Monday, December 10, 2007 05:08
Dok je levom rukom pridržavao ele.dizgine, desnom je izvadio pčelicafon, kako je tepao svom personalnom pametofonu. Ukucao je pitanje i na displeju su, u ljubičastim nijansama, počela da se nižu slova: „Ispod tebe je, idiote. Gledaj malo i ti, ne mogu ja sve sam! Kuća sa plavo-žutim krovom i bazenom u obliku jetre usred dvorišta.“
„Jel to što je u obliku jetre nešto bitno?“ – ukucao je pitanje.
„Ne, nego je oblik bubrega demode, majmunčino“ – odgovorio je pametofon.
„Jel to ovaj opet počinje da me zajebava? „ – pitao se, al’ nije smeo da otkuca pitanje.
„Jebem te radoznalog“ – pomisli pametofon, koji je umeo da čita misli, al’ se tada to još nije znalo.
„Samo da sad vidim šta će mi Premudra reći. Posle svraćam u mol i kupujem novi. Menjam skrndelja, ne pitam šta košta. I sat novi ću da kupim, vidi opet mi ne radi solarna baterija“ – odlučio je dok se letomobilom spuštao u dvorište, pored bazena.
Izašao je iz letećeg prevoznog sredstva i pošao prema kući.
„Druže...“ – čuo je glas iza leđa.
„Druže, sačekajte!“ – ka njemu je trčala devojka zelene kose, upletene u bičeve, sa plastičnim crvenim štipaljkama na kraju svakog biča, kojih je sveukupno imala mnogo komada.
„Ja... Imam zakazano kod Premudre. Kod drugarce Premudre“, ispravio se. „Imo sam zakazano, oću reći. Za pet. Al mi pametofon nešto posustaje, pa sam se pogubio dolazeći vamo“, opet se ispravio. „Misim... nije posustaje, neg se nešto klinči. Više ne radi neg što radi. A i baterija mi crkla isto“, i treći put je objasni gdeo je pošao. „S oproštenjem“, dodao je i završio sa objašnjavanjem.
„A jetrena pašteta?“ – pitala je devojka.
„Izvinte?“
„A jetrena pašteta?“
„Molim?“
„A JEBENA JETRENA PAŠTETA???“
„Ša sa paštetom?“
„Jeste li poneli recepturu za nju? Takav je dogovor. Vi Premudroj tajnu kako se pravi jetrena pašteta, ona Vama prognozu o padu i rastu akcija za farme šamgarepi na Venmarsu. I ono o komentarima i blogovima.“
„Aaa... Ma jesam, bre, nemo me prepadati. Ja mislo ko zna šta sad treba duradim, kad se tako dereš. Pono sam joj, jašta sam. Nego sam pono“ – odahnu Hi.
„Kolko me uplaši“ – dodade.
„Jel su ti to prirodne štipaljke il nadogradnja?“ – još je zapita.
„Jel si zbakrom farbala kosu il ti je od spamać-kapsula taka boja?“ – završi Hi sa pitanjima.
Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam.....
Pljas!
„Ša se to čuje?“ – Hi je bio radoznao.
„Ja ništa ne čujem“ – zelenokosa nije imala odgovor.
Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......
Pljas!
„Jel ne čuješ ovo Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......
Pljas!... na to mislim. Ša li je to, ebo te lebac?“
„Ma to ovaj od prekoputa ispušta vazduh iz cepelina. Budala!“
„Jel? Al šo ’pljas’!? „
„Ako ti ne znaš, ja ti reći neću“ – odgovori zelenokosa i obrisa suzu iz oka roze boje. „’Ajde idi. Čeka te Premudra“ – tiho mu reče, već lijući suze, koje su se pretvarale u sovjetsku zelenu salatu, čim bi pale na plodno dvorišno tlo.
Hi uđe u prohladno predvorje, sa bezbroj vrata i sa po dva reda stepenica koje su vodile i gore i dole.
„Ja ću sliftom“ – odluči.
„Lift je pokvaren!!!!!“ – zapišta pametofon preko spikerfona i na displeju, u ljubičastim nijansama, ispisa „Lift je pokvaren, samo da znaš. U slučaju da mi ne radi spikerfon!!!“
„Pa de da je nađem, koji moj? Vidi kolko vrata i basamaka ima! Kud didem?“ – ukuca Hi pitanje.
„Okreni se i idi pravo“ - na displeju se, u vatreno crvenim nijansama, nanizaše slova.
„Šo promeni boju?“ – otkuca Hi.
„Pomagaj!!! Ja kao da imam temperaturu!!! Izgoreh!!!!!!!!!“ - na displeju se, u nijansama plamena koji gori, nanizaše slova.
„Ono „pljas“ što se malopre čulo, to sam bio ja. Tojest, nisam to bio ja, nego mi pukla membrana. To mi bila membrana kad je puklo. Znaš? Zato nisam siguran da li mi radi spike...“ - na displeju se, u umirućim nijansama tamno sive, kilavo ne ispisaše sva slova.
„Ajaoj majko moja, sad sam ti ga dibidus najebo. I kud da mi se pokvari baš sad, kad mi najviše treba?!“ – zaarlauka Hi nečujno, da ne kvari svečanu tišinu predvorja krcatog vratima i stepenicama.
„Okreni se, izađi, pa opet uđi“ – iz neprimetnog ogledala se pojavi pojava Premudre.
Hi se sav štrecnu. „Jel si to stvarno ti il si samo hologram?“
„Okreni se, izađi, pa opet uđi, čuješ li šta ti govorim!“ – ponovi pojava i puf! nestade.
Hi se okrete, izađe, pa opet uđe. Na prvom gornjem basamku levo, za gore, stajala je Premudra.
„Dobro došao, Hi. Pođi za mnom“ – reče i poče da se penje uz stepenice.
„Jel ti to ne radi lift ili...?“
„Ili šta?“
Hi odma’nu rukom: „Il ništa. Nako sam samo pito. Ko me ebe radoznalog.“
Posle nekog vremena, uđoše u ovalnu elipsastu prostoriju sa prozorima od neprobojnog stakla.
„Jel ni metak ne mož dai probije?“ – interesovalo je Hija. (A možda i Hia.)
