C. je polagala ispit, a ja sam šetala bulevarom i čekala da mi javi. Onda me je pozvala i pomirljivim glasom rekla da je vratila pitanja. Zatim je počela da se cereka, dopunjavajući nečije cerekanje u pozadini i rekla da me čekaju u dekanatu.
Bez zurbe sam se spustila do kraja ulice i ušla u našu podzemnu menzu, a tamo su, u najsmrdljivijem ćošku za okorele pušače, sedeli M. i A, okruzeni praznim flašama piva, i C. koja se crvenela od smeha.
M. je balansirao cigaretu u ustima razgovetno oblikujući seksualne slike i insinuacije, a A. je nalakćen na koleno posmatrao sve to i smeškao se. Onim osmehom koji prikriva svaku misao i osećanje.
C. i ja smo obozavale M-a i A-a. Prošle godine kada su ih ubacili u našu grupu, bezlične vezbe i predavanja dobili su boje i zvuke, uglavnom njihovih masnih fantazija i našeg prigušenog smeha, a ljigave tragične morbidne stvari zasvetlele su uvrnutom lepotom. Sedeli smo u poslednjem redu na predavanjima iz patologije gde su reči kao što su gnoj i svrab ostajale zaglavljene negde kod hvatača belezaka pored projektora, a M. je meko i golicavo spuštao ruke od naslona moje stolice pa do moje pozadine. A. je samo posmatrao nas ili izvesnu vizljavu koleginicu iz grupe, bunio se kad bi bio probuđen iz sna i vatreno se borio za prava studenata za duge puš pauze.
C. i ja bismo ponekad kidnule bez  njih do parka preko puta Instituta za patologiju, samo da bismo pričale s kojim od njih dvojice bismo više volele da uradimo ono, i nikad nismo bile baš potpuno sigurne u naš promenljiv izbor.
Vezbe nikada nisu počinjale bez nas, ma koliko pakli ispušili u hodniku kod biste profesora Joannovića (nije slovna greška), zato što je naša mlada asistentkinja gajila blage ali očigledne simpatije prema M-u, koji jeste bio najstariji u grupi, a naša odsustva bila su praćena saosećajnim pitanjima o razlozima nedolazaka.
Bilo je to kao zlatno doba srednje škole, sve sa ceduljama, papirnim avionima, porografskim sadrzajima M-ovog telefona, istinama i izazovima, otkopčavanju pantalona, tetovazama na preponama, pljeskanju po dupetima, beskrajnim nagoveštajima o kojima smo strogo vodili računa da se ne pretvore u nešto više, kako bismo imali čime da se naslađujemo kroz celo školovanje.
Ali onda su M. i A. pali godinu. Patologija i njene mračne sale su ostale za nama, kao i sve lepo što nismo ni pomislili da moze da se u njima desi. Fakultet je ponovo postao fakultet.
I pre nekih desetak dana C. i ja smo sa setom konstatovale:
- I ne pokresasmo se mi sa M-om i A-om...
I eto sada, za niskim stolovima podzemlja dekanata M. i A. od krvi i mesa, na svoj šovinističko seksističi način saopštavali su nam da im nedostajemo. A. se čudio kako imam male šake, a onda posle jednog sveobuhvatnog pogleda kroz celu moju osu pitao da li imam puno mladeza. Setila sam se kako je jednom  A. pričao da voli glatke bele koze bez ikakvih promena, i slagala da imam samo jedan. Onda sam malo otkopčala košulu da mu pokazem ceo svoj dekolte i tu jedva primetnu tačkicu. Ozareno je rekao da to nije ništa, a zatim pitao da mi vidi leđa. Osetila sam se kao jedan od onih kadavera koje smo kotrljali kao rolate trazeći im uzrok smrti, i bilo je uzbudjujuće pa sam se okrenula i pustila da vidi moja bela leđa. Ni jedan jedini mladez! smejao se od uva do uva, a onda me pitao da li bih izašla s njim, ovako, van faksa.
Išli smo svo četvroro ka Histologiji, i kada smo stigli do kraja puta obećali smo da ćemo se okupiti što pre, da pijemo i da se druzimo. Za rastanak A. me je poljubio u ugao usana, a onda, ostao savijen u nivou mog lica, kao da trazi dozvolu za pravi poljubac. Bilo je tri popodne i studentarija je na dva metra od nas diskutovala od trizomiji 18. Nije se ni mrdnuo, ja sam se smeškala, šapuno je Ajde!, i ja sam zatvorila oči. Usne su mu bile vlazne i osvezavajuće.
Onda smo otišli svako svojim putem, razmišljajući o tom druzenju i saučesniku alkoholu, i nagoveštajima koji su dovoljno dugo vapili za slobodom.