hram u kome ste bili vrhovno & jedino božanstvo kome se klanjaju, koje mole i za kišu i za ljubav i za pažnju i za toplu reč i za opaljivanje spreda i otpozadi? Da li vas je neko od navedenih, direktno, pit’o što vas nema?

27. Da li imate prijatelje? Odlazite li im u posete? Najavljeni? Na primer, na večeru zbog rođendana, godišnjice, bilo koje, zbog crvenog slova koje slave? Da li se nekad dogodilo da niste otišli, a rekli ste da ćete doći i očekivali su vas? Da li su zvali da pitaju šta je sa vama? Jeste li živi? Zdravi? Čitavi? Ako jesu, nemojte misliti da su vam to pa neki prijatelji. Ne – samo su normalno neosetljivi i budale. Ako nisu – ne zamerite im. Previše vas vole i previše su  emotivni, pošteni, iskreni, odani, verni, karakterni i ostalo, da bi se suočili sa, možda, neprijatnom vešću o vama, a od vas. Ili od vaše ožalošćene porodice.
28. Da li znate šta je amnezija? Da li u svom bogatom životnom iskustvu imate i takvo da vam je neko, čijeg postojanja uopšte niste svesni, rek’o da je odma’ vid’o da vam se nenormalno sviđa. I da se prosto začudio otkud to, jer je on tako običan, al’ da je, zahvaljujući vama, shvatio da je poseban, jer da nije tako, zar bi ste ga vi, baš VI! , primetili i prvi startovali? Da li ste vraćali filmove i premotavali trake, listali fajlove, da li ste se pitali „zar je moguće da se ne sećam?“ i da li se, na kraju, niste setili? Da? Jeste? E, vidite, to je amnezija.
29. Da li osetite da gubite vazduh i razum  kad deveti put čujete „’Oćeš li?“, nakon što ste osam puta, na isto pitanje, odgovorili „Neću!!!“ Ne brinite, dešava se i onima sa kvalitetnijim kapacitetom pluća. Udahnite i izdahnite dva-tri puta, onda odgovorite na pitanje.
30. Da li ste poželi da kažete „Odjebi!“ ili „Jebi se!“ ili „Nosi se u tri pi*ke materine!“ il’ nešto manje vulgarno, al’ dovoljno razumljivo iole normalnom. I? Da li ste rekli? Ili ste nastavili i nastavljali i iznova dolazili u situaciju da ostanete bez kiseonika i sve pameti, koliko god da je premnogo imate. Ili ste, svesno i punih pluća, vredni k’o mali mrav na „ekstaziju“, konsultovali udžbenike i skripte iz scenografije, kostimografije i režije, radili na dekoru, ne žaleći ni vreme ni pare ni snagu, a sve da bi dobili pozornicu identičnu onoj sa koje se prvi put čulo „Hoćeš li? a onda i „Neću!“ Koji god odgovor u anketi (naravno, iskren, a kakav bi drugi mogao biti!) da date, moj ste čovek. I zbog njega, a i što se živi izvukoste iz ovog tridesetog pitanja, koje je prilično nerazumljivo i krajnje nedefinisano, što se osnovne mi zamisli tiče.
31. Znate li vic o tipu koji kod psihića svaki crtež prepoznaje kao pi*ku? A znate li tog tipa? A psihića? A tu pi*ku, koju psihić crta li crta? Možda će vas iznenaditi, ali

a)                ja ih sve poznajem jer

b)                to nije vic;

32. Da li verujete da debeli ne zavide vitkima? Siromašni bogatima? Bogati najbogatijima? Ružni lepima? Lepi najlepšima? Nerotkinje mamama sa preslatkim bebironima u kolicima - svemirskim brodovima? Bolesni zdravima? Gladni sitima? Beskućnici kućevlasnicima? Ostavljeni, prezreni, provaljeni, iskomrpomitovani, oni sa dna – da li verujete da ih baš zabole bulja kad čuju ili vide da neko živi normalno, pošteno, da voli i da je voljen, da ceni i da je cenjen, da ume da poštuje, da kaže „hvala“ i „izvini“, da svoj prljav veš pere daleko od tuđeg  nosa, ali ne zato da taj nos ne bi znao da ovaj ima  prljav veš. Pere ga i sam udiše smrad svoje prljavštine, jer misli da nije u redu tražiti od drugih da dele sa njim to zadovoljstvo. Da tako rade ljudi koji znaju šta znači biti „lepo vaspitan“. Da li vam smrdi kad slušate i slušate i slušate da je brak prevaziđena institucija i da je jedno čisto najobičnije sranje, od ljudi koji su se nekoliko puta razvodili? Ili od nekoga ko nikad nije bio u braku? Ovde dobijate malu pomoć - moj odgovor na poslednje pitanje. Smrducka kako okreneš. Ako je protiv braka, što uđe u njega drugi put (i treći i četvrti i...?) Kako zna šta je brak, kad ga nije imao? Na osnovu iskustva drugih? „Ne moram golom guzicom na vrelu ringlu, da bih znao da je vruća“? Aha. Onda nemojte odgovarati, ovo sa ringlom se uvažava kao jako pametan odgovor.
33. Da li poznajete nekoga ko (Scena prva, prvi put) posle dužeg razmišljanja, ali i navaljivanja i presije da izusti „Važi“, sva jaja, sa sve korpom i dotadašnjim životom, baci i kaže „Važi!“, a onda čuje „Pa znaš šta, nije to baš tako jednostavno. Evo, ja na primer ne mogu to tek tako. Mislim, nije to tako jednostavno. Ima stvari koje ti ne znaš, a ne mogu da ti ih kažem. Mislim, i ja bih, da mogu, al’ ne mogu. Stvarno ne mogu, mada ću sad dumrem zato što ne mogu.“ A da li poznajete, ili se možda i vama dogodilo, nekoga ko (Scena prva, drugi put) posle dužeg razmišljanja, ali i navaljivanja i presije da izusti „Važi“, opet sakupljena  jaja, sa sve korpom i ponovo skrpljenim životom, baci i kaže „Važi!“, a onda čuje: „Eh, da. Stvari su se, istina, od onda promenile, ali i dalje nije jednostavno. Mislim, ono sve što znaš o meni – to je, stvarno, tako malo. A ne mogu da ti kažem više. Volim ja tebe i takoto, i mojoj sreći nigde kraja što važi. Al’ ne važi, jbga. Ne mogu. Stvarno ne mogu, mada ću sad dumrem zato što ne mogu.“  Scena se ponavlja (III, V, XII, XL, XXL puta), a publika menja pelene i gaće i uloške i odlazi kod urologa i vraća se od urologa i počinje sa svakodnevnim dijalizama i traži donatore bubrega. Na ovo nemojte odgovarati ako vam se kaki ili piški ili povraća ili sve odjednom. Opravdano vam je.
34. Da li ste nekad posumnjali da se onaj sa druge strane (žice, šaltera, MSN-a, što vam je posl’o SMS ili MMS, što vam je napis’o čestitku za Božić ili šareni mejl sa smajlijima koji mrdaju k’o poludelo-nedotavni) smeje, a kaže da plače. Ili plače, a kaže da se smeje. Ili se zajebava, a kaže da se ne zajebava. Da li vas je kopkalo što li se zajebava? Il’ vas je bolela stražnjica?
35. Da li je  3.000 sve što mi u životu treba? Da li je to moj jedini neostvareni san? Da li je to ono što me fascinira? Da li ću, dok živim, biti zahvalna onome ko mi to dâ?