„Jok. Daj recept!“
„Eve ti. A sad... Jel? Jel stvarno ne mož ni metak da prođe kroz nji?“
„Jebote što si dosadan. Slušaj... oko akcija... inflacija se predviđa da bude šes’ posto. Ali ništa ne kažu za javnu potrošnju i ograničenje. Tako da ti je moj savet – kupuj! Prodaćeš lako, ako krenu nizbrdo. Ima jedna kupoprodajna agencija, drži je neki čikica – on sve to kupuje, pa malo doradi, prešmirgla, pregituje, prefarba, prelakira... i tako. Posle proda nekoj budali po trostruko skupljoj ceni.“
„Ne kaže se „trostruko skupljoj ceni“ nego „trostruko viš...“ - na displeju pametofona se, u nevidljivim nijansama, donekle nanizaše slova.
„Je l’ to tebi nešto tako lipsavajuće pišti?“ – znatiželjno upita Premudra. „E, jebi ga, počela sam da zapitkujem k’o ti“ – iznervirano ustade i okonča audijenciju.
Na putu kući, Hi svrati u mol i kupi:
- toalet-papir od reciklirane hartije, pakovanja dva po 18 rolni, jer je počinjala da ga muči gorušica;
- sto grama kafe;
- akumulator za letomobil;
- „memorisanmemorilforte“, jer je zaboravio: 1) da pita Premudru o komentarima i blogovima, 2) da kupi pametofon i 3) da kupi sat i
- žilet za žuljeve i kurje oči.
Pošto narednih nekoliko dana nije dolazio* na posao, Hiev menadžer je zamolio policiju da ga potraži. Policija je obila stan. Našli su baricu i u njoj dnevnik. U dnevniku je pisalo
* - Hi nije dolazio a menadžer jeste. Da nije ni on ili samo on, kako bi video da Hi ne dolazi već nekoliko dana;
Sunday, December 9, 2007 09:12
Je l’ vam se desilo da u novinama naiđete na: „Nema svedoka da li je starac (54) izdahnuo na licu mesta ili se možda još nešto moglo i učiniti, da je pomoć stigla blagovremeno“?
Meni jeste. Nije lično, al’ mi pokaz’o brat.
Pažljivo isečenog, da drugi članci ne bi umanjili efekat o tužnom kraju starca, pružio mi ga jedne večeri na vratima, pre nekol’ko godina.
„Pročitaj!“
Brza i kusa kakva sam, preletela sam pogledom i pitala: „Koji je ovaj? Je l’ ga znaš?“
„Koga je l’ znam?!
„Pa ovog starca što su ga pregazili?“
„Kog starca, budalo?“
„? “
„Šta zijaš? Gde vidiš starca?“
Moj brat voli da popije malo više. Pomislila sam da je popio malo više, čim se tol’ko dernja.
„Vidim ga zgaženog, evo ovde!“ – kažem, upirući prstom u članak, da ne primeti da u glavi užurbano vežbam: „Ja baš pošla da mi vade krajnike, tako da nemoj ulaziti.“
„On je za tebe starac?“
„Alo, bre?! On je za mene mrtav čovek, al’ pitam te je l’ ga poznaješ?!“ – mis’im, pa nemam ni ja živce, mada ne pijem uopšte.
„Ženo!!! Vidiš li da je im’o samo pedeset četiri godine?“
„Ma ko ga jebe. Kol’ko god da ih je im’o, sad ih više nema. I ko ti je, bre, taj čiča što je rikn’o?“
„Opet ona! Čiča u pedeset četvrtoj? Kol’ko ti imaš godina?“
„Valjda znaš?“
„Znam, al’ ti reci.“
„Što da ti kažem kad znaš?“
„Dobro. Reci kol’ko ja imam godina?“
„Pedeset“ – reknem.
„Pa ’oćul’ ja za četiri godine da budem starac?“
„Pa ne znam. ’Oćeš li?“
A sad o babi.
Baba ima veliki stan sa grejanjem na ruski gas, pogled sa dve velike terase (to mi pričala jedna njena mušterija), penziju tri puta veću od moje (to mi rek’o poštar), dvoje dece koja joj svakoga meseca pomažu da preživi (to sam čula u piljari), i dobar cug (to sam videla ispred piljare).
Iz ovoga se vidi da je reč o urbanom srpskom stereotipu: „baba = stan, grejanje skoro za dž, penzija, pogled sa dve velike terase“; „deca: = gazda & devizna kirija, bedna meseča nadoknada sa biroa, pogled na izlizane đonove i rupu na levoj čarapi, iz suterena.“
Ima i gornju i donju protezu (obe plastične i ispadajuće), naočare, šarenu suknju sa dva ogromna džepa, šarenu bluzu al’ drukše šarenu, vuneni prsluk isto šaren, crne četvrtaste poluduboke cipele, cigaru u ustima i pivsku flašu u ruci.
Želim da kažem da izmišljam. Nemam ni brata, ni poštara, ni babu u komšiluku. Najbliža piljara mi je daleko.
Da ne bi bilo...
Pre nekol’ko dana, lupa neko na vrata. Provirim kroz špijunku i vidim babu.
Ne otvaram, jer nije rekla da će doći a i ne poznajem je. Al’ virim i dalje i vidim da je počela da se pentra na prvi sprat.
Vratim se u sobu – posle 5 minuta opet neko lupa. Opet pogledam, opet baba, opet nije rekla da će da dođe, opet je ne poznajem, opet ode, al’ nizbrdo.
Kad je treći put zalupala, otvorim.
„’Di stanuje Mileva?“
„ . “
„’Di stanuje Mileva?“
„Dobar dan, gospođo!“
„’Dan. Znaš li ’di stanuje Mileva?“
„Koja Mileva?“
„Pa Mileva, bre, ona što .................................................................“
Tu se odma’ setim o kojoj Milevi govorimo.
„Na drugom spratu.“
„’Di je to?“
„Gore“ – pokažem ka nebesima.
„Znači... sad sam ja na prvom, a ona je na drugom?“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“
„A ona je na trećem?“
„Ne, nego na drugom!“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“
„Ne znam, života mi. Slabo se snalazim. ’Di je drugi?“
„Ovako... Ovo je prizemlje, iznad je prvi, iznad prvog je drugi, a na drugom je Mileva“ – jebote, kako sam štektala.
„Je l’ mogu duđem kod tebe das odmorim, a ti trkni vidi l’ je kod kuće?“
Luda baba za medalju.
„Ne ličite mi na nekoga ko se slabo snalazi“ – zalajem.
„A na koga ličim?“
„Na onoga ko stanuje na četrnaestom!“
Ha.
Ona stvarno stanuje na četrnaestom spratu, al’ ne zna da ja znam.
Još da sam joj rekla da znam za „trodon“, bilo bi dva nula za mene.
Ali nisam. Samo sam tresnula vratima i ušla u kuću.
Preslišavala sam se kako ću joj, ako ponovo dođe da pita ’di stanuje Mileva, reći da znam da diluje „trodon“ i one smešne cigare i pilulice-smejalice i da nemo’ da se pravi luda nego nek’ obriše noge kad ulazi u ulaz. I da je pitam je l’ misli da smo tol’ko blesavi da ne znamo zâštâ joj služe onoliki džepovi na šarenoj suknji? Za trodon i cigare i pilule, eto zâštâ. I da joj kažem da će doći maca na vratanca, pa ću i nju gledati u glavnoj ulozi filma u kom panduri pretresaju nasred ulice decu sa rukama podignutim uvis i trakeljaju im automobile i vespe, dok mi čekamo da nas puste da prođemo kolima, dok ona naslonjena na štap cirka „lav“ pivo pred piljarom.
Saturday, December 8, 2007 08:50
Divlji,
Početkom
Početkom osamdesetih, pozove nas kolega moga muža u posetu. Kao, on je u našoj kući više nego u svojoj, zbog „par-nepar“ režima vožnje, zbog žutih, zelenih, braon i belih papirića (režim po kome smo se snabdevali uljem, šećerom, kafom i deterdžentom), zbog prve i druge grupe potrošača koji u vremenu od - do - neće imati struje (režim snabdevanja strujom, je l’), zbog Đurđevdana koji mu je bio krsna slava (režim je, ko je im’o oči mog’o je da vidi, već počeo da ide u racq, pa su najhrabriji već uveliko slavili te godine), pa da mi vidimo gde on živi kad ode od nas.
Kolega je svirao u petočlanom orkestru sastavljenom od pevačice, harmonikaša (kolega!), bubnjara, klavijaturiste i gitariste (moj muž).Nije bio utorak a ni četvrtak, znači svi su vozili.
(Jebote, al’ sam opširna. Al’ kako da pričam, a da skapirate da je bilo dana kada automobili čiji je poslednji registarski broj bio 0,2,4,6 i 8 nisu vozili utorkom, a 1,3,5,7 i 9 četvrtkom. Ili obrnuto. A mesečno sledovanje je bilo 16 litara, naravno na bonove. Njih ne pomenuh malopre, jer sam im zaboravila boju.
Dan je bio lep i sunčan, a mi smo bili dobro.
Na kapiji su nas dočekali kolega Tine i gospođa mu.
Tine je držao „nešto“, a gospođa pogaču i so na tacnici.
Izašli smo iz kola i ja sam gospođi pružila ruku, u nameri da joj se predstavim.
„A jok. Prvo da se poslužiš“ – rekla je i odlomila parče pogače koje mi je tutnula u ruku. Momentalno sam ga ispustila, jer je bilo vrelo.
Moj muž, sav delikatan, rekao je: „Pobogu, pazi malo!“
Ja sam rekla... ne sećam se šta, al’ sećam se da je zanemeo.
Onda me muva teška sto pedeset grama udarila u nos.
Za to vreme, Tinetova gospođa je podigla žišku sa zemlje, obrisala je o kecelju, malo dunula u nju i pružila je mom mužu.
On se prekrstio, uvaljao je u so i strpao u usta.
Onda mu je Tine pružio „nešto“. Ispostavilo se običnu flašu sa rakijom, zamotanu u krpe i trake. Moj muž je rekao „Neka vam je srećna slava“ i potegao direktno iz flaše. Tek tad sam osetila pun efekat muvinog udarca, jer je malo falilo da se sručim k’o proštac. Pije iz flaše, a gadljiviji od mene.
Al’ poštuje običaje, jbga.
Uostalom, lako je njemu. Svira po svadbama i ispraćajima i prvim rođendanima, gledao šta se i kako radi, pa naučio.
Onda smo se malo divili štali, gde odvojeno spavaju ovce, krave i svinje, a odvojeno koza koja daje mleko, koje piju baba i deca. I kokošarniku na dva sprata. I levo od njega tremu. Ispod trema je bilo sve oštro, gvozdeno, nazubljeno, rogato, špicasto i zarđalo. U toj instalaciji mom mužu je za oko zapala freza. Muž: „Nisam znao da imaš frezu?“ Tine: „Imam ihahaj otkad nego joj nešto puk’o krstasti zglob jebo ga Bog pa moram čim prođe slava didem da je oteram kod majstora.“
Meni se piškilo odma’. Šapnula sam to mužu, a on me pogledao „tebisestalnoilipiškiilitijezimailitismrdi“ pogledom.
Al’ pošto se meni strašno piškilo odma’, nisam mogla da čekam da on savlada urođenu stidljivost, nego sam pitala domaćicu gde bih mogla da operem ruke, pošto sam malopre dokačila muvu.
„Evo ti ovde česme. Ček’ saću ti donesem peškir“ – otrčala je u srednju po veličini, kuću.
„Ne može ona da pere ruke hladnom vodom. Ima problema sa zanokticama“ – kaz’o je moj muž Tinetu.
„Ček’ saću joj donesem tople vode“ – otrčao je Tine u, najvišu po veličini, kuću.
„Pa što mu ne traži da mi donese nošu?“ – to sam ja pitala, kad smo ostali sami. Ako ne računam muve, pčele, ose, stršljene i obade.
„Išla si u vece kad smo pošli.“
„Pa šta?“
„Pa je l’ možeš da sačekaš?
„Pa do kad? Dok naprave kupatilo?“
„Ne nego dok uđemo u kuću.“
„Pa je l’ vidiš da mi ne daju da mrdnem od česme?
„Zato što misle da ’oćeš da pereš ruke.
„Pa što im ti nisi rek’o šta ja ustvari ’oću?“
Tine i gospođa su se vratili, ona sa peškirićem sa resama, on sa plavim emajliranim bokalom, iz koga je izlazila para.
„Ovaj... a je l’ mogu prvo da odem do vecea, pa ću posle oprati ruke, da ne perem dva puta?“ – bila sam ojađena i očajna, dok sam to pitala. I popuštala mi je pamet i sve ostalo.
„Što ne kažeš bre naši smo što si stidna ’aj ’vamo da ti pokažem ’de je klozet imaš i gore kod mame al’ joj ne radi kazanče nego mora da se sipa iz bureta a imaš i kod nas al’ nam pukla šolja od mraza pa poplavi kad se pusti voda sve danas ćemo sutra ćemo da je promenimo al’ ne možemo da nađemo istu boju a moja žena neće običnu ne slaže se sa pločicama i kadom idi ti s njom Milanka pokaži joj ’de se vrši nužda“ – jebem te živote da te jebem!!! (ja, u sebi).
Jeste, baš tako je izgledalo.
K’o dukat žute daske, tri pakovanja toalet-papira, ni sedam-osam muva, veliki prorez na vrhu vrata prekriven mrežom za komarce. Nije smrdelo.
Ali nisam piškila. Samo sam neko vreme stajala unutra, da ne bi posumnjali.
Oprala sam ruke vodom koja se malo ’ladnula, obrisala ih peškirčetom, i uz „Eto vidiš! ’Ajmo sad unutra“ ušli smo u najveću kuću.
Ne znam kako stoji stvar sa vama, ali ja kad vidim više od dva para obuće na patosu, dobijem želju da onima koji su to tu ostavili prebijem noge.
I još. Ne znam kako je kod vas, al’ kod nas se kuća u kojoj se slavi malo uljudi pred slavu.
U predsoblju je bilo neobično mnogo kondura, čizama, tralja, natikača, redom potpećenih nekad cipela i nazuljalki. Pomislila sam kako se nešto i nisu pretrgli u uljuđivanju kuću pred slavu.
Međutim...
Ušli smo u kuhinju, gde je, iz rerne „smederevca“ starija žena sa teget maramom na glavi, vadila proju.
„Mama ovo je moj kolega Aco i njegova žena znaš onaj Aco što ja spavam kod njega utorkom kad ne smem da vozim pošto sam paran i što spavam kod njega kad vežbamo a kad nemamo struje znaš onaj što ja sviram s njim zajedno što svira gitaru znaš prič’o sam ti o njemu sto puta što mi don’o remen iz Beča na poklon ovo mu je žena.“
„Očiju ti, Tiosave, idi vidi da l’ je ko ’ranio đeda. Il’ je žedan? Laje pa mi lepo probi uši odjutros. E što mi je milo što sam te upoznala samo tako. Moj Tile tebe mnogo ’fali“ – rukovala se ona sa mojim tol’ko ’faljenim mužem, pa pruži i meni ruku: „A ti si mu mlada? Ako, ako. Imaš dobrog čo’eka, moj Tile ga strašno ’fali. ’Ajte deco u sobu, ode on da vidi je l’ je đed gladan“ – te tako odmarširasmo u sobu. Ja sam usput razmišljala što li deda laje, što lepo ne kaže da je gladan. Onda sam se setila da ni meni niko nije branio da lepo kažem da mi se piški, pa sam prestala da razmišljam. Onda je ona rekla „A možda zato što je naučio da bude pušten, pa mu sad čudno što je u kućici, a ’vol’ki narod nadolazi“ – i ja sam sebi čestitala na mudroj odluci da prestanem da razmišljam. Pošto mi očigledno nešto i ne ide. Kad nisam skapirala da je Đed kuče, a ne nečiji deda.
U sobi je bilo mnogo stolova, nasloženih u obliku ćiriličnog slova P (П). A tek naroda... ne pitaj.
„Jebem vam ’lebac što Đedu niko nije sip’o vode treba li da lipše na današnjeg sveca“ – za nama je ušao i Tine, i čvrknuo po glavi dva dečačića, koji su u stavu „mirno“ stajali pored „singerice“ prekrivene heklanim miljeom, na kojoj je, pobodena u zelenu flašu, gorela slavska sveća. Na „singerici“ je još bio buket jorgovana i mnogo kila pržene i nepržene kafe i šećera u kockama. I tridesetak kutija ratluka. Bilo je još svašta, al’ nisam uspela da popamtim, jer je počelo upoznavanje, a i zato što sam ’tela da crknem od ljubomore kad sam pomislila kol’ko će bonova za šećer i kafu da im ostane, pa da ih menjaju za bonove za gorivo.
„Ovako... Idite gore prođite u vr’, samo da Žikec ustane i pomakne klupu, da možete da prođete... Ovo ti je Žikec moj pašenog iz Sokolića Žikec, ovo su Aco i njegova...“
Onda je pala viljuška. Žikec je poš’o da je u’vati, al’ slabo je uspeo. Uspeo je da obori klupu. Klupa je nogarčićem udarila mene u nogu. Primetila sam da je Žikec u čarapama. Nije mi bilo jasno zašto je u čarapama, al’ nisam mogla da smislim ništa kao razlog. Videla sam da je i Tine u čarapama, a i njegova majka. Tad sam shvatila četiri stvari odjednom; da samo moj muž i ja nismo u čarapama, da je to dobro, jer je moja cipela malo, ublažila udarac klupe, da je obuća iz predsoblja, delom, vlasništvo prisutnih u sobi i da mi je grešna duša što sam pomislila da nisu uljudili kuću pred slavu.
„Neka, nemojte ustajati, sešćemo do Vas“ – rekao je moj muž, nakon što smo se upoznali sa Žikecom i vratili klupu u prvobitan položaj.
„Mama nosi ovo operi pa donesi“ – pružio je Tine majci viljušku. „Ćude bre kak’i ovde da sedite gore u vrhu sam ja vas planir’o ovde će da sednu neki što još nisu došli ima mnogo slavaca u selu pa su se podelili da kasnije dođu ’aj prolazite...“
Žikec je opet ust’o i mi smo prošli do sledeće klupe.
„Ovo je moja svastika Žikecova žena iz Sokolića ovo je Aco a ovo njegova...“
„Ovo je njihov mali ima sve petice a ovo je onaj čika Aco što ti je zimus doneo...“
„Ovo im je mlađi sin još ne ide u školu parnjak onog mog...“ – pokaza na manjeg od dvojice ukipljenih pored singerice. „U sedam dana su se rodili što ti je život... Ovo ti je moj tast on ti je veliki...“
Neću više. Ako su oni bili okrutni, ne moram ja.
Seli smo u vr’.
„Eto vidiš ’ajmo sad da se poslužite nikog više ne čekamo ko je doš’o doš’o ko nije dobro doš’o kad dođe“ – rekao je domaćin, a zatim održao slavski govor. Iz koga ni jednu jedinu reč nisam upamtila, pa ne mogu da ga prepričam.
Milanka, njena svekrva i još jedna gospođa su počele da unose...
Prvo žito i vino. Pa slatko i vodu. Pa kafu. Pa „ko će šta da popije?“ Pa „ko je za još jednu kafu?“ (Jebi ga, lako im je kad su podobijali onol’ku kafu da je kuvaju svaki čas.) Pa „je l’ ko za vruću rakiju, časkom će žene da skuvaju?“ (Što da ne skuvaju sa onol’kim šećerom na singerici!)
Sedim ja tako na vr’u, s leve strane moj muž opušteno ćaska sa namrgođenim tipom, a sa desne Tinetova ujna srče drugu kafu i puši više nego ja. I ne progovara ni jedne. Hvala joj na tome. Pošto sa mnom niko ne priča, opet počinjem da razmišljam:
Od kad li ovaj narod sedi ovde?
Mora da su mrtvi gladni.
Da l’ im duva od nogu?
Mora da im duva, čim meni obuvenoj duva.
Da l’ se kome piški?
Kad li će da nam daju da nešto jedemo?
Šta mi je sve ovo trebalo?
P.S. Na rastanku sam od Tinetove mame dobila jabuku, što se dâ videti na slici.
Friday, December 7, 2007 05:10
Dragi Kojak.
Juče sam se osećao bolje.
Danas se osećam sjajno.
Nije mi ovako bilo zadnjih sto godina.
Imaš pravo na još tri želje.
Što se sankanja i grudvanja tiče, još ne mogu ništa da ti obećam.
P.S. Hvala ti na komentaru, sad se i popadija oseća bolje i sjajno.
Tvoj Deda-Mraz.
Thursday, December 6, 2007 12:57
Htela sam da nacrtam staklenu kuglu. Nisam umela.
Htela sam da nacrtam korpicu, ali sam prošla isto kao sa staklenom kuglom.
Danas, sasvim slučajno, naleteh na Deda-Mraza. (Peške, ne autom!)
Rekao mi je da će svaku vašu želju, koju ubacite u ovo, ispuniti.
Požurite, do Božića i Novih godina ostalo je još jako malo vremena...
Prva ja.
Deda-Mraze, molim te učini da u novoj godini umem da crtam staklene kugle i korpice.
Sad vi, ako hoćete.
Sunday, October 7, 2007 02:08
Sedmi deseti dvehiljadesedme.
7 + 10= 17
1 + 7 = 8
2 x 8 = 16
Ako mi neko ikad kaže da ne veruje u simboliku, brojeve, horoskope, nedelje i tarot, rascopaću mu vugla.
Ovo mi je šesnaesti post na blogOYE!
Posle sam opet razvezala pertle i bacila sam se na pripremanje ukusnog ručka, koji smo, nešto kasnije, u slast pojeli.
Posle je moj muž malo spav’o, jer nesrećnik radi i subotom i nedeljom i radi svaki dan, a radi i noću, radi skoro k’o Japanac, al’ skoro da ne zarađuje k’o Japanac.
Posle smo, kad je ust’o, popili kafu, pa je on igr’o neku sumanutu igricu, jer je stig’o do poslednjeg nivoa pa mora da je dovrši, a ton je toliko pojač’o, da sam na sopstvene misli gledala kao na deo te, za moj ukus prilično krvoločne, igre.
Posle mu je pisalo „Čestitamo. Pobedili ste!“
Posle smo malo planirali budućnost i razgovarali o stvarima iz bliske nam prošlosti.
Posle smo ogladneli.
On se obuk’o i obuo, ja sam se obula, izula, obukla i obula, pa smo otišli.
Posle smo se vratili.
Posle svega što se podrazumeva pod „onda sam se spremila za spavanje“, u nepotpunom mraku sam počela da razmišljam o bojevima.
Broj 1944 mi je intrigantan u poslednje vreme. (Da ne budem neprecizna, intrigantan mi je od drugog oktobra ove godine.)
Posle razmišljanja o broju 1944, koje nije dugo trajalo, jer je poč’o da me ’vata „bromazepam“, došlo je na red „ono“.
„Da li je sutra taj dan?“
Posle toga, a vezano za broj 1944 i „ono“, uvek bih odgovarala: „Nadam se da jeste.“
Noćas sam, sva u nepotpunom mraku i sva u čudu, napravila pauzu, u kojoj sam, u potpunoj neverici, gledala odgovor obasjan svetlošću iz one okrugle stvari koja se utakne u utičnicu da bi sijala da soba ne bi bila u potpunom mraku.
Pisalo je: „Od srca se nadam da nije. I potrudiću se i uspeću, kunem ti se, Milovane, da ovo bude poslednji put.“
Posle sam to tiho, da ne probudim muža, izgovorila.
Posle sam skapirala da sam raskrstila sa brojem 1945.
Posle sam zaspala i ustala oko pola jedan.
Posle smo muž (koji danas nekim čudom ne radi) i ja popili kafu, i ja sela da napišem svoj šesnaesti post pa da ga, posle, postavim ovde.
Posle sam ga napisala i evo, sad ga postavljam.Posle ću da popijem još jednu kafu i da malo razmišljam o brojevima.
Posle toga – e ne znam, al’ naći će se nešto.
Poslepodne tek počinje.
Saturday, October 6, 2007 03:42
Ejebiga. Taman kad sam htela sve što mi na srcu godinama leži da kažem.
Dobro.
Do’ro, po najnovijem.
Skuckala sam informaciju o tom događaju i okačila je na blog O YE!
Onda sam se obula, izula, obukla, obula (uvek tim redom! Obujem patike, zapertlam ih na jedvite jade, pa onda vidim na ne mogu da obučem farmerke preko njih. Otpertlam se, izujem, obučem, obujem, zapertlam, izađem, stignem do „Kontre“, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na stepenik od „Kontre“, zavežem pertlu na mrtvački, uzmem ceger sa pločnika, pođem dalje, pređem deset do dvanaest metara, sapletem se na pertlu, opsujem, spustim ceger, podignem nogu na parapet od LJ. ograde, zavežem pertlu na mrtvački, uzmem ceger za pločnika, pođem dalje... Danas ne bih o tome kako obuvena trapam po kući, tražeći šta dobučem, a da me se deca ne plaše. Ni o tome kako mi je bilo lepo dok je trajao raspust, pa nisam morala da brinem o garderobi i dečjem strahu od/zbog nje), uzela žuti kišobran sa slikom Mini Maus, provirila kroz špijunku za svaki slučaj, prebacila rezu na „off“, okrenula dva puta ključ u levo i izašla iz stana u cilju dodem da kupim nešto za ručak.
Na stazi prema ulici bilo je lišća od platana dovoljno da se napuni, ne preterujem, jedno devet šlepera. Gospođa koja dva puta sedmično čisti našu i susedne dve zgrade, sedela je sa svojim dvadesetdve godine mlađim dečkom na klupi ispred susednog mi ulaza. Ljubazno sam im klimnula glavom, a ona je ustala i potrčala ka meni.
Sledila sam se. ’Bem ti miša, to je ona malopre zvala. Davi’š sad kad i onaj njen potrči ka meni – samleće me. A nizašta. Nikad je pomenula nisam, ma nigde. Nikad nigde. Tol’ko je drago i dobro i milo i čestito čeljade, da ne znam šta bih rekla o njoj, a da nije u nekoj priči o anđelima. A takvih priča, sa sada, nemam. Ma, pored nabrojanog, toliko je i bezazlena i puna poverenja, da ponekad sedi ispred Vinkinog ulaza i sa njom pije kafu. Da joj nije Vinka štagod rekla, da sam je, kao, ja... kao... ono...
Dok sam nagađala, vreme je stajalo.
Ona, zaleđena u pokretu, ja, zbunjena i uplašena, ni kriva a ni dužna, bar njoj ne.
Onda je film nastavio da se vrti, ona je stigla do mene i rekla „Duguješ mi za septembar“, ja sam veselo izvadila novac i pružila joj, uz 20% napojnice, k’o rođena Njujorčanka. Ona je rekla „Hvala“, ja sam rekla „Nema na čemu“, rastale smo se, ja sam krenula dalje. Ispred „Kontre“ sam se saplela na pertlu.
Saturday, October 6, 2007 11:15
Dana 06.10.2007. u 10:15 AM, zazvonio je telefon u mom zagušljivom domu.
Poskočila sam k’o da je prsnula mast iz tiganja sa cvrčećom slaninom.
Jer je na mom telefonu, preko položaja „off“ zalepljen selotejp, za svaki slučaj. Godinama. A i ne peva k’o Hari u saradnji sa Željkom.
Svici su igrali i plesali i tancovali i... zvonio je i svetleo i paliosegasio u žutoj, zelenoj, oranž i crvenoj boji. Tad sam videla, jer mi je bio na deset santima od nosa, da poskakuje mobilni.
„Ako me ikad više pomeneš u tvojim glupačkim pričama, zavrnuću ti vrat k’o piletu!“ – rek’o je neko glasom toliko izmenjenim od zdravog besa, da nisam znala da l’ se muško il’ žensko potrudilo da mi nokija proizvodi audio-vizuelne efekte u 10:15, dok napolju lišće šušti i dok mnogo pljušti.
Ujebote, ko li je ovo ’vako ljut? Gde li se nađe, u kojoj li priči? Što, i KO uopšte, čita moje „priče“? Kome će da me tuži? Da l’ ću morati da platim odštetu? I nadoknadu za pretrpljeni psihički bol? Da delim lovudžu od prodaje mojih remek-dela? Šta sad da mu kažem? Odoh da zaključam vrata dva puta i da rezu sa "off" prebacim na "on". I da navučem rajber na balkonska vrata. Pa da donesem bajonet. Ne, prvo moram da uzmem stolicu sa terase, jer je bajonet na garderoberu i ne mogu da ga dohvatim bez stolice. Šta ako osoba koju sam pomenula u nekoj mojoj glupačkoj priči zove sa mobilnog, dok stoji ispod terase? Ili na terasi? A ja izlazim da se dokopam stolice, pomoću koje treba...? Ma jok, bre, šta stoji na terasi! Vi’š kol’ko je sati. Vinka bi do sad osam puta zvala muriju il’ bar došla da me pita ko mi je to na terasi - ne deluje joj poznato, a ona valjda nabolje i od mene zna sa kim se ja družim i ko mi dolazi u kuću. A šta ako je Vinka otišla da kupuje paprike? Ako nije tu? Ma jok, bre, šta otišla da kupuje paprike, ona petkom ide na pijac! Da, ali možda je sinoć otvorila špajz, divila se stotinama tegli sa ovogodišnjom zimnicom i užasnula se kad je videla da je zaboravila da ostavi paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda? Ne bi ta čekala do sledećeg petka ni da joj je sir k’o kajmak. Da dâ sedam dana fore komšiluku da je provali da nije ostavila paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda?!! I teoretski nemoguće. Ccc... Koga li sam olajala, kad je ’vako ljut? Al’ opet – uvek pišem kako je bilo. Ko ga yebe ako ga je pogodilo, što je to radio? Čuj, da ne pominjem nikoga! Pa o čemu da pišem? Isključivo o meni? Bilo bi vrhunski zanimljivo, nema šta. Jednog dana, oko 40 KB, o tome kako čačkam nos. Sledećeg 37, o da su mi se zapušile uši. Na komentar „Idi nek’ ti ih isperu“ odgovaram „Ne smem, mož’ da se desi da kasnije napišem kako mi je šloser ispir’o uši, pa da pobesni i zovne me na nokiju nešto posle deset da mi kaže da će da mi zavrne šiju.“ I ima još! Kad pišem o sebi, niko ne veruje. Kad pišem o drugima, propiju se zbog utiska i posledica koje na njih ostavi ubedljiva priča. I još i ovo! Ako je danas subota, onda mora da sam budna. Dakle, ne sanjam. Neću se probuditi u znoju i predinfarktnom stanju, al' srećna što je bio samo san.
Ma, slušaj ti, ko god i gde god da si!
„Ma, slušaj ti, ko god...“ – rekla sam u prazno. Veza je bila prekinuta.
Friday, October 5, 2007 09:49
Jeste me ona odgajila i odškolovala i ovu kuću ne bi imo da nije bilo nje i njenih para, ali ljudi – što je mnogo, mnogo je.
Kad sam pito Mirjanu da se uda za mene, prvo me pitala: "De ćeš babu?“
„Na Floridu ću je! S nama, eto de ću je. Ovo je njena kuća, od njene dedovine i očevine je napravljena“, reko sam.
Mirjana nije tela da joj sedne u krilo i uzme slatko i vodu, na dan svadbe.
„Što nije tela? Ne bi je ja jebala“, pitala me baba uveče. Pogan jezik ima.
„Ko je jebe da joj sedam u krilo“, rekla je Mirjana kad smo legli.
Glava mi bila evo ovolka. Od muzike od dreke od pijanih od pucanja od jabuke od mladinog belila. Ruzmarin mi probio košulju i rakrvario mi grudi na dva mesta. Špenadla ona, što su mi zakačili ruzmarin s njom.
„Bilo pa prošlo. Nisi tela i tačka. Spavaj sad, treba sutra raščistiti sav onaj lom“, reko sam pomirljivo, dok me vato san.
Ujutru, kad sam usto, baba je sedela ispred ugašenog televizora i jela grisine.
„Očiju ti, Vidoje, upalder taj televizor.“
„Što ga ti ne upališ? Što jedeš grisine pobogu baba? Pored onolkog jela što nam ostalo od svadbe?“
„Numem dupalim. Upali da vidim je l’ spala Titu temperatura.“
U jebem ti sunce! Samo me nešto preseče prekopola. Oktobar devedesetosme a ona brine za Titovu temperaturu.
„Šta to pričaš, Milenija, leba ti? Što nisi uzela nešto da doručkuješ ko žena, nego jedeš slane štapiće? Čuješ šta te pitam?“
„Upali mi televiziju, čuješ šta ti kažem!“
Upalim televizor. Milošević, Milutinović, Solana, Kosovo, NATO, prognoza vremena... Ne pomenuše Titovo zdravlje.
„Kazali na početku. Juče rekoše da mu je bolje u odnosu na preključe i da je stabilno, al’ da nije dobro.“
„Baba, a je l’ tebi dobro?“
„Meni jeste, što pitaš?“
„Onako. Reko, da... boli li te nešto?“
„Boli me duša za Njim.“
„Kojim njim, Milenija?“
„Za njim Titom. I srce i duša me bole što mu otfikariše nogu. I de mu je sad žena? De, pitam te? Dok je vado po belom svetu valjo joj je. A sad je nigde nema. Gospođa majorica. Bosančura.“
Odem u sobu, pa probudim Mirjanu i kažem joj da je baba od jutros malo čudna.
„Ona je luda od kad je poznajem. Pusti me da spavam.“
E jebi ga. Što sam se ženio, ako nemam razumevanje i pomoć kad mi treba.
Zovnem Spasića, ispričam mu, a on se upiša od smeja. Jedva izgovori da joj je to šok zbog moje ženidbe i da će je za dan-dva proći.
Vratim se u kujnu, ona jede smoki. Otkud nama grisine i smoki, da mi je znati. Nikad to nismo imali.
„Baba, ženo, de više nalaziš te kesice?“
„Ete tamo u toj šarenoj artiji. Uzmi i ti, da vidiš nije loše.“
Na zamrzivaču, u raskupusanoj šarenoj hartiji, bilo je pakovanje flomastera, bojanka, tabla „eurokrema“ i čestitka „Dragom Filipu srećan polazak u prvi razred žele kum Jovo, kuma Dara i kumica Teodora.“
Jovo i Dara? Jovo mi kolega, a Dara mu žena. On se juče napio ko jegulja. Živo me zanima šta je Filip našo kad je otvorio poklon? Mikser?
Dobro, nema veze. Pripremili ljudi poklone unapred, pa izmešali. Nije čudo, svi misle samo na bombardovanje.
„Dajder mi još jednu kesicu ovoga, Vidoje. Mrtva sam ti gladna.“
„Oćeš bre da ti postavim, da doručuješ ko čovek. Je l’ baba? Oćeš li?“
„Neću. Oću još ovoga. Idi mi kupi novine, da vidim šta kažu za Tita.“
„Oću. Al ako Mirjana ustane, nemo počinjati oko sedenja u krilu. Nemo kad te molim.“
„Koja Mirjana kad ustane?“
Posle su nas bombardovali, pa smo uveli demokratiju, pa smo se Mirjana i ja razveli, pa sam osto bez posla, pa sam dobio šećer, pa se ispodešavalo sto jada i čuda, al babu je šok još držo.
Kupovo sam joj, kolko sam mogo, lekove za pamćenje. Uzme ih u ruku, stane na kapiju i nudi decu: „Odi uzmi bombonu blago meni.“
Jebem ti babu i do babe. Ona će potruje komšisku decu a ja ću dodgovaram, kako okreneš. Pošto je neuračunljiva i pošto ja vodim brigu o njoj.
