E sinoć, sinoć je bilo gadno veče. Znate kako sam se prošlog četvrtka zaljubila u glupog Huana, i tad sam malo plakala i malo slala poruke nekim bivšima – onima koji su me voleli i onima koji mi se nikad nisu dali, pa sam u subotu izašla sa C. i I. i bila sam mnogo pijana, oduzeta takoreći, samo sam se povremeno budila u ustima nekih klinaca, i na kraju me je V. otpratio do kuće, dok sam mu se kačila za vrat i siktala Poljubi me, poljubi me... U nedelju sam bestežinski istaživala prostransva sopstvenih bezdana, a u ponedeljak me je Brazilka zvala na svoju oproštajnu žurku. Ah, videću Huana, sevnulo  mi je, Onaj gore ipak čita moj blog!

I tako sam se napicanila, bolero vezala ispod sisa, da izgledaju veće, i sa I. pod ruku ušetala u kafanu, tražeći ona dva astečka oka. I videla sam ih. Ali, tu odmah pored njih, bile su još jedna trepavice, guste i duge, mislila sam gde je ovo latinsko čedo bilo kad se vrtela flaša, i posle moja dva tri vina, i duplo više njegovih tekila, to trepavičesto biće sa studenske razmene, po imenu Karlos, pozvalo me je da pričamo. Huan se tu šunjao, a nas dvoje smo se ljubili. Grlila sam ga ne ispuštajući đus vodku, stezao me zajedno sa kriglom piva, a onda smo ostavili sve te pijane studente da se rastaju, i krenuli zajedno kući. Zapravo u stan mog kolege s faksa. Tamo smo nastavili ono što smo počeli kod šanka, i ja sam sebi sve vreme govorila vladaj sobom, budi kul, ali on je bio tako premezan i vešt (hm, ovaj izgovor se već iskrunio), i u sledećem trenutku bili smo goli robovi nagona, a onda, život je ponekad tako filmski neuviđavan, onda se začuo ključ u bravi, skočili smo kao opareni, u mraku se čulo samo naše disanje i zveckanje kaiševa i šliceva, tek sam kasnije primetila kako mi ruke drhte, i nismo mogli da pogledamo kolegu u oči, a onda dok smo klizili niz stepenice smejali smo se kao kreteni. Otpratio me je do kuće i rekao (prevodim): Zvaću te u subotu kad budem došao u Beograd. I ja sam brojala dane i ni sa kim nisam htela da se ljubim ili bilo šta drugo, a na predavanjima sam tonula u polusan gde se iznova dešavalo celo to veče, i onda je došla jučerašnja subota i on me nije zvao.

I tako sam se razočarala u sve i svakog, ne skidajući pogled sa karte Meksika. A C. se pitala kako mogu toliko da se izbedačim zbog nekog ko živi na drugom kontinentu, a I. trabunjala o prokuženosti polnih bolesti u Latinskoj Americi, ja sam samo buljila u svoj školski atlas i jedan grad na granici sa Teksasom, i ćutala tiše od mog telefona.

Onda mi je stigla poruka, hvala ti Bože, hvala ti Bože... ali to je bilo samo Lepo lišce sa nove godine. I iako sam ga već prebolela, izašla sam s nim da ne bih dehidrirala od plakanja, i bio je prilično fin, i nije me spopadao, i poljubio me je u obraz kao pravi džentlmen, i videla sam da je mnogo lep i visok, duplo veći od one meksičke prokletinje, ali ali ali...

Kad sam stigla kući i zatvorila oči jedino što sam videla je to glatko telo kako se izdiže iznad mene, a kosa i trepavice su mu bile toliko crne da su se stopile sa mrakom, i poneka njegova tiha reč na engleskom bi mi prošla celim telom, a onda bi se spustio skroz do mene, vi ne znate koliko je bila glatka ta koža, i moji bi se prsti raštrkali na njegovom potiljku, a tek koliko je bila oštra ta kosa, ponekad bismo uzdahnuli u isto vreme, sve do onog ključa u bravi, a posle toga me je grlio u šesnaestici i ponavljao kako će me zvati, a C. je rekla Pa svaki tip ti isto kaže, nije to nova moda... i sad se pitam da l’ trepavice rastu kad lažeš, jer njegove su bile do poda.