Upoznala sam dečka. Ne znam šta da kažem. Prvo veče smo otkrili zajedničku skolonost ka travi, drugo veče mi je pričao o empiristima, treće me je ljubio i otkopčavao mi košulju (a ja sam mu rekla da ne treba to da radimo), četvrti dan smo se opet napili mešajući votku sa sokom od pomorandže, breskve kajsije paradajza... Tada su nam upali neki biohemičari u sobu i uvredili me, a on ih je izazvao na intelektualni dvoboj, izvadili su svoje omiljnene filozofe, zasijale su oštrice racionalista sa pokojim citatom Bertranda Rasela, a ja sam se pokrila ćebetom kao zarom, samo su mi oči lovile njihove reči oštre i brze kao metke. Zadao je tim poganim uljezima smrtonosni udarac. Onda smo legli i ugasili svetlo, još tri duše su disale u sobi, on me je zagrlio a onda hitro i tiho zavukao ruku ispod pokrivača. Vrhovima prstiju, nisam znala da još uvek to neko radi, povlačio je lnije po mojim leđima, pa napred do grudi, tada sam se okrenula ka njemu, otvorila sam se kao velike čarobnjačke knjige, a umesto da potone u moje prašnjave tajne, povukao je ruku u dubine svog ćutanja, gde je za moj ukus prečesto boravio. I ležala sam u mraku, maštajući o njemu i našim znojavim telima lišenim odeće za dikosteku u kojoj smo tako olako legli, i zaspala dok su mi se njegovi izdisaji odbijali o potiljak.

U autobusu sam razmišljala šta da radim s tim dečkom, ponekad bih potonula u san gde smo se uznova ljubili, a onda bi se on promeškoljio u sedištu i prenuo iz slatkih misli o njemu. Tek na deset minuta do Beograda mi je uzao broj telefona. Tada je već uveliko sve prestalo da ima smisla.

Otišla sam malo do mora da iskuliram tu priču sa dečkom, tim nevaljalim ćutologom koji bira reči i koristi ih isključivo za ono za šta su nam date, za sopstveni izraz, ali pijana od vina i piva, koje sam prvi put probala to poslednje veče sa dečkom, dok me je masirao neki tamo na ogromnom bračnom krevetu nekog crnogosrkog apartmana, utapao svoje šake u moja leđa, meni je samo kroz glavu prolazilo ime tog dečka, znate ono ime..... slovensko jedno, uhvatim se ponekad za ono mesto na grudima kad se kunem i celu sebe dajem u nekoj priči, ono mesto gde mislimo da postoji, mada je mi naučnici nikada nismo našli, njeno ime nosti dečko, a nebo na zapadu Srbije zalazi neverovarno ljubičasto i svetlo crveno, boli ga dupe za nepravdu na svetu, za glad i rat, centralizaciju, klasne razlike, izbore i monopole, bolest i smrt, i što dečko ima devojku.