Jedan dan, kad sam kontroliso šećer, priča mi neki čovek da je i sa njegovom ženom bilo tako, al da su joj pomogle neke ruske nekcije što se primaju na nernom. Al mora da se leži. Reko pa kako joj je sad, on kaže pa sad je umrla, al bila je super ozdravila što se toga tiče. Nego progutala ključ od sardine pa joj polenulo te se zadavila.
Tad sam rešio da prevrnem zemlju i nebo ako treba al da babu stavim na nerno da isprima te nekcije. Ona bre nanizala više od deset ključeva od sardina, kroz one rupice na njima, na kanap. Metar, onaj što se automatski odvrće, isto kroz rupicu, okačila. Isto i njega na kanap. I perorez. I još štošta. Sve to nosi oko pojasa. Jednom se, dok smo ručali, otkači metar i izlete skoro dva metra. Zamal mi oko ne izbi. Kad bi pojela sve sa kanapa, mogo bi da je prodam u staro gvožđe za debele pare, leb je ne jebo pošašaveli. Pokušavo sam i lepim i ružnim, ubeđivo je i molio, al neće da se rastane od kanapa pa to ti je.
„Jes pa da dođe neki drogeraš i siluje me dok ti vadiš krv po varoši. Čime da se branim? Ne znaš ti kaki su oni. Najviše vole da jebu babe. Pišu novine da upadaju u pó bela dana u kuće sa babama i jebu ih dok ne pocrkaju.“
Joj mene veselniku!
Pitaj ovoga, raspitaj se kod onoga, i na kraju mi rekoše da je dovedem u sredu.
Izokola joj to saopštavam da će dide da legne u bolnicu. Reko: „Baba, pomozi mi il sad il nikad. Moraš! Vidiš da si luđa od struje!“
„Neću bre. Idi ti, i tako si dokon. Po vasceli dan vadiš krv od dosade. Tako su i Titu rekli, da će samo malo da prilegne, da mu poslušaju pluća. Pa vidi šta poradiše sa čoekom.“
Tim rečima, ovoga mi krsta. Jebem ti život u pičku. Ista ta Milenija, koja je devet dana sedela obuvena i obučena pored mog kreveta u bolnici u Beogradu, kad sam bio ranjen u Bosni. Ni trenula nije za tih devet dana. Jebo je Tito da je jebo. Na kurac mi se popela s njim. Imo sam šes godina kad je umro, dve manje nego kad su mi poginuli keva i ćale.
„E“, reko, „onda ništa. Ja ću didem da nađem privatno stan a ti gledaj šta ćeš. Al nemo da me neko zove da mi kaže da ti nije dobro. Nek zovu Tita. A i kuću pódaj njemu, jebo te on. Il je nosi u grob, jebala te kuća i kad si je skućila.“
Svađasmo se i psovasmo ko kočijaši, al na kraju pristade.
Teo sam da crknem kad sam je ostavljo. Tolko ako neko misli da sam jedva čeko da je strpam u ludaru. Pet puta sam polazio i vraćo se da je pitam treba li joj još nešto i oće li da jede i da l nešto nismo od kuće zaboravili da ponesemo. Ona ubijena u pojam, kaže ništa samo mi donosi novine ako možeš, da pratim kako je Titu. Tek tamo sam vido kakih sve slučajeva ima. Umivena i očešljana i u čistoj spavaćici, ona među njima došla ko neka normalna žena, samo kad ne bi pričala nebuloze. Sinoć mi rekla: „Kaži ’dragička’, rodiću ti sestru“, dok sam joj seko nokte na nogama. Jutros se svađasmo, neće dobuče ono što sam joj izneo, kaže oće da je u tome saranim. E reko ima dobučeš ko bela lala, a ne da misle da si neka jadnica i bedotinja ako nisi tačna u glavu.
Okrenem čiču da mu javim da sam je ostavio u bolnici. Javi se strina, kaže stric ti pijan ko majka a i zabole nas guzica oko babe, kad će tebi sve dostavi.
Jebalo te moje nasledstvo, mislim se. Da je bilo ko što nije i da me Loki ispoštovo i sredio nam papire za Austriju, ihahaj bi ja sa babom bio tamo. Ne bi pogledo ni kuću ni ništa. Ona mi mesecima sedela pored kreveta kad sam se vratio iz vojske, kad sam bio ranjen. Budio sam se na svaki šum i skako, a ona sedi na šamlici i drži ruku preko mene i govori „Tu je baba, sine. Šššš, ne boj se.“ Mogo sam sto puta da odem negde, al nisam teo bez nje. Ako misliš da je zbog kuće, zajebala si se. Nego što je volim i što samo nju imam. I što je dobar čovek. Pa nek je najluđa na svetu, ima da je lečim i da se raspitujem gde šta mož da joj pomogne. I sa Mirjanom sam raskanto zato što je ismevala sa komšikama. Mi smo priprosti ljudi i nismo školovani ni za dvaesti akamoli za dvaesprvi vek, al se ne smejemo ničijoj muci. Mene nikad nije bilo sramota kod ljudi što je baba šenula, samo mi bilo žao i plašio sam se da joj neko ne naškodi dok nisam kući. Ne onako kako je ona mislila pa nosila one alačuge na kanapu oko struka, nego... ma da joj ne kaže ni ružnu reč. Zaklo bi ga na mestu. Jesam ja njoj reko da nosi kuću u grob i da je jebala kuća i Tito, al bio sam iznerviran i sav u želji da pristane da legne u bolnicu da joj daju nekcije. I ranije sam umo da poludim pa da joj svašta kažem, al me nikad nije držalo dugo. Skuvam joj kafu ili čaj sa lipovim medom i zovnem je. Ona dođe te se pomirimo. Pa i baba je mene odvajala od života kolko me tukla dok sam bio klinac. Vezivala me za bagrem i još me zajebavala da mi je lepa debela ladovina, čim pomisli da ću da napravim neko sranje. Pretio sam joj da ću da se ubijem ako me još jednom udari ili zaveže i da ću dostavim poruku da sam se ubijo zbog babe. Kad se izmirimo, ona kaže ne bi valjda stvarno to uradio, a ja kažem ma jok bre Milenija, napiso bi znajte da se nisam ubijo zbog babe. Zato št