Autor Atajlo.

Pisano na ** sajtu, u formi bloga, sredinom leta 2007.

Iz nepoznatih razloga, obrisano sa istog sajta od strane autora, krajem leta 2007.

U međuvremenu (od sredine ka kraju), na nasvestrano zadovoljstvo, Atajlo postao Popadija. Posle  malih prepravki, Popadija vam stavlja tekst na uvid. Uživajte ili pljujte, komentarišite il' bolje nemojte – ili izaberite nešto što nije u ponudi. Zadovoljstvo već jeste moje.

Privatne poruke juče mi poslate - odgovori u današnjem postu.

Eventualne primedbe na način koji sam izabrala da bih odgovorila na privatne poruke možete mi poslati privatnom porukom, a na njih ću vam odgovoriti u sutrašnjem postu. Unapred hvala na razumevanju. Iz, valjda vam, očiglednih razloga, neću navoditi nikove, već samo vreme kad je poruka poslata.

 14:22

Primi moje saučešće.  Bar se nije mučio a ni vas nije namučio. Šta ćeš, takav je život. Jedni umiru, drugi se rađaju. Kad ide po redu, nekako i preboliš, jer nađeš utehu u tome; al’ kad zakuca na vrata iza kojih joj se ne nadaju, e tad ume da bude hebeno. Pozz.

 14:38

Probala sam, prijatelju. Kombinovanu kalijumovu fino jodiranu, al’ mi nekako sva bude bljantava. K’o da sam sa talkom za dečju guzu posolila klopu. Tuzlanska kuhinjska evaporisana sitna jodirana natrijumova, u plavo-belo-teget kartonskoj kutiji kilašici je zakon, ja kad ti kažem. Hvala na dobrim namerama. Pozz.

 15:26

Hoze Kareras ne dolazi, zvanično je potvrđeno. Čula sam da je Pavaroti umro. Stvarno ne znam ko će nastupati. Pozz.

 15:47

Je l’ si ti među tima kojima ne odgovaram? Ako jesi, izvini, odgovoriću ti opširno čim dospim. Ako nisi, ne brini za tuđe babe zdravlje. Pozz.

 15:59

Hvala, mada... Je l’ „neobična“ pohvala? Ne znam da li u tom manastiru imaju računar. Ne postujem iz manastira. Post u ovom slučaju nije = apstiniranje od masti životinjskog porekla u jelu, u vreme verskih praznika, već je = pisanje bloga. Blog = dnevnik. Popadija nije = kaluđerica. Ipak si me zamenila sa nekim. Možda sa nikom „kaluđerica“, a možda si pogrešila www.adresu? Pozz.

 16:06

Na latinskom se tako i piše. Značenje? Kasnije, posle, pozadi, zatim. Koristi se u složenicama. A na engleskom zaista ne znam, ali ako je nešto u vezi glogovog kòca, onda možda i znam. Odeš na početnu stranu, pa skroz gore. Videćeš, piše „registrovani članovi“ il’ tako nekako, pa pod „K“ pogledaj ima l’ „kaluđerica“. Ne, sigurno nisam ja.  Pozz.

 17:19

Ne razumem šta to znači. Meni su i ovde i svuda svi prijatelji. Takva sam – po prirodi komunikativna, volim život, volim pesmu, volim radost, volim igru, volim veselje. Volim sve ljude, volim prirodne lepote, volim životinje, volim poeziju, volim život, volim pastelne boje, cveće i drveće. Volim mirišljave sveće.  Mrgud kao lik nije ni iz jedne moje priče, a ni taj citat o „prijateljima“. Pozz.

 18:40

Nemam ništa protiv venčanica od čipke u kombinaciji sa svilom, satenom, štrasom, tilom i everglasom. Naprotiv. Samo mislim da je možda ekonomski  neisplativo i ekološki neopravdano stući pare i  rizikovati zdravlje zbog ’aljine koja u sebi sadrži tolike otrovne materije i košta 720€. Roze boju ne volim ništa više od plave. Podjednako su mi nepodnošljive. Pozz i srećno u subotu.  

 20:35

№ 1. si ti, a ja na začelju klimam i trudim se da me ne izbace iz kolone. Naravno, sve vreme učeći rečenice. Veliki pozdrav za tebe.

 23:57

Hehehe. Imala al’ obrisala, pa ostali ti pravougaonici koje pominješ. Pozz.

 00:49

Nisam bila onlajn pa nisam pročitala privatnu poruku. Zato i samo zato nisam odgovorila. Pozz.

 01:51

Hvala. Kasno je da ti poželim laku noć  - želim ti dobar dan. Pozz.

 02:22

Ima li „registar članova“ ili „traži“? Ili nešto slično? Ili različito, al’ da se pominju članovi? „pretraga na blogu?“ „pretraga na sajtu?“ „pretraga po ključnoj reči. Unesi ključnu reč“? Pa uneseš „kaluđerica“. Ili „kaludjerica“. Ili „KALUDJERICA“. Ili „Kaludjerica“. Ili „KALUĐERICA“. Ili „Kaluđerica“. Pozz i tebi.

 
03:09

Ne znam je l’ isto. Pokušaj! „КАЛУЂЕРИЦА“ ili „Калуђерица“, tu bar nemaš preterano mnogo kombinacija. Pozz.

 03:32

Keve mi, ni ja ne kapiram kako joj uspeva. Znam da mene zbog jednog omašenog slova vraća po sto puta – uneli ste pogrešno korisničko ime ili lozinku - ’ladno piše. Probaj „KaLuDjewItcA“. Ili nemoj. Ne verujem da je tako, ko bi to zapamtio. Pozz.

 05:11

Meni su sva mala i sva ista. Vidim da nisi. Pokušaj „Jevrosima“. Ili „Jefimija“. Al’ kombinuj mala i velika i ćirilicu i latinicu, na razne načine. Laku noć i dobro jutro i  pozz.

 07:16

’Jutro i izvini. Naravno da nisam, pobogu. Bila na žurezi... i tako... Sad o’ma idem da vidim. Pozz i tebi.

 07:50

Probaj „Sveti Sava“ al’ sastavljeno. Ili sačekaj da naiđe neko ko se razume, pa pitaj. Dobar dan i tebi i pozz.

 08:12

Ne znam ko se razume. Al’ ima negde... e vala ne znam gde... procunjaj, naći ćeš... il’ sačekaj da neko naiđe. Ne verujem da je „Ilija Gromovnik“, nema mi logike da to bude nik kaluđerice. Al’ pokušaj, šta te košta. Pozz.

 08:15

Nije kaluđerica? Nego? Pozz.

 08:19

Neobična, neobično pametna  žena, piše o običnim temama? Pa to onda jesam ja, draga. Popadija, popadija je moj nik. Kao Bond – Džems Bond! Pozdrav i tebi i lep dan ti želim.

Danas se navršava sedam dana od kad je Popadija pokušala, i za sad na mišiće uspeva, da opstane kao pleme(nita).

Pre nego što se pozabavim današnjim postom, rekla bih nekoliko reči o njoj. (Čini mi se da čujem da negde teče voda. Molim vas, proverite. Sačekaću...)

. . .

Jesam li bila u pravu? Of kors da jesam.

Eto šta je sedmodnevni boravak među vama učinio. Poboljšao mi sluh. Još samo Lananu ponekad pitam „Jesi li mi to rekla...?“ Ostale i čujem i razumem. Kad sam došla, bila sam gluva k’o top.

. . .

Popadija je žena bez fitilja. Poznajem i luđe, al’ oni imaju crno na belo da su ludi. Ona nema, a išla je i na kolenima iskala da joj daju ćagu. Nisu joj dali, ne može da se vadi na ludilo, ne ume da objasni ’di joj je fitilj, tristadevet puta u toku dana detonira, eksplodira, poludi, proključa (proverite, opet čujem neku vodu da nešto radi. Imam fetiš vode, istina je, al’ sad imam i dobar sluh. Tako da proverite, pliz. Sačekaću...)

. . .

Jesam li bila u pravu. Nisam? Kako bre nisam? A sluh doveden do perfekcije za samo sedam dana boravka mi u miroljubivom plemenu?

. . .

Meni vri voda.

Sačekajte malo, pliz. Samo da zakuvam kafu.

. . .

O čemu sam ono... Ah, da. Popadija je osoba kojoj najmanje osam  puta u danu koji na njegovom kraju nazove „dobrim“ na oči padne roletna. Prilikom jedne od svojih poseta na kolenima, a po pitanju dobijanja ćage, ovako je objašnjavala čitavu pojavu (citat) : „Padne mi roletna na oči. Najviše liči na tarabu, a na tarabi, na tarabi, doktore, piše „UBIJ!“, krupnim crvenim boldovanim slovima“.

„Koje boje je taraba?“ – pitao je doktor.

Nije umela da kaže i nije dobila ćagu, što sam već dva puta rekla.

Popadiji se nekoliko nikova odavde straobalno dopadaju.

Neki jer imaju vrh-tekstove, pojedini zbog vrh-komentara, manji broj zbog izgleda bloga i nekolicina iz sasvim iracionalnih razloga.

Za sedam dana dobila je ne više od tridesetak privatnih poruka. Ni jedna je nije smorila, a pp koju je zatekla jutros, kad je sa krmeljima  došla ovde, proglašava „privatnom porukom nedelje“.

Do sad ste, ako niste odustali zbog poplave u kupatilu, čitajući došli do zaključka koji je učvrstio vaš prvobitni zaključak. Da je lujka koja vas presira svojim „Saću da vam kažem ko sam i šta sam i kakva sam i koji su mi moji mnogobrojni nikovi i kol’ko prozora sa kol’ko krila imam i kol’ko neprocenjivo vredimo moje pisanje, moja pamet i moje prvo, drugo i moja ostala ja“.

U dlaku ste pogodili. Jeste takva i gora je.

Al’ da je diskretna – diskretna je.

I kad se budete posvađali (a posvađaćete se, pazite šta vam kažem) i kad napiše „odo’ ja“ post (jer nema šansi da ne napiše, pošto ga uvek napiše) i kad ode bez reči pozdrava i više nikad nos ne promoli ovde (a verovatnoća da će se to dogoditi je ravna verovatnoći da će u mesecu, koji je juče počeo, jedno jutro biti maglovito) – i tada će biti i ostati, mada na ovom mestu više neće postojati, diskretna.

Poslednju mogućnost ne uzimajte za ikad moguću. Samo sam se šalila. Na oštar i izričit zahtev člana sa nikom VukMaslacak, dajem reč da neću otići sa prvom maglom. (izmenio/la Popadija, 02.10.2007. u 9:38 AM)

Zato što nije zloupotrebljiva. (Ovaj termin sam sinoć izmislila, da vam se pohvalim. Celu noć mi se mot’o po glavi, tako da sam slabo spavala. A i kašljala sam.)

Toliko na osnovu ovih sedam dana.

Sad bih mogla da počnem pisati današnji post.

Ili da to ostavim za sutra, a da ovaj tekst završim nečim stvarno prigodnim?

Tako ću.

Prigodni kraj današnjeg teksta:

Šta je tuga?

Tuga je kad progutaš kliker

pa više neće da ti daju

pare za klikere.

P.S. Stvarno nema smisla da mi uređujete blog kad i kako vam se ćefne. Sad mi je, zbog nekih, potpuno shebana koncepcija i imidž "sad je vidiš-sad je ne vidiš" iliti "sad je ima-sad je nema" žene. Ja se vama ne mešam u uređivačku politiku, a mogla bih štošta da zamerim pojedincima. Umesto predivnog stiha, prigodnog za kraj današnjeg teksta, imamo žalopojku.(Izmenio/la - dodao/la Popadija 02.10.2007. u 9:42 AM)

Sve, evenutalne, nove primedbe i sugestije vezane za današnji post, molim da mi šaljete putem  privatnih poruka koje iskreno mrzim. Al' da ne budu u vezi da brišem il' dodajem, please. (Dodao/la Popadija 02.10.2007. u 9:44 AM)

Poslednji dodatak ovom postu, nastao zbog novonastalih okolnosti;

Izvin’te ako ja, kao, ono... nešto tu serem i proseravam se. To mi je, naime, nasledno. I keva mi je to radila a i očev otac. On toliko da je zasr’o za ono vreme nezamislivu šansu da ode u Ameriku. A da je otiš’o, onda bi moj otac tamo živeo i mene pravio, pa bi ja pisala na čistom engleskom i koristila sve neke izraze u koje sad samo gledam kao kravino dete u tišlerovo remek-delo, koje je uradio u saradnji sa nekim ko se dokop’o bojica, al’ šarenih.

Tako da...ako planirate da mi se upucavate ili da me, možda, nešto kao startujete, molim vas radite to preko pp. Molba/predlog se odnosi isključivo na osobe muškog ili ženskog pola

Znam da sam više puta rekla da ih ne ljubim preterano, al’ nije valjda da mi verujete?

Onda, još sam htela da kažem da desno nemam listu prijatelja, jer nemam ni prijatelje koje bih htela da stavim u nju. Videla sam da može da se klikne da mi vlasnik i admini budu prijatelji, al’ to mi nekako.... ono... trulo mi. Najviše bih volela kad bi mi navedeni poslali pp u toku dana, sa ponudom da mi budu prijatelji. Ja bih im odmah odgovorila, onda bi se oni setili da me još nešto pitaju i tako... stvari bi krenule svojim tokom, nezaustavljivo a potpuno prirodno  a  time i spontano. Neka vas, vlasniče i admini, ne demorališe što nemam bogat fond reči. To uspešno nadoknadim mimikom i.... i tako... trudim  se... kažu da sam uspešna u truđenju.

Inače, što se svega ostalog tiče, ne bih više ništa ni da dodam ni da oduzmem. Tako je kako je, a godina je na izmaku, vreme leti, i leti i zimi, paprika neispečena a deca nedorasla da uzmu stvar u svoje ruke. Čujem da mi je bivša zaova trudna.

„Je l’ će da rodi bebu?“ – pita Magdalena.

„Ne. Rodiće strunjaču za fizičko i opštetehničko obrazovanje“ – rekoh.

Na kraju želim da izrazim posebnu zahvalnost mojim rahmetli roditeljima, mojoj babi Poleksiji Đinđić, devojačko Konstantinović i mojoj baba-Milici, mom odžačaru Predragu, mojoj nastavnici likovnog gospođi Ružici L, mom bivšem komšiji Furtuli zbog sačuvanih kolena od dejstva kasetnih bombi za vreme NATO ofanzive, proleća 1999, mom kasapinu Žikici, zbog pileće džigerice, mom poštaru kome ne znam ni ime ni kako izgleda, svim dragim ljudima koji su pokušavali da od mene naprave socijalnu i društveno prihvatljivu osobu, bilo putem dial-up-a bilo ovako ili onako, a nisu uspeli, frizerki Miri što mi je na vreme skinula kesu, pa mi je tako mali deo mozga ipak ostao nespržen, vama koji ovo čitate i pitate se „Dokle, bre, više? Kol’ko ti nastavaka ima današnji post?“, vama koji, na granici ludila pitate „Je l’ ova žena prerušeni trol ili šta?“ odgovaram „Još samo malo, još dve rečenice i gotovo je. Njima ispunjavam bonus od ne više od desetak suvislih. Hvala vam mnogo“, dvema rečenicama, dakle mojoj učiteljici, bez koje ne bih ni njih znala, V.S. (laka joj zemlja), od kojih je prva

„I tata bi, sine.“

a druga

„Kad porastem, ubiću se.“

A sad stvarno, ali stvarno

1) hvala

2) nema više.

Dodao/la Popadija 02.10.2007. u 1:45 PM.

Дванаестог априла између седам и осам часова ујутру тишину су изненадно и на кратко прекинуле четири експлозије. Устрчао сам на кров: на месту где су били железнички и друмски мост преко Саве, стоје две мрцине, у диму и прашини, поломљених кичми.

Нешто касније, чујем у реду за воду:

-Седам војника и два подофицира. Под командом инжењеријског мајора Петра Поповића!

-Алал им сиса која их је дојила!

-Ће д'окваси гаће Шваба ако оће д'уђе у Београд!

Није  их оквасио. Ушао је из правца Ниша, то поподне, око пет сати, у мотоциклима са приколицом, као на паради.

Slobodan Selenić; timor mortis, str. 66.

 
1989. sam ovo pročitala. Posle toga, nikad ništa nisam planirala, a da zaboravim da postoji i „pravac iz Niša“.

Đurđevdan je, a ja nisam...

Ne.

Nedelja je, a ja radim prekovremeno. Juče dva posta (al’ jedan bez drugoga bi bili kao prst bez nokta), danas dva – da mi ne pređe u naviku?

Neće, ne brinite.

Razlog mom prekovremenom radu je ovaj;

Ostavljate komentare na postovima koji su nedavno napisani, ali koji, bar ja kao njihov autor mislim, nisu više aktuelni. Ali, s obzirom da i sama to radim, ne stavljam primedbe. Ali, pošto najčešće ne dobijem odgovor na post kome je istekao rok, očekujem da razumete ako se i vama dogodi slično sa moje strane.

Nekoliko reči o nikovima i dušmanima.

Bila sam pajac, Zriki, Atajlo, ciki, maslacak i sad sam Popadija. Neki od sajtova na kojima sam koristila te nikove više ne postoje, neki su „zaključani“, neki su jedni od najposećenijih (po Alexi!  )

U drugom postu na ovom sajtu sam rekla da sam prznica i da mi je mnogo lako da odem u tri lepe za najmanju sitnicu.

Ali se nikad ne krijem. Ako dušmani (ako ih imam) hoće da me nađu, evo:

SV.Save 12, prizemlje. Pljunite pod koji hoćete. Imam dva četvorokrilna i jedan dvokrilni prozor.

Sve što imam i umem (ako imam - a imam i ako umem - a mislim da umem) dugujem sebi.

Sve ostalo, što sam ikada napisala ili rekla, je deo marketinga, u cilju lične mi promocije.

Ili, kraće rečeno, srala sam.

Videvši da to drugi uspešno i obilno rade, zaključila sam da verovatno nije teško.

Probala, uspela, videla da stvarno nije i nastavila.

Za skoro sedam godina od kada ludijam po netu upoznala sam sve i svakakve. Sa nekima sam i sada u povremenom kontaktu, sa najvećim brojem nisam i nemam ni želju da budem. Pišem kad mi se piše, objavim negde kad mi se učini da će i drugima biti zanimljivo.

Ko hoće – čita, ko neće – ne čita. Naopako ako saznam da je negde neko odlučio da, zbog mog dobra, tera narod da čita moje bljuvotine. I još da ih ultrapozitivno komentariše. Ubila bih se smesta!

Iskustva na blogu skoro da i nemam. Ono malo što sam naučila, kaže da treba biti pristojan, u razumnom roku odgovoriti na komentare i ne vređati na ličnoj osnovi.

Trudim se da to sprovedem u delo.

Ako uspevam – bravo za mene, ako grešim – primite moje izvinjenje.

Ako mislite da sam prepotentna do bola i povraćanja, grešite, ali ne mnogo.

Jesam prepotentna, al’ me je lako neutralisati. (Vidi post broj 2, pod naslovom Drugi Dan.)

NIKADA nigde ni jedan tekst nisam dva puta objavila, što ne znači da neću. Samo da do sad nisam.

Svi tekstovi su moji, a dok ih pišem, maksimalno se trudim da ne liče ni na šta što sam ma gde pročitala. Ponekad uspe, ponekad ne.

Divim se onima koji su, u svemu što urade, najoriginalniji.

Ja sam obična žena iz male varoši, koja piskara za svoju dušu. Ponekad se konektujem, nešto negde objavim, sa nekim razmenim pp, i to bi bilo to.

Sve ostalo, ma sve što se ikada ikome učini – samo mu se učinilo, verujte.

Pre dva dana dobila sam od jednog člana sa ovog sajta pp. Pisalo je „Ovo mi je sve igra i nikada ne kažem šta zaista mislim. To ostavljam za momente u kojima nekoga gledam u oči.“

Ubeđena sam da taj član ima telepatske moći.

Jer baš tako i ja mislim, a onda tako i radim. Svuda pa i ovde.

Hvala na strpljenju.

„Ja... samo da odem do kola, da nešto uzmem“ – promucala sam, kad sam se vratila iz toaleta.
„Bleda si k’o krpa. Je l’ ti dobro?“ – pitao je kolega, sa kojim sam skoro godinu dana radila na projektu, zbog koga smo se i obreli u tom hotelu, u tom restoranu na desetom spratu, sa dvojicom poslovnih partnera.
Pošla sam ka izlazu iz restorana, pa zastala. Naišao je konobar: „Mogu li da pomognem?“
„Je l’ postoji još neki izlaz odavde?“ – pitala sam.
„Jedino kroz kuhinju, pa teretnim liftom“ – rekao je.
„Je l’ bi ste bili ljubazni...“
Na previsokim štiklama sam se doteturala do parkinga, sela u auto, zaključala se i počela da plačem.
Moja mala sestrica, moja mezimica, sad sedi sama u stanu i čeka da on dođe s posla.
A on, njen muž, ljubi u rame plavušu sa „Britni Spirs“ frizurom, u vatreno-crvenoj haljini „špageti“ bretela. U restoranu prepunom ljudi.
Nikad nisam bila za tu vezu. Kad sam čula da ih viđaju, pitala sam je je l’ istina. Pola sata je pokušavala da mi proda priču o „prijateljstvu“.
Nisam imala volje da kupim tu priču.
„Marijana, pogledaj me u oči“ – naredila sam joj.
„Saška, istina je. Već mesec dana smo zajedno i volim ga, i šta god ti da kažeš, ja ću ostati sa njim, ako on bude hteo.“
Kad sam imala devet a ona pet godina, poginuli su nam roditelji. Sve što sam pet godina zamerala roditeljima, zaboravila sam na dan njihove sahrane. Nestalo je ljubomore zbog mlađe sestre. Od tada brinem o njoj. Od tada do danas.
Kad sam videla koliko je odlučna u nameri da ostane sa njim, „ako on bude hteo“, rešila sam da joj nikad ne kažem  da mi je antipatičan, onako prepun sebe, svestan da ga prate pogledi gde god se pojavi. Pogledi devojaka i žena, verujem i muškaraca.
Izgledao je predobro i bio je svestan toga do poslednje pore na koži.
Ne znam zašto je hteo baš Marijanu za ženu, pored mnogo lepših i obrazovanijih i situiranijih. Ni kad su mi saopštili da će se venčati, nisam znala, ni danas, danas tek, ne znam.
Pre nepuna dva sata mi je telefonirala u biro.
„Izvini, izvini, znam da crkavaš od posla. Al’ samo da te podsetim za nedelju, da slučajno nešto ne planiraš. I da znaš – imamo iznenađenje za tebe.“
“O čemu se radi, medenjačiću? Kaži bar nešto“ – molila sam.
„Ni reč. U nedelju ćeš saznati. Taman da, ako ti nešto „iskrsne“, odložiš. E, tako, sad sam sigurna da ćeš doći. I ja mnooogo žuriiiim, Šaška“ – prekinula je vezu, smejući se.
U nedelju im je prva godišnjica braka.
Šta će da mi kažu, ako ne vest da stiže beba. Moja veknica u roze haljinicama, plačljivica koja ne dâ da joj raščešljam zamršenu kosu, jer je čupa, a neće ni da je odseče, postaće mama.
Gustu, crnu kosu nije sekla od sedme godine. Dva puta godišnje, uzimala sam makaze i ravnala joj vrhove, dok bi ona, nepoverljivija od Indijanca, u ogledalu a i preko ramena, gledala šta radim.
„Neću, ludo, ne boj se. Ali stvarno, Maki, ko još nosi ovoliko kosurdače na glavi? Ni Kosovka devojka. Idi odseci je, biće i tebi lakše a i ona će se odmoriti“ – molila sam.
Neće i neće.
I nije.

Dok moja dugokosa, crnokosa Marijana, u malom iznajmljenom stanu čeka muža sa spremljenim ručkom i mašta o nekom potkrovlju za koje je čula da se jeftino prodaje, on se najjeftinije p(r)odaje polugolim plavušama po...
Razmišljala sam kako da joj kažem. Moram ja. Ne smem da čekam da čuje od drugoga. I... Da saznam koliko je dugo već trudna. Ako postoji mogućnost, ako nije kasno, da prekine trudnoću. I da se odmah razvede, naravno.
Reći ću joj i ono što sam trebala da joj kažem još pre četiri meseca. Da sam tada to uradila, ne bih danas ovu brigu brinula.
Renata mi je kazala. I bila sam joj zahvalna, svejedno što mi se svet okrenuo naglavačke.
Da je prethodnog dana, odlazeći kod kumova u posetu, videla njega i mladu, ekstra doteranu ženu, kako izlaze iz kuće prekoputa. Pitala je kumu ko stanuje u toj kući. „Niko. Pomrli su. Sad je koriste naslednici. Nema dana, a da neko ne dođe. Verovatno je izdaju na sat, za švaleraciju.“
Drhtala sam. Bilo mi je hladno, bilo mi je muka, osećala sam se dvostruko prevarenijom od Marijane.
Da sam joj bar rekla... Ne bi ostala sa njim, ne bi sad čekala bebu, ne bih ja razmišljala o abortusu, posledicama, razvodu i advokatima.  Zazvonio mi je mobilni.
„Saška? Šta je sa tobom? Je l’ ti dobro? Gde si, uopšte?“ – pitao je kolega.
„Dolazim. Nisam mogla da otključam, nešto se zaglavilo.“
U redu. Idem da završim ovaj idiotski ručak, a onda – pravac kod nje. Bio on kod kuće ili ne, reći ću joj.
I to što sam saznala pre četiri meseca i ono što sam pre sat videla svojim očima. “Britni“ je sedela okrenuta leđima, ali njegovu pokvarenu, iscerenu i pohotljivu facu sam dobro videla. A da nije bio u delirijumu, video bi i on mene.
Obrisala sam oči i nos, pokušala da popravim potpuno razmazanu šminku.
„Ma koga briga?!“ – odmahnula sam rukom, izašla iz kola i pošla natrag u restoran.

Videla sam ih kad već nisam imala gde da se sklonim. Išli su prema meni, zagrljeni. Oboje su se smejali.
„Šaša, a? Š’a kažeš? Otkud ti ovde? Ala si se šlogirala! Mi sinoć kupili ono potkrovlje u Košutnjaku, o kome smo ti pričali i ja jutros odem u „Medeju“ i kažem „Secite i farbajte u najkontrastnije od moje prirodne boje. Moj dragi i ja počinjemo novi život od danas. Je l’ ti se dopada, a? Kako mi stoji? Je l’ si ti to u nekom bedaku, š’a ti je?...“ – skoro ćelava plavuša govorila je Marijaninim glasom i smejala se kao Marijana.

Ja sam se, kao što bi to uradila svaka starija i pametnija sestra, prosula u nesvest pred njihovim nogama.

Pročitah prvih nekoliko vaših komentara i reših...

„Dobar dan. Ovde P.P. iz Č, mogu li da dobijem Tamaru?“

„P? Otkud ti? Ijao, ne mogu da verujem. E, da mi je neko rek’o da ćeš se ti danas javiti... znaš li da sam te pre neko veče pominjala u nekom društvu... imali smo neku delegaciju iz Švedske, u vezi donacija za aparate za dijalizu, i jedna doktorka, koja je bila među njima, ma znaš kako...“

Obično ne vodim duge telefonske razgovore, pa obično stojim dok telefoniram.

Malopre sam sela, zapalila cigaru i prekrstila se.

„...liči na tebe. Pljunuta ti. Dobro, mlađa je, u stvari mlada je, nema ni trideset, al’ ista ti kad si bila u njenim godinama. Mada – ti se nešto i ne menjaš mnogo, videla sam slike kad ste prošle godine slavili maturu. Pitam ja Gocu ko vam je ova Kineskinja, a ona kaže „To je P, slepice, kak’a Kineskinja. Nego zalizala kosu, znaš ti nju i njene frizure. Ja rek’o „Dakle, stvarno je krajnje vreme da odem kod očnog...“

KO JE, BRE, OVA ŽENA ŠTO OVOL’KO DROBI?

Kakve sličnosti imaju Šveđanke i Kineskinje, sem što i jednima i drugima treba anestezija, u slučaju težeg operativnog zahvata?

Šta sad ja njoj da kažem, ako me nešto teže pita?

Da l’ da je pitam kako joj je muž? I deca? Ili da prekinem vezu, pa da zovnem E, koja mi je i dala broj telefona i sve podatke iz prethodnog posta. Da je pitam otkud ova Tamara mene poznaje.

A ona je mlela i mlela...

„...Dolazila sam u Guču i svraćala kod mojih, al’ na kratko. Joj što bih volela da te vidim, samo da znaš. Šta radiš? Čula sam da više ne radiš? Pametno. I ja bih, al’ kako? Mada... imam beneficiranog staža, tako da mi do penzije i nije ostalo još mnogo... ma mogla bih i nešto popreko, al’ šta da ti kažem, kad znaš i sama... para nikad dosta. Radim i kod jednog kolege – ginekologa, al’ na crno. Ej, bre, pa ti njega poznaješ. Znaš ko je on? Lokica, mlađi je od nas dve godine. Zabavlj’o se sa...“

Verujete li mi? Da  posle „Dobar dan. Ovde P.P. iz Č, mogu li da dobijem Tamaru?“ ni reč nisam progovorila.

U totalnom rebusu, kucala sam SMS, dok mi je Tamara objašnjavala s kim se Lokica zabavlj’o.

„Cao, E. Koje je devojacko prezime doktorke Tamare? ODMAH mi odgovori, ako znas, pliz!!!“

Send!

„.... jadnica! Al’ ja sam ti, moja P, ogrubela, kol’ko se i mora u takvim situacijama. Pa ne mogu da odbolujem svakoga ko umre, zar ne? Pa ni nju. Mislim, i pos’o mi je takav, a brate, i ovaj život. Šta nam je sve priredio poslednjih petnaestak godina...“

Telefon je zakukurikao.

„Jedna poruka je primljena.“

„Jovanovic, bre, budalo!“ – pisalo je u njoj. From E.

E kad se nisam onesvestila. KomeNdija živa.

Poznajem tri Tamare Jovanovic. Koja li je od njih ogrubela zbog života?

„... i uvek ću žaliti što se vas dvoje niste uzeli. Baš ste bili... ono... par. I voleli ste se, brate. On tebe jeste, to znam, pa sestra sam mu, a da l’ si ti njega, to ti znaš... mada ja mislim da jesi... Baš je bezveze što ste se zbog...“

Opa! Tamara Jovanovic je mlađa sestra jednog tipa sa kojim sam se pre tri veka zabavljala jedno pet minuta.

Pa naravno da sam morala da lažem. Vi ne bi?

„Naravno da je bezveze. Al’ šta ćeš. Što ti reče – takav je život. Nego, Tamara, da te pitam nešto, neću dugo. Znam da si zauzeta...“

I tako se dogovorih u vezi te operacije za R.

Pitanje s kraja prethodnog posta zanemarite, ako ga budete ponovo čitali.

Umesto njega, nudim vam odgovor.

U svim varošima je isto. U dlaku.

„ ...bila udata za Ćurana.“

„Ne znam.“

„Visoka, crna... lepa žena. Imala je malo veći nos, inače je bila baš... ono... lepa. Družila se sa Darkom apotekarkom. Ono... baš su bile dobre. Je l’ znaš?“

„Ne znam. Ne znam ni Darku.“

„Ne znaš Darku? Ne mogu da verujem. Radi u apoteci na korzou. Mala, ofarbana u crveno, večito nadrkana. Majka joj se bacila pod voz. Muž joj ima zubnu ordinaciju kod parka. Pije. Nije da se baš opija, al’ pije. Ona ti je sa njom bila nerazdvojna. Sa Tamarom. Dok nije otišla u Beograd.“

„Ko je otiš’o u Beograd?“

„Pa Tamara. Ćuranova bivša žena. Sjajan anesteziolog. Vrhunski. Kad se Vesna Zlatkova razbolela... je l’ znaš Vesnu? Onu što je uletela pežoom u poslastičarnicu... Ćuran im pomog’o da... Pa Zlatko što je dobio sedmicu na lotou...“

Ovako mi je (najkraće) sinoć objašnjeno kome da se obratim, ako hoću da se jedna operacija u oktobru „ne završi fatalno“ (citat).

Uzeh list hartije i napisah:

Zlatko

↓

Vesna

↓

Ćuran

Tamara

↓

Ja

↓

R (operacija)

Na drugom listu hartije napisah:

Zubar koji pije

↓

Darka apotekarka

↓

Tamara

↓

Ja

↓

R (operacija)

Ništa ( i kosim slovima ništa ) nisam bila pametnija gledajući čas u jedan, čas u drugi list.

Moram da savladam gradivo iz:

- estetike nosa crnih, lepih žena;

- psihologije nadrkanosti farmaceuta;

- železničkog saobraćaja u slučajevima suicida;

- privatne stomatološke prakse kod parka;

- poslastičarstva kao dela male privrede u tesnoj saradnji sa staklorescima;

Da se raspitam gde se nalazi „pežoov“ servis.

Da dobijem sedmicu na lotou.

Pitam se da l’ je i u drugim varošima tako?

Stavila je još jedan jastuk pod glavu, usmerila svetlost lampe na knjigu i malo utišala muziku. Vazduh u toploj sobi je mirisao na "felce azzurra" shower gel.

Tada je čula zvono.

Stajao je pokisao, promrzao i neobrijan, nikakav i ničiji, u mračnom hodniku.

"Mogu li da uđem?"

"Jesi li ih kupio?" - pitala  je čoveka koji je trknuo da kupi cigare pre dve godine, četiri meseca, pet dana i šesnaest sati.

Rezignirano se, kao, nasmešio: "Hoćeš li me pustiti da uđem da ti objasnim?"

Iz jakne, okačene u predsoblju, izvadila je pedeset pet dinara.

"Molim te, idi kupi i meni jedno paklo."

Na zadovoljstvo našeg miroljubivog plemena, pregurah drugi i uđoh u treći dan. Završavam sa brojanjem,  počinjem sa pisanjem. Večerašnja tema:

ROMANSIRANA BIOGRAFIJA MLAĐEG BRATA VASE LADAČKOG

i još nekih personalnih likova iz seljačkog (iliti seoskog) okruženja mu

Na početku stavljam napomenu da mi je priču u pero kaziv'o Pera Alajbeg. Neki podaci ili događaji čudni su mi isto koliko će i vama, verujem, biti.

Mlađi Vasin brat zvao se Tasa. Sad, Tasa i Vasa – k’o da im se kum zez’o sa imenima, je l’ da? Al’ pošto je verovatnije da se radi o Vasiliju i Tanasiju, onda neka kuma neolajanog.

Tasa nije bio ni lep ni bistar, al’ je zato bio đubre.

Oženio se seoskom lepoticom - pametnicom, ćerkom jedinicom gazda-Srećka (retka a nenadyebiva kombinacija, kad je nađeš), koju je i na dan venčanja, obučenu u jednu od nošnji naših naroda i narodnosti, drp’o ko god joj je priš’o. Ni tri niske dukata okačene oko vrata nisu joj pomogle da zadobije poštovanje niti su smanjile erotski naboj kod raspomamljenih svatova – bivših, tadašnjih i budućih ... ača. Kao „udvarača“, recimo. Tasa o prošlosti i sklonosti ka vragolijama svoje mladice nije znao ono što je znalo celo njihovo i okolnih pet sela. Ni da mu se smejulje, gledajući ga kako potpuno zadovoljan pravi budalu od sebe. Mada, selo k’o selo – najviše priča kad nema dokaza.

Al' dobro... Tako su oni živeli, veselo i složno, rađali decu i zajebavali se, dok se on jednog dana nije setio da je u prvom osnovne, u prvom polugodištu, bio zaljubljen u skoro prvu komšinicu. Ustvari, on je nju prvo sanj’o pa se sutradan setio da bi trebalo da je bio zaljubljen u nju.

Samo da kažem da je u silnom veselju i zajebavanju, brak Tase i gospođe mu, koja je izgledala sve bolje i erotskije i poželjnije i uopšte bila  sve extrijaidobrijariba, zap’o u malenu krizu. Možda je i to bio jedan od razloga što je Tasa  sanj’o i setio se svoje prve ljubavi, koja je došla tiho, nezvana i sama, i ostavila trag u Tasi.

Sve do sad izneto je bilo takoreći opšte, a sad polako idemo ka pojedinačnom.

Sojka, prva od svih mnogobrojnih Tasinih ljubavi, živela je povučeno. „Dobar dan“, „Dobar dan“, ponekad „Kako ste?“ i ništa više. Pričalo se da joj čovek pije, da je bije jer je nerotkinja, da je naziva kurveštijom i  sifilističarskom droljom, al’ selo k’o selo – najviše priča kad nema dokaza. Ona se, uglavnom, nikom nije žalila i o mužu je lepo pričala, ono malo kad s kim šta prozbori.

Ušla je u kafanu koju je držao Tasin ortak iz kraja (ortak iz kraja = đubre skoro k’o Tasa.)

Tišina je trajala oko devet minuta, možda i duže. Muzika je prestala da svira, Anka konobarica se saplela na odvezanu pertlu „borosane“ i sručila flašu sifon-sode i „rizlinga“ debelom Miloju na... (Ko uostalom jebe Miloja! Nije bitan za priču.)...  plava Boba, šankerica tužnih očiju, zbog spuštenih kapaka i čvornovatih kolena, zbog kojih je u miniću izgledala k’o zadnja ludača, potpuno je uflekala svoju najnoviju „pop-art“ mini suknjičicu „nikšićkim“ iz bureta, a ispred Jelenka, koji je sedeo za šankom, spustila je času sa „sudomilom“ umesto soka od kivija. Jelenko je, i ne gledajući šta pije, pogleda uprtog u Sojku kako nonšalantno i ništa ne sluteći ulazi u kafanu (ovde nešto ne valja, al’ gledam, gledam, a ne znam šta. „Ne gledajući jer mu je pogled uprt...“ Možda to? Al’ kako da ima dva pogleda? Jednim gleda u Sojku – i to je to. Ispravka: Jelenko, koji nije bio ni vrljav ni razrok je, i ne gledajući šta pije, pogleda uprtog u Sojku kako nonšalantno i ništa ne sluteći ulazi u kafanu, iskapio čašu sa „sudomilom“, stres’o se i rek’o: „Hrabar potez, nema šta!“

U prilično napetoj i dosta konfuznoj situaciji, dok je Jelenko počinjao da peni i da sve više peni, Sojka je prišla stolu pored „kraljice peći“ i pitala dva bilmeza je l’ slobodno. Nesposobni da progovore, delom zbog Sojka-šoka, a delom zbog pene koja je nadirala ka njima iz pravca šanka, bilmezi su zaljuljali glavudžama napred-nazad, u fazonu „jesteslobodnoje“.

Sojka je sela, a Tasa se sav pušio. Pomislio je: „Zbog mene je došla, nema druge. Sad ću da joj se najebem keve majčine.“

Eto, to je on pomislio, a ni Pera Alajbeg ni ja je nećemo amnestirati.

Kriva je!

Ko je jebe da dolazi u jedinu kafanu u selu. Je l’ udata i je l’ ima muža? Je l’ ženi mesto da u kafani maše repom? Je l’ zna da je Tasa još uvek ludo voli? Je l’ zna da je dvadeset prvi vek? Je l’ nije mogla da  hekla ili da razvija rezanac za supu?

Zato ćemo i Pera Alajbeg i ja da joj se najebemo keve majčine.

Prvo i mi zato što je žensko.

Pa zato što ne razmišlja šta će selo da kaže.

Zato što, dok seda pored furune, uopšte ne izgleda kao neko kome je neprijatno.

I zato što, i pored svih neproverenih priča o mužu joj – potpunom monstrumu i iskompleksiranoj seljačini, ne izgleda ni k’o muka ni k’o mula. Ne deluje ni k’o da je došla da prosi. Ni da moli. Ni da je gladna. Ni da je ušla da se ogreje. Najviše, ali najviše, izgleda k’o da je ušla da popije piće i vidi š’a se radi.

E, pa, znaš šta, sestro! Da ti kažemo nešto Pera Alajbeg i ja: „Ovde se to ne prašta!“

Posle je bilo svašta i trajalo je ne pitaj kol’ko, al’ sve već viđeno, tako da nije nešto obaška zanimljivo.

Uglavnom - svi smo joj se najebali keve i jedva je pogodila vrata da se vrati onom njenom ludaku, jebo je on.

Tasa je pobednički podrignuo, pljesnuo Bobu po zadnjem delu minića i kaz’o: „Mala, daj šta će ko da pije. Ja bacam turu. Muzika!“

S koca i konopca sastavljena lakampanela zasvirala je „Ako lažem tu me seci, nisam kres’o šes’ meseciiiiiiiiiiiiiiiiiii“

I šta je bilo posle svega...

Posle svega, ona je patila kao „Nike“, Tasa je ost’o dasa k’o što je i bio, žena mu je izgledala sve bolje i mlađe i slađe, ma prosto kao mlađa sestra ćerki im, Jelenko je slomio nogu na skijanju, Boba je podigla kredit i operisala nos, ali su joj posle toga kapci izgledali još spušteniji, a  nevešto prerušeni strndžov-Sojkin venčani je nedugo „posle svega“ izjavio: „Ha, šta sam rek’o!“

Iz sata u sat, šanse da ostanem na blogoye su sve veće.

Obično se u prvih 12 sati posle registracije dogodi pičvajz.

Ako ne tad, onda u narednih 12.

Ako do tada ne obrišem ono što sam napisala (i uzgred pometem i prijatelje i komentare i eventualne privatne poruke, kojih ovde, rekla bih, nema, što zaslužuje jedno  j u p i !!!! -  iskreno mrzim pp), sledeći kritičan momenat je naredni dan.

U njemu obično napišem svoj drugi post. Članovi, već prilično opušteni (kao, sa ovom je lako, vidiš da se zeza i baš je... ono...kao, kul je, ’oće i viceve da priča na crna slova... mada... videćemo... moraće tek da radi na tome da je primimo i prihvatimo... ne ulazi se u naše kružooke i klanove tek tako), napišu poneki komentarčić u vezi njega i onda PUF! – post promeni agregatno stanje, što će reći da ispari. U pravednom besu izbrišem oba posta i uzgred pometem i prijatelje i komentare i eventualne privatne poruke, kojih ovde na sreću nema, jer se, posle PUF!, one provedu lošije nego onaj veselnik koji je bos pošao preko trnja... do zvezda. Ukoliko se neko uopšte usudi da me pita šta bi s' ona dva posta.

Danas je taj drugi dan.

Osvanu je maglovit, obećavajući sunčan, jesenji dan.

Od vas zavisi da l' će održati obećanje